PRED ŽALBENIM VEĆEM

U sastavu:

sudija Mohamed Shahabuddeen, predsedavajući
sudija Fausto Pocar
sudija Claude Jorda
sudija David Hunt
sudija Asoka de Zoysa Gunawardana

Sekretar: g. Hans Holthuis

Odluka od: 21. maja 2003.

TUŽILAC
protiv
Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA i Dragoljuba OJDANIĆA

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE DAVIDA HUNTA
O OJDANIĆEVOM PRIGOVORU NA NENADLEŽNOST
UDRUŽENI ZLOČINAČKI PODUHVAT

Optužba
g. Norman Farrell

Odbrana
g. Tomislav Višnjić, g. Vojislav Seležan i g. Peter Robinson

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE DAVIDA HUNTA
O OJDANIĆEVOM PRIGOVORU NA NENADLEŽNOST
UDRUŽENI ZLOČINAČKI PODUHVAT

Priroda žalbe

1. Dragoljub Ojdanić (u daljem tekstu: Ojdanić) krenuo je, kako njegovi branioci kažu, “u frontalni napad na zver zvanu žudruženi zločinački poduhvatž”.^[1] Taj napad je neumesan, pošto Ojdanićevi branioci gotovo sasvim pogrešno razumeju prirodu “zveri” koju on napada. Ovo ne znači da ne bi bilo poželjno još malo posvetiti pažnju načinu na koji se definiše udruženi zločinački poduhvat. Međutim, ja sam se uverio da je u predmetno vreme individualna krivična odgovornost za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu za činjenje zločina postojala kao deo međunarodnog običajnog prava, i da je neodrživ prigovor na nenadležnost Međunarodnog suda za utvrđivanje takve individualne krivične odgovornosti u vezi sa krivičnim delima u njegovoj nadležnosti.

2. Pretresno veće, na čiju odluku je ta interlokutorna žalba podneta u skladu sa pravilom 72(B)(i) Pravilnika o postupku i dokazima (u daljem tekstu: Pravilnik), smatralo je da je Žalbeno veće još u predmetu Tadić presudilo da učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu predstavlja vid individualne krivične odgovornosti po članu 7.1 Statuta Međunarodnog suda u odnosu na bilo koje od krivičnih dela u njegovoj nadležnosti,^[2] te da je elemente i primenu ovakvog vida individualne krivične odgovornosti definisalo u drugostepenim presudama u predmetima Tadić, Furundžija i Čelebići.^[3] U skladu sa tim, ono je odbilo prigovor na nadležnost Međunarodnog suda.^[4]

3. U prvopomenutom zaključku implicitna je pretpostavka Pretresnog veća da je stav Žalbenog veća - da je individualna krivična odgovornost za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu postojala u međunarodnom običajnom pravu u vreme kada su se desili događaji za koje se Tadić tereti - bio deo ratio decidendi Žalbenog veća^[5] i da je stoga, u skladu sa presudom po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tužilac protiv Aleksovskog,^[6] obavezujući za Pretresno veće. Ojdanić osporava ovu pretpostavku, tvrdeći da su tvrdnje Žalbenog veća u Tadiću (na kojima se zasniva teza tužioca iz optužnice protiv njega u ovom predmetu) bile obiter dicta.^[7] Razlika između ova dva pojma je u tome što ratio decidendi predstavlja pravno načelo (izrečeno ili podrazumevano) koje je bilo nužno za rešavanje predmeta, dok je obiter dictum izrečeno pravno načelo koje nije bilo nužno za rešavanje predmeta.^[8]

4. Ovom žalbom se, dakle, pokreće nekoliko pitanja:

   (1) Da li je zaključak u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić - da je udruženi zločinački poduhvat vid individualne krivične odgovornosti po članu 7.1 Statuta Međunarodnog suda - bio obavezujući za Pretresno veće?

   (2) Ako taj zaključak nije bio obavezujući -

   (a) Da li je taj zaključak bio ispravan?

   (b) Da li je bila ispravna definicija elemenata i primene ovog vida individualne krivične odgovornosti data u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić?

   Ali, pre nego što pređemo na razmatranje ovih pitanja, treba utvrditi šta je to tačno Žalbeno veće navelo u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić.

   Koje tvrdnje su iznete u Tadiću?

5. Pitanja koja je Žalbeno veće rešilo u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić bila su: (i) da li dela jednog lica mogu dovesti do krivične odgovornosti drugog kada oba učestvuju u izvršenju “zajedničkog zločinačkog plana”, i (ii) koji je stepen mens rea potreban u tom slučaju u vezi sa osobom koja nije fizički izvršilac (ili počinilac) krivičnog dela koje se tereti.^[9] Prvo pitanje je potom preformulisano u smislu da se mora utvrditi da li krivična odgovornost za učestvovanje u “zajedničkoj kriminalnoj nakani” spada u sferu individualne odgovornosti iz člana 7.1 Statuta.^[10] Žalbeno veće je ovaj koncept označavalo različitim, čini se međusobno zamenljivim, terminima kao što su zajednički zločinački plan,^[11] zajednička kriminalna nakana,^[12] zajednički plan ili nakana,^[13] zajednički kriminalni plan,^[14] zajednička nakana,^[15] zajednički plan,^[16] zajednički stvoren plan,^[17] zločinački poduhvat,^[18] zajednički poduhvat^[19] i zajednički zločinački poduhvat.^[20] Nakon prvog detaljnog razmatranja presude po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić na Međunarodnom sudu (kojom prilikom je prednost data terminu “joint criminal enterprise”),^[21] za ovaj koncept se generalno koristi naziv udruženi zločinački poduhvat, i to je termin koji je optužba usvojila u ovoj i mnogim drugim optužnicama.

6. Žalbeno veće je držalo da je koncept zajedničkog poduhvata “kao oblik saučesničke odgovornosti” čvrsto ukorenjen u međunarodnom običajnom pravu i da ga pored toga potvrđuje (“iako u implicitnom obliku”) Statut Međunarodnog suda.^[22] Žalbeno veće je navelo da koncept zajedničkog zločinačkog poduhvata obuhvata tri “različite kategorije kolektivnog kriminaliteta”,^[23] mada je potom dodalo da je druga kategorija umnogome slična prvoj,^[24] i da ona zapravo predstavlja jednu varijantu prve kategorije.^[25] Te tri kategorije su sledeće:

   Prva kategorija:^[26] Svi učesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu,^[27] delujući u skladu sa zajedničkim planom, imali su istu zločinačku nameru. Kao primer navodi se formulisanje plana među učesnicima u zajedničkom zločinačkom poduhvatu da se ubije, kada, svaki od učesnika, makar izvršavao različitu ulogu u okviru plana, ima nameru da ubije.^[28]

   Druga kategorija:^[29] Svi učesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu bili su pripadnici vojnih ili administrativnih grupa koje su delovale prema zajedničkom planu, a optužena osoba bila je na položajima vlasti unutar hijerarhije; iako ona nije fizički počinila nijedno od krivičnih dela koja se terete, aktivno je učestvovala u sprovođenju plana time što je pomagala i podržavala druge učesnike zajedničkog zločinačkog poduhvata koji ih jesu počinili. Kao primer navodi se koncentracioni logor, u kojem se zatvorenici ubijaju ili zlostavljaju u skladu sa zajedničkim zločinačkim poduhvatom.

Treća kategorija:^[30] Svi učesnici su imali zajednički plan da se sledi jedan obrazac ponašanja, gde jedan od izvršilaca dogovorenog cilja toga plana počini zločin koji je, iako van zajedničkog plana, ipak prirodna i predvidiva posledica izvršenja te “zajedničke nakane”.^[31] Kao primer za to data je zajednička namera grupe da se pripadnici neke etničke grupe prisilno uklone iz njihovog grada, sela ili regije (da se izvrši “etničko čišćenje”) sa posledicom da se, u toku izvršenja toga, jedna ili više žrtava strelja i ubije.

7. Iz presude po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić jasno je da, u vezi sa kako prvom tako i drugom kategorijom, optužba mora da pokaže da su sve optužene osobe i sve osobe koje su fizički počinile zločin koji se tereti imale isto stanje svesti - da zločin koji se tereti treba počiniti (ili izvršiti) - i stanje svesti potrebno za to krivično delo. Ovo i jeste ispravna upotreba fraze “zajednička nakana”,^[32] što se vidi i iz raznih drugih fraza upotrebljenih u toj presudi, kao što je ona “djeluju sprovodeći zajednički kriminalni plan”.^[33] Kada je reč o prvoj kategoriji, to se izričito i kaže:^[34]

   Š…Ć svi saoptuženi, djelujući u skladu sa zajedničkim planom, posjeduju istu zločinačku namjeru Š…Ć.

   Kao primer navodi se plan da se u sprovođenju zajedničkog plana ubije, i kaže se da se, makar svaki od učesnika izvršavao različitu ulogu u okviru tog plana, mora pokazati da “svi ipak imaju namjeru da ubiju”. Paragraf se završava sledećom tvrdnjom:

ŠOĆptuženi, čak i ako osobno ne izvrši ubistvo, mora ipak namjeravati taj rezultat.

8. Kada je reč o drugoj kategoriji, tu je gledište Veća izneto malo diskurzivnije, ali se ipak svodi na isto. Navevši da je zajednički zločinački poduhvat bio taj da se “ubijaju i zlostavljaju zatvorenici”^[35] i sprovodi “sistem represije”,^[36] presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić konstatuje sledeće:^[37]

Element mens rea sadržavao je: (i) znanje o karakteru sistema i (ii) namjera da se sprovodi zajednički stvoren plan zlostavljanja logoraša.

Kao što sledi iz te presude, druga kategorija se ne razlikuje bitno od prve. Položaj optuženog u drugoj kategoriji je potpuno isti kao i optuženog u prvoj kategoriji. I jedan i drugi u okviru udruženog zločinačkog poduhvata imaju ulogu koja ide za tim da se ostvari njegov cilj, a ona je različita od uloge osobe koja lično izvrši krivično delo koje se tereti. Uloga optuženog u drugoj kategoriji jeste sprovođenje plana pomaganjem osobe koja je fizički izvršilac zločina koji se tereti.^[38] Obojica moraju imati nameru da se dogodi zločin koji se tereti. Prihvatiti nešto manje od ovoga kao dovoljno značilo bi poreći postojanje “zajedničke namere”.^[39] Prva i druga kategorija zajedno drugde su opisane kao osnovni vid udruženog zločinačkog poduhvata, a treća kategorija kao prošireni vid udruženog zločinačkog poduhvata.^[40]

9. Kada je reč o trećoj kategoriji (prošireni vid udruženog zločinačkog poduhvata), Žalbeno veće je potrebno stanje svesti opisalo na razne načine. Prva tvrdnja je glasila ovako:^[41]

   Krivična odgovornost može se pripisati svim učesnicima zajedničkog poduhvata kada je rizik da bi moglo doći do smrti bio predvidiva posljedica izvršenja zajedničkog plana i kada se istovremeno ŠsicĆ optuženi prema tom riziku odnosio bilo bezobzirno bilo indiferentno.

   U sledećem odlomku potrebno stanje svesti se ukratko opisuje ovako:^[42]

   Ono što se traži je stanje svijesti u kome je neka osoba, iako nije namjeravala prouzročiti izvjesni rezultat, bila svjesna da će akcije grupe najvjerovatnije dovesti do tog rezultata, a ipak je svojom voljom pristala na taj rizik. Drugim riječima, traži se takozvani dolus eventualis (u nekim nacionalnim pravnim sistemima zvan “smotreni nehaj”).

   U trećem odlomku potrebno stanje svesti se ukratko opisuje ovako:^[43]

Š…Ć do odgovornosti za krivično djelo različito od onog koje je dogovoreno zajedničkim planom dolazi samo ako je, u uslovima tog slučaja, bilo predvidivo da će jedan ili drugi pripadnici grupe počiniti takvo krivično djelo i (ii) optuženi je hotimično pristao na taj rizik.

10. Šteta je što su u ove tri formulacije - čini se kao međusobno zamenljivi -upotrebljeni izrazi različitih nijansi u značenju, i to upravo u vezi sa onom kategorijom koju je Žalbeno veće primenjivalo u tom žalbenom postupku. Što se tiče subjektivnog stanja svesti, postoji jasna razlika između percipiranja nekog događaja kao mogućeg percipiranja tog događaja kao verovatnog (sinonimno sa “izgledan”). Za optužbu je ovo drugo veći izazov od prvog. Reč “rizik” nije jednosmislena, već joj značenje zavisi od konteksta. Čini se da je u prvoj od tri navedene formulacije (“rizik da bi moglo doći do smrti”) upotrebljena u značenju mogućnosti. U drugoj formulaciji, reč “najvjerovatnije” u najmanju ruku znači “izgledno” (ako ne i više od toga), ali njenim izjednačavanjem sa pojmom dolus eventualis iz kontinentalnog prava u tom navodu, izgleda da se ona opet svodi na značenje mogućnosti.^[44] Izraz “predvidivo da će” u trećoj formulaciji još jednom ukazuje na mogućnost. U mnogim nacionalnim pravosudnim sistemima anglosaksonskog prava, ako zločin koji se tereti prevazilazi okvire dogovorenog u sklopu udruženog zločinačkog poduhvata, optužba mora da dokaže da je učesnik, bez obzira što taj zločin nije izvršio lično, ipak učestvovao u tom poduhvatu sa svešću da je moguć ishod sprovođenja tog poduhvata zločin koji im se sada stavlja na teret.^[45] Ovo je veoma slično konceptu dolus eventualis ili namernog nehata u kontinentalnom pravu. Kada je reč o objektivnom elementu kojeg treba dokazati, fraze “predvidiva posljedica” u prvoj formulaciji, i “predvidivo da će” u trećoj formulaciji, u ovom su kontekstu odista međusobno zamenljive.

11. Shodno tome, kada se optuženi, kao učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu, tereti za krivično delo koje je počinio neki drugi učesnik, a koje izlazi iz okvira dogovorenog cilja tog poduhvata, protumačeno je da presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić smatra da je optužba obavezna da dokaže sledeće:^[46]

    (i) da je to krivično delo bilo prirodna i predvidiva posledica sprovođenja tog poduhvata, i

    (ii) da je optuženi bio svestan da je takav zločin moguća posledica sprovođenja tog poduhvata i da je, sa takvom svešću, učestvovao u tom poduhvatu.

    Prvo je objektivni element zločina i ne zavisi od stanja svesti optuženog. Drugo je subjektivno stanje svesti optuženog koje optužba mora da pokaže. Nijedna od raznih formulacija u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić ne traži od optužbe da u takvom slučaju dokaže da je optuženi imao nameru da se počini takav dodatni zločin ili da je sa drugim učesnikom delio stanje svesti koje je potrebno za taj dodatni zločin.

12. Stanje svesti optuženog koje optužba treba da dokaže je, dakle, različito u zavisnosti od toga da li je zločin koji se tereti:

    (a) bio u okvirima cilja udruženog zločinačkog poduhvata, ili je

    (b) izašao van okvira cilja udruženog zločinačkog poduhvata, ali je ipak bio prirodna i predvidiva posledica tog poduhvata.

    Ukoliko je zločin koji se tereti bio u okvirima cilja udruženog zločinačkog poduhvata, optužba mora da dokaže da je optuženi, sa osobom koja je lično počinila zločin, delio stanje svesti potrebno za taj zločin. Ukoliko je zločin koji se tereti bio van okvira cilja udruženog zločinačkog poduhvata, optužba mora da dokaže samo to da je optuženi bio svestan činjenice da je dodatni zločin moguća posledica sprovođenja tog poduhvata i da je, sa takvom svešću, u njemu učestvovao.

13. Ove razlike će jasnije ilustrovati jedan poznati primer udruženog zločinačkog poduhvata, koji obuhvata i njegov osnovni i njegov prošireni vid.

    • Tri čoveka (A, B i C) sklope pogodbu ili dogovor, odnosno međusobni sporazum da opljačkaju banku i da sa sobom ponesu napunjeno oružje kako bi blagajnika u banci ubedili da im preda novac i zaplašili svakoga ko pokuša da osujeti oružanu pljačku. Dogovor je da A nosi oružje i zatraži novac od blagajnika, da B stoji na ulazu u banku i čuva stražu, a da C bude vozač i da, dok druga dvojica odu u banku, čeka u vozilu za beg. Prema tome, ovde je osnovni vid udruženog zločinačkog poduhvata izvršenje oružane pljačke.

    • U toku te oružane pljačke, A izvadi oružje i zatraži od blagajnika u banci da mu preda novac. Dok mu predaje novac, A primeti da blagajnik istovremeno pritiska i jedno dugme kako bi, po mišljenju A, obavestio policiju da je pljačka u toku. A uhvati panika, on puca iz svog oružja i rani blagajnika. U takvoj situaciji, da bi dokazala da su tri čoveka (A, B i C) krivi za oružanu pljačku (osnovni vid udruženog zločinačkog poduhvata), optužba bi morala dokazati da su sva trojica nameravala da izvedu oružanu pljačku i da su sva trojica imala isto relevantno stanje svesti potrebno za krivično delo oružane pljačke. Ako se pokaže da su B i C imali isto stanje svesti kao i A, oni su zajedno s njim krivi za oružanu pljačku, iako lično nisu počinili krivično delo.

    • Ranjavanje blagajnika, međutim, nije bilo u okvirima osnovnog udruženog zločinačkog poduhvata sa kojim su bili sporazumni i B i C. Da bi dokazala da su ne samo A, nego i B i C, odgovorni za ranjavanje blagajnika (prošireni vid udruženog krivičnog poduhvata), optužba bi morala dokazati da je to ranjavanje prirodna i predvidiva posledica nošenja napunjenog oružja za vreme oružane pljačke, da su i B i C bili svesni toga da je ranjavanje neke osobe moguća posledica vršenja oružane pljačke na koju su i jedan i drugi pristali i da su, s tom svešću, i jedan i drugi učestvovali u oružanoj pljački. Optužba ne bi morala da pokaže da su B i C imali nameru da neko bude ranjen ili da su imali isto stanje svesti kao i A, a koje je potrebno za dodatni zločin ranjavanja.

    (1) Da li je zaključak u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić da je udruženi zločinački poduhvat vid individualne krivične odgovornosti po članu 7.1 Statuta Međunarodnog suda bio obavezujući za Pretresno veće?

14. Ojdanić je istakao da Tadić (što je činjenica) u svojoj žalbi na presudu nije osporavao postojanje individualne krivične odgovornosti za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu u međunarodnom običajnom pravu, već jedino primenu ovakvog vida odgovornosti na zaključke Pretresnog veća.^[47] Činjenice koje je konstatovalo Pretresno veće su da je Tadić aktivno učestvovao u napadu na jedno selo, kojom prilikom je ubijeno više muškaraca, time što je neke od njih sakupio i svirepo pretukao.^[48] Žalbeno veće je zaključilo da je na osnovu tih činjenica jedini mogući zaključak da je Tadić imao nameru da sprovede zločinačku nameru uklanjanja nesrpskog stanovništva iz regiona Prijedora izvršavanjem nečovečnih dela nad njima.^[49] Žalbeno veće je takođe smatralo da je, u okolnostima tog predmeta, bilo predvidivo da bi nesrpsko stanovništvo moglo biti ubijano u sprovođenju ovog zajedničkog cilja,^[50] da je Tadić nesumnjivo bio svestan ubistava koja su pratila počinjenje tih nečovečnih dela,^[51] te da je bio svestan da akcije grupe kojoj je pripadao mogu verovatno dovesti do takvih ubistava, ali je ipak voljno pristao na taj rizik.^[52] Žalbeno veće je stoga zaključilo da je Tadić “učestvovao” u ubijanju, i da ga za ta ubistva treba proglasiti krivično odgovornim po članu 7.1.^[53]

15. Pošto se Tadić složio s postojanjem individualne krivične odgovornosti za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu da se počini zločin naveden u Statutu Međunarodnog suda, za donošenje odluke po toj žalbi nije bio neophodan zaključak da je takva individualna krivična odgovornost postojala u međunarodnom običajnom pravu, bez obzira na to koliko je logično bilo razmotriti mesto i elemente udruženog zločinačkog poduhvata u međunarodnom pravu, kako bi se presudilo o pitanju da li je on primenjiv na okolnosti u tom predmetu. Prema tome, taj zaključak je, striktno gledajući, bio jedan obiter dictum, i stoga, ma koliko očigledno ubedljiv, nije bio obavezujući za Pretresno veće u ovom predmetu.^[54]

    (2)(a) Da li je zaključak bio ispravan?

16. Ovo pitanje obuhvata dva zasebna pitanja:

    (i) Da li je takva individualna krivična odgovornost za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu da se počini zločin postojala u međunarodnom običajnom pravu u relevantno vreme (period “od 1991. godine”)?^[55]

(ii) Da li je takva individualna krivična odgovornost obuhvaćena članom 7.1 Statuta Međunarodnog suda?

(i) Međunarodno običajno pravo

17. Po mom mišljenju, bio je ispravan zaključak Žalbenog veća kojim se potvrđuje da je takva odgovornost u to vreme postojala u međunarodnom običajnom pravu. U presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić razmotren je veliki broj odluka koje su vojni i drugi sudovi doneli u suđenjima osobama optuženim za kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena u Drugom svetskom ratu.^[56] U većini razmotrenih predmeta postupci su se vodili prema domaćim zakonima zemlje koja je ustanovila taj određeni sud. Uopšteno govoreći, u onim predmetima u kojima je prihvaćen koncept udruženog zločinačkog poduhvata rešavalo se u skladu sa načelima anglosaksonskog prava. U onima u kojima se rešavalo u skladu sa načelima kontinentalnog prava, većinom je priznat sličan, mada ne identičan, koncept saizvršilaštva. U nekim drugim predmetima, pak, rešavalo se u skladu sa Zakonom br. 10 Kontrolnog saveta, ali oni su se uglavnom ticali konkretnog krivičnog dela pripadanja zločinačkoj grupi ili organizaciji koju je Međunarodni vojni sud proglasio zločinačkom,^[57] što predstavlja krivično delo potpuno različito od krivičnog dela učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu, i na ovu razliku ću se vratiti kasnije.

18. Ojdanić tvrdi da ove odluke, budući da su ih doneli sudovi okupatorskih sila, a ne međunarodni sudovi, “stoga nemaju pravnu valjanost u međunarodnom pravu”.^[58] On ove reči pod navodnicima pripisuje M. Cherifu Bassiouniju^[59] (s tim da je ovaj posle reči “međunarodnom” upotrebio i reč “krivičnom”), koji, međutim, njome nije želeo da porekne pravnu valjanost odluka sudova okupatorskih sila kao međunarodnog prava, već pravnu valjanost konkretnog krivičnog dela pripadanja zločinačkoj organizaciji iz prethodnog stava ovog Mišljenja, kao takvog prava.^[60] Nepotrebno je, kao u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, prolaziti kroz odluke koje su tamo razmotrene. Uprkos nacionalnom poreklu zakona koji su primenjivani u mnogim suđenjima optuženima za ratne zločine u to vreme, jasno je da se onda primenjeno pravo sada mora smatrati prihvaćenim kao deo međunarodnog običajnog prava.

    (ii) Član 7.1

19. Član 7.1. Statuta (“Individualna krivična odgovornost”) predviđa sledeće:

    Lice koje je planiralo, podsticalo, naredilo, počinilo ili na drugi način pomoglo i podržalo planiranje, pripremu ili izvršenje krivičnog dela navedenog u članovima 2 do 5 ovog Statuta individualno je odgovorno za to krivično delo.

    Ojdanić osporava zaključak Žalbenog veća u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić da se ova odredba odnosi na individualnu krivičnu odgovornost za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu da se počini zločin koji je u nadležnosti Međunarodnog suda. Njegov argument je trostruk:

    (a) kada postoji namera da se takva odgovornost obuhvati nekim instrumentom, onda je to izričito i navedeno;

    (b) Ujedinjene nacije nisu dale saglasnost prilikom pokušaja da se ova odgovornost obuhvati Statutom Međunarodnog suda; i

    (c) stručni krugovi smatraju da nije postojala namera ona bude obuhvaćena.

20. Što se tiče (a), Ojdanić se poziva na:

    (i) Povelju Međunarodnog vojnog suda, koja predviđa sledeće:^[61]

    Vođe, organizatori, podstrekači i saučesnici u kreiranju ili sprovođenju zajedničkog plana ili zavere da se počini bilo koje od gore navedenih krivičnih dela odgovorni su za sva dela koja počini bilo koja od tih osoba u sprovođenju takvog plana.

    (ii) Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda, koji predviđa krivičnu odgovornost za doprinos u činjenju zločina od strane “grupe osoba koje deluju sa zajedničkim ciljem”;^[62] i

    (iii) Međunarodnu konvencija za sprečavanje terorističkih bombi, koja takođe predviđa krivičnu odgovornost za doprinos u činjenju zločina od strane takvih osoba.^[63]

21. Pogrešno je tvrditi da bi - zato što ova tri instrumenta izričito navode individualnu krivičnu odgovornost za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu - takva krivična odgovornost bila izričito navedena i u Statutu Međunarodnog suda, da je postojala namera da ona bude u njegovoj nadležnosti. Da je, na primer, u samom Statutu Međunarodnog suda predviđen jedan određen vid individualne krivične odgovornosti u vezi sa svim krivičnim delima koja su u njegovoj nadležnosti izuzev jednog, onda bi odsustvo takve krivične odgovornosti u vezi sa tim jednim preostalim krivičnim delom bilo teško objasniti drugačije do time da je taj vid krivične odgovornosti namerno izostavljen. Međutim, u slučaju kada samo jedan od četiri različita instrumenta, sačinjena u četiri potpuno različita tipa okolnosti, ne predviđa određeni vid individualne krivične odgovornosti koji ostala tri predviđaju, činjenica da takav vid odgovornosti nije izričito naveden u tom četvrtom instrumentu ne može se, sama po sebi, s pravom shvatiti kao namerno izuzimanje tog vida odgovornosti.

22. Što se tiče (b), Ojdanić se poziva na činjenicu da se u Statutu Međunarodnog suda (osim u vezi sa genocidom, u članu 4) nigde ne pominje učešće u udruživanju kao vid individualne krivične odgovornosti, uprkos tome što je više zemalja tvrdilo da bi trebalo obuhvatiti taj vid odgovornosti.^[64] Ojdanić udruživanje definiše ovako:

    Š…Ć saglasnost ili dogovor koji dosežu stepen sporazuma između dve ili više osoba da će počiniti krivično delo,

    i tvrdi: “Ovo je upravo osnov za odgovornost za udruženi zločinački poduhvat”.^[65] Navodi se da odsustvo udruživanja kao vida individualne krivične odgovornosti potvrđuje ocenu da je Savet bezbednosti svesno i namerno želeo da udruženi zločinački poduhvat bude izuzet kao vid individualne krivične odgovornosti.^[66]

23. Ovaj argument je u potpunosti neispravan. Udruživanje ne predstavlja vid individualne krivične odgovornosti za počinjenje krivičnog dela. Samo udruživanje je krivično delo (trajnog tipa), koje formalno biva dovršeno u trenutku kad je postignut sporazum između lica koja se udružuju. Da bi se počinilo krivično delo udruživanja, nije potrebno preduzeti nijedan korak ka sprovođenju tog sporazuma. S druge strane, udruženi zločinački poduhvat predstavlja vid individualne krivične odgovornosti kojim se može počiniti krivično delo, ali samo ako je dogovoreno (ili smerano) krivično delo odista i izvršeno. Odsustvo zavere u Statutu (osim u vezi sa krivičnim delom genocida) nebitno je za pitanje pokrenuto u ovoj žalbi.

24. Što se tiče (c), Ojdanić se poziva na sledeću sugestiju dva autora za koje se navodi da su “ učestvovali u osnivanju Međunarodnog suda”:^[67]

    Š…Ć načela individualne krivične odgovornosti koja treba da primeni Međunarodni sud ne obuhvataju kontroverzni pojam kolektivne odgovornosti koji se temelji na pripadništvu zločinačkoj organizaciji.

    Pojam kolektivne odgovornosti u smislu učešća u zločinačkom udruživanju ogleda se u definiciji krivičnog dela genocida u članu 4 Statuta.^[68]

    Prema Ojdanićevom tumačenju, ovaj citat ide u prilog izostavljanju udruženog zločinačkog poduhvata iz člana 7.1, pošto je on ekvivalentan “kolektivnoj odgovornosti koja se temelji na pripadništvu zločinačkoj organizaciji”.^[69] Ni prva ni treća kategorija udruženog zločinačkog poduhvata, kako su definisane u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, nije se mogla izjednačiti sa konkretnim krivičnim delom pripadanja zločinačkoj grupi ili organizaciji koju je Međunarodni vojni sud proglasio zločinačkom, na šta smo već ukazali.^[70] Predmeti za koje se navodi da govore u prilog drugoj kategoriji možda su ambivalentni, na šta ću se kasnije vratiti, ali ništa u toj presudi ne izjednačava ni drugu kategoriju sa tim konkretnim krivičnim delom. I još, da ponovim ono što sam već rekao,^[71] to konkretno krivično delo potpuno je različito od krivičnog dela počinjenog učešćem u udruženom zločinačkom poduhvatu.

25. Odbacujem sva tri argumenta kojima Ojdanić osporava zaključak Žalbenog veća u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, da član 7.1 Statuta Međunarodnog suda predviđa individualnu krivičnu odgovornost za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu da se počini krivičnio delo u nadležnosti Međunarodnog suda. Međutim, stoji činjenica da taj član takav vid individualne krivične odgovornosti izričito ne pominje. Pitanje o kojem sada treba presuditi je da li se on ipak podrazumeva u tekstu toga člana.

26. Generalni sekretar UN-a je u svom izveštaju, kojim predlaže statut za jedan međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, izrazio svoje uverenje da:

    Š…Ć sve osobe koje učestvuju u planiranju, pripremi i činjenju teških kršenja međunarodnog humanitarnog prava u bivšoj Jugoslaviji doprinose činjenju kršenja, te snose individualnu odgovornost.^[72]

    Ovo predstavlja validnu pomoć za tumačenje člana 7.1 Statuta, kao i za to koliko široko treba shvatiti frazu “ŠlĆice koje je planiralo, podsticalo, naredilo, počinilo ili na drugi način pomoglo i podržalo planiranje, pripremu ili izvršenje krivičnog dela” iz toga člana. Po mom mišljenju, glagol “počiniti” dovoljno je protejske prirode da uključi učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu da se počini zločin.^[73] Ovakav pristup nije isto što i tvrdnja da “su svi vidovi krivične odgovornosti koji nisu eksplicitno izostavljeni ŠStatutomĆ Međunarodnog suda njime obuhvaćeni”, kako navodi Ojdanić.^[74] Ovakav pristup je, jednostavno, primena jasno izražene namere sastavljača Statuta da “sve” osobe koje su učestvovale u počinjenju nekog zločina snose individualnu krivičnu odgovornost za počinjenje tog zločina, pri čemu nije bilo reči o detaljima koji se tiču načina na koji takvo učešće treba opisati. Uprkos Ojdanovićevoj nepotkrepljenoj tvrdnji da bi primena principa contra preferentem ili in dubio pro reo isključila individualnu krivičnu odgovornost za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu,^[75] u članu 7.1 Statuta ne postoji nikakva dvosmislenost koja bi nalagala primenu takvog principa.

27. Ja sam se uverio da je individualna krivična odgovornost za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu obuhvaćena članom 7.1 Statuta Međunarodnog suda.

    (2)(b) Da li je definicija elemenata i primene ovog vida individualne krivične odgovornosti data u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić bila ispravna?

28. Iz onoga što sam dosad napisao jasno je da neke od konstatacija Žalbenog veća u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić smatram problematičnim. Međutim, ako se elementi i primena udruženog zločinačkog poduhvata protumače na način kako sam ja to učinio u ovom Mišljenju,^[76] mnoge teškoće koje imam bivaju otklonjene. Neke teškoće, ipak, ostaju.

29. Jedna stvar koju još uvek smatram problematičnom je fraza “oblik saučesničke odgovornosti,” koja je u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić upotrebljena za individualnu krivičnu odgovornost koja proizilazi iz učešća optuženog u udruženom zločinačkom poduhvatu da se počini neko krivično delo navedeno u Statutu Međunarodnog suda.^[77] “Saučesnik” nije termin sa striktnim značenjem. Njime se označava osoba koja je u činjenju zločina bila povezana sa nekom drugom osobom, a ta veza se, pak, može sastojati ili u ulozi glavnog učesnika ili u ulozi onoga ko pomaže i podržava glavnog učesnika. U presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić se ne specifikuje na koje se od ova dva značenja mislilo u datom opisu, te bi on mogao izazvati zabunu.^[78] Po mom mišljenju, nije primereno opisati učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu kao nekog ko samo pomaže i podržava, iako se na osnovu takvog opisa udruženi zločinački poduhvat može svrstati pod član 7.1 Statuta (“ŠlĆice koje je Š…Ć na drugi način pomoglo i podržalo Š…Ć izvršenje krivičnog dela navedenog u članovima 2 do 5 ovog Statuta”).^[79] Ovo ne bi bilo primereno zato što se, kao što se priznaje i u samoj presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, mora praviti razlika između takvog učesnika i onog koji samo pomaže i podržava.^[80] Glavna razlika između njih tiče se elementa mens rea koji se mora pokazati. Učesnik u osnovnom obliku udruženog zločinačkog poduhvata mora s osobom koja je fizički izvršilac zločina deliti stanje svesti potrebno za to krivično delo; osoba koja samo pomaže i podržava mora biti svesna osnovnih elemenata počinjenog krivičnog dela, među kojima je i mens rea osobe koja ga je fizički izvršila, ali ne mora imati isti mens rea kao i ta osoba.^[81]

30. Druga preostala teškoća je postojanje, kao zasebne kategorije udruženog zločinačkog poduhvata, druge kategorije formulisane u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, u okviru koje svi učesnici pripadaju vojnim ili administrativnim grupama koje postupaju u skladu sa zajedničkim planom.^[82] Čini se da su mnogi od predmeta koji se razmatraju u toj presudi, a tiču se ove druge kategorije, počivali na činjenici da su koncentracionim logorima upravljale određene organizacije, poput Die Schutzstaffeln der Nationalsocialistischen Deutschen Arbeiterpartei (SS), koje je Nirnberški sud proglasio za zločinačke organizacije,^[83] tako da je učešće optuženog u udruženom zločinačkom poduhvatu koji se tereti proizilazilo već i iz samog njegovog pripadništva toj zločinačkoj organizaciji. Ovo je nesumnjivo doprinelo konfuziji u razmišljanju Ojdanića, koji je usvojio očito pogrešne kritičke osvrte prema kojima je presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, priznajući udruženi zločinački poduhvat, usvojila načelo kolektivne odgovornosti.^[84] Nisam se uverio da je Žalbeno veće u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić pokazalo dovoljno čvrst osnov da se ovi predmeti proglase odvojenom kategorijom udruženog zločinačkog poduhvata.

31. Treća teškoća leži u tome što se u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, kada je posredi koncept udruženog zločinačkog poduhvata, reči “izvršilac” i “saizvršilac” koriste kao termini iz usko pravnog žargona. Prvopomenuti termin se koristi za osobu koja je fizički izvršila krivično delo koje se tereti, a drugopomenuti za osobe koje su na drugi način učestvovale u udruženom zločinačkom poduhvatu.^[85] Upotreba ovih termina u predmetima^[86] koji su usledili nije uvek bila dosledna, ali se čini da proističe iz razlike koja postoji u kontinentalnom pravu, gde je osobi koja samo pomaže i podržava počinioca (ili osobu koja je fizički izvršilac zločina) zaprećena manja maksimalna kazna. Izgleda da je termin “saizvršilac” usvojen s namerom da se napravi razlika između učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu i osobe koja samo pomaže i podržava. U izricanju kazni, ovaj Međunarodni sud ne pravi takvu razliku, i verujem da ne bi bilo mudro da on na takav način pokuša da kategorizuje različite vrste prekršilaca, budući da to nije potrebno u svrhe izricanja kazni. Žalbeno veće je drugde objasnilo da osuđena osoba mora biti kažnjena u skladu sa težinom počinjenih dela, bez obzira na njihovu kategorizaciju.^[87]

    Druga pitanja koja je pokrenuo Ojdanić

32. Ojdanić tvrdi da nijedna od dve odluke Žalbenog veća koje su potom usledile u Furundžiji ili Delaliću ne predstavlja dodatnu pomoć niti sadrži neke druge obavezujuće pravne postulate sem onog što je izneto u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić.^[88] Slažem se sa tom tvrdnjom.

33. On takođe navodi da je, čak i ako se prihvati validnost doktrine o zajedničkoj nameri izložene u Tadiću, ta doktrina “preinačena u krivičnu odgovornost po osnovu organizacije” time što je kasnijim odlukama Pretresnog veća proširena u “krivičnu odgovornost po osnovu udruženog zločinačkog poduhvata”.^[89] Ova tvrdnja zanemaruje činjenicu da je “udruženi zločinački poduhvat” samo naziv kojem je data prednost u odnosu na mnoge druge (kao što je “zajednički zločinački poduhvat”), kojima je Žalbeno veće označavalo ovaj koncept u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić.^[90] Ovo je samo druga verzija argumenta o “kolektivnoj odgovornosti”, za koji sam već objasnio da je pogrešan.^[91] Ako zanemarimo nekoliko primera u kojima je puno hiperbole, ovaj argument se najviše oslanja na jedan članak objavljen 2000. godine,^[92] u kojem se u vezi sa presudom po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić iznosi sledeća upečatljiva konstatacija:

    Zato smatramo da je od suštinskog značaja da izvesni koncepti u međunarodnom krivičnom pravu, kao što je doktrina o zajedničkoj nameri, ne odvedu u pravcu rekolektivizacije odgovornosti Š…Ć Po našem mišljenju, međutim, ovo ne sme dovesti do krivične odgovornosti koja bi se zasnivala na jednostavnom pripadništvu toj grupi i saznanju o politici te grupe.

    U presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić nema ničega što govori u prilog postojanju individualne krivične odgovornosti za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu po osnovu navedenom u drugoj rečenici gornjeg citata.

34. Konačno, Ojdanić tvrdi da je koncept o kojem je reč - bio on zajednička namera ili udruženi zločinački poduhvat - stvoren tek 15. jula 1999. godine presudom po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, i da se njegovom primenom na optužbe podignute protiv njega krši načelo legaliteta, ili nullum crimen sine lege. U vezi s ovim pitanjem, zadovoljiću se konstatacijom da se slažem s onim što je o tome reklo Žalbeno veće u ovom žalbenom postupku.^[93]

35. Iz svih ovih razloga odbio bih žalbu.
    

    Pravosudni presedan – adendum

36. Sudija Shahabuddeen je napisao Izdvojeno mišljenje u kojem nastoji da dâ odgovor na neka od pitanja koja sam postavio u vezi sa onim što je navedeno u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić. U vezi sa tri pitanja o kojima raspravlja, kaže da je zadovoljan tom presudom. U vezi sa tim pitanjima nemam nameru ništa da dodam. Međutim, na jedno bitno pitanje koje je pokrenuo sudija Shahabuddeen, a to je pitanje sudskog presedana, moram da se osvrnem. Kako je to pitanje značajno za sudsku praksu Međunarodnog suda generalno, i kako je sudija Shahabuddeen izložio svoje gledište, osećam se obaveznim da i ja o tom pitanju iznesem svoje.

37. U presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Aleksovski, Žalbeno veće je, raspravljajući o pitanju sudskog presedana, navelo da je odluka koja se sledi kao sudski presedan “pravni princip (ratio decidendi)” prethodne odluke,^[94] i da pravilno tumačenje Statuta “zahtijeva da ratio decidendi odluka ŠŽalbenog većaĆ bude obavezujući za pretresna vijeća”,^[95] a to sve kako bi se postupalo u saglasnosti sa namerom Saveta bezbednosti da Međunarodni sud primenjuje “jedan jedinstven, koherentan i racionalan korpus prava”.^[96] Za potrebu za koherentnošću se navodi da je:^[97]

    [o]sobito prisutna u kontekstu u kojem se odvija rad Suda, u kojem su norme međunarodnog humanitarnog prava i međunarodnog krivičnog prava u procesu razvoja, pa je potreba onih koji se pojavljuju pred Sudom, odnosno optuženoga i optužbe, da budu sigurni u režim po kojemu se sudi još veća.

    Žalbeno veće nije dalje raspravljalo o tome šta tačno podrazumeva pod pojmom ratio decidendi prethodne odluke.

38. Sudija Shahabuddeen navodi (1) da treba napraviti distinkciju između (a) ratio decidendi neke odluke i (b) “obavezujuće snage koju on ima kod donošenja odluka u drugim predmetima,”^[98] i (2) da izuzetak od obavezujuće snage koju ratio decidendi inače ima, postoji onda kada sud taj zaključak nije doneo nakon pomnog istraživanja i promišljenog zaključivanja.^[99] U slučajevima kada se taj zaključak tiče nekog očito bitnog pitanja vezanog za nadležnost, navodi ovaj sudija, on se ne može svesti na puki obiter dictum, on je ratio decidendi i ima svu snagu koja generalno iz toga proizlazi.^[100] Sudija Shahabuddeen skreće pažnju na to da Međunarodni sud nije u istom položaju kao nacionalni sud koji primenjuje uveliko ustaljeni korpus prava, tako da je “njegova pravna misija više pionirska nego što je to misija redovnih nacionalnih sudova.”^[101]

39. Uz dužno poštovanje, smatram da i ovo prilično fluidno poimanje toga šta je ratio, a šta obiter, i navedeno obrazloženje u vezi sa “više pionirskom” pravnom misijom, nisu konsistentni sa onim što je rečeno u Aleksovskom, i oba previđaju ono što se mora smatrati obavezujućom prirodom svakog ratio decidendi i ono što se može smatrati ubedljivom prirodom nekih obiter dicta.

40. Sudija Shahabuddeen je smatrao da je od pomoći jedno tvrđenje koje je o tom pitanju dao sudija Cairns u postupku pred prvostepenim sudom,^[102] kada se taj sudija (1) pozvao na

    (a) odluku Žalbenog suda u predmetu Candler v. Crane, Christmas & Co,^[103] koji je smatrao da, ako pogrešni navodi nisu izneti iz nepoštenih pobuda, već iz nehata, onda ne može postojati krivična odgovornost za njihovo iznošenje, osim u slučaju kada (da uopštimo) postoji ugovorna obaveza između strana, i

    (b) kasniju odluku Doma lordova u predmetu Hedley Byrne & Co Ltd v. Heller & Partners Ltd,^[104] prema kojoj bi se takva krivična odgovornost mogla javiti i u drugim slučajevima, budući da zakon podrazumeva obavezu dužne pažnje onda kada strana koja traži informacije od strane koja ima neku posebnu stručnost, veruje da će ta strana postupati s dužnom pažnjom, a ta strana zna ili treba da zna da se na njeno umeće i sud računa;^[105] i

    (2) i zatim rekao da bi - na osnovu toga što je Dom lordova takođe smatrao da je u tom konkretnom predmetu postojalo izričito odricanje odgovornosti, tako da se takva obaveza više nije podrazumevala - neki teoretičar prava mogao smatrati da bi prvostepene sudije i dalje bile vezane ranijom odlukom Žalbenog suda u predmetu Candler v. Crane, Christmas.

41. Uz svo dužno poštovanje za sudiju Cairnsa i sudiju Shahabuddeena, primer nije srećno odabran. U predmetu Hedley Byrne, u krajnjem ishodu neuspešni respondent zastupao je mišljenje da je odlukom u predmetu Candler protiv kompanije Crane, Christmas, odbijena tužba za iznošenje pogrešnih navoda iz nehata, te da je odluka u principu bila ispravna i u skladu sa ranijim pravnim izvorima.^[106] Ispravnost te odluke bila je glavno pitanje o kojem su raspravljala gospoda lordovi u svojim govorima. Lord Reid je rekao da, ukoliko je to što tvrdi žalilac tačno, onda je u predmetu Candler v. Crane, Christmas “pogrešno presuđeno”.^[107] Zatim je razmatrao predmete na osnovu kojih se došlo do te odluke, i za odluku u jednom od njih (na primer) naveo da je pogrešna utoliko što obavezu dužne pažnje ograničava na slučajeve kada postoji ugovor, te da je ratio glavne teze na kojoj se ta odluka zasnivala (Le Lievre v. Gould^[108]) “pogrešan”.^[109] Lord Morris od Borth-y-Gesta je rekao:^[110]

    Vaša gospodstva lordovi, držim da iz prethodnog proizilazi, i da treba smatrati konačno utvrđenim pitanjem da, ukoliko neko ko ima posebnu stručnost, upotrebi tu stručnost, potpuno nezavisno od ugovora, kako bi pomogao drugoj osobi koja zavisi od te stručnosti, javlja se obaveza dužne pažnje. Š…Ć

    Nakon toga je lord Morris to “konačno utvrđeno pitanje” odredio na već opisani način. Lord Hodson se složio sa lordom Morrisom.^[111] Lord Pearce je rekao, kao i lord Reid, da je ratio u predmetu Le Lievre v. Gould bio pogrešan.^[112]

42. S obzirom na težinu tog mišljenja, u sinopsisu presude u predmetu Hedley Byrne, objavljenom u zvaničnim pravnim analima, ispravno je navedeno da je odluka Žalbenog suda u predmetu Candler v. Crane, Christmas “poništena”.^[113] Nijedan sudija prvostepenog suda koji je imalo u kontaktu sa realnošću nije mogao shvatiti odluku Žalbenog suda kao još uvek obavezujuću za njega. Čak i kad bi se odluka Doma lordova i dalje mogla smatrati striktno obiter, zbog zaključka da činjenice iz predmeta Hedley Byrne ne potpadaju pod izrečeni princip, bila bi obiter u svom najuverljivijem mogućem obliku. Delim gledište priređivača zvaničnih pravnih anala da je Dom lordova poništio odluku Žalbenog suda u Candler v. Crane, Christmas, ali, nezavisno od toga kako se sagleda presuda u predmetu Hedley Byrne, s dužnim poštovanjem smatram da ona ne potkrepljuje tvrdnju sudije Shahabuddeena da obavezujuća priroda ratio decidendi prethodne odluke zavisi od prilično fluidne koncepcije ratio decidendi koju je on izneo.

43. Zato ostajem pri svom shvatanju da je ratio decidendi neke odluke iskaz pravnog načela (izrečen ili podrazumevan) koji je bio nužan za takvo rešenje predmeta, dok je obiter dictum iskaz pravnog načela koji nije bio nužan za rešavanje predmeta. Razlika koju pravi sudija Shahabuddeen u suprotnosti je sa onim što je Žalbeno veće navelo u predmetu Aleksovski, i njenim prihvatanjem izgubila bi se kohezija koju je drugostepena presuda u predmetu Aleksovski nastojala da uvede.

Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu je merodavan tekst na engleskom.

[pečat Međunarodnog suda]

^[1] Žalba generala Ojdanića na Odbijanje preliminarnog zahteva za odbacivanje optužbi zbog nenadležnosti: udruženi zločinački poduhvat /General Ojadnić's Appeal from Denial of Preliminary Motion to Dismiss for Lack of Jurisdiction: Joint Criminal Enterprise/, 28. februar 2003. godine (u daljem tekstu: interlokutorna žalba), par. 9.

^[2] Odluka po preliminarnom zahtevu Dragana Ojdanića za odbacivanje optužbi zbog nenadležnosti: udruženi zločinački poduhvat, 13. februar 2003. godine (u daljem tekstu: odluka Pretresnog veća), str. 4, 6. Upućuje se na Tužilac protiv Tadića, IT-94-1-A, Presuda, 15. juli 1999. godine (u daljem tekstu: presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić).

^[3] Presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, str. 6. Zatim, Tužilac protiv Furundžije, IT-95-17/1-A, Presuda, 21. juli 2000. godine (u daljem tekstu: drugostepena presuda u predmetu Furundžija) i Tužilac protiv Delalića i drugih, IT-96-21-A, Presuda, 20. februar 2001. godine (u daljem tekstu: presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Delalić/

^[4] Odluka Pretresnog veća, str. 7.

^[5] Žalbeno veće je u presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić ovaj koncept definisalo na razne načine (vidi par. 5 dole), među kojima je i “zajednička nakana”, ali od tada se za ovaj koncept obično koristi sintagma udruženi zločinački poduhvat (ibid).

^[6] IT-95-14/1-A, Presuda, 24. mart 2000. godine (u daljem tekstu: drugostepena presuda u predmetu Aleksovski), par. 113.

^[7] Interlokutorna žalba, par. 37.

^[8] The Oxford Companion to Law, 1980, odrednica radio decidendi, sačinjena na osnovu teksta CK Allena, Law in the Making.

^[9] Presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, par. 185.

^[10] Ibid, par. 187.

^[11] Ibid, par. 185.

^[12] Ibid, par. 187.

^[13] Ibid, par. 188.

^[14] Ibid, par. 191, 193.

^[15] Ibid, par. 193, 195, 204, 225.

^[16] Ibid, par. 196, 202, 203, 204.

^[17] Ibid, par. 203.

^[18] Ibid, par. 199.

^[19] Ibid, par. 204.

^[20] Ibid, par. 220.

^[21] Tužilac protiv Brđanina i Talića, IT-99-36-PT, Odluka o formi dodatno izmijenjene optužnice i zahtjevu Tužilaštva za izmjenu optužnice, 26. juni 2001. godine (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Brđanin i Talić), par. 24. Žalbeno veće se opredelilo za ovaj termin i u odluci u ovom predmetu (par. 36).

^[22] Presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, par. 220.

^[23] Ibid, par. 195.

^[24] Ibid, par. 202.

^[25] Ibid, par. 203.

^[26] Ibid, par. 196.

^[27] U presudi po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić (u par. 196), svi oni se nazivaju “saoptuženima”, ali pitanje ostaje isto i kada je optužnica podignuta samo protiv nekih od učesnika optuženi i kad se protiv njih vodi postupak. Ova kategorija ne zavisi od toga ko je tačno optužen.

^[28] Ovde u presudi oni se nazivaju “saizvršiocima” (kao i u par. 196), no na ovo pitanje ću morati da se vratim.

^[29] Presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, par. 202.

^[30] Ibid, par. 204.

^[31] U presudi se rečju “izvršitelj” (u par. 196) označava osoba koja fizički počini zločin koji ulazi u okvir dogovorenog cilja zajedničkog plana, ili udruženog zločinačkog poduhvata.

^[32] Presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, par. 190.

^[33] Ibid, par. 191, 193.

^[34] Ibid, par. 196.

^[35] Ibid, par. 202.

^[36] Ibid, par. 203.

^[37] Ibid, par. 203.

^[38] Ibid, par. 202.

^[39] Relevantno stanje svesti optuženog, kao element teze optužbe, mora se ustanoviti van razumne sumnje. O njemu se može zaključiti na osnovu okolnosti njegovog učešća kao pomagača: ako je optuženi, poznajući prirodu sistema, pružio dovoljno značajnu pomoć osobi koja fizički izvrši krivično delo koje se tereti, onda se može zaključiti da on jeste imao nameru da doprinese zajednički stvorenom planu, ukoliko je to jedini mogući zaključak. Treba, međutim, paziti da se ne preskoči faza izvođenja zaključka o stanju svesti optuženog van razumne sumnje. U predmetima se pojavljuju tvrdnje koje, makar na prvi pogled, sa činjenica o znanju i značajnom pomaganju skaču direktno na krivicu, a da prethodno nije donet neophodan zaključak van razumne sumnje o postojanju namere optuženog. Ne utvrđujući ovde da li takve tvrdnje treba prihvatati takve kakve jesu ili to ne treba činiti, dovoljno je uputiti na konstatacije Pretresnog veća u presudi u predmetu Tužilac protiv Kvočke i drugih, IT-98-30/1-T, 2. novembar 2001, par. 273, 306, 309-310, 312. Test je preciznije iznet u trećoj rečenici par. 284 te presude, pod uslovom da se razume da je za donošenje zaključka van razumne sumnje potrebno da taj zaključak bude i jedini mogući razuman zaključak: presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Delalić, par. 458.

^[40] Odluka u predmetu Brđanin i Talić, par. 27.

^[41] Presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, par. 204

^[42] Ibid, par. 220.

^[43] Ibid, par. 228. Naglasak postoji i u presudi.

^[44] Dolus eventualis je istančan pojam kontinentalnog prava, koji ima široku primenu kada je u pitanju stanje svesti potrebno za različita krivična dela. On zahteva svest o mogućnosti određenog ishoda i postupanje s ravnodušnošću ili pomirenošću sa tom mogućnošću (u smislu da je osoba spremna da preuzme taj rizik). Traženi stepen svesti o takvoj mogućnosti razlikuje se od zemlje do zemlje koja je usvojila sistem kontinentalnog prava, ali čini se da je najviši onaj koji nalaže da postoji “konkretni” osnov za pretpostavku da će uslediti određeni ishod.

^[45] Johns protiv kraljice /Johns v The Queen/ (1980) 143 CLR 108, u 111-113, 116, 130-131; Chan Wing-Siu protiv kraljice /Chan Wing-Siu v The Queen/ Š1985Ć AC 168, u 175 i 178.

^[46] Odluka u predmetu Brđanin i Talić, par. 30.

^[47] Presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, par. 177.

^[48] Ibid, par. 232.

^[49] Ibid, par. 232.

^[50] Ibid, par. 232.

^[51] Ibid, par. 231.

^[52] Ibid, par. 232.

^[53] Ibid, par. 233.

^[54] Međutim, ne prihvatam Ojdanićevu tvrdnju (interlokutorna žalba, par. 37) da je, budući da su činjenice pokazale da je Tadić pomagao i podržavao one koji su ubili pomenute muškarce, Žalbeno veće “daleko prekoračilo granice neophodnog za potvrđivanje osuđujuće presude Tadiću.” U takvoj tvrdnji ogleda se pogrešna pretpostavka da je stepen odgovornosti osobe koja pomaže i podržava činjenje zločina isti kao i učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu da se počini taj zločin. Razlika je pojašnjena u par. 29 infra.

^[55] Statut Međunarodnog suda, član 1.

^[56] Presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, par. 197-220.

^[57] Povelja Međunarodnog vojnog suda, II. Nadležnost i opšti principi, članovi 9-10; Zakon br. 10 Kontrolnog saveta, član II(1)(d).

^[58] Interlokutorna žalba, par. 49.

^[59] Zločini protiv čovečnosti u međunarodnom pravu /Crimes Against Humanity in International Law/ (1992), “Elementi Krivične odgovornosti” /”Elements of Criminal Responsibility”/, str. 356.

^[60] Bassiouni je takođe rekao (op. cit, str. 355-356) da odluke u vezi sa tim zločinačkim organizacijama, koje su doneli sudovi ustanovljeni u skladu sa Zakonom br. 10 Kontrolnog saveta, “ne predstavljaju valjani međunarodni pravni presedan, izuzev što potvrđuju izvesna “opšta načelaž”, šta god značio ovaj navedeni izuzetak. Slažem se sa gledištem da to krivično delo nije deo međunarodnog običajnog prava. Presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić se na odluke sudova okupatorskih sila, naravno, ne poziva kao na presedane - već jedino kao na relevantne primere iz nacionalne prakse, a u cilju utvrđivanja norme međunarodnog običajnog prava.

^[61] Član 6.

^[62] Član 25(3)(d).

^[63] Član 2(3)(c).

^[64] Poziva se na argumentaciju Sjedinjenih Država, Kanade, Italije i Slovenije, kako navode Morris i Scharf, An Insideržs Guide to the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia /Vodič za upućene: Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju/, str. 384-387 (1995).

^[65] Interlokutorna žalba, par. 21.

^[66] Ibid, par. 19.

^[67] Morris i Scharf (op cit), Predgovor, str. xiv.

^[68] Ibid, str. 95.

^[69] Interlokutorna žalba, par. 25.

^[70] Par. 17, gore.

^[71] Ibid.

^[72] Izveštaj generalnog sekretara u skladu sa stavom 2 Rezolucije 808 (1993) Saveta bezbednosti, 3. maj 1993, par. 54.

^[73] Moguće je da je to ono što se, u par. 188 presude po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, nameravalo reći sledećom možda kriptičnom konstatacijom o članu 7.1 Statuta:

“ŠOĆva odredba prije svega pokriva fizičko počinjenje krivičnog djela od strane samog prekršioca, ili kažnjivi propust da se učini djelo obavezno po pravilima krivičnog prava. Međutim, počinjenje jednog od krivičnih djela predviđenih članovima 2, 3, 4 i 5 Statuta može se takođe odigrati kroz učestvovanje u ostvarenju zajedničkog plana ili nakane.”

^[74] Interlokutorna žalba, par. 39.

^[75] Ibid, par. 31-34.

^[76] Par. 5-13, gore.

^[77] Presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, par. 220.

^[78] Znatno ranije u toj presudi, u stavu 192, navodi se sledeće:

“Š…Ć smatrati krivično odgovornom kao izvršioca samo osobu koja fizički izvodi krivično djelo značilo bi zanemariti saizvršilačku ulogu svih onih koji su na neki način omogućili počiniocu da fizički izvrši to krivično djelo. Istovremeno, ovisno o okolnostima, smatrati ove druge odgovornim samo kao pomagače i podržavatelje moglo bi potcijeniti stepen njihove krivične odgovornosti.”

Ova konstatacija saglasna je s onim što sledi u mom Izdvojenom mišljenju. Ono što me brine je, međutim, nedovoljna jasnoća teksta presude po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić u par. 220.

^[79] U tom smislu druga rečenica par. 19 Odluke Žalbenog veća u ovom žalbenom postupku može doprineti toj zabuni.

^[80] Presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, par. 229.

^[81] Drugostepena presuda u predmetu Aleskovski, par. 162.

^[82] Vidi par. 6, gore.

^[83] Povelja Međunarodnog vojnog suda, II. Nadležnost i opšta načela, članovi 9-10.

^[84] Vidi, na primer, Interlokutornu žalbu, par. 41, 44-45, 59, 65.

^[85] Ovakva upotreba veoma je jasna u par. 186-200 presude po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Tadić, a posebno u par. 192.

^[86] Na primer, u predmetu Tužilac protiv Krstića, IT-98-33-T, Presuda, 2. avgust 2001, nastojala se povući razlika između saučesnika i saizvršioca.

^[87] Drugostepena presuda u predmetu Aleksovski, par. 182; presuda po žalbi na osuđujuću presudu u predmetu Delalić, par. 429-430.

^[88] Interlokutorna žalba, par. 54-58.

^[89] Ibid, par. 59-61.

^[90] Vidi par. 5, supra.

^[91] Par. 30, supra.

^[92] Presuda Žalbenog veća MKSJ-a o meritumu u predmetu Tadić /The Judgment of the ICTY Appeals Chamber on the Merits in the Tadić Case/, International Review of the Red Cross /Međunarodni pregled Crvenog krsta/, Sassoli i Olson.

^[93] Par. 33-44.

^[94] Par. 110.

^[95] Par. 113.

^[96] Ibid.

^[97] Ibid.

^[98] Izdvojeno mišljenje sudije Shahabuddeena, str. 5.

^[99] Ibid, str. 6.

^[100] Ibid, str. 7.

^[101] Ibid, str. 8.

^[102] WB Anderson and Sons Ltd v. Rhodes (Liverpool) Ltd Š1967Ć 2 All ER 850, par. 857.

^[103] Š1951Ć 2 KB 164.

^[104] Š1964Ć AC 465.

^[105] Ibid, 486, 502, 514.

^[106] Ibid, 476; vidi i govor lorda Devlina (515).

^[107] Ibid, str. 487.

^[108] Š1893Ć 1 QB 491.

^[109] Š1964Ć AC 465, 488-489.

^[110] Ibid, 502-503. U originalu nema naglaska, već je ovde dodat.

^[111] Ibid, 514.

^[112] Ibid, 535.

^[113] Ibid, 466.