PRED PRETRESNIM VEĆEM II

U sastavu:

sudija Carmel A. Agius, predsedavajući
sudija Jean-Claude Antonetti
sudija Kevin Parker

Sekretar: g. Hans Holthuis

Odluka od: 26. maja 2004.

TUŽILAC
protiv
VOJISLAVA ŠEŠELJA

ODLUKA PO PODNESKU VOJISLAVA ŠEŠELJA KOJIM SE OSPORAVAJU NADLEŽNOST I FORMA OPTUŽNICE

Tužilaštvo:
gđa Hildegard Uertz-Retzlaff
g. Ulrich Mussemeyer
g. Daniel Saxon

Optuženi:
Vojislav Šešelj

Branilac u pripravnosti:
g. Tjaco Eduard van der Spoel

I. ISTORIJAT

  1. Dana 14. februara 2003. sudija O-Gon Kwon je pregledao i potvrdio prvobitnu optužnicu protiv Vojislava Šešelja (u daljem tekstu: Optužnica).

  2. Dana 24. decembra 2003. optuženi je podneo “Prigovor na optužnicu” (u daljem tekstu: Podnesak) u kojem osporava nadležnost ovog Međunarodnog suda i navodi izvestan broj formalnih nedostataka Optužnice.

  3. Dana 29. januara 2004. optužba je podnela “Odgovor optužbe na ‘Prigovor na optužnicu' optuženog” (u daljem tekstu: Prvi odgovor optužbe), a 19. februara 2004. “Dodatni odgovor optužbe na prigovor na optužnicu optuženog” (zajedno s Prvim odgovorom optužbe, u daljem tekstu: Odgovor optužbe) u kojem je od Pretresnog veća II (u daljem tekstu: Pretresno veće) zatražila da odbije Podnesak.

  4. Optuženi se u optužnici tereti po četrnaest tačaka za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja prema članu 7(1) Statuta Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (u daljem tekstu: Statut). On se tereti po sledećim navodima:

    (a) Zločini protiv čovečnosti, uključujući progone na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi (tačka 1), istrebljenje (tačka 2), ubistvo (tačka 3), zatvaranje (tačka 5), mučenje (tačka 6), nehumana dela (tačka 7), deportaciju (tačka 10) i nehumana dela (prisilno premeštanje) (tačka 11).

    (b) Kršenje zakona i običaja ratovanja, uključujući ubistvo (tačka 4), mučenje (tačka 8), okrutno postupanje (tačka 9), bezobzirno razaranje sela ili pustošenje koje nije opravdano vojnom nuždom (tačka 12), uništavanje ili hotimično nanošenje štete ustanovama namenjenim religiji ili obrazovanju (tačka 13) i pljačku javne ili privatne imovine (tačka 14).

  5. Na početku valja istaći da su prigovori u Podnesku optuženog izneti veoma nejasnim i nespretnim stilom, uz mnoga ponavljanja. Zbog toga je Pretresno veće bez potrebe moralo da uloži više vremena da tačno utvrdi sve prigovore optuženog. Uprkos tim preprekama, Pretresno veće je podelilo prigovore iz Podneska optuženog na tri opšte kategorije:

    a) legalitet Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (u daljem tekstu: Međunarodni sud) i nadležnost Saveta bezbednosti za osnivanje Međunarodnog suda,

    b) stvarna nadležnost Međunarodnog suda, prvenstveno u vezi s zločinima protiv čovečnosti, navodno počinjenim u Vojvodini, i

    c) forma Optužnice.

  6. Pretresno veće će redom razmotriti svaki od glavnih argumenata optuženog.

    7. II. LEGALITET MEĐUNARODNOG SUDA I NADLEŽNOST SAVETA BEZBEDNOSTI

  7. U vezi s osnivanjem ovog Međunarodnog suda, Podnesak optuženog sadrži tri opšta argumenta:

    a) da Savet bezbednosti nema odgovarajuća ovlašćenja za osnivanje Međunarodnog suda,

    b) da je Međunarodni sud prekršio načelo nullum crimen sine lege primenivši svoju nadležnost na zločine koji su navodno počinjeni pre 25. maja 1993,

    c) da se Međunarodni sud i Statut Međunarodnog suda koriste selektivno, samo za krivično gonjenje Srba.

    8. A. Nadležnost Saveta bezbednosti

    1. Odbrana

  8. Optuženi konstatuje da Međunarodni sud, da bi bio osnovan valjano i u skladu s zakonom, ne sme da bude ustanovljen suprotno odredbama Glave VII Povelje Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: Povelja), budući da Savet bezbednosti nije ovlašćen da ustanovljava i osniva organe međunarodne sudske vlasti.[1] U prilog toj tvrdnji optuženi se poziva na niz argumenata: da se legitiman međunarodni sud može ustanoviti samo na osnovu sporazuma (kao primer je navedeno usvajanje Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda);[2] da Savet bezbednosti, ako se ima u vidu Povelja, ne poseduje sposobnost da ustanovljava i osniva međunarodne sudove, niti da prenosi sudsku funkciju, jer nju ne poseduje;[3] da načelo podele vlasti ne omogućava nekom izvršnom organu, kao što je Savet bezbednosti, da osniva pravosudne organe, pošto ovlašćenje za osnivanje pravosudnih organa imaju samo zakonodavni organi (te da, slično tome, Međunarodni pakt o građanskim i ljudskim pravima ne dopušta stvaranje takvih organa);[4] da Povelja Ujedinjenih nacija ne dozvoljava organima Ujedinjenih nacija direktnu nadležnost nad pojedincima;[5] da privremena priroda ovog Međunarodnog suda dovodi u pitanje njegovu nezavisnost i nepristrasnost.[6]

    9. 2. Tužilaštvo

  9. Tužilaštvo, kao prvo, iznosi argument da prigovor optuženog ne spada u delokrug pravila 72 Pravilnika o postupku i dokazima (u daljem tekstu: Pravilnik). Međutim, ukoliko bi Pretresno veće, uprkos tome, želelo da razmotri date prigovore, ono tvrdi da je u “Odluci po interlokutornoj žalbi odbrane na nadležnost suda” u predmetu Tužilac protiv Duška Tadića (u daljem tekstu: Odluka o nadležnosti u predmetu Tadić)[7] Žalbeno veće odlučno odbacilo prigovor optuženog na nadležnost ovog Međunarodnog suda.

    10. 3. Diskusija

  10. Pretresno veće, pre svega, treba da ustanovi da li ovaj deo Podneska optuženog spada u delokrug pravila 72 Pravilnika. Pravilo 72 određuje na šta mogu da se odnose podnesci koji se podnose pretresnom veću. Podnesci kojima se osporava nadležnost mogu se podnositi u skladu s objašnjenjem iz pravila 72 (D), koje je uneto u Pravilnik izmenama i dopunama iz decembra 2000. Prema pravilu 72 (D), podnesak kojim se osporava nadležnost mora se odnositi isključivo na sledeće: i) bilo koju od osoba navedenih u članovima 1, 6, 7 i 9 Statuta; ii) teritorije navedene u članovima 1, 8 i 9 Statuta; iii) razdoblje navedeno u članovima 1, 8 i 9 Statuta; ili iv) bilo koje od kršenja navedenih u članovima 2, 3, 4, 5 i 7 Statuta (naglasak dodat). Ova četiri elementa koja karakterišu valjano osporavanje nadležnosti navedena u pravilu 72 (D), ne predstavljaju puko nabrajanje već sveobuhvatni spisak.

  11. Ako se razmotre aktuelni prigovori optuženog, jasno se vidi da oni ne spadaju ni u jedan od četiri osnova za podnošenje podneska kojim se osporava nadležnost, navedenih u pravilu 72 (D). Stoga ovaj deo podneska treba odbaciti.

  12. Štaviše, prigovori optuženih već su bili predmet ranijih odluka donetih na ovom Međunarodnom sudu, a naročito Odluke o nadležnosti u predmetu Tadić koju je donelo Žalbeno veće. Čak da prigovori optuženog i spadaju u delokrug pravila 72, oni bi bili odbijeni s obzirom na ustanovljenu sudsku praksu ovog Međunarodnog suda. Pretresno veće ne vidi razlog za dalje razmatranje tog dela Podneska.

    13. B. Nadležnost Međunarodnog suda za zločine počinjene pre 25. maja 1993.

    1. Odbrana

  13. Optuženi iznosi argument da ovaj Međunarodni sud može da bude nadležan samo za zločine počinjene počev od 25. maja 1993, kada je osnovan rezolucijom Saveta bezbednosti. Optuženi u vezi s tim iznosi niz prigovora. Kao prvo, on tvrdi da Međunarodni sud ne može retroaktivno da primenjuje svoju nadležnost, jer je osnovan tek u maju 1993. godine.[8] Kao drugo, u periodu od 1991. do maja 1993. u bivšoj Jugoslaviji su postojali kompetentni sudovi, koji su mogli da sude optuženima za svako kršenje međunarodnog humanitarnog prava. Kao treće, osoba se može smatrati krivično odgovornom za međunarodne zločine samo ako su ti zločini definisani konvencijom, ratifikovanom od strane države i primenjenom u nacionalnom pravnom sistemu.[9] Kao četvrto, pošto za krivično gonjenje osoba, shodno članu 9 Statuta, postoji uporedna nadležnost Međunarodnog suda i nacionalnih sudova, formulacija elemenata krivičnog dela na nacionalnim sudovima, s jedne strane, i Međunarodnom sudu, s druge strane, ima za posledicu različite formulacije ili tumačenje elemenata krivičnog dela za krivična dela koja nose isti naziv.[10] Naposletku, optuženi tvrdi da je u suprotnosti s opštim pravnim načelima optužiti nekoga za kršenje zakona koji su mu tuđi i nepoznati i koji nikada nisu objavljeni u državi čiji je on državljanin.[11] Na taj način, njemu bi bila uskraćena prilika da se upozna s tim šta je zabranjeno ponašanje.[12]

    14. 2. Tužilaštvo

  14. Prilikom iznošenja svojih protivargumenata, Tužilaštvo je ukazalo na član 8 Statuta u kojem je definisana vremenska nadležnost ovog Međunarodnog suda, kao i na izveštaj generalnog sekretara u kojem je konstatovano da će osnivanje Međunarodnog suda biti efikasna mera da se osobe odgovorne za zločine koji spadaju u delokrug Statuta Međunarodnog suda privedu pravdi. Tužilaštvo takođe navodi presedane iz prakse Međunarodnog suda koji pokazuju da je primena nadležnosti ovog Suda za teška kršenja međunarodnog prava počinjena od 1991. potpuno u skladu sa načelom nullum crimen sine lege.[13] Naposletku, Tužilaštvo tvrdi da Ujedinjene nacije nisu kriminalizovale nijednu odredbu međunarodnog humanitarnog prava, već su samo omogućile Međunarodnom sudu da identifikuje i primeni međunarodno običajno pravo koje je bilo aktuelno u vreme kad su navodni zločini počinjeni, što potkrepljuje dosadašnja praksa Međunarodnog suda.

    15. 3. Diskusija

  15. Davanje retroaktivne nadležnosti nekom sudskom organu nije novo u ni u domaćem ni u međunarodnom pravu. Tokom Nirnberškog procesa su, na primer, efikasno vođena suđenja za krivična dela počinjena pre osnivanja tog vojnog suda. Prilikom razmatranja ovog prigovora optuženog, važno je imati na umu da li je pri ustanovljavanju retroaktivne nadležnosti, ta nadležnost data za dela koja su predstavljala krivična dela i pre nego što je ta nadležnost ustanovljena. U tom kontekstu, Pretresno veće ukazuje na to da Statutom ovog Međunarodnog suda nisu uvedene nikakve nove kategorije krivičnih dela prema međunarodnom humanitarnom pravu. Ovaj Međunarodni sud samo primenjuje postojeće međunarodno običajno pravo, te može da presuđuje o krivičnim delima počinjenim u periodu za koji ima vremensku nadležnost u skladu s članom 8 Statuta (1. januar 1991). Ovaj stav je jasno izneo generalni sekretar Ujedinjenih nacija u izveštaju od 3. maja 1993, rekavši sledeće: “Poveravajući Međunarodnom sudu zadatak krivičnog gonjenja osoba odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava, Savet bezbednosti ne stvara i nema nameru da 'donosi zakone' u okviru tog prava. Zadatak Međunarodnog suda će zapravo biti da primenjuje postojeće međunarodno humanitarno pravo.”[14] Ovaj stav je više puta potvrđen na samom Međunarodnom sudu, na primer, u Drugostepenoj presudi u predmetu Čelebići, u kojoj je Veće stalo na stanovište da ono “samo identifikuje i primenjuje postojeće međunarodno običajno pravo.” Stoga je neodrživ stav optuženog da je Međunarodni sud stvorio novo međunarodno humanitarno pravo, novo i nepoznato optuženom. Slično tome, argument optuženog da se neko može smatrati krivično odgovornim za međunarodne zločine samo ako su ti zločini obuhvaćeni konvencijom koju je ratifikovala neka država, primenjeni u nacionalnom pravnom sistemu i objavljeni, nije valjan. Sam koncept međunarodnog običajnog prava podrazumeva da su njegove norme same po sebi obavezujuće i nema potrebe da ih države eksplicitno usvajaju.

  16. Međutim, primena postojećeg međunarodnog humanitarnog prava na ovom Međunarodnom sudu ne treba da sugeriše da načelo nullum crimen sine lege sprečava Međunarodni sud da tumači i rasvetljava elemente nekog konkretnog zločina (što je potvrdilo Žalbeno veće u Drugostepenoj presudi u predmetu Aleksovski).[15]

  17. Ne može se prihvatiti ni prigovor optuženog u vezi s činjenicom da su već postojali nacionalni sudovi koji su mogli biti nadležni za krivična dela počinjena pre osnivanja Međunarodnog suda. Statut Međunarodnog suda i postojeća sudska praksa su veoma jasni po tom pitanju. Kao prvo, članom 8 Statuta utvrđeno je da vremenska nadležnost Međunarodnog suda obuhvata razdoblje koje počinje 1. januara 1991. godine. Prigovor optuženog na retroaktivnu primenu nadležnosti već je razmatran i odbijen. Kao drugo, član 9 Statuta jasno priznaje postojanje nacionalnih sudova. Iako je članom 9 (1) utvrđena uporedna nadležnost Međunarodnog suda i nacionalnih sudova, član 9 (2) jasno propisuje da Međunarodni sud ima primat nad nacionalnim sudovima. Uz to, Žalbeno veće je u vezi s načelom primata Međunarodnog suda potvrdilo sledeće: “Suverena prava država ne mogu i ne smeju da imaju prednost nad pravom međunarodne zajednice da prikladno deluje, budući da ti zločini utiču na čitavo čovečanstvo i potresaju savest svih nacija sveta. Stoga se ne može dovoditi u pitanje Međunarodni sud, koji je valjano konstituisan, da u ime međunarodne zajednice sudi za te zločine.”[16]

  18. Iz gorenavedenih razloga, odbijaju se prigovori optuženog u vezi s nadležnošću ovog Međunarodnog suda za zločine počinjene pre 25. maja 1993.

    19. C. Krivično gonjenje Srba

    1. Odbrana

  19. Optuženi u svom Podnesku tvrdi da je Statut smišljen tako da Međunarodni sud može selektivno krivično da goni Srbe i da se krivični postupak protiv njega vodi zato što je Srbin.[17]

    20. 2. Tužilaštvo

  20. Tužilaštvo u znak odgovora kaže da se članovima 16 i 18 Statuta tužiocu jasno poverava odgovornost za istragu i krivično gonjenje osoba navodno odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava. Pored toga, Tužilaštvo konstatuje da, kao što je navedeno u Drugostepenoj presudi u predmetu Čelebići, teret dokazivanja selektivnog krivičnog gonjenja snosi optuženi, a u ovom slučaju, on to nije učinio.

    21. 3. Diskusija

  21. Žalbeno veće u Drugostepenoj presudi u predmetu Čelebići već je zaključilo da tužilac ima znatna diskreciona prava u vezi s pokretanjem istraga i pripremom optužnica.[18] To ovlašćenje sadržano je u članu 18 (1) Statuta. Međutim, jasno je da ta diskreciona prava nisu neograničena.[19] Kriterijum prihvaćen u Drugostepenoj presudi u predmetu Čelebići može se primeniti i u ovom predmetu, te bi optuženi morao da pokaže sledeće: i) da je za krivično gonjenje odabran iz neprimerene pobude (uključujući diskriminatorne) i ii) da druge osobe u sličnom položaju nisu krivično gonjene. Međutim, optuženi nije izneo nikakve razloge koji idu u prilog njegovoj tvrdnji da je krivično gonjen samo zbog svoje nacionalne pripadnosti. Uz to, iz prakse Međunarodnog suda se jasno vidi da se krivično gone pripadnici svih relevantnih etničkih grupa. Zbog toga Pretresno veće odbija ovaj prigovor optuženog.

    22. III. PRELIMINARNE NAPOMENE O OPŠTIM NAČELIMA IZNOŠENJA NAVODA OPTUŽNICE

  22. Pretresno veće je utvrdilo sledeća opšta načela iznošenja navoda optužnice koja se mogu primeniti u ovom predmetu.[20]

  23. Član 21(4)(a) Statuta predviđa minimalna jamstva koja optuženi ima. Ukratko, optuženi mora da bude detaljno informisan o “prirodi i razlozima optužbi protiv njega.”[21] Ta odredba se odnosi i na formu optužnice.[22] Tužilaštvo je obavezno da navede pravno relevantne činjenice na kojima se temelje navodi optužnice, ali ne i dokaze putem kojih će se te činjenice dokazivati.[23] Navodi u optužnici su dovoljno konkretni ako su sažeto navedene pravno relevantne činjenice koje se odnose na tezu optužbe i ako je navedeno dovoljno detalja na osnovu kojih će optuženi biti jasno informisan o prirodi i razlozima optužbi koje su protiv njega podignute kako bi mogao da efikasno i delotvorno pripremi svoju odbranu.[24]

  24. Žalbeno veće u je u Drugostepenoj presudi u predmetu Kupreškić jasno navelo da se o “materijalnoj važnosti neke konkretne činjenice ne može odlučivati in abstracto” već da “to zavisi od prirode teze Tužilaštva.”[25] Pored toga, Žalbeno veće je zaključilo da odlučujući faktor pri određivanju stepena konkretnosti koji se traži od Tužilaštva kod navođenja činjeničnih pojedinosti u optužnici jeste priroda navodnog kažnjivog ponašanja za koje se optuženi tereti,[26] uključujući povezanost optuženog sa relevantnim događajima.[27] Tačne pojedinosti koje treba navesti kao pravno relevantne činjenice odnose se na dela optuženog, a ne na dela onih lica za koja se on tereti odgovornošću.[28]

  25. Zavisno od okolnosti predmeta, od Tužilaštva se može zahtevati da, u navodima protiv optuženog na osnovu člana 7(1), “u vezi sa svakom pojedinom tačkom optužnice precizno i izričito navede konkretnu prirodu odgovornosti za koju se tereti", drugim rečima, da navede konkretan osnov ili osnove odgovornosti.[29] To se mo`e tražiti da bi se izbegla nejasnoća u vezi sa tačnom prirodom i razlozima optužbi protiv optuženog,[30] te da bi se optuženom omogućilo da efikasno i delotvorno pripremi svoju odbranu. Pravno relevantne činjenice koje se navode u optužnici mogu se razlikovati, zavisno od konkretnog osnova odgovornosti iz člana 7(1).[31]

  26. Kad se optuženi tereti za “počinjenje” nekog krivičnog dela prema članu 7(1), u optužnici se mora konkretno navesti da li se pod tim “počinjenjem” podrazumeva da ga je optuženi fizički izvršio ili da je učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu (u daljem tekstu: UZP).[32]

  27. U vezi s navodima po pitanju odgovornosti za učešće u UZP-u, Pretresno veće podseća na presudu Žalbenog veća koja se tiče odgovornosti za actus reus UZP-a:

    (a) Više osoba. One ne moraju biti organizovane u vojnu, političku ili upravnu strukturu, kao što jasno pokazuju predmeti Essensko linčovanje i Kurt Goebell.

    (b) Postojanje zajedničkog plana, zamisli ili nakane koja predstavlja ili uključuje počinjenje krivičnog djela predviđenog Statutom. Nema potrebe da taj plan, zamisao ili nakana budu prethodno dogovoreni ili formulisani. Zajednički plan ili nakana može biti improvizovana na licu mjesta, a izvodi se iz činjenice da više osoba djeluje zajedno kako bi sproveli u djelo zajednički zločinački poduhvat.

    (c) Učestvovanje optuženog u zajedničkom planu koji uključuje počinjenje jednog od krivičnih djela predviđenih Statutom. To učešće ne mora uključivati izvršenje nekog konkretnog krivičnog djela iz jedne od tih odredbi (na primjer, ubistvo, istrebljenje, mučenje, silovanje, itd.), nego se može sastojati u pomoći ili doprinosu izvršenju zajedničkog plana ili nakane.[33]

  28. U optužnici kojom se optuženi tereti za učešće u UZP-u moraju biti navedena i sledeća četiri elementa:

    29. (a) priroda ili svrha UZP-a;

    (b) vreme ili razdoblje navodnog postojanja poduhvata;

    (c) identitet lica koja su učestvovala u poduhvatu, ukoliko je taj identitet poznat, ili bar naznaku o tome kojoj kategoriji ta lica, kao grupa, pripadaju;

    (d) priroda učešća optuženog u tom poduhvatu.[34]

  29. Svi pravni preduslovi koji se odnose na krivična dela za koja se optuženi tereti predstavljaju pravno relevantne činjenice i moraju se navesti u optužnici.[35] Što se potrebnog stanja svesti tiče (mens rea), treba navesti ili konkretno stanje svesti (u kom slučaju su činjenice na osnovu kojih treba utvrditi tu pravno relevantnu činjenicu obično pitanje dokazivanja i ne treba ih navoditi u optužnici) ili treba navesti činjenične dokaze na osnovu kojih se nužno izvode zaključci o stanju svesti.[36]

  30. Svaku pravno relevantnu činjenicu u optu`nici obično treba izričito navesti, premda je u nekim okolnostima dovoljno ako se ona izlo`i implicitno.[37] Ovo osnovno pravilo optuživanja, međutim, neće biti ispoštovano ako se u navodima iznese samo pretpostavka o postojanju preduslova.[38]

  31. Opšte uzevši, optužnica je primarni instrument optuživanja i ona mora sadržati navode o materijalnim aspektima teze optužbe s dovoljno pojedinosti, jer u suprotnom sadr`i materijalne nedostatke.[39] U svetlu primarne važnosti optužnice, Tužilaštvo ne može da popravi manjkavost optužnice podnošenjem propratnih materijala i pretpretresnog podneska.[40] Kada pravno relevantne činjenice u optužnici nisu navedene dovoljno konkretno zbog toga što Tužilaštvo ne poseduje sve potrebne informacije, mora se javiti sumnja u pogledu toga da li je u odnosu na optuženog pravično nastaviti sudski postupak.[41] Kao što je gore navedeno, od Tužilaštva se zato očekuje da optuženog obavesti o prirodi i razlozima svojih navoda pre nego što suđenje počne. Neprihvatljivo je da Tužilaštvo u optužnici izostavi pravno relevantne činjenice s namerom da zadrži mogućnost preformulisanja teze protiv optuženog tokom suđenja zavisno od toga kako bude teklo izvođenje dokaza.[42] Ako se izvođenje dokaza odvija drugačije nego što se to očekivalo, potrebno je eventualno izmeniti optužnicu, odobriti odgađanje ili isključiti neke dokaze jer izlaze iz okvira optužnice.[43]

  32. Od Tužilaštva se ne traži da u optužnici navede dokaze kojima takve pravno relevantne činjenice treba dokazati.[44]

    33. IV. STVARNA NADLEŽNOST

    1. Odbrana

  33. Optuženi tvrdi da optužbe vezane za Vojvodinu u tačkama 1, 10 i 11 treba izbrisati iz Optužnice pošto Tužilaštvo u njoj nije navelo niz elemenata na osnovu kojih se mogu izneti optužbe za zločine protiv čovečnosti, prema članu 5 Statuta.[45] Kao prvo, on tvrdi da u Vojvodini nije postojalo stanje oružanog sukoba (a čak i da jeste, Vance-Owenovim planom su okončana sva neprijateljstva).[46] Kao drugo, ukoliko stanje oružanog sukoba jeste postojalo, tokom tih sukoba nije stradalo civilno stanovništvo. Kao treće, ako je bilo napada na civilno stanovništvo, ti napadi nisu bili sistematske ili kolektivne prirode i nije bilo neksusa između takvih napada i oružanog sukoba, kao što se navodi u Optužnici.[47] Osim što iznosi argumente u vezi s preduslovima potrebnim za primenu člana 5, optuženi tvrdi i da Vojvodina nije deo teritorije za koju je ovaj Međunarodni sud nadležan prema članu 1 i članu 8 Statuta, budući da je Statut ovog Međunarodnog suda usvojen tek 1993. godine, a da su krivična dela za koja se optuženi tereti navodno počinjena godinu dana ranije.[48] Kao takav, Međunarodni sud ne može da bude nadležan za navodna krivična dela počinjena u Vojvodini pre njegovog osnivanja.

    34. 2. Tužilaštvo

  34. Tužilaštvo traži da se prigovor u vezi sa stanjem oružanog sukoba odbije, i to iz tri razloga. Prvo, ono tvrdi da postojanje oružanog sukoba treba dokazivati na suđenju i da su dela optuženog, u svakom slučaju, i teritorijalno i vremenski povezana sa tim oružanim sukobom. Uz to, Tužilaštvo kaže da je Žalbeno već objasnilo definiciju oružanog sukoba rekavši da se međunarodno humanitarno pravo primenjuje od početka takvog oružanog sukoba pa do posle prestanka neprijateljstava, odnosno sve do zaključenja mira. Sve do tog trenutka, međunarodno humanitarno pravo primenjuje se na celokupnoj teritoriji zaraćenih država, bez obzira na to da li se na nekom konkretnom području vode borbe ili ne.[49] Kao drugo, Tužilaštvo ukazuje na razgovore sa optuženim iz kojih se, po njihovom mišljenju, može zaključiti da on priznaje da je postojao oružani sukob.[50] Kao treće, Tužilaštvo poriče tvrdnju da je Vance-Owenovim planom ublaženo stanje oružanog sukoba 1992, budući da je do zaključenja mira došlo tek po potpisivanju Dejtonskog sporazuma u decembru 1995.

  35. Tužilaštvo traži da se preostali prigovori optuženog vezani za stvarnu nadležnost odbace, pošto je Pretresno veće obavezno da preispituje i rešava samo po nedostacima u formi optužnice. Uz to, ona tvrdi da se u Drugostepenoj presudi u predmetu Kunarac ističe da “napad u kontekstu zločina protiv čovječnosti nije ograničen na upotrebu oružane sile i obuhvata sve oblike zlostavljanja civilnog stanovništva.”[51] Naposletku, kao odgovor na tvrdnju optuženog da napadi nisu bili sistematske ili kolektivne prirode, Tužilaštvo tvrdi da se u paragrafu 14 Optužnice s pravom navodi pravni element sistematskog napada, a da se dokazi o tome mogu izvesti samo na suđenju.

    36. 3. Diskusija

  36. Tužilaštvo je u optužnici navelo da je “u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini postojalo stanje oružanog sukoba” i da je “postojao neksus između tog stanja oružanog sukoba i zločina za koje se navodi da su počinjeni u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i delovima Vojvodine u Srbiji.”[52] Pod tačkom 1 (Progoni), paragraf 17 (g), Tužilaštvo tereti optuženog za “uvođenje restriktivnih i diskriminacionih mera uperenih protiv hrvatskog, muslimanskog i drugog nerspskog civilnog stanovništva” na raznim geografskim područjima, uključujući “delove Vojvodine u Srbiji.” Slično tome, pod tačkom 1, paragraf 17 (i), optuženi se tereti za deportaciju ili prisilno premeštanje civila s raznih teritorija, uključujući “delove Vojvodine u Srbiji”. Međutim, u Optužnici se izričito ne navodi da je u Vojvodini postojao oružani sukob.

  37. Tužilaštvo u svom Dodatnom odgovoru na podnesak optuženog prilično nejasno govori o situaciji u Vojvodini. Ponekad se pominje “oružani sukob u bivšoj Jugoslaviji koji je tada bio u toku,”[53] dok se na drugim mestima pominje “veza između ponašanja [optuženog] u Hrtkovcima [u Vojvodini]” i “oružanog sukoba koji je bio u toku u drugim delovima bivše Jugoslavije.”[54] Stoga, optuženi ne može biti siguran da li Tužilaštvo tvrdi da je stanje oružanog sukoba postojalo na čitavoj teritoriji bivše Jugoslavije, uključujući Vojvodinu u Srbiji, ili govori samo o stanju oružanog sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

  38. Pretresno veće podseća na relevantna načela iznošenja navoda optužnice, izložena u III delu gore, kao i na to da su navodi u optužnici dovoljno konkretni ako su sažeto navedene pravno relevantne činjenice koje se odnose na tezu optužbe i ako je navedeno dovoljno detalja na osnovu kojih će optuženi biti jasno informisan o prirodi i razlozima optužbi koje su protiv njega podignute kako bi mogao da efikasno i delotvorno pripremi svoju odbranu.[55] Kao što je gore konstatovano, iako se u Optužnici navodi da je u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini postojalo stanje oružanog sukoba, ona ne navodi da li je oružani sukob postojao i u Vojvodini u Srbiji.

  39. Da bi neki zločin potpadao pod član 5 Statuta treba zadovoljiti izvesne uslove. Član 5 sadrži uslov o nadležnosti kojim se nadležnost ovog Međunarodnog suda ograničava na zločine protiv čovečnosti “kada su počinjeni u oružanom sukobu, bilo međunarodnog bilo unutrašnjeg karaktera.” Prema ustaljenoj sudskoj praksi, kao što se vidi iz Drugostepene presude u predmetu Kunarac, “uslov iz člana 5 Statuta predstavlja tek preduslov za vršenje nadležnosti, a on je zadovoljen čim je dokazano postojanje oružanog sukoba i objektivne veze u geografskom i vremenskom smislu između djela optuženih i oružanog sukoba.”[56] Nadležnost za zločine iz člana 5 koji su, prema navodima Tužilaštva, počinjeni u Vojvodini, očito zavisi od toga da li je u periodu na koji se odnosi Optužnica u Vojvodini postojao oružani sukob.[57]

  40. Tužilaštvu se, shodno tome, nalaže da otkloni nejasnoće u iznošenju svojih navoda u Optužnici (kao i u navodima i optužbama ili delovima optužbi koji su na njima zasnovani) u vezi s Vojvodinom u Srbiji, kao i s pitanjem oružanog sukoba. Na Tužilaštvu je da se opredeli da li će u Optužnici zadržati optužbe protiv optuženog vezane za Vojvodinu u Srbiji. Ukoliko odluči da povuče navod o postojanju oružanog sukoba u Vojvodini, sve optužbe vezane za Vojvodinu moraće da se izbrišu iz Optužnice. Ukoliko Tužilaštvo bude insistiralo na tim optužbama, moraće u Optužnici da navede da je u vreme počinjenja navodnih zločina postojao oružani sukob.

  41. Osim pitanja navoda o postojanju oružanog sukoba u Vojvodini u Srbiji, svi drugi prigovori optuženog o kojima je ovde bilo reči tiču se dokaza. Pitanje postojanja stanja oružanog sukoba na bilo kojoj od teritorija navedenih u Optužnici ili u Vojvodini u Srbiji (ako taj navod ostane) jeste pitanje dokazivanja. Pitanje da li je civilno stanovništvo, pod pretpostavkom da je oružani sukob postojao, bilo žrtva oružanog sukoba jeste pitanje dokazivanja. Pitanje da li su napadi na civilno stanovništvo bili sistematske ili kolektivne prirode takođe je pitanje dokazivanja. Isto tako, pitanje postojanja neksusa između takvih napada i oružanog sukoba jeste pitanje dokazivanja. Kad je reč o svim ovim prigovorima, Pretresno veće stoji na stanovištu da o tim pitanjima nije primereno rešavati u odluci o formi optužnice, već da njihovo rešavanje treba ostaviti za suđenje. Ti prigovori se odbijaju.

  42. Optuženi naposletku tvrdi da Vojvodina nije deo teritorije za koju je ovaj Međunarodni sud nadležan (u skladu s članom 1 i članom 8 Statuta), pošto je Statut Međunarodnog suda usvojen tek 1993, a navedeni zločini su počinjeni 1992. godine. O pitanju retroaktivne primene nadležnosti ovde je već bilo reči,[58] te je nepotrebno ponovo se njime baviti. Taj prigovor takođe se odbija.

    43. V. FORMA OPTUŽNICE

  43. Optuženi je izneo niz prigovora na formu optužnice. Da bi izlaganje bilo preglednije, prigovori po pitanju navoda vezanih za udruženi zločinački poduhvat biće razmatrani odvojeno od opštih prigovora na formu optužnice.

    44. A. Prigovori na formu optužnice

    1. Odbrana

  44. Optuženi je izneo uopšteni argument da Optužnica ne sadrži dovoljno dokaza ili činjenica da bi se potkrepili navodi optužbe i ukazuje na razne delove Optužnice za koje kaže da su manjkavi i da ih treba izbrisati.[59] On u Podnesku taj stav potkrepljuje nizom argumenata, koji se navode dalje u tekstu.

    a) Optuženi tvrdi da u Optužnici nisu navedeni činjenični elementi u vezi sa svakom od optužbi, pošto, između ostalog, nema činjenica i dokaza o sledećem:

    i) popisu deportovanih osoba ili osoba kojima je naređeno da izvrše deportacije,[60]

    ii) kako i gde su poslate deportovane osobe,[61]

    iii) spisku žrtava navodnih zločina;[62]

    b) u Optužnici se ne navodi kada i gde je optuženi uputio svoje saradnike da prete civilnom stanovništvu;[63]

    c) Tužilaštvo nije navelo nikakve podatke koji bi ukazivali na vremensku ili teritorijalnu vezu između reči i dela optuženog i zločina koji mu se stavljaju na teret;[64]

    d) u Optužnici nije pokazano postojanje oružanog sukoba u Vojvodini;[65]

    e) u Optužnici nisu navedeni dokazi o napadima usmerenim protiv civilnog stanovništva;[66]

    f) u Optužnici nije pokazano postojanje umišljaja od strane optuženog;[67]

    g) optužba za krivično delo deportacije pojavljuje se dva puta u Optužnici: u tački 1 (paragraf 17 (i) Optužnice) i tački 10 (paragraf 30 Optužnice);[68]

    h) u Optužnici nisu navedene pojedinosti o tome šta je optuženi planirao, počinio, naredio i kome je naredio;[69]

    i) u Optužnici nije navedeno na koji je način optuženi pomagao i podržavao planiranje, pripremu ili izvršenje zločina, kao ni pojedinosti njegovih govora i izjava koji se pominju u Optužnici.[70]

    45. 2. Tužilaštvo

  45. Tužilaštvo odgovara da je u praksi ovog Međunarodnog suda prihvaćeno da tužilac u optužnici ne mora da navede dokaze ili sažetak dokaza na koje namerava da se pozove pri izvođenju svojih dokaza, u šta spadaju i spiskovi o kojima govori optuženi. Prema mišljenju Tužilaštva, navedeni argument odbrane treba odbiti budući da je u ovoj fazi postupka irelevantan.

    46. 3. Diskusija

  46. Kao što je već konstatovano i navedeno u relevantnim načelima iznošenja navoda optužnice u III delu gore, Tužilaštvo u optužnici ne mora da navede dokaze na koje će se pozvati tokom suđenja. Kad je reč o većini argumenata optuženog, rezimiranih u paragrafu 44 gore, Pretresno veće smatra da je u Optužnici navedeno dovoljno pravnih i činjeničnih elemenata da bi optuženi bio informisan o prirodi i razlozima optužbi koje su protiv njega podignute, te da bi mogao efikasno i delotvorno da pripremi svoju odbranu.

  47. Što se tiče argumenta optuženog u vezi s umišljajem, Pretresno veće napominje da su u paragrafima od 5 do 11 (a naročito u paragrafu 7) Optužnice, izneti valjani navodi o navodnom relevantnom stanju svesti i nameri optuženog. Na primer, u paragrafu 7 optužnice stoji da je optuženi “imao svest i nameru potrebne za počinjenje svakog tog zločina.” U paragrafu 10 dati su razni primeri aktivnosti optuženog koji takođe ukazuju na njegovu nameru. Dokazi, odnosno “pokazivanje” postojanja takve namere pitanje je koje treba razmotriti tokom suđenja, a procena tih dokaza je zasebno pitanje, kojim se bavi isključivo Pretresno veće na kraju suđenja. Što se tiče navodnog ponavljanja optužbi za deportaciju u tački 1 i u tački 10, taj navod u Optužnici je valjan, budući da optužbe za progone prema članu 5 (h) Statuta mogu da uključe i navode o deportaciji kao vidu progona prema članu 5 (h). U Presudi u predmetu Vasiljević konstatovano je da “radnja ili propust koji čine krivično djelo progona mogu imati različite oblike i ne postoji iscrpan spisak radnji koje se mogu smatrati progonom. Progon mogu činiti radnje navedene u Statutu kao i radnje koje nisu navedene u Statutu.”[71] Tužilaštvo ima pravo da tereti optuženog za neko krivično delo kao za zaseban zločin, a ne kao za delo u okviru zločina progona. Naposletku, u vezi s argumentima optuženog rezimiranim u paragrafu 44 (h) i (i) ove odluke, Pretresno veće je mišljenja da su u Optužnici izneti valjani navodi u pogledu toga šta je optuženi navodno planirao, počinio, naredio ili na drugi način pomagao i podržavao. Primera radi, paragraf 10 (e) do 10 (g) Optužnice iznosi dovoljno navoda o učešću optuženog u “planiranju i pripremama za preuzimanje vlasti u selima,” u “pružanju finansijske, materijalne, logističke i političke podrške”, u regrutovanju “srpskih dobrovoljaca” koji su potom uzeli učešća u “prisilnom uklanjanju” nesrpskog stanovništva. U paragrafu 15 Optužnice navodi se da je optuženi “planirao, naredio, podsticao, počinio ili na drugi način pomagao i podržavao” “progon hrvatskog, muslimanskog i drugog nesrpskog civilnog stanovništva” na izvesnim područjima. U paragrafu 16 Optužnice konstatovano je da su razne organizacije, uključujući dobrovoljačke i paravojne jedinice “koje je regrutovao i/ili podstrekavao Vojislav Šešelj” napadale i “preuzimale kontrolu nad gradovima i selima”. U paragrafu 17 Optužnice govori se o prirodi navodno počinjenih progona. Slično tome, u paragrafima od 19 do 21 Optužnice iznose se navodi o prirodi krivičnih dela koja mu se stavljaju na teret, kao i navodi o učešću optuženog u tim krivičnim delima.

  48. Shodno tome, ovi prigovori se odbijaju.

    49. B. Nedovoljni navodi o udruženom zločinačkom poduhvatu

    1. Odbrana

  49. Optuženi tvrdi da Statut ovog Međunarodnog suda ne predviđa koncept “udruženog zločinačkog poduhvata” i da je Tužilaštvoo iznevši navod da je optuženi bio učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu, pogrešno protumačila odredbe člana 7 Statuta.[72] Optuženi takođe ulaže prigovor zbog toga što Tužilaštvo nije priložilo potpun spisak osoba za koje se može reći da su bile povezane sa udruženim zločinačkim poduhvatom, te zbog toga što osobe koje su u Optužnici navedene kao učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu nisu poznate optuženom.[73] Naposletku, on tvrdi da je u Optužnici implicirana nerazumna tvrdnja da su u udruženom zločinačkom poduhvatu učestvovali milioni Srba.[74]

    50. 2. Tužilaštvo

  50. Citirajući raniju sudsku praksu ovog Međunarodnog suda, Tužilaštvo tvrdi da je valjano iznelo navode u vezi s teorijom udruženog zločinačkog poduhvata.[75] Prema mišljenju Tužilaštva, argument optuženog u ovoj fazi pretpretresnog postupka treba odbiti kao irelevantan.

    51. 3. Diskusija

  51. Iako odbrana u pogledu sledećeg ne ulaže konkretne prigovore, neophodno je izneti neke napomene u vezi sa sledećom formulacijom iz paragrafa 11 Optužnice koja se odnosi na individualnu krivičnu odgovornost optuženog za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu iz člana 7(1): “pored odgovornosti koju po istom članu snosi za to što je planirao, naredio, podsticao, počinio ili na drugi način pomagao i podržavao planiranje, pripremu i izvršenje ovih zločina”. Pretresno veće ovo smatra nejasnim, budući da je značenje pojma “počiniti” u Optužnici ranije bilo ograničeno na učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu. Stoga Pretresno veće nalaže Tužilaštvu da to pojasni.

  52. Valja podsetiti na to da je Žalbeno veće bilo mišljenja da je koncept udruženog zločinačkog poduhvata “kao vida odgovornosti saučesništva” bio čvrsto uvrežen u međunarodnom običajnom pravu i pre nego što je osnovan ovaj Međunarodni sud, te da ga, dodatno, omogućava Statut Međunarodnog suda.[76] Optuženi nije izneo nikakve nove argumente koji već nisu razmotreni u Odluci o nadležnosti u predmetu Tadić ili u Odluci Žalbenog veća u predmetu Ojdanić koji bi naveli Pretresno veće da odstupi od ustaljene prakse Međunarodnog suda.[77] Stoga, Pretresno veće odbija prigovor optuženog zasnovan na argumentu da je doktrina udruženog zločinačkog poduhvata nova i da nema potporu u međunarodnom humanitarnom pravu.

  53. U vezi s prigovorima optuženog po pitanju uslova pravilnog iznošenja navoda o udruženom zločinačkom poduhvatu, Pretresno veće podseća na relevantna načela iznošenja navoda optužnice, izložena u III delu gore. Pravna relevantnost iznetih činjenica zavisi od bliske povezanosti optuženog lica sa događajima za koji je ono navodno krivično odgovorno,[78] a u datom predmetu se ne tvrdi da je optuženi lično počinio navedene zločine.

    54. Navodi u vezi s udruženim zločinačkim poduhvatom

  54. Da bi procenilo da li je Tužilaštvo valjano iznelo navode o teoriji udruženog zločinačkog poduhvata, Pretresno veće će se sada pozabaviti navodima iz Optužnice u svetlu sva četiri elementa načela iznošenja navoda izloženih u predmetu Krnojelac, navedenih u III delu gore.

  55. Prvi element iz predmeta Krnojelac tiče se prirode ili svrhe udruženog zločinačkog poduhvata. U paragrafu 6 Optužnice, kao svrha udruženog zločinačkog poduhvata navedeno je sledeće: "da se [...] većina Hrvata, Muslimana i drugih stanovnika nesrpske nacionalnosti silom trajno ukloni sa otprilike jedne trećine teritorije Republike Hrvatske [...] i velikih delova Bosne i Hercegovine, kao i iz nekih delova Vojvodine [...], kako bi ta područja postala deo nove države pod dominacijom Srba.” Pretresno veće se uverilo da su iznete optužbe obuhvaćene navedenom svrhom udruženog zločinačkog poduhvata, te da se relevantna dela mogu smatrati prirodnom i predvidivom posledicom sprovođenja pomenute svrhe.

  56. Kao što je istaklo Pretresno veće u predmetu Krnojelac, udruženi zločinački poduhvat postoji onde gde postoji dogovor ili nagodba koji predstavljaju sporazum dve ili više osoba: “Dogovor ili nagodba ne moraju biti izričiti, a njihovo postojanje može se izvesti iz svih okolnosti. Do njegovog postizanja nije ni moralo doći prije trenutka izvršenja zločina.”[79] Tužilaštvo je navelo postojanje takve nagodbe, između ostalog, u sledećim paragrafima Optužnice: u paragrafu 6 u opštim crtama, kao što je navedeno gore, i u paragrafu 8 (“Svaki učesnik ili saizvršilac u sklopu udruženog zločinačkog poduhvata odigrao je svoju ulogu ili više uloga koje su značajno doprinele ostvarenju cilja ovog poduhvata.”). Dodatne pojedinosti navedene su u raznim paragrafima koji slede, i odnose se, na primer, na: “progon[e] hrvatskog, muslimanskog i drugog nesrpskog civilnog stanovništva na teritoriji SAO Zapadna Slavonija i SAO SBZS”, u paragrafu 15; na “istrebljenj[e] i ubistv[o] hrvatskih, muslimanskih i drugih nesrpskih civila, kao što se navodi u paragrafima od 19 do 23 ove Optužnice” u paragrafu 18; na “zatvaranje u nehumanim uslovima muslimanskih, hrvatskih i drugih nesrpskih civila [na teritorijama ranije navedenim u Optužnici], u paragrafu 24; na “deportaciju ili prisilno premeštanj[e] hrvatskih, muslimanskih i drugih nesrpskih civila iz mesta njihovih zakonskih prebivališta u Vukovaru [...] u novembru 1991, u Voćinu [...] u novembru i decembru 1991, u opštini Zvornik u Bosni i Hercegovini u periodu od marta 1992. do septembra 1993...” u paragrafu 27 i na “razaranj[e] i pljačk[u] javne i privatne imovine hrvatskih, muslimanskih i drugih nesrpskih stanovnika ... u [SAO SBZS, SAO Zapadna Slavonija i raznim selima u] Bosni i Hercegovini,” u paragrafu 31. Pored toga, u okviru svih gorenavedenih navoda, Tužilaštvo je iznelo tvrdnju da je optuženi “delovao pojedinačno ili u dogovoru sa drugim poznatim i nepoznatim učesnicima udruženog zločinačkog poduhvata”.

  57. Pretresno veće se, stoga, uverilo da su izneti dovoljni navodi o prirodi i svrsi udruženog zločinačkog poduhvata.

  58. Drugi element iz predmeta Krnojelac tiče se vremenskog okvira udruženog zločinačkog poduhvata. U paragrafu 8 Optužnice izneti su dovoljni navodi o vremenskom okviru tako što je konstatovano da je udruženi zločinački poduhvat “nastao pre 1. avgusta 1991. i trajao najmanje do decembra 1995.” Iako je taj vremenski okvir prilično širok, Pretresno veće u takvom navodu ne vidi neki materijalni nedostatak. Pretresno veće se takođe uverilo da su svi zločini navedeni u Optužnici počinjeni unutar vremenskog okvira koji je Tužilaštvo u njoj navelo.

  59. Treći element iz predmeta Krnojelac tiče se identiteta učesnika. Tužilaštvo je u opštim crtama navelo da je optuženi “delovao pojedinačno ili u dogovoru sa drugim poznatim i nepoznatim učesnicima udruženog zločinačkog poduhvata”. Uz to, u Optužnici su navedena imena jednog broja navodnih učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu, kao što su Slobodan Milošević, general Veljko Kadijević, general Blagoje Adžić, pukovnik Ratko Mladić, Jovica Stanišić i drugi. U Optužnici su takođe navedene kategorije drugih navodnih učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu.[80] Kao što je istaklo Pretresno veće u predmetu Krnojelac, takva praksa je prihvatljiva ukoliko nije poznat tačan identitet počinioca.[81] Neki od primera kategorija učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu jesu vojska Republike Srpske Krajine, vojska Republike Srpske, snage lokalne srpske policije i policijske snage Republike Srbije i Republike Srpske, Državna bezbednost Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i drugi. Pretresno veće smatra da je zadovoljen uslov da se iznese dovoljno navoda u vezi s identitetom učesnika. Eventualni dalji zahtevi optuženog vezani za imena učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu jesu pitanje dokazivanja, te Tužilaštvo nije obavezno da ih navede u Optužnici.[82] Isto tako, argument optuženog da se u Optužnici implicira da je u udruženom zločinačkom poduhvatu učestvovalo “više miliona pripadnika” potpuno je neosnovan, te se stoga odbija.

  60. Poslednji element iz predmeta Krnojelac tiče se prirode učešća optuženog u udruženom zločinačkom poduhvatu. Tužilaštvo je navode o prirodi njegovog učešća iznelo, između ostalog, u paragrafu 10 od (a) do (g) i paragrafu 29 Optužnice. U paragrafu 10 su, između ostalog, izneti navodi o ponašanju optuženog u vezi sa sledećim: “huškačkim govorima u medijima”, kojima je podsticao snage srpskih dobrovoljaca “na činjenje zločina kojim se krše odredbe [...] Statuta Međunarodnog suda,” “planiranjem i pripremama za preuzimanje vlasti u selima”, učešćem u “pružanju finansijske, materijalne, logističke i političke podrške”, regrutovanjem “srpskih dobrovoljaca” i njihovom indoktrinacijom putem “ekstremne retorike”, “regrutovanjem, formiranjem, finansiranjem, snabdevanjem, pružanjem podrške i rukovođenjem srpskim dobrovoljcima povezanim sa SRS-om, najčešće zvanim ‘četnici’ ili ‘šešeljevci’.” Ti opisi navodnog učešća optuženog u udruženom zločinačkom poduhvatu izneti su u dovoljnoj meri i primereno povezani sa svakom od tačaka Optužnice. Pretresno veće se uverilo da su izneti dovoljni navodi o prirodi učešća optuženog u udruženom zločinačkom poduhvatu.

  61. Iz gorenavedenih razloga, s izuzetkom uputstva Pretresnog veća iz paragrafa 51 gore, prigovori optuženog vezani za navode iznete o udruženom zločinačkom poduhvatu se odbijaju.

    62. VI. DISPOZITIV

  62. Iz gorenavedenih razloga, Pretresno veće nalaže sledeće:

    (1) Tužilaštvu se nalaže da ukloni nejasnoće iz paragrafa 12 Optužnice, te da pojasni navode i optužbe ili delove optužbi koji su na njima zasnovani, u vezi s Vojvodinom u Srbiji i pitanjem oružanog sukoba.[83] Ukoliko se Tužilaštvo opredeli za navod da je u Vojvodini u Srbiji postojao oružani sukob, ono će morati da navede i pokaže postojeći ili novi materijal u prilog tom navodu.

    (2) Tužilaštvu se nalaže da ukloni nejasnoće iz paragrafa 11 Optužnice po pitanju značenja pojma “počiniti”.[84]

    63. Osim ovoga, Pretresno veće odbija prigovore iznete u Podnesku.

    Sastavljeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu je merodavan tekst na engleskom.

Dana 26. maja 2004.
U Hagu,
Holandija
/potpis na originalu/
sudija Carmel Agius,
predsedavajući

[pečat Međunarodnog suda]

[1] Stranica 4 Podneska.

[2] Stranice 9 i 13 Podneska.

[3] Stranice 6 - 8 Podneska.

[4] Stranice 7-8 i 10 Podneska.

[5] Stranica 8 Podneska.

[6] Stranica 9 Podneska.

[7] Tužilac protiv Duška Tadića, predmet br. IT-94-1-AR72, “Odluka po interlokutornoj žalbi odbrane na nadležnost suda,” 2. oktobar 1995. (u daljem tekstu: Odluka o nadležnosti u predmetu Tadić).

[8] Stranice 15, 22-24 Podneska.

[9] Stranica 14 Podneska.

[10] Stranica 15 Podneska.

[11] Stranica 17 Podneska.

[12] Ibid.

[13] Tužilac protiv Zlatka Aleksovskog, Presuda, predmet br. IT-95-14/1-A, 24. mart 2000. (u daljem tekstu: Drugostepena presuda u premetu Aleksovski), Tužilac protiv Delalića i drugih, Presuda, predmet br. IT-96-21-A, 20. februar 2001. (u daljem tekstu: Drugostepena presuda u predmetu Čelebići), Tužilac protiv Zejnila Delalića i drugih, Presuda, predmet br. IT-96-21-T, 16. novembar 1998. (u daljem tekstu: Presuda u predmetu Delalić).

[14] “Izveštaj generalnog sekretara u skladu sa paragrafom 2 Rezolucije Saveta bezbednosti br. 808 (1993), S/25704, 3. maj 1993.

[15] Drugostepena presuda u predmetu Aleksovski, par. 126-127.

[16] Odluka o nadležnosti u predmetu Tadić, par. 59.

[17] Stranica 16 Podneska.

[18] Drugostepena presuda u predmetu Čelebići, par. 596-619.

[19] Kao što je citirano u paragrafu 603 Drugostepene presude u predmetu Čelebići: “Član 16(2) Statuta tužiocu nalaže da "djeluje nezavisno kao zasebni organ Međunarodnog suda" i zabranjuje mu da traži ili prima upute bilo od koje vlade ili drugog izvora.”

[20] Tužilac protiv Mileta Mrkšića, predmet br. IT-95-13/1-PT, “Odluka o formi optužnice,” 19. juni 2003. (u daljem tekst: Odluka u predmetu Mrkšić), par. 6-14.

[21] Statut, član 21 (4)(a)

[22] Tužilac protiv Kupreškića i drugih, predmet br. IT-95-16-A, Presuda, 23. oktobar 2001. (u daljem tekstu: Drugostepena presuda u predmetu Kupreškić), par. 88.

[23] Drugostepena presuda u predmetu Kupreškić (gde se poziva na članove 18(4), 21(2) i 21(4)(a) i (b) Statuta i pravilo 47(C); i Tužilac protiv Hadžihasanovića, Alagića i Kubure, predmet br. IT-01-47-PT, “Odluka o formi optužnice”, 7. decembar 2002. (u daljem tekstu: Odluka o optužnici u predmetu Hadžihasanović), par. 8.

[24] Tužilac protiv Milorada Krnojelca, predmet br. IT-97-25-A, Presuda, 17. septembar 2003. (u daljem tekstu: Drugostepena presuda u predmetu Krnojelac), Drugostepena presuda u predmetu Kupreškić, par. 88; članovi 18(4), 21(2) i 21(4)(a) i (b) Statuta; i pravilo 47(C) Pravilnika o postupku i dokazima (u daljem tekstu: Pravilnik) koje u suštini ponavlja ono što je sadržano u članu 18(4).

[25] Drugostepena presuda u predmetu Kupreškić, par. 89.

[26] Ibid.

[27] Odluka o optužnici u predmetu Hadžihasanović, par. 10; Tužilac protiv Brđanina i Talića, predmet br. IT-99-36-PT, “Odluka po prigovoru Momira Talića na formu izmijenjene optužnice”, 20. februar 2001. (u daljem tekstu: Prva odluka u predmetu Brđanin i Talić), par. 18. Za optuženog je bitno da iz optužnice sazna kakva je povezanost na osnovu koje se tereti: Tužilac protiv Brđanina i Talića, predmet br. IT-99-36-PT, “Odluka po prigovoru Radoslava Brđanina na formu izmijenjene optužnice”, 23. februar 2001. (u daljem tekstu: Druga odluka u predmetu Brđanin i Talić), par. 13.

[28] Druga odluka u predmetu Brđanin i Talić, par. 10.

[29] Drugostepena presuda u predmetu Čelebići, par 350. Vidi i Tužilac protiv Deronjića, predmet br. IT-02-61-PT, "Odluka o formi optužnice", 25. oktobar 2002. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Deronjić), par. 31.

[30] Vidi Drugostepenu presudu u predmetu Čelebići, par. 351, Drugostepenu presudu u predmetu Aleksovski, par. 171, fusnota 319 (gde se poziva na predmet Tužilac protiv Krnojelca, predmet br. IT-97-25-PT, “Odluka po preliminarnom podnesku zbog prigovora na formu izmijenjene optužnice”, 11. februar 2000. (u daljem tekstu: Prva odluka u predmetu Krnojelac), par. 59-60).

[31] Na primer, u predmetu u kojem tužilac iznosi navode da je optuženi lično počinio krivična dela, pravno relevantne činjenice, kao što su identitet žrtve, vreme i mesto događaja i sredstvo kojim su dela počinjena, moraju biti detaljno navedene u optužnici (Drugostepena presuda u predmetu Kupreškić, par. 89), dok u predmetu u kojem se radi o udruženom zločinačkom poduhvatu, navodi Tužilaštva moraju sadržati različite pravno relevantne činjenice (vidi i Tužilac protiv Brđanina i Talića, predmet br. IT-99-36-PT, “Odluka o formi dodatno izmijenjene optužnice i zahtjevu Tužilaštva za izmjenu optužnice”, 26. juni 2001. (u daljem tekstu: “Treća odluka u predmetu Brđanin i Talić”), par. 21, 22).

[32] Vidi Drugostepenu presudu u predmetu Aleksovski, fusnota 319 (u kojoj se citira i podržava Prva odluka u predmetu Krnojelac, par. 59-60).

[33] Tužilac protiv Duška Tadića, predmet br. IT-94-1-A, Presuda, 15. juli 1999. (u daljem tekstu: Drugostepena presuda u predmetu Tadić), par. 227. Naglasak kao u originalu.

[34] Tužilac protiv Milorada Krnojelca, predmet br. IT-97-25-PT, “Odluka o formi druge izmijenjene optužnice,” 11. maj 2000. (u daljem tekstu: Treća odluka u predmetu Krnojelac), par. 16. Vidi Tužilac protiv Milutinovića, Nikole Šainovića i Dragoljuba Ojdanića, predmet br. IT-99-37-PT, “Odluka po preliminarnom prigovoru odbrane koji su podneli branioci Nikole Šainovića,” 27. mart 2003. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Milutinović), str. 4, radi sličnih tvrdnji po pitanju obaveze iznošenja navoda vezanih za UZP.

[35] Odluka o optužnici u predmetu Hadžihasanović, par. 10.

[36] Treća odluka u predmetu Brđanin i Talić, par. 33.

[37] Odluka o optužnici u predmetu Hadžihasanović, par. 10; Tužilac protiv Brđanina i Talića, predmet br. IT-99-36-PT, “Odluka o formi četvrte izmijenjene optužnice“, 23. novembar 2001, par. 12; Prva odluka u predmetu Brđanin i Talić, par. 48.

[38] Odluka o optužnici u predmetu Hadžihasanović, par. 10; Prva odluka u predmetu Brđanin i Talić, par. 48.

[39] Drugostepena presuda u predmetu Kupreškić, par. 114.

[40] Ako se do podnošenja pretpretresnog podneska, odbrani uskrate pravno relevantne činjenice u vezi sa prirodom odgovornosti optuženog za događaje za koje se tereti, njoj je gotovo u potpunosti onemogućeno da do tada vodi bilo kakvu osmišljenu istragu za potrebe suđenja (vidi Drugu odluku u predmetu Brđanin i Talić, par. 11-13).

[41] Drugostepena presuda u predmetu Kupreškić, par. 92.

[42] Ibid.

[43] Ibid.

[44] Ibid, par. 88.

[45] Stranice 19-21 Podneska.

[46] Ibid.

[47] Ibid.

[48] Stranica 22 Podneska.

[49] Odluka o nadležnosti u predmetu Tadić, par. 70.

[50] Ti razgovori su označeni u Dodatnom odgovoru optužbe od 19. februara 2004.

[51] Tužilac protiv Dragoljuba Kunarca i drugih, predmet br. IT-96-23 i IT-96-23/1-A, 12. juni 2002, par 86.

[52] Optužnica, par. 12.

[53] Par. 6 Dodatnog odgovora Tužilaštva. Naglasak dodat.

[54] Ibid., par. 7 i 9. Naglasak dodat.

[55] Vidi gore, par. 23 ove odluke.

[56] Drugostepena presuda u predmetu Kunarac, par. 83.

[57] Zanimljivo je primetiti da je Pretresno veće u predmetu Tužilac protiv Milomira Stakića (u daljem tekstu: Presuda u predmetu Stakić), razmatrajući uslove iz člana 3, konstatovalo da “Međunarodni sud ima nadležnost nad kršenjima zakona i običaja ratovanja, a preduslov za to jeste postojanje oružanog sukoba na teritoriji na kojoj su zločini za koje se optužuje počinjeni.” Tužilac protiv Milomira Stakića, predmet br. IT-97-24-T, Presuda, 31. juli 2003, par. 566.

[58] Vidi gore, par. 15-18 ove odluke.

[59] Na primer, str. 30 Podneska. Prigovori u vezi s formom optužnice većim delom su izloženi na stranicama od 26 do 42.

[60] Stranica 31 Podneska.

[61] Ibid.

[62] Ibid.

[63] Stranice 32-33 Podneska.

[64] Stranica 34 Podneska.

[65] Stranice 25 i 31 Podneska.

[66] Stranice 19-21 Podneska.

[67] Stranica 40 Podneska.

[68] Stranice 30-31 Podneska.

[69] Stranice 29-31 i 34-37 Podneska.

[70] Stranice 28, 37 i 39 Podneska.

[71] Tužilac protiv Mitra Vasiljevića, predmet br. IT-98-32-T, Presuda, 29. novembar 2002, par. 246.

[72] Stranice 37-39 Podneska.

[73] Na primer, stranice 26, 29 i 37 Podneska.

[74] Stranica 28 Optužnice.

[75] Drugostepena presuda u predmetu Krnojelac, par. 64-123; Drugostepena presuda u predmetu Tadić, par. 185-229; Tužilac protiv Miroslava Kvočke i drugih, predmet br. IT-98-30/1-T, Presuda, 2. novembar 2001, par. 319-321, 398-408, 419, 459-464, 468-470, 497-500, 503-504, 562-566, 571-578, 682-688; Tužilac protiv Radislava Krstića, predmet br. IT-98-33-T, Presuda, 2. avgust 2001, par. 621-646; Tužilac protiv Blagoja Simića i drugih, predmet br. IT-95-9-T, Presuda, 17. oktobar 2003, par. 983-992 i 994-1053.

[76] Odluka o nadležnosti u predmetu Tadić, par. 220 i 226, potvrđeno u Tužilac protiv Milutinovića, Nikole Šainovića i Dragoljuba Ojdanića, predmet br. IT-99-37-AR72, “Odluka po prigovoru Dragoljuba Ojdanića na nenadležnost - Udruženi zločinački poduhvat”, 21. maj 2003. (u daljem tekstu: Odluka Žalbenog veća u predmetu Ojdanić), str. 4.

[77] Drugostepena presuda u predmetu Aleksovski, par. 2.

[78] Tužilac protiv Stanislava Galića, “Odluka po molbi odbrane za dozvolu za ulaganje žalbe,” predmet br. IT-98-29-AR72, 30. novembar 2001, par. 15 (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Galić).

[79] Treća odluka u predmetu Krnojelac, par. 15.

[80] Paragraf 8 optužnice.

[81] Treća odluka u predmetu Krnojelac, par. 18.

[82] Odluka u predmetu Milutinović, fusnota 17 (u kojoj je citirana “Odluka po preliminarnom prigovoru odbrane u vezi sa formom optužnice,” Tužilac protiv Strugara, Jokića i drugih, predmet br. IT-01-42-PT, 28. juni 2002, par. 18).

[83] Vidi gore par. 40 ove odluke.

[84] Vidi gore, par. 51 ove odluke.