Pitanje optuženih koji su u bekstvu i kako da se obezbedi njihovo hapšenje bio je jedan od najvećih izazova s kojim se Međunarodni sud suočavao tokom većeg dela svog postojanja. Tokom prvih godina rada Međunarodnog suda, veći broj optuženih koji su bili u bekstvu, u poređenju s malim brojem lica u pritvoru, pretio je da naruši veliki deo rada Međunarodnog suda.
Međutim, nakon niza godina u kojima su se ponavljale poteškoće, u julu 2011. se dogodilo se važno dostignuće – hapšenje posledenjeg optuženog pred Međunarodnim sudom koji je bio u bekstvu. Optužnicu protiv Gorana Hadžića, bivšeg predsednika samoproglašene Republike Srpske Krajine, Tužilaštvo MKSJ podiglo je 2004. godine, i on je od tada bio u bekstvu. Tereti se za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti koji su, prema navodima, počinjeni u istočnoj Slavoniji, u Hrvatskoj, od 1991. do 1993. godine.
Hapšenje Gorana Hadžića značilo je da ni jedna od 161 osobe protiv kojih je Međunarodni sud podigao optužnicu nije uspela da izbegne pravdu. Serge Brammertz, tužilac MKSJ, rekao je, “Prepreke za hapšenje i suđenje većine osoba za koje je Međunarodni sud izdao poternice su 1993. izgledale nepremostive. … Za Međunarodni sud i za međunarodno pravosuđe, hapšenje Gorana Hadžića je prekretnica koja će se pamtiti”.
Hadžić je uhapšen manje od dva meseca nakon hapšenja Ratka Mladića, general-pukovnika i bivšeg komandanta Glavnog štaba vojske bosanskih Srba, protiv koga je Tužilaštvo 25. jula 1995. godine podiglo optužnicu za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine. Proveo je skoro 16 godina u bekstvu od pravde.
Konačno, 2011. godine, osamnaest godina nakon osnivanja Međunarodnog suda, moglo se reći da ni jedna osoba protiv koje je podignuta optužnica nije uspela da izbegne sudski postupak pred Međunarodnim sudom. Ovo je presedan od trajnog značaja, prvenstveno za žrtve zločina počinjenih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, za Međunarodni sud, kao i za međunarodno krivično pravosuđe u širem smislu.
Izvršenje hapšenja
Međunarodni sud nema policiju ni mogućnost da nekog uhapsi. Međunarodni sud se morao oslanjati na države da izvrše hapšenja, u skladu s njihovim obavezama da sarađuju s Međunarodnim sudom. Prema rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i Statutu Međunarodnog suda, zemlje članice su obavezne da bezuslovno sarađuju sa Međunarodnim sudom i da udovoljavaju zahtevima za pomoć i nalozima Međunarodnog Suda. Međutim, dugi niz godina, malo je učinjeno da se optuženi pred Međunarodnim sudom uhapse, predsednici i tužioci Međunarodnog suda često su izveštavali Savet bezbednosti da države s prostora bivše Jugoslavije ne sarađuju s Međunarodnim sudom.
Kako bi pomoglo u potrazi za optuženima u bekstvu, Tužilaštvo je osnovalo mali tim za praćenje koji je imao zadatak da prikuplja informacije o tome gde se optuženi u bekstvu nalaze. Međutim, Međunarodni sud se za pretres objekata i izvršenje hapšenja i dalje u velikoj meri oslanjao na saradnju nacionalnih vlada i međunarodnih snaga stacioniranih u Bosni i Hercegovini.
Prve godine
U prvim godinama svog rada Međunarodni sud se suočavao s ozbiljnim preprekama u obezbeđivanju hapšenja i dovođenja optuženih u bekstvu. Države poput Savezne Republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora), bosansko-hercegovačkog entiteta Republike Srpske, kao i Republika Hrvatska, odbijale su da izvrše potragu, hapšenje i prebacivanje optuženih kako bi im se sudilo u Hagu. Zaista, u mnogim slučajevima, vlasti su optuženima u bekstvu pružale zaštitu od hapšenja i generalno pokazivale nepoštovanje naloga Međunarodnog suda.
U više slučajeva međunarodne snage stacionirane u Bosni i Hercegovini nisu preduzele akcije da uhapse optužena lica. Sredinom 1997. godine više od 50 optuženih bilo je u bekstvu – većinom u Srbiji i Republici Srpskoj – a samo osmorica osumnjičenih bila su u pritvoru u Hagu.
Situacija se popravlja
Situacija se popravila krajem 1996. godine kada je tužilac uveo zapečaćene optužnice. Imena osoba protiv kojih su bile podignute optužnice držana su u tajnosti do trenutka njihovog hapšenja. Sem toga, od polovine 1997. naovamo, spremnost multinacionalnih mirovnih snaga poput SFOR-a (Stabilizacijske snage) u Bosni i Hercegovini da uhapsi osumnjičene značajno je povećala broj optuženih koji su prebačeni u Hag kako bi im se sudilo.
Ta hapšenja su podstakla mnoge optužene u bekstvu da se predaju dobrovoljno, umesto da ih hapse vojne snage. Oko 2000. godine, političke prilike u Srbiji i Hrvatskoj su se promenile, što je dovelo do toga da je saradnja u smislu hapšenja optuženih u bekstvu počela da se popravlja. Hapšenje i prebacivanje bivšeg predsednika Jugoslavije, Slobodana Miloševića u junu 2001. godine bilo je značajan događaj.
Tokom 2004. i 2005. godine splet novih političkih okolnosti u regionu i značajan pritisak međunarodne zajednice doveli su do brojnih dobrovoljnih predaja i hapšenja. Pojačana politička volja za saradnju sa Međunarodnim sudom koju su pokazale vlasti na prostoru bivše Jugoslavije bila je posledica značajnog pritiska međunarodne zajednice i odluke da puna saradnja s Međunarodnim sudom bude preduslov za otvaranje pregovora o pridruživanju Evropskoj Uniji.
Svi optuženi u pritvoru Međunarodnog suda
Hapšenje Radovana Karadžića – političkog vođe bosanskih Srba tokom rata – optuženog za genocid, saučesništvo u genocidu, istrebljenje, ubistvo, protivpravno lišavanje života, progone, deportacije, nečovečna dela i druge zločine nad nesrpskim stanovništvom u Bosni i Hercegovini, koje je izvršeno u julu 2008. godine, bilo je rezultat uspešne akcije koju su izvele vlasti Srbije. Karadžić je u bekstvu bio skoro 13 godina. Nakon njegovog hapšenja, tužilac Brammertz je izjavio: “Današnji dan je veoma značajan za žrtve koje su preko deset godina čekale ovo hapšenje. To je takođe značajan dan i za međunarodnu pravdu, jer se ovim jasno pokazuje da niko nije van domašaja zakona i da će se pre ili kasnije svi begunci naći pred licem pravde”.
Tri godine nakon Karadžićevog hapšenja, uhapšeni su Ratko Mladić i Goran Hadžić su uhapšeni i dovedeni na Međunarodni sud. Od ukupno 161 lica protiv kojih je Međunarodni sud podigao optužnice, nijedno više nije u bekstvu.
Prebacivanje Gorana Hadžića, poslednjeg optuženog pred MKSJ koji je bio u bekstvu: snimak konferencije za štampu