Website o naslijeđu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju

Od zatvaranja MKSJ-a 31. decembra 2017., Mehanizam održava ovaj website u okviru svoje misije očuvanja i promovisanja naslijeđa međunarodnih krivičnih sudova UN-a.

 Posjetite website Mehanizma..

Žalbeno veće naložilo ponavljanje suđenja Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću

Žalbeno vijeće | | Hag |

Žalbeno veće, u sastavu sudija Pocar, predsedavajući, sudija Agius, sudija Liu, sudija Ramaroson i sudija Afanðe, danas je poništilo odluku Pretresnog veća kojom su optužbi oslobođeni Jovica Stanišić, bivši zamenik načelnika i načelnik Službe državne bezbednosti (SDB) Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, i Franko Simatović, bivši zamenik načelnika Druge uprave Službe državne bezbednosti Srbije i specijalni savetnik u SDB. Žalbeno veće je naložilo da se Stanišiću i Simatoviću sudi ponovo po svim tačkama optužnice.

U optužnici Tužilaštvo je tvrdilo da su od aprila 1991. do 31. decembra 1995, kroz svoje učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP), Stanišić i Simatović počinili zločine u Srpskoj Autonomnoj Oblasti Krajina i Srpskoj Autonomnoj Oblasti Slavonija, Baranja i Zapadni Srem u Hrvatskoj, kao i u opštinama Bijeljina, Bosanski Šamac, Doboj, Sanski Most, Trnovo i Zvornik u Bosni i Hercegovini. Zajednički cilj navodnog UZP bio je prisilno i trajno uklanjanje većine nesrba, prvenstveno Hrvata, bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata, s velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. U optužnici se navodi da je taj UZP uključivao počinjenje ubistva kao kršenja zakona ili običaja ratovanja i kao zločin protiv čovečnosti, kao i deportacije, druga nehumana dela (prisilno premeštanje) i progon (putem ubistva, deportacije i drugih nehumanih dela (prisilno premeštanje)) kao zločine protiv čovečnosti. Stanišić i Simatović se takođe terete da su planirali, naredili i/ili na drugi način pomagali i podržavali planiranje, pripremu ili izvršenje krivičnih dela navedenih u optužnici.

Pretresno veće je 30. maja 2013. zaključilo da su mnoge od zločina navedenih u optužnici zaista počinile razne srpske snage na gore pomenutim lokacijama. Međutim, Pretresno veće, većinom glasova, nije utvrdilo krivicu ni Stanišića ni Simatovića za počinjenje tih krivičnih dela putem učešća u UZP jer je zaključilo da nije van razumne sumnje dokazano da su posedovali potrebnu nameru da doprinesu ostvarivanju zajedničkog zločinačkog cilja. Pretresno veće je takođe zaključilo da nije utvrđeno van razumne sumnje da su Stanišić ili Simatović planirali ili naredili ove zločine, i, većinom glasova veća, da su pomagali i podržavali ove zločine. Shodno tome, Pretresno veće je, većinom glasova, Stanišića i Simatovića oslobodilo krivice po svim tačkama optužnice.

Tužilaštvo je uložilo žalbu na presudu Pretresnog veća navodeći tri žalbena osnova.

U prvom žalbenom osnovu Tužilaštva, tvrdi se, između ostalog, da je Pretresno veće pogrešno primenilo pravo kada je donelo zaključak da nije utvrđeno da su Stanišić i Simatović delili nameru da doprinesu ostvarivanju zajedničkog zločinačkog cilja, a da nije presudilo ili iznelo obrazloženo mišljenje u vezi s “osnovnim elementima” odgovornosti za UZP, a posebno u vezi s postojanjem zajedničkog zločinačkog cilja i Stanišićevim i Simatovićevim doprinosom ostvarivanju tog cilju.

Žalbeno veće je bilo mišljenja, da, pre nego što je donelo svoj zaključak o njihovoj nameri, Pretresno veće nije prvo presudilo o tome da li su elementi actus reus odgovornosti za UZP – odnosno, postojanje zajedničkog zločinačkog cilja, više učesnika poduhvata, kao i Stanišićev i Simatovićev doprinos ostvarivanju zajedničkog zločinačkog cilja UZP – bili ispunjeni. “U odsustvu detaljne analize i prethodnih zaključaka u vezi s postojanjem i opsegom zajedničkog zločinačkog cilja koji je delilo više lica, kao i o Stanišićevom i Simatovićevom doprinosu tom cilju, Pretresno veće nije moglo ispravno da presudi o mens rea Stanišića i Simatovića”, to jest, o njihovoj nameri. Stoga je Žalbeno veće, većinom glasova, zaključilo da je Pretresno veće pogrešilo kada je propustilo da donese zaključke o postojanju i opsegu zajedničkog zločinačkog cilja koji je delilo više osoba pre nego što je zaključilo da postojanje namere kod Stanišića i Simatovića nije utvrđeno. Na taj način je Žalbeno veće, opet većinom glasova, zaključilo da je Pretresno veće pogrešno primenilo pravo tako što nije presudilo ili iznelo obrazloženo mišljenje u vezi s osnovnim elementima odgovornosti za UZP. U tom pogledu, Žalbeno veće je prihvatilo deo prvog žalbenog osnova Tužilaštva. Žalbeno veće je ustanovilo da nije potrebno da razmatra dalje argumente u vezi s ovim žalbenim osnovom i odbacilo ih kao bespredmetne.

U svom drugom žalbenom osnovu Tužilaštvo je tvrdilo, između ostalog, da je Pretresno veće pogrešno primenilo pravo kada je smatralo da dela osobe koja pomaže i podržava krivično delo moraju biti konkretno usmerena na pomoć u počinjenju krivičnog dela.

Žalbeno veće se pozvalo na presude Žalbenog veća u predmetima Šainović i drugi i Popović i drugi, kojima je Žalbeno veće potvrdilo da “konkretna usmerenost” ne predstavlja element odgovornosti za pomaganje i podržavanje po međunarodnom običajnom pravu, i zaključilo, većinom glasova, da je Pretresno veće pogrešno primenilo pravo kada je smatralo da dela osobe koja pomaže i podržava neko krivično delo moraju biti konkretno usmerena na pomoć u počinjenju krivičnog dela. U tom pogledu, Žalbeno veće je prihvatilo deo drugog žalbenog osnova Tužilaštva. Žalbeno veće je ustanovilo da nije potrebno da razmatra dalje argumente u vezi s ovim žalbenim osnovom i odbacilo ih kao bespredmetne.

Na osnovu utvrđenih grešaka, Žalbeno veće je, većinom glasova, zaključilo da okolnosti ovog predmeta ispunjavaju uslove za ponavljanje suđenja u skladu s pravilom 117(C) Pravilnika o postupku i dokazima Međunarodnog suda. Shodno tome, Žalbeno veće je naložilo da se Stanišiću i Simatoviću ponovo sudi po svim tačkama optužnice.

Kao posledica toga što je delimično prihvatilo prvi i drugi žalbeni osnov Tužilaštva i naložilo ponavljanje suđenja, Žalbeno veće je većinom glasova zaključilo da nije potrebno da razmatra treći žalbeni osnov Tužilaštva i odbacilo ga kao bespredmetnog.

Shodno tome, naloženo je da Stanišić i Simatović budu pritvoreni u Pritvorskoj jedinici Ujedinjenih nacija u Hagu, gde će ostati do daljeg naloga.

Sudija Agius je priložio svoje izdvojeno i delimično suprotno mišljenje, a sudija Afanðe je priložio svoje suprotno mišljenje.

Prvobitna optužnica protiv Stanišića i Simatovića potvrđena je 1. maja 2003. godine. Simatović je prebačen u pritvor MKSJ 30. maja 2003. godine, a Stanišić 11. juna 2003. godine. Suđenje je otvoreno 28. aprila 2008. Međutim, zbog lošeg zdravstvenog stanja Jovice Stanišića sam početak je odgađan nekoliko puta, i suđenje je ponovo počelo 9. juna 2009. Iznošenje završnih reči je održano od 29. do 31. januara 2013. Pretresno veće je izreklo svoju presudu 30. maja 2013.

Od svog osnivanja Međunarodni sud je podigao optužnice za teška kršenja humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. do 2001. godine protiv 161 lica. Okončani su postupci protiv 149 optuženih. Trenutno su u toku postupci protiv 12 optuženih.