PRED PRETRESNIM VEĆEM II

U sastavu:

sudija Carmel Agius, predsedavajući
sudija Jean Claude Antonetti
sudija Kevin Parker

Sekretar: g. Hans Holthuis

Odluka od: 23. jula 2004.

TUŽILAC
protiv
VOJISLAVA ŠEŠELJA

Tužilaštvo:
Hildegard Uertz-Retzlaff
Ulrich Mussemeyer
Daniel Saxon

Optuženi:
Vojislav Šešelj

Branilac u pripravnosti:
Tjarda Eduard van der Spoel

A. Činjenični kontekst

1. Optužnica tereti Vojislava Šešelja za zločine protiv čovečnosti po članu 5 i za kršenja zakona i običaja ratovanja po članu 3 Statuta Međunarodnog suda (u daljem tekstu: Statut), krivična dela koja su, kako se tvrdi, počinjena od 1. avgusta 1991. do septembra 1993. na teritoriji Hrvatske (SAO Zapadna Slavonija i SAO SBZS, Vukovar), Bosne i Hercegovine (opštine Bosanski Šamac i Zvornik) i u delovima Vojvodine, u Srbiji. Optužnica je potvrđena 14. februara 2003. Optuženi se 24. februara 2003. dobrovoljno predao Međunarodnom sudu i 26. februara 2003. je prvi put stupio pred Sud. Prilikom prvog stupanja pred Sud, optuženi je izjavio da neće podnositi zahtev za privremeno puštanje na slobodu, pošto je na Međunarodni sud došao svojom slobodnom voljom i pošto ne veruje da bilo koja vlada može pružiti jemstva u njegovo ime.^[1]

2. Zahtevom od 14. juna 2004. ("Zahtev optuženog za izdavanje naloga o puštanju na slobodu"), optuženi je zatražio da bude privremeno pušten na slobodu do početka suđenja. Dana 7. jula 2004. Tužilaštvo (u daljem tekstu: optužba) je podnelo odgovor kojim se usprotivilo Zahtevu. U dopisu od 15. jula 2004. zemlja-domaćin je saopštila da se ne protivi privremenom puštanju optuženog na slobodu, pod uslovom da po izlasku iz pritvora napusti Holandiju.

B. Argumenti strana u postupku

3. U prilog svom Zahtevu za privremeno puštanje na slobodu, optuženi posebno navodi da je nudio da sarađuje sa Tužilaštvom i pre formalno-pravnog podizanja optužnice i da se dobrovoljno predao Međunarodnom sudu ubrzo nakon što je protiv njega podignuta Optužnica.^[2] Optuženi iznosi tvrdnju da sâm sebe brani u postupku pred Međunarodnim sudom i da je njegovo procesno pravo da sâm sebe brani prekršeno time što je u stalnom pritvoru.^[3] On iznosi tvrdnju da je početak njegovog suđenja planiran za početak 2007. i da je prekršeno njegovo pravo na pravično i ekspeditivno suđenje.^[4] U prilog svom Zahtevu, optuženi takođe navodi porodične razloge.^[5]

4. Optužba odgovara, između ostalog, da dobrovoljnu predaju optuženog treba posmatrati u kontekstu njegovih javnih izjava da ne priznaje valjanost i nepristrasnost Međunarodnog suda i da ne prihvata optužbe kojima se tereti, te da predaja optuženog nije motivisana željom da odgovara pred sudom, već željom da promoviše sebe samoga i opredeljenjem da podriva rad Međunarodnog suda.^[6] Dalje se iznosi tvrdnja da je optuženi javna ličnost optužena za teška krivična dela i da ga, ukoliko bude osuđen, čeka dugotrajna kazna zatvora, te da optuženi nije dostavio garancije Republike Srbije i Crne Gore da će se pojaviti na suđenju.^[7] Dalje, tvrdi se da, u svetlu dobro dokumentovanog ponašanja optuženog na konferencijama za novinare i tokom postupka pred Međunarodnim sudom, gde je obelodanjivao poverljivi materijal ili iznosio uvrede na račun svedoka Međunarodnog suda, postoje veliki izgledi da će on zastrašivati svedoke i pokušati da ih odvrati od toga da svedoče u postupku protiv njega, utoliko pre što sada poseduje njihove neredigovane izjave.^[8] Optužba dalje tvrdi da veliki broj njenih svedoka i dalje živi na teritoriji bivše Jugoslavije i da se mogu zateći na istom mestu gde i pristalice optuženog^[9], te da je, u svetlu ranijeg ponašanja optuženog, neosnovano verovati da će on poštovati bilo kakve uslove koje ovaj Međunarodni sud uvede u vezi s njegovim privremenim puštanjem na slobodu^[10], kao i to da se optuženi i ranije nasilno ponašao.^[11]

5. U pogledu tvrdnji optuženog da se postupkom protiv njega krši njegovo pravo na ekspeditivno suđenje, optužba tvrdi da nije bilo neprimerenih ili nerazboritih odlaganja u ovom postupku. Ona tvrdi da Optužnica protiv optuženog obuhvata određeni broj složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a da trajanje postupka spada u razumne okvire pritvora pre početka suđenja, prihvaćene od strane istaknutih tela koja se bave pitanjima međunarodnog humanitarnog prava.^[12] Optužba tvrdi da, prilikom primene svog diskrecionog prava, Pretresno veće treba da uzme u obzir i dokaze o pokušajima optuženog da omete sprovođenje pravde.^[13]

C. Diskusija

6. Na osnovu pravila 65 Pravilnika o postupku i dokazima (u daljem tekstu: Pravilnik), veće može da naloži puštanje optuženog na slobodu samo ako se, između ostalog, uverilo u sledeće:

• da će se optuženi pojaviti na suđenju, i

• da, u slučaju puštanja na slobodu, neće predstavljati opasnost ni za jednu žrtvu, svedoka ni bilo koju drugu osobu.

Veće može da naloži privremeno puštanje na slobodu samo ako se uverilo da su ispunjena dva gorenavedena uslova. Međutim, to pravilo ne znači i da veće obavezno mora da odobri puštanje na slobodu ako se uverilo da su ti uslovi ispunjeni. U tom slučaju, pitanje toga da li optuženog treba privremeno pustiti na slobodu prerasta u pitanje primene diskrecionog prava Veća. To diskreciono pravo se mora primenjivati u svetlu svih okolnosti datog predmeta. Iako se priznaje da je pritvor najteža mera koja se može odrediti optuženom i da ga treba koristiti samo kad nijedna druga mera ne može da postigne učinak pritvora, jasno je da to ne isključuje određivanje pritvora onda kada je to primereno.^[14]

7. Pretresno veće takođe primećuje da, za razliku od nacionalnih pravosudnih sistema u kojima postoje utvrđena sredstva za sprovođenje naloga suda, Međunarodni sud ne poseduje sopstvene mehanizme za sprovođenje zakona, te zavisi od efikasne saradnje i podrške vlada i nadležnih organa država. Optuženi koga veće privremeno pusti na slobodu prelazi u nadležnost države u koju odlazi po puštanju iz pritvora. Prema tome, pitanja spremnosti te države da obezbedi da se optuženi vrati na Međunarodni sud i da ne stupa u kontakt sa žrtvama i svedocima optužbe dok je na slobodi, kao i toga sa koliko sigurnosti se Međunarodni sud može pouzdati u efikasnu podršku te države, važna su da bi se veće uverilo da su zadovoljeni uslovi iz pravila 65.

8. U ovom predmetu, po mišljenju Pretresnog veća, nijedno obrazloženje koje je optuženi naveo ne daje osnov za to da u ovom trenutku bude privremeno pušten na slobodu. Pretresno veće takođe primećuje da Zahtev optuženog ne daje osnova koji bi mogli da uvere Pretresno veće da optuženi, ako bude pušten na slobodu, neće predstavljati nikakvu opasnost za žrtve ili svedoke optužbe. U tom pogledu, Pretresno veće takođe ukazuje na to da u prilog Zahtevu nije priloženo nikakvo jemstvo države da će obezbediti povratak optuženog pred početak suđenja i da neće vršiti pritisak na žrtve ili svedoke optužbe.

9. Pretresno veće dalje ukazuje na to da su optužbe kojima se optuženi tereti, po svojoj prirodi, izuzetno teške. Vrlo je moguće da će, u slučaju da optuženi bude osuđen, odgovarajuća kazna biti stroga. Iako sâma ta činjenica ne mora obavezno da bude odlučujući faktor za odluku Pretresnog veća o tome da li će odobriti privremeno puštanje na slobodu, ona ostaje relevantan faktor.

10. Pretresno veće je svesno činjenice da optuženi sâm sebe zastupa na suđenju. Međunarodni sud smatra da se pravo optuženog na odgovarajuće vreme i uslove za pripremu odbrane može zajamčiti i na druge načine, a ne isključivo privremenim puštanjem na slobodu.^[15] U ovom slučaju, nije dokazano da se pravo optuženog na pripremu odbrane ne može efikasno ostvarivati dok je u pritvoru. I zbog same te činjenice njegovo privremeno puštanje na slobodu nije opravdano.

11. Pretresno veće konstatuje da trajanje pritvora pre suđenja predstavlja relevantan faktor koji treba uzeti u obzir pri donošenju odluke o daljem pritvoru.^[16] Iako se optuženi već 15 meseci nalazi u pritvoru pre suđenja, imajući u vidu pravnu i činjeničnu složenost predmeta, a naročito broj izjava svedoka i količinu dokaznog materijala koji optuženom treba da bude obelodanjen, kao i relevantne procesne radnje, taj period nije nerazumno dug i ne predstavlja osnov per se da se Zahtev usvoji. U svakom slučaju, ta činjenica se mora razmotriti u svetlu svih relevantnih faktora u svakom predmetu. U tom pogledu, pitanja koja je pokrenula optužba, navedena u paragrafu 4, dosta ubedljivo govore protiv privremenog puštanja na slobodu.

12. Pretresno veće se nije uverilo da će se optuženi, ako bude pušten iz pritvora, pojaviti na suđenju i da neće predstavljati opasnost ni za jednu žrtvu ili svedoka optužbe. Pretresno veće nije ubeđeno da su, u tom smislu, zadovoljeni uslovi iz pravila 65. Pored toga, Pretresno veće ni na koji način nije ubeđeno da je optuženi pokazao postojanje okolnosti koje bi opravdale primenu diskrecionog prava radi nalaganja njegovog privremenog puštanja na slobodu.

13. Iz navedenih razloga Zahtev se odbija.

Sastavljeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu je merodavan tekst na engleskom.

[pečat Međunarodnog suda]

^[1] Tužilac protiv Vojislava Šešelja, predmet br. IT-03-67-PT, "Nalog za pritvor", 26. februar 2003.

^[2] Zahtev, par. 18.

^[3] Zahtev, par. 18, 19, 12, 14, 15.4, 15.5.

^[4] Zahtev, par. 19, 15.3, 17.

^[5] Zahtev, par. 19.

^[6] Odgovor optužbe, par. 11-15.

^[7] Odgovor optužbe, par. 17.

^[8] Odgovor optužbe, par. 19-24.

^[9] Odgovor optužbe, par. 25.

^[10] Odgovor optužbe, par. 26.

^[11] Odgovor optužbe, par. 27-29.

^[12] Odgovor optužbe, par. 30-36.

^[13] Odgovor optužbe, par. 37-38.

^[14] Vidi, na primer, Tužilac protiv Ivana Čermaka i Mladena Markača, predmet br. IT-03-73-PT, "Odluka po molbama Ivana Čermaka i Mladena Markača za privremeno puštanje na slobodu", 29. april 2004.

^[15] Tužilac protiv Slobodana Miloševića, predmet br. IT-02-54-T, "Odluka po zahtevu optuženog za privremeno puštanje na slobodu", 6. mart 2002.

^[16] Vidi, na primer, Tužilac protiv Rahima Ademija, predmet br. IT-01-46-PT, "Nalog po zahtjevu za privremeno puštanje na slobodu", 20. februar 2002, par. 26.