Tužilaštvo

Tužilaštvo je, uz Sudska veća i Sekretarijat, jedan od tri organa Međunarodnog suda. Tužilaštvo ima mandat da vrši istrage i krivično goni osobe odgovorne za neka od najgorih kršenja osnovnih ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava počinjena u Evropi posle Drugog svetskog rata, ona do kojih je došlo tokom nasilnog raspada Jugoslavije devedesetih godina 20. veka.

Tužilaštvo vodi tužilac kojeg postavlja Savet bezbednosti na četvorogodišnji mandat uz mogućnost reizbora, uz zamenika tužioca, kojeg imenuje Generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Tužilac je nezavisan i ne traži niti dobija instrukcije od spoljnih faktora kao što su vlade ili međunarodne organizacije, niti od druga dva organa Međunarodnog suda.

Posao tužioca uglavnom se sastoji iz dva dela: da istraži zločine i iznese dokaze tokom suđenja i kasnije, ukoliko je to potrebno, u žalbenom postupku. Tokom godina, fokus rada Tužilaštva prebačen je sa istraga na krivično gonjenje, a ova dva odeljenja danas funkcionišu u međuzavisnom odnosu kao jedinstveno tužilačko odeljenje.
 

Pravni postupak pred Međunarodnim sudom pokreće tužilac. Na Međunarodnom sudu ne postoje istražne sudije. Tužilac je taj koji odlučuje kada da započne neku istragu, šta da istražuje, koje osobe da krivično goni i po kojim optužbama. Nakon što se tužilac uveri da postoji dovoljna osnova da neko bude krivično gonjen, sastavlja se optužnica u kojoj su sadržane optužbe. Tužilac je u potpunosti nezavisan u donošenju tih odluka. Međutim, pre nego što neka osoba bude optužena i uhapšena, optužnicu mora potvrditi sudija, koji mora biti uveren da postoji dovoljno dokaza koji podržavaju optužbe.

Kao prvo, Kolegijum koji se sastoji od predsednika, potpredsednika suda i predsedavajućih sudija pretresnih veća utvrđuje da li je optužnica usredsređena na jednog ili više vođa na najodgovornijim funkcijama i da li zločini za koje se oni terete spadaju u nadležnost Međunarodnog suda. Ukoliko optužnica ispuni ove kriterijume, tužilac onda podnosi optužnicu i propratni dokazni materijal sudiji Međunarodnog suda na pregled. Ukoliko se sudija složi sa tim da je postoji dovoljno dokaza da bi se optuženom sudilo, sudija potvrđuje optužnicu i izdaje nalog za hapšenje.

Međunarodni sud vrši istrage i krivično goni počinioce četiri kategorije krivičnih dela: za teške povrede ženevskih konvencija iz 1949. godine, kršenja zakona i običaja ratovanja, genocid i zločine protiv čovečnosti. Ovo obuhvata krivična dela kao što su ubistva, mučenja, deportacije, progoni, porobljavanja, pljačke, bezobzirno uništavanje gradova i sela i hotimično nanošenje štete verskim objektima.

Istražitelji Međunarodnog suda sa iskustvom u policijskom radu sakupljaju i analiziraju dokaze, pronalaze i ispituju svedoke i osumnjičene i vrše uviđaje, uključujući ekshumacije masovnih grobnica. Za razliku od većine zločina u nacionalnim jurisdikcijama, mnogi zločini kojima se bavilo Tužilaštvo počinjeni su za vreme ratnog stanja, često su vršeni na velikom prostoru, u toku više meseci i bili su veoma organizovani. Uključivali su redovne vojnike, naoružanu policiju, paravojne formacije, političare i obične civile.

Materijali sakupljeni tokom raznih istraga koriste se za podizanje optužnica protiv osoba osumnjičenih da su počinile zločine. Optuženi se mogu teretiti za jednu ili obe vrste individualne krivične odgovornosti: kao prvo za neposredno činjenje, naređivanje, planiranje, podsticanje ili pomaganje i podržavanje zločina za čije kažnjavanje je nadležan Međunarodni sud, ili kao drugo, zbog korištenja pozicije vlasti ili propuštanja da spreče i takve zločine ili da kazne ukoliko bi ih počinili njihovi podređeni. Potonja je poznata pod nazivom "komandna odgovornost".

Tužilaštvo vrši istrage isključivo nad pojedincima i krivično goni. Jurisdikcija Međunarodnog suda ne uključuje političke grupacije, organizacije, institucije ili države. Tužilac može krivično goniti bilo kog pojedinca, uključujući one koje obično štiti tradicionalno shvatanje imuniteta. Pozivajući visoke vojne i političke rukovodioce na odgovornost, Međunarodni sud je pokazao da ni šefovi država nisu iznad zakona.

U skladu sa strategijom okončanja rada Međunarodnog suda, Tužilaštvo je okončalo istrage i podiglo poslednje optužnice 2004. godine. Poslednji optuženi u bekstvu, Goran Hadžić i Ratko Mladić, uhapšeni su u prebačeni na Međunarodni sud 2011. godine.

Međunarodni sud nije imao svoje policijske snage i nije mogao da hapsi optužene. Umesto toga u potpunosti se oslanjao na saradnju državnih vlasti i međunarodnih tela u hapšenju i prebacivanju optuženih na Međunarodni sud. U skladu sa rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i Statutom Međunarodnog suda, države članice Ujedinjenih nacije imaju obavezu da u potpunosti sarađuju sa istragama i krivičnim gonjenjima koje sprovodi Tužilaštvo. U praksi, međutim, ova saradnja često nije bila potpuna, posebno sa nekim državama koje su ranije bile deo Jugoslavije.

Osim vršenja istraga, drugi glavni zadatak koji ima Tužilaštvo je da dokazuje svoje optužbe u sudnici. Postupci pred Međunarodnim sudom su jedinstvena mešavina procedura običajnog (precedentnog ili “anglosaksonskog”) i građanskog ili kontinentalnog prava. Tužilac je, uz odbranu, jedna od dve strane u pravnom postupku. Na stranama u postupku leži najveća obaveza za izvođenje dokaza pred sudom. Zbog prirode samih predmeta, suđenja pred MKSJ često su duža i komplikovanija nego ona na državnom nivou. Samo izvođenje dokaza Tužilaštva u jednom predmetu može trajati duže od godinu dana.

Predmete u pretresnom postupku vode veća sastavljena od troje sudije. Na Međunarodnom sudu ne postoji institucija porote, a osim Tužilaštva i odbrane, svedoke mogu ispitivati i sudije ili uvoditi dodatne dokaze. Presude Međunarodnog suda izriču sudije.

Tokom suđenja, viši zastupnici Tužilaštva pozivaju svedoke i ispituju ih u sudnici sa ciljem da pred sudijama dokažu krivicu osumnjičenog van svake razumne sumnje. Svedoci mogu biti žrtve, preživeli ili očevici, ali isto tako i međunarodni zvaničnici, takozvani svedoci “insajderi” ili čak i izvršioci zločina. Takozvani svedoci veštaci mogu rezimirati zaključke istraživanja koja su sproveli u okviru oblasti za koju su specijalizovani, poput ekshumacija, kretanja stanovništva ili vojnih struktura. Dokazni predmeti poput vojnih naređenja, policijskih izveštaja, fotografija i video zapisa često bivaju uvršteni u predmetne spise tokom suđenja i o njima govore odgovarajući svedoci.

Viši zastupnici Tužilaštva pred sudom iznose teze o širokom spektru pravnih pitanja i pripremaju podneske poput zahteva ili molbi, ili odgovora na podneske odbrane. Na kraju svakog suđenja obe strane u postupku podnose sudu završnu reč, u kojoj rezimiraju svoje poglede u vezi sa pitanjem krivice optuženog na osnovu dokaza izvedenih tokom suđenja i u skladu sa merodavnim pravom.

Na većinu prvostepenih presuda ulažu se žalbe, od strane Tužilaštva ili odbrane. Žalbeni postupak vodi petočlano Žalbeno veće Međunarodnog suda. Žalbeni postupak uglavnom se vodi putem pisanih podnesaka. Pravnici iz Žalbenog odeljenja Tužilaštva iznose argumente u predmetima u ime Tužilaštva.
 

Kada su prvi istražitelji stigli na Međunarodni sud 1994. godine, suočili su se sa obeshrabrujućim zadatkom – istragom zločina usred rata u kojem nisu imali gotovo nikakav pristup mestima na kojima su zločini počinjeni. Bilo je malo sličnih slučajeva međunarodnog krivičnog gonjenja na osnovu kojih bi se mogao zasnovati praktičan rad Suda, ili ih uopšte nije bilo. Legitimitet Međunarodnog suda osporavale su upravo one vlasti od čije saradnje su zavisila hapšenja i prebacivanja optuženih na Međunarodni sud. Istražiteljima je onemogućavan pristup mestima na kojima su počinjeni zločini i uskraćivana dozvola da razgovaraju sa svedocima, dva ključna izvora dokaza bez kojih bi bilo nemoguće nastaviti rad.

Mnoge istrage započete su daleko od mesta na kojima su zločini počinjeni, među hiljadama izbeglica koje su pobegle od sukoba u druge delove sveta. Iskazi iz prve ruke žrtava i svedoka mučenja, silovanja, zatočenja i progona dali su dragocene dokaze protiv ljudi koji su neposredno počinili zločine, ali oni nisu bili u stanju da dokažu umešanost onih koji su bili na rukovodećim položajima. To je imalo za posledicu da su prve optužnice koje je tužilac podigao bile protiv osoba nižeg ranga, kao što su vojnici, logorski čuvari ili stražari.

Kako je kredibilitet Međunarodnog suda rastao, a saradnja država se poboljšavala, ukazalo se više mogućnosti za prikupljanje dokaza i postalo je moguće povezati osobe na višim položajima koje bi se mogle smatrati najodgovornijim za zločine. Postepeno, Međunarodni sud se usredsredio na svoj glavni cilj, krivično gonjenje najviših političkih i vojnih rukovodilaca.

Tužilaštvo je podiglo optužnice protiv 161 osobe, između ostalog protiv jednog predsednika, nekoliko premijera i visokih političkih i vojni rukovodilaca.

>  Podaci o postupcima

Istrage koje je sprovodilo Tužilaštvo umnogome su doprinele uspostavljanju određenih činjenica o ratu u bivšoj Jugoslaviji, kao što su genocid u Srebrenici, progoni, mučenja i ubistva u logorima u Prijedoru i desetinama drugih opština Bosne i Hercegovine, kao i silovanja u Foči. Suđenja pred MKSJ su takođe bila od velike važnosti kao prekretnica u međunarodnom humanitarnom i krivičnom pravu, uključujući prihvatanje silovanja kao jednog vida mučenja i zločina protiv čovečnosti i primenu ženevskih konvencija i doktrine “komandne odgovornosti”.

U decembru 2004. godine tužilac je podigao poslednju optužnicu, završivši time prvu fazu strategije okončanja rada Međunarodnog suda. Pa ipak, rad Tužilaštva se nastavlja. Osim rada na tekućim predmetima u Hagu, ono pruža podršku nacionalnim tužilaštvima tako što prosleđuje dokaze protiv niže i srednje rangiranih optuženih sakupljene tokom svojih istraga, čime pomaže u uspostavljanju državnih pravnih infrastruktura i doprinosi miru i stabilnosti u novim državama nastalim posle raspada Jugoslavije.

>  Prenošenje predmeta na razmatranje drugim sudovima

Tužilaštvo se razvilo u samostalno međunarodno telo za krivično gonjenje, uspostavljajući temelje za druge međunarodne sudove i čineći gonjenje ratnih zločinaca na međunarodnom nivou realnim.

 

Donedavno se Tužilaštvo sastojalo od zasebnog istražnog odeljenja i odeljenja za krivično gonjenje, koje se opet sastoji od odeljenja za pretresne i odeljenja za žalbene postupke. Takođe postoji odeljenje za podatke i dokaze. Zbog pomaka u radu izazvanih strategijom okončanja rada Međunarodnog suda, Tužilaštvo danas radi kao jedinstveno odeljenje za krivično gonjenje. Tužilaštvo upošljava osoblje iz oko 80 zemalja čije je iskustvo u policijskom radu, istragama zločina, forenzičkom radu, analitičkom, pravnom, tužilačkom i pravno-savetodavnom radu u sistemima država iz kojih dolaze objedinjeno u jedinstven sistem međunarodnog krivičnog pravosuđa.

Tužilaštvo vodi tužilac kojeg bira Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija na mandat od četiri godine sa mogućnošću reizbora, kao i zamenik tužioca, kojeg postavlja Generalni sekretar Ujedinjenih nacija.

Aktuelni tužilac je Serge Brammertz iz Belgije. On je postavljen za tužioca 1. januara 2008. godine. Njegova prethodnica bila je Carla Del Ponte iz Švajcarske (od 15. septembra 1999. do 31. decembra 2007. godine). Prva osoba postavljena kao tužilac MKSJ bio je Ramon Escovar Salom iz Venecuele (od 21. oktobra 1993. do 3. februara 1994. godine) ali on nikada nije preuzeo dužnost. Prvi tužilac koji je obavljao tu funkciju bio je Richard Goldstone iz Južnoafričke Republike (od 15. avgusta 1994. do 1. oktobra 1996. godine) a posle njega tu funkciju je obavljala Louise Arbour iz Kanade (od 1. oktobra 1996. do 15. septembra 1999. godine).