IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE SHAHABUDDEENA

1. Slažem se sa današnjom odlukom. U pogledu glavnog pitanja, ona jednoglasno i ispravno sledi prethodno presuđenje ovog Veća u predmetu Tadić^[1] da je udruženi zločinački poduhvat deo međunarodnog običajnog prava. No, kao i u većini, ako ne i svim predmetima pred Međunarodnim sudom, argumentacija u toj odluci (u donošenju koje sam i sâm učestvovao)^[2] mogla bi da se još doradi. Uz napomenu da mi je koncept izdvojenog mišljenja sudije Hunta bio od velike pomoći, u nastavku ću obraditi tri pitanja vezana za tri područja koja bi mogla još da se dorade.

2. Prva tačka odnosi se na pitanje da li se u presudi u predmetu Tadić koristi previše termina za pojam "udruženog zločinačkog poduhvata". Druga tačka odnosi se na pitanje da li, u tom slučaju, mišljenje Žalbenog veća treba protumačiti u smislu da je učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu neko ko samo pomaže i podržava. Treća tačka odnosi se na pitanje da li je dictum Žalbenog veća u predmetu Tadić da institut udruženog zločinačkog poduhvata postoji u međunarodnom običajnom pravu obiter.

   A. Brojnost termina

3. Što se tiče prve tačke, istina je da se u presudi u predmetu Tadić koriste brojni termini. Jedan od tih termina je i "udruženi zločinački poduhvat",^[3] ali javljaju se i drugi. Svi ti termini pobrojani su u paragrafu 24 odluke Pretresnog veća u predmetu Brđanin i Talić.^[4] Mora se priznati da ovako, poređani jedni do drugih, izgledaju čudno.

4. No, čini se da, čak i unutar nacionalnih sistema, koji jesu koherentniji, postoji određena fleksibilnost. Krivični žalbeni sud Engleske i Walesa /Court of Criminal Appeal of England and Wales/ u jednom te istom predmetu, na istoj stranici odluke, govori o "udruženom poduhvatu" i o "zajedničkom poduhvatu".^[5] U predmetu koji se vodio pred Privatnim većem /Privy Council/, pominju se, uz navođenje brojnih citiranih izvora, termini kao što su: "udruženi poduhvat" /joint enterprise/, "zajednički protivpravni poduhvat" /common unlawful enterprise/, "zajednički poduhvat" /common enterprise/, "planirani poduhvat" /planned enterprise/, "zajednički plan" /common plan/ i "zajednički cilj" /common purpose/.^[6] U jednom važnom delu sa područja common law može se pročitati naslov: "Udruženi poduhvat/zajednička zamisao".^[7] Vodeći autori iz sistema common law govore o "zajedničkom cilju".^[8] Čini se da je taj izraz prihvatljiv i u Kanadi^[9] i Južnoj Africi.^[10] U Australiji, kako se čini, može da se koristi izraz "doktrina zajedničkog cilja - ili drugi nazivi, kao što su (udruženo preduzeće) /joint venture/, (zajedničko preduzeće) /common venture/ odnosno /common enterprise/ i dr."^[11]

5. U kontekstu presude u predmetu Tadić, u kojoj se iznosi razvoj te doktrine u međunarodnom običajnom pravu, korišteni termini bili su razumljivi i nisu predstavljali teškoću, barem ne takvu koja bi bila nepremostiva. Sudija Cassese, koji je takođe zasedao u tom predmetu, u svojim novijim tekstovima koristi izraz "učestvovanje u zajedničkom cilju ili zamisli".^[12] Ne smatram da je trebalo da koristi neki drugi termin.

   B. Da li je Žalbeno veće mislilo da kaže da je učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu samo pomagač i podržavalac

6. Drugo pitanje odnosi se na zaključak u paragrafu 220 presude u predmetu Tadić da je "koncept zajedničkog plana kao oblik saučesničke odgovornosti čvrsto ukorijenjen u međunarodnom običajnom pravu...". Da li je time Žalbeno veće htelo da kaže da je učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu neko ko samo pomaže i podržava?

7. Nije ispravno za učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu reći da je samo pomagač i podržavalac. No, ne verujem da se Žalbenom veću može pripisati namera da ga tako opiše. Čini se da se mislilo da su učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu sa-učesnici - saučesnici u odnosu jedni na druge - što povlači neki "oblik saučesničke odgovornosti". Da li u merodavnom pravu postoji nešto što isključuje takvu interpretaciju? Konkretno, da li pravo onemogućuje da se glavni počinioci nekog krivičnog dela smatraju međusobnim saučesnicima?

8. Pitanje je da li definicija "saučesnika" /accomplice/ uključuje i saučesnike nakon izvršenja dela /accessories after the fact/, ali to u ovom slučaju nije bitno. Blackov pravni rečnik /Black's Law Dictionary/, 7. izdanje, str. 16, na sledeći način definiše "saučesnika": "Lice koje je na bilo koji način sa drugim licem uključeno u počinjenje krivičnog dela, bilo kao glavni izvršilac u prvom ili drugom stepenu, bilo kao sapočinilac". Na str. 925, isti izvor navodi da se "odgovornost saučesnika" definiše kao "krivična odgovornost lica koje deluje zajedno sa drugim licem pre, za vreme ili nakon počinjenja krivičnog dela".

9. Može se reći da je pomagač i podržavalac saučesnik glavnog izvršioca, no time nisu iscrpljene sve mogućnosti. Uzmimo, na primer, predmet u kojem nema pomagača i podržavalaca nego samo glavni izvršioci. Za svakog glavnog izvršioca može se reći da je "sa drugim licem uključen u počinjenje krivičnog dela" odnosno da je "lice koje deluje zajedno sa drugim licem ... za vreme ... krivičnog dela" u smislu definicije "saučesnika" koju daje Blackov rečnik, te da je, dakle, saučesnik drugih glavnih izvršilaca.

10. U svakom slučaju, čini se da u opštim pravnim odredbama o izvođenju dokaza u krivičnim stvarima nema ništa što bi pojam "saučesnika" ograničilo na pomagače i podržavaoce. Naprotiv, mnogo šta govori u prilog tome da taj pojam obuhvata glavne izvršioce krivičnog dela. U predmetu Davies protiv javnog tužioca,^[13] lord Simonds je, u svom govoru pred Domom lordova, rekao da termin "saučesnik" uključuje sledeća lica, ako su pozvana kao svedoci optužbe: "... lica koja su participes criminis za konkretno krivično delo koje se tereti, bilo kao glavni izvršioci bilo kao saučesnici pre ili posle izvršenja dela (kod težih krivičnih dela) ili lica koja su počinila, posredovala ili pomagala i podržavala (kod lakših krivičnih dela /misdemeanours/). To je," dodao je, "sigurno prirodno i prvotno značenje termina ´saučesnik´". U Engleskoj je u međuvremenu ukinuta razlika između težih krivičnih dela /felonies/ i lakših krivičnih dela /misdemeanours/, ali to ne utiče na činjenicu da glavni izvršilac može da bude saučesnik drugog glavnog izvršioca.

11. Preostaje samo da se taj zaključak primeni na formulacije koje je koristilo Žalbeno veće u par. 220 presude u predmetu Tadić. U tom paragrafu Žalbeno veće, u stvari, ne govori o običnom pomagaču i podržavaocu. Veće je imalo na umu samo one koji učestvuju u udruženom zločinačkom poduhvatu. Smisao te rečenice jeste da je svaki od učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu saučesnik ostalih učesnika, te, dakle, snosi "neki oblik odgovornosti saučesnika".^[14]

12. Ukratko, izraz "saučesnik" u paragrafu 220 presude Žalbenog veća u predmetu Tadić odnosi se samo na učesnike u udruženom zločinačkom poduhvatu i ne obuhvata obične pomagače i podržavaoce. Dakle, Žalbeno veće nije htelo da kaže da su učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu obični pomagači i podržavaoci. Da je Žalbeno veće to htelo da kaže, to bi bilo u protivrečju sa onim što je reklo u paragrafu 229, gde je izričito istaklo razliku između ove dve kategorije, izjavivši da je prikladno uočiti "razliku između djelovanja prilikom sprovođenja zajedničke nakane ili plana da se počini krivično djelo, i pomaganja i podržavanja", i konkretno navevši osnove za to razlikovanje.

13. Isto važi i za par. 192 presude, u kojem je Žalbeno veće ocenilo da, "ovisno o okolnostima, smatrati [saizvršioce] odgovornim samo kao pomagače i podržavatelje moglo bi potceniti stepen njihove krivične odgovornosti". Pitanje da li to znači da pomagače i podržavaoce nužno treba kazniti nižom kaznom od saizvršilaca nije potrebno ovde obrađivati.^[15] Ovde je bitno to da se iz ove ocene jasno vidi razlika koju Žalbeno veće pravi između saizvršilaca i pomagača i podržavalaca, a onda a fortiori i između izvršilaca i pomagača i podržavalaca.

14. Moguće je da Žalbeno veće samo sebi protuslovi, ali se može prepostaviti da to nije nameravalo da učini. Izričiti stav zauzet u par. 192 i 229 u skladu je sa ocenom iz par. 220 ako je protumačimo kako je gore sugerisano. Po mom mišljenju, ovi paragrafi nisu međusobno protivurečni.

    C. Da li je dictum u predmetu Tadić bio obiter

15. Treće pitanje odnosi se na činjenicu da je Tadić osporio jedino primenu doktrine udruženog zločinačkog poduhvata u njegovom predmetu, te se može smatrati da je on prihvatio njeno postojanje u međunarodnom običajnom pravu.^[16] Pitanje je da li zbog tog očitog ustupka presuđenje Žalbenog veća da je ta doktrina deo međunarodnog običajnog prava postaje obiter, što bi imalo za posledicu to da Pretresno veće nije dužno da ga se pridržava.

16. U nekim je predmetima ocenjeno da je činjenica da jedna od strana nije osporila određeno pitanje sama po sebi dovoljan razlog da zaključak suda o tom pitanju postane obiter dictum, čak i ako bi inače bio ratio decidendi. No, moguća su i drugačija mišljenja; moje je izneseno u nastavku.

17. Ovo je do sad formulisano na različite načine, no uglavnom se smatra da je ratio decidendi nekog predmeta "razlog zašto je u tom predmetu odlučeno kako je odlučeno".^[17] Razlog zašto je u nekom predmetu odlučeno kako je odlučeno logički ne zavisi od toga da li je premisa na kojoj ta odluka počiva prihvaćena bez osporavanja ili se o njoj uopšte nije diskutovalo. Ta premisa može da bude ratio decidendi bez obzira na to što o njoj strane nisu iznosile argumente ili su je prihvatile bez osporavanja; to automatski ne pretvara zaključak koji bi inače bio ratio decidendi u obiter dictum. Ratio decidendi ostaje ratio decidendi.

18. Međutim, korisno je napraviti distinkciju između ratio decidendi i obavezujuće snage koju on ima kod donošenja odluka u drugim predmetima. Iako neki zaključak može da bude ratio decidendi, on ne mora nužno da ima veću obavezujuću snagu nego obiter dictum, ali je onda u pitanju izuzetak od obavezujuće snage koju inače ima ratio decidendi.^[18]

19. Osnov za izuzetak od obavezujuće snage koju inače ima ratio decidendi nije samo činjenica da o tom pitanju nisu izneti argumenti, odnosno da je jedna od strana premisu prihvatila bez osporavanja. Kao što se vidi iz navedenih predmeta,^[19] opravdanje je to da, iako je dotična premisa bila ratio decidendi, sud je naprosto postupio pod pretpostavkom da je ona ispravna zato što se o njoj nije raspravljalo, odnosno zato što je prihvaćena bez osporavanja; sud nije tu izreku doneo nakon pomnog istraživanja i promišljenog zaključivanja. Kao ilustraciju navodimo dva predmeta.

20. U predmetu Baker protiv kraljice, gde se pred Privatnim većem našlo pitanje obavezujuće snage njegovog ranijeg zaključka, Komisija /Board/ je ocenila da su okolnosti u kojima je taj zaključak donet takve da veoma snažno upućuju na zaključak, ne da je Komisija postupala per incuriam, nego da je premisu - sa kojom su se pravni zastupnici u konkretnom predmetu ili složili ili, u skladu sa praksom Sudskog odbora /Judicial Committee/ nisu bili u položaju da je ospore - naprosto prihvatila kao ispravnu u kontekstu donošenja odluke u tom konkretnom predmetu".^[20]

21. U predmetu pokojni Hetherington sudija je rekao da "pravni izvori ... jasno određuju da, čak i ako je mišljenje o nekom konkretnom pravnom pitanju bilo ključno za donošenje neke ranije odluke višeg suda, ali je taj viši sud naprosto uzeo kao datost da je to mišljenje ispravno, sudija u kasnijem predmetu nije obavezan da postupa kao da je o tom pravnom pitanju doneto merodavno autoritativno mišljenje."^[21]

22. Dakle, ako je mišljenje bilo "ključno" za donošenje odluke, ono je očito ratio decidendi i to i ostaje. No, iako to mišljenje ostaje ratio decidendi, njegovo važenje kao presedana umanjeno je činjenicom da je ispravnost premise uzeta kao datost u okolnostima kad je jedna od strana premisu prihvatila bez osporavanja ili kad o njoj uopšte nisu iznošeni argumenti. No, prihvatanje bez osporavanja, odnosno činjenica da uopšte nisu iznošeni argumenti nužno ne znači da je sud premisu prihvatio zato što je podrazumevao da je ta premisa tačna.

23. Žalbeno veće može nekad naprosto postupiti na osnovu činjenice da je pravna premisa prihvaćena bez osporavanja. No ono može i da zauzme stav da, bez obzira na to što je premisa prihvaćena, želi da se uveri u stvarno stanje prava pre nego što krene da ga primenjuje. Princip jura curia novit, koji vuče poreklo iz nacionalnog prava^[22] ali važi i za međunarodno sudovanje, Žalbenom veću daje tu nadležnost, ako ga već i ne obavezuje da prouči pravo. Dakle, čak ako je premisa i prihvaćena bez osporavanja, to ne sprečava Žalbeno veće da istraži pravo. Gde Veće to učini, premisa izneta u konačnom mišljenju nije uzeta kao plod pretpostavke: ona je proizašla iz nezavisno sprovedene analize i zaključaka Veća.

24. Da sumiramo: u slučajevima kao što je ovaj, kada premisa o kojoj je reč nije ni u kom smislu plod pretpostavke nego je naprotiv rezultat pažljivog i iscrpnog razmatranja, od strane suda, materijala relevantnih za očito bitno pitanje vezano za nadležnost,^[23] zaključak suda ne može da se svede na puki obiter dictum samo na osnovu toga što je dotična strana prihvatila tu premisu; on je ratio decidendi i ima svu snagu koja obično iz toga proizlazi.

25. Sem toga, korisno je imati na umu mišljenje sudije Cairnsa u predmetu W.B. Anderson and Sons Ltd. v. Rhodes (Liverpool) Ltd.^[24] Pitanje je bilo koju težinu niži sud treba da prida presuđenju najvišeg suda u pravosudnom sistemu koje je bilo šire od onoga što je bilo stvarno potrebno za donošenje odluke o pitanju o kojem je sud u stvari rešavao. Sudija je rekao:

Po zakonu kako se tumačio pre odluke Doma lordova u predmetu Hedley Byrne & Co Ltd protiv kompanije Heller & Partners Ltd, nehatno iznošenje pogrešnih navoda povlačilo je odgovornost samo u slučajevima kad je postojala ugovorna obaveza savesnog postupanja. U predmetu Hedley Byrne tužioci su izgubili spor jer je zaključeno da su navodi koji su im saopšteni izričito isključivali svaku odgovornost, no svi su se lordovi sudije složili da u nekim okolnostima u građanskom pravu može postojati neugovorna civilna odgovornost za nehatno iznošenje pogrešnih navoda. Pravnik teoretičar možda bi ovde ustvrdio da su mišljenja uvaženih lordova o odgovornosti za iznošenje pogrešnih navoda iz nehata obiter i da je odluka u predmetu Candler protiv kompanije Crane, Christmas & Co i dalje obavezujuća. Zauzeti takav stav u bilo kojoj^[25] presudi bilo bi nerealistično. Kad se pet članova Doma lordova složilo, nakon pomnog ispitivanja pravnih izvora,^[26] da postoji određena vrsta neugovorne civilne odgovornosti, držim da bi prvostepeni sudija trebalo da prihvati da takva odgovornost postoji bez daljeg ispitivanja da li je ono što je rečeno bilo nužno za donošenje konačne odluke.

26. Ove primedbe, po mom shvatanju, pokazuju da, čak i ako je neki zaključak otišao dalje od onoga što je bilo stvarno nužno za donošenje odluke po pitanju o kojem je sud u stvari rešavao, te je dakle obiter, niži sudovi su ipak dužni da ga uzmu u obzir ako taj zaključak predstavlja promišljene stavove najvišeg suda u pravosudnom sistemu. Te primedbe dobivaju još veću težinu ako se ima na umu da Međunarodni sud nije u istom položaju kao nacionalni sud koji primenjuje ustaljeni korpus prava; njegova pravna misija je više pionirska nego što je to misija redovnih nacionalnih sudova.

    D. Zaključak

27. U vezi s glavnim pitanjem, presuda u predmetu Tadić bila je dakako u pravu: udruženi zločinački poduhvat je priznat u međunarodnom običajnom pravu. Ipak, daljnja razrada tog ili drugih pitanja može samo da pogoduje razvoju velikog dela, ako ne i čitavog korpusa jurisprudencije Međunarodnog suda. Ja sam sa svoje strane obratio pažnju na tri pitanja u pogledu kojih argumentacija iz presude u predmetu Tadić može još da se usavrši.

28. Što se tiče prvog pitanja, u presudi u predmetu Tadić nije bilo potrebno upotrebiti toliko termina za udruženi zločinački poduhvat. No, svi različiti korišteni izrazi su razumljivi i ne stvaraju nikakvu veću poteškoću, barem ne takvu koja bi bila nepremostiva. Što se tiče drugog pitanja, za učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu nije ispravno reći da je samo pomagač i podržavalac, ali Žalbeno veće u predmetu Tadić to i nije reklo. Što se tiče trećeg pitanja, presuđenje Žalbenog veća u predmetu Tadić nije bilo obiter, nego ratio decidendi te ima svu snagu koju taj pojam nosi.

29. Stoga sam u pogledu sva tri pitanja zadovoljan presudom izrečenom u predmetu Tadić.

Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu je merodavan engleski tekst.

^[1] IT-94-1-A, od 15. jula 1999.

^[2] U Veću su zasedali sudija Shahabuddeen, predsedavajući, te sudije Cassese, Wang Tieya, Nieto-Navia i Mumba.

^[3] IT-94-1-A, od 15. jula 1999., par 220.

^[4] IT-99-36-PT, od 26. juna 2001.

^[5] R. v. Anderson ₣1966ğ 2 Q.B. 110, na 118; u izveštaju se kao ključna reč pominje i "zajednička zamisao".

^[6] Chan Wing-Siu v. R. (1985) 80 Cr. App. Rep. 117.

^[7] Archbold, Criminal Pleading, Evidence and Practice 2000 (London, 2003), par. 18-15.

^[8] Sir John Smith i Brian Hogan, Criminal Law (London, 1996), str. 148-149.

^[9] Don Stuart, Canadian Criminal Law, A Treatise, 3. izd. (Toronto, 1995), str. 561-2.

^[10] C.R. Snyman, Criminal Law, 3. izd. (Durban, 1995), str. 249ff.

^[11] Peter Gillies, Criminal Law, 4. izd. (Novi Južni Wales, 1997), str. 174. Vidi i "zajednički cilj" koji se pominje u Johns v. R. ₣1980ğ 28 ALR 155, na 173.

^[12] Antonio Cassese, International Criminal Law (Oxford, 2003), str. 181.

^[13] ₣1954ğ A.C.378, H.L.

^[14] Naglasak dodat.

^[15] Ako je Veće time htelo da kaže da sam Statut propisuje da pomagače i podržavaoce treba kazniti nižom kaznom nego saizvršioce, ta je ocena obiter. O tom pitanju nisu podneti argumenti, niti je Žalbeno veće to pitanje zasebno obrađivalo i o njemu donelo zaključak. Dalja razrada sledi u nastavku u odeljku o obiter dicta.

^[16] IT-94-1-A, par. 176-177.

^[17] Ashville Investments Ltd. v. Elmer Contractors Ltd ₣1989ğ Q.B. 488, na 494.

^[18] Vidi Baker v. The Queen ₣1975ğ A.C. 774, na 788, i In re Hetherington Decd. (1990) Ch. 1, na 10.

^[19] Ibid.

^[20] ₣1975ğ 3 All ER 55, na 64.

^[21] ₣1990ğ Ch. 1, per sir Nicholas Browne-Wilkinson, V.C.

^[22] Bin Cheng, General Principles of Law as Applied by International Courts and Tribunals (London, 1953), str. 299.

^[23] U vezi sa dužnošću suda da se uveri u postojanje nadležnosti bez obzira na to da li je to pitanje bilo predmet argumenata strana, vidi, po analogiji, različito mišljenje sudije Basdevanta u predmetu Certain Norwegian Loans, I.C.J. Reports 1957, str. 9, na str. 74.

^[24] ₣1967ğ 2 All E.R. 850, 857.

^[25] Reč "any" /bilo koji/ preneta je kao "my" /moj/ u izvrsnom delu Ruperta Crossa i J.W. Harrisa, Precedent in English Law, 4. izd. (Oxford, 1991), str. 80. Ovo potonje bolje zvuči, ali nisam siguran koja je varijanta ispravna.

^[26] Kurziv dodat.