PRED ŽALBENIM VEĆEM

U sastavu:

sudija Fausto POCAR, predsedavajući
sudija Claude JORDA
sudija Mohamed SHAHABUDDEEN
sudija David HUNT
sudija Mehmet GNEY

Sekretar: g. Hans Holthuis

Odluka od: 31. oktobra 2003.

TUŽILAC
protiv
SLOBODANA MILOŠEVIĆA


IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE SHAHABUDDEENA PRILOŽENO UZ ODLUKU ŽALBENOG VEĆA OD 30. SEPTEMBRA 2003. O PRIHVATLJIVOSTI GLAVNOG ISKAZA U OBLIKU PISMENIH IZJAVA


Tužilaštvo:
gđa Carla Del Ponte, g. Geoffrey Nice

Optuženi:
g. Slobodan Milošević (nema zastupnika)

Amici curiae:
g. Steven Kay, g. Branislav Tapušković, g. Timothy McCormack

  1. Prilažem ovo izdvojeno mišljenje uz odluku Žalbenog veća od 30. septembra 2003, s obzirom na činjenicu da je na poslednjoj strani pomenute odluke navedeno da sudije zadržavaju to pravo.

  2. Po mom shvatanju, odluka Žalbenog veća znači da je, ako tako dopuštaju interesi pravde, pismena izjava svedoka koja se predočava umesto dela iskaza davaoca te izjave pred sudom prihvatljiva čak i onda kada se njome dokazuju "dela i ponašanje optuženog" ("suštinska pitanja"). Slažem se sa takvom odlukom i predlažem da se ona potkrepi sledećim zapažanjima.

    A. Tekst pravila 92 bis

  3. Izuzetak koji se odnosi na suštinska pitanja navodi se u paragrafu (A) pravila 92 bis Pravilnika o postupku i dokazima Međunarodnog suda. To pravilo glasi:

    Pravilo 92 bis
    Dokazivanje činjenica na način koji nije usmeno svedočenje

    1. Pretresno veće može prihvatiti, delimično ili u celosti, dokaze u obliku pismene izjave svedoka umesto usmenog svedočenja, kad se njima dokazuje nešto drugo, a ne dela i ponašanje optuženog za koje se on tereti u optužnici.

      1. Faktori koji idu u prilog prihvatanju dokaza u obliku pismene izjave uključuju, ali nisu ograničeni na okolnosti u kojima taj dokaz:

        1. ima kumulativni karakter, jer će o sličnim činjenicama usmeno svedočiti, ili su to već učinili, drugi svedoci;

        2. govori o relevantnom istorijskom, političkom ili vojnom kontekstu;

        3. sadrži opštu ili statističku analizu nacionalne strukture stanovništva u mestima na koja se odnosi optužnica;

        4. govori o uticaju zločina na žrtve;

        5. govori o karakteru optuženog; ili

        6. govori o faktorima koje treba uzeti u obzir prilikom odmeravanja kazne.

      2. Faktori koji idu u prilog tome da se dokaz u obliku pismene izjave ne prihvati uključuju pitanja da li:

        1. opšti interes nalaže da se svedočenje d usmeno;

        2. strana koja se protivi može pokazati da je taj dokaz zbog svog karaktera i izvora nepouzdan, ili da je šteta koju može proizvesti veća od njegove dokazne vrednosti; ili

        3. postoje drugi faktori zbog kojih je primereno prisustvo svedoka radi unakrsnog ispitivanja.

    2. Pismena izjava u skladu s ovim pravilom prihvatljiva je ako joj je priložena deklaracija osobe koja daje pismenu izjavu u kojoj stoji da je sadržaj izjave istinit i tačan po njenom najboljem znanju i verovanju, i

      1. deklaraciju overava:

        1. lice ovlašćeno da overi takvu deklaraciju u skladu sa zakonima i propisanim postupkom države; ili

        2. ovlašćeni službenik kojeg je sekretar Međunarodnog suda imenovao za tu svrhu; i

      2. lice koje je overilo deklaraciju pismeno je potvrdilo:

        1. da je davalac izjave stvarno osoba imenovana u dotičnoj izjavi;

        2. da je davalac izjave potvrdio da je sadržaj pismene izjave, po njegovom najboljem znanju i verovanju, istinit i tačan;

        3. da je davalac izjave obavešten da se protiv njega može pokrenuti postupak za davanje lažnog iskaza u slučaju da sadržaj pismene izjave nije istinit; i

        4. dan i mesto deklaracije.

      Deklaracija se prilaže pismenoj izjavi koja se predaje pretresnom veću.

    3. Pismena izjava koja nije u obliku propisanom stavom (B) može ipak biti prihvatljiva ukoliko ju je dalo lice koje je u međuvremenu umrlo, ili lice kojem se više ne može uz svu dužnu revnost ući u trag, ili lice koje zbog telesnog ili duševnog stanja ne može svedočiti usmeno, ako se pretresno veće:

      1. u to uveri ocenjivanjem verovatnoće; i

      2. na osnovu okolnosti u kojim je izjava data i zabeležena zaključi da postoje zadovoljavajuće indicije njene pouzdanosti.

    4. Veće može uvrstiti u spis transkript iskaza koje je svedok dao u postupku pred Međunarodnim sudom kojim se dokazuje nešto drugo, a ne dela i ponašanje optuženog.

    5. Osim ako se na osnovu pravila 127 ili nekim nalogom ne odredi drugačije, strana koja želi da uvrsti pismenu izjavu ili transkript o tome mora obavestiti suprotnu stranu najmanje četrnaest dana ranije, a suprotna strana se tome može usprotiviti u roku od sedam dana. Pretresno veće će, nakon što sasluša strane, odlučiti da li će, u celosti ili delimično, prihvatiti izjavu ili transkript, i da li će tražiti prisustvo svedoka radi unakrsnog ispitivanja.

    B. Delokrug pravila 92 bis

  4. Uvodna rečenica paragrafa (A) pravila 92 bis može se uporediti sa pravilom 89 (F), koje predviđa da "Veće svedočenje svedoka može primiti usmeno ili, kad to dopuštaju interesi pravde, u pismenom obliku". Prihvaćeno je da se, ako se primenjuje pravilo 92 bis, opšte odredbe o prihvatljivosti pismenih izjava po pravilu 89(F) usklađuju sa specijalnijim odredbama pravila 92 bis. Međutim ukoliko, kako to tvrdi optužba, pravilo 92 bis ne važi u ovom konkretnom slučaju, odredbe pravila 89(F) se ne moraju usklađivati, što znači da je, ukoliko interesi pravde tako dopuštaju, ta pismena izjava prihvatljiva na osnovu ovog potonjeg pravila, čak i ako se odnosi na suštinska pitanja.

  5. U prilog suprotnom stavu da pravilo 92 bis u ovom slučaju važi, mogla bi se izneti tvrdnja da su sve pismene izjave koje se pripremaju za svrhe sudskog postupka - kao što je to bila izjava u ovom slučaju - prihvatljive samo ako se sledi procedura propisana tom odredbom ili u saglasnosti sa njenom suštinom, što obuhvata i izuzimanje suštinskih pitanja, čak i onda kada je svedok sve vreme prisutan u sudnici. Uz dužno poštovanje, to nije tačno.

  6. Prvo, pravilo 92 bis odnosi se na dokaze iz druge ruke u uobičajenom smislu, tj. na klasične vanpretresne iskaze čije se prihvatanje traži u sudnici, u odsustvu njihovog davaoca, kao dokaz istinitosti sadržaja izjave. Istina, na osnovu pravila 92 bis (E), Pretresno veće može naložiti svedoku da pristupi radi unakrsnog ispitivanja. Ali, takvo unakrsno ispitivanje predstavlja dodatno obezbeđenje. Kada počne da se odvija postupak po ovom pravilu, nije potrebno da svedok bude u sudnici. Uvodna rečenica pravila 92 bis (A), zajedno sa pravilom 92 bis (A)(ii)(a) i (b) i pravilom 92 bis (C), pokazuje da u normalnim okolnostima svedok nije prisutan u sudnici. To je u skladu sa naslovom ovog pravila - "Dokazivanje činjenica na način koji nije usmeno svedočenje". U celini uzevši, ono što strana u postupku koja je podnela zahtev traži jeste da se pismena izjava svedoka prihvati u dokaze bez njegovog usmenog svedočenja; to je prednost koja se traži i koju ovo pravilo predviđa.

  7. Zbog toga se u pravilu 92 bis (B) pažljivo navodi uslov da se uz pismenu izjavu priloži deklaracija svedoka o njenoj istinitosti, kao i da je overi ovlašćeno lice. Nema sumnje da bi usmena potvrda svedoka, da je prisutan na sudu, mogla da posluži u istu svrhu, ali smisao pismene deklaracije kojom se potvrđuje istinitost i formalnog uslova overavanja njene valjanosti leži u činjenici da se očekuje da svedok neće biti prisutan u sudnici. Ukoliko je svedok ipak prisutan u sudnici, teško je zamisliti zašto bi se uopšte moglo razumno tražiti od strane u postupku koja podnosi zahtev da poštuje ostale uslove procedure po pravilu 92 bis (uključujući izuzimanje suštinskih pitanja), jer su ti uslovi postavljeni za slučaj kada svedok nije prisutan. Uz dužno poštovanje, to je grubo gaženje odredbi iz kojeg proizilazi da je pismena izjava svedoka koji je prilaže umesto jednog dela svedočenja koje bi dao u sudnici prihvatljiva samo ako se iz nje u skladu sa pravilom 92 bis izostave suštinska pitanja - a to je odredba koja, po mom mišljenju, u suštini ne predviđa da svedok nije prisutan u sudnici.

  8. Drugo, odgovarajući na pitanje da li dosadašnja sudska praksa Međunarodnog suda nalaže primenu pravila 92 bis na ovaj slučaj, može se reći da se sudska praksa bavila situacijama koje se isuviše razlikuju od ove da bi se obrazloženja iz te prakse mogla uverljivo primenjivati na nju. Uz dužno poštovanje, i bez potrebe da se zalazi u pitanje ispravljanja greški sudske prakse, nije važno koliko često je Žalbeno veće izreklo ono što je izreklo ili zaključilo ono što je zaključilo; veštački bi bilo smatrati da se njegovo rezonovanje, ma kako interesantno, može primeniti na situaciju koja se suštinski razlikuje od one o kojoj je ranije odlučivalo.

  9. Svaki put kada se primenjuje pravilo 92 bis, primenjuje se i uslov iz tog pravila da se priloži deklaracija o istinitosti. U ovom slučaju, naprotiv, ako se pomenuto pravilo primeni, primeniće se bez tog uslova. Iznet je stav da se ista svrha može postići usmenom potvrdom svedoka pred Pretresnim većem. Ali, takva mogućnost nije predviđena pravilom 92 bis. Žalbeno veće ima pravo da zauzme stav da je ta razlika suštinska i da ta suštinska razlika pokazuje da samo pravilo nije primenjivo. Mogla bi se naravno ponuditi analitička kritika tog stava, ali više od toga bilo bi zbunjujuće, bez obzira na to sa koliko uverenosti je rečeno. Stoga se može zanemariti svaka sugestija da, time što je zauzela stav da dosadašnja sudska praksa nije prepreka da se donese zaključak kakav je donet, većina u Veću nije izvršavala svoje dužnosti "časno, verno, nepristrasno i savesno" kako to nalaže svečana izjava koju sudije Međunarodnog suda daju prilikom stupanja na dužnost.[1]

  10. Treće, argument da pravilo 92 bis važi u ovom slučaju ne daje, makar pro tanto, posebno pravno dejstvo pravilu 89(F). Okolnost da je pravilo 89(F) usvojeno istovremeno sa pravilom 92 bis, pri čemu je sleđena dotadašnja sudska praksa po tom pitanju, nije od odlučujućeg značaja. Činjenica je da oba pravila postoje; i jednom i drugom je dato pravno dejstvo. Pravilo 89(F) nije dato posebno pravno dejstvo time što se njegova primena ograničava na delokrug pravila 92 bis.

    C. Pitanje držanja

  11. Ako se može staviti neki prigovor na proceduru koju želi primeniti optužba, meni se čini da se takav prigovor mora zasnivati na razlozima koji leže izvan pravila 92 bis. Jedan takav mogući razlog odnosi se na mogućnost ocene držanja svedoka. Da li se taj razlog može navesti?

  12. Češći slučaj nemogućnosti da se oceni držanje lica za čiju se pismenu izjavu traži da se u njegovom odsustvu predoči sudu kao dokaz istinitosti sadržaja izjave razmatran je u mnogim pravnim izvorima - o njemu ovde ne treba više govoriti. Ono što je ovde sporno jeste pitanje da li se na adekvatan način može oceniti držanje svedoka koji lično svedoči u sudnici, ali jednim delom u pismenom obliku. U prvom slučaju, ne postoji nikakva mogućnost procene držanja tog lica: ono nije prisutno u sudnici. U drugom slučaju, postoji određena mogućnost da se proceni držanje svedoka: on je prisutan u sudnici.

  13. Prosečan posmatrač, čak i kada nije imao tu prednost da poznaje sudski postupak iz ličnog iskustva, shvata da stvari sadržane u pismenoj izjavi mogu izgledati drugačije ako ih davalac izjave iznese u usmenom svedočenju. U jednom od vodećih radova navodi se da je "način na koji svedok reaguje na glavno ispitivanje često informativniji u pogledu njegove pouzdanosti od njegove reakcije na unakrsno ispitivanje."[2] Dakle, činjenica je da glavno ispitivanje u usmenom obliku ima vrednost koju taj isti iskaz koji daje isti svedok sa istog mesta nema usvajanjem sadržaja prethodno pripremljene pismene izjave. Ali, korisno je primetiti da praksa nekih pretresnih veća dopušta svedoku da velikim delom svedoči u narativnom obliku, odnosno, bez postavljanja pitanja i davanja odgovora. Kada se to dogodi, smanjuje se mogućnost prosuđivanja reakcije svedoka na osnovu njegovih odgovora na pitanja postavljena tokom glavnog ispitivanja. Stvarna suština prigovora počiva u odsustvu usmenosti; on se zasniva na činjenici da će svedok svedočiti usvajanjem sadržaja prethodno pripremljene pismene izjave.

  14. Po mom mišljenju, unakrsno ispitivanje svedoka koje bi odmah usledilo moglo da nadoknadi sve eventualne nedostatke bi u dovoljnoj meri, da budu zadovoljeni interesi pravde; efikasnost tog oblika provere pismenih izjava je, uopšte uzevši, dobro poznata. Tako, u jednom pravnom sistemu pravila parničnog postupka predviđaju da svedok daje glavni iskaz u narativnom pismenom obliku, nakon čega sledi unakrsno ispitivanje i ponovno ispitivanje. Potvrđujući valjanost te procedure u jednom stečajnom postupku, Apelacioni sud Devetog okruga Sjedinjenih Američkih Država zaključio je sledeće:
  15. Korišćenje pismenog svedočenja "jeste prihvaćena i preporučena tehnika za skraćivanja suđenja pred većima" ... Postupak pred stečajnim sudom dopušta usmeno unakrsno ispitivanje i ponovno glavno ispitivanje u sudnici čime je očuvana mogućnost sudije da ocenjuje držanje i kredibilitet davaoca izjave. Ta procedura je od suštinskog značaja za efikasno funkcionisanje stečajnih sudova koji su pretrpani poslom.[3]

  16. Doduše, tu se radilo o građansko-pravnom postupku, ali pravni princip je jasan: Apelacioni sud podržao je stav da "procedura pred stečajnim sudovima pokreće značajna pitanja u vezi sa poštovanjem propisanog zakonskog postupka"[4] Možda u nacionalnim sistemima anglosaksonskog prava postoji mogućnost da se doseg ovog rešenja u krivičnim predmetima smanji, posebno u onima u kojima se postupak vodi pred porotom, ali, po mom mišljenju, to ne bi bilo moguće u sistemu ovog Međunarodnog suda: opšti pravni osnov na kojem je zaključak donet pri tome ostaje netaknut[5] i može se upotrebiti u neke druge svrhe.

    D. Pravičnost pred Međunarodnim sudom

  17. Pored toga, kao što je više puta isticano, pravičnost sudskog postupka ne iziskuje savršenost u svakoj pojedinosti. Suštinsko pitanje je da li je optuženi dobio pravičnu šansu da odgovori na optužbe kojima se tereti. Po mom mišljenju, on bi tu šansu imao primenom procedure o kojoj je reč. Prednost koju anglosaksonsko pravo daje usmenosti nije nužni ili jedini kriterijum za određivanje onoga što nalažu interesi pravde da bi se obezbedilo pravično suđenje. To je formalno priznato u decembru 2000. prilikom usvajanja pravila 89 (F) i pravila 92bis. Istovremeno, uslov postavljen pravilom 90(A) da "svedoci u načelu neposredno svedoče pred većem" je izbrisan - uz obrazloženje da se, čak i kada je taj uslov bio na snazi, primenjivao samo "u načelu".

  18. S tim u vezi, a kako je to potvrđeno i odlukom Žalbenog veća, pretresno veće je dužno, po pravilu 89(F), da izuzme sve pismene izjave svedoka osim ako njihovo prihvatanje dopuštaju "interesi pravde". Ali, ja ne vidim da je "u interesu pravde" da se iz svake pismene izjave svedoka mehanički izuzmu suštinska pitanja. U pravilu se tako i ne navodi; stvar se mudro prepušta sudijskoj diskrecionoj oceni pretresnog veća. Dakle, prema pravilu 89(F), pismena izjava može da se prihvati čak i ako obuhvata suštinska pitanja; na osnovu pravila 92 bis, ta pitanja se moraju izuzeti.

  19. Ukoliko je pismena izjava za koju se traži da je dostavi svedok u sudnici, prihvatljiva samo ako je inače u saglasnosti sa odredbama pravila 92 bis, što znači da ni u kom slučaju ne sme da sadrži suštinska pitanja, strana u postupku koja podnosi zahtev ne treba ni da traži da se taj svedok pozove. Isti materijal (s izuzetkom suštinskih pitanja) može se predočiti na osnovu tog pravila, pri čemu nije neophodno da se svedok poziva da pristupi sudu, što obično iziskuje pribavljanje vize, putovanje avionom iz jedne zemlje u drugu, boravak u stranoj zemlji, socijalnu i ekonomsku dislokaciju i time izazvane troškove.

  20. Optužba u suštini predlaže da se primeni mehanizam kojim se svedoku omogućava da iskaz daje brže nego obično. Umesto uzimanja usmenog iskaza putem pitanja i odgovora, svedok bi svoj glavni iskaz dao u narativnom obliku u pismenoj izjavi koju bi predočio i prihvatio kao svoju u sudnici. On bi bio prisutan od početka do kraja. Pored toga, prema proceduri Međunarodnog suda, njegova pismena izjava bi prethodno bila stavljena na raspolaganje odbrani. Nakon što svedok prihvati sadržaj svoje pismene izjave u sudnici, odbrana bi imala mogućnost da ga unakrsno ispita o bilo kom delu izjave isto kao da se taj deo iskaza daje usmeno, uključujući sva suštinska pitanja. Unakrsno ispitivanje bilo bi dovoljno da se razumno nadoknadi to što se iskaz ne daje usmeno, kao i to što ga je pripremila samo jedna strana u postupku, a ne neutralni istražni sudski organ, kako se to radi u zemljama kontinentalnog prava. Moglo bi se dodati da će svedoka ponovno ispitivati strana koja je podnela zahtev i da mu sudije takođe mogu postavljati pitanja o bilo kojem delu njegove pismene izjave. Suština prava optuženog na pravično suđenje biće očuvana. Nema nijednog čvrstog načela u prilog argumentu da suštinska pitanja moraju biti isključena iz takve pismene izjave.

  21. Doista, može se postaviti pitanje zašto ovakva procedura nije i ranije primenjena na ovom Međunarodnom sudu, uzimajući u obzir razmere predmeta u kojima postupa, kao i vremenska ograničenja koja pretresno veće mora da postavi stranama u postupku.[6] Odgovor se može naći jedino u opredeljenju za usmenost. Koliko god da je to korisno, čini se razumnim primetiti da se preokupacija anglosaksonskog prava tom praksom razvila u kontekstu suđenja za obična krivična dela; moglo bi se postaviti pitanje da li bi ta praksa doživela suštinske promene da su se se sudovi u zemljama anglosaksonskog prava redovno suočavali sa suđenjima kakva se obično vode pred Međunarodnim sudom. U svom osnovnom obliku, taj izbor nije od suštinskog značaja - ako nije možda i pogrešan - na jednom međunarodnom krivičnom sudu koji ispituje navode o ogromnom broju veoma teških krivičnih dela. Nije bez razloga u pravilu 89(A) navedeno da Veće "nije vezano nacionalnim pravilima o dokazima".

    E. Tri zaključna pitanja

  22. Pre nego što zaključimo, ostaju još tri zaključna pitanja. Prvo je sledeće: Kao što je jasno svakom pravniku - a i mnogima koji to nisu - ne bi bilo ispravno da Žalbeno veće strategiju okončanja rada Suda koju je usvojio Savet bezbednosti pretpostavlja pravima optuženog; to bi, kako opravdano primećuje sudija Hunt, "bacilo veliku ljagu na reputaciju ovog Međunarodnog suda."[7] Stoga ne čudi što se ta strategija ne pominje u odluci Žalbenog veća: ona se ne pominje zbog toga što nema veze sa ovim pitanjem. Odluka je zasnovana na razlozima koji su u njoj navedeni. Ti razlozi mogu se mikroskopski analizirati, ali odluka ne ostavlja mesta pravnom zaključku da je u obzir uzet očigledno neprihvatljiv faktor.

  23. Drugo zaključno pitanje je sledeće: paragraf 118 Izveštaja generalnog sekretara uz koji je bio priložen nacrt Statuta, pri čemu je Savet bezbednosti prihvatio oba dokumenta, implicira da Žalbeno veće može da donosi odluke većinom glasova svojih članova. To se odnosi na način na koji Žalbeno veće donosi odluke a ne na njegov karakter pri donošenju odluke. Odluka koju donese većina još uvek je odluka Žalbenog veća; ona time ne postaje "odluka Većine Žalbenog veća", bar ne u smislu da se radi o odluci nekog Žalbenog veća koje se sastoji samo od većine sudija Žalbenog veća. To ostaje odluka Žalbenog veća kao takvog, jer član 25 Statuta ovlašćuje jedino taj organ da donosi odluke. Odluke jednog kolektivnog sudskog organa, koji deluje na većinskom principu, povremeno se nesumnjivo pominju kao odluke većine ili mišljenja većine. Pravni stav u predmetu proglašava većina[8] i time se ne nanosi nikakva šteta, pod uslovom da se ima u vidu korisni korektiv koji je dao sudija Jessup u South West Africa Cases /predmetima Jugozapadne Afrike/,[9] gde navodi sledeće:
  24. Po mom mišljenju, kad god Sud donosi presudu u skladu sa Statutom, ta presuda je presuda Suda [naglasak u originalu], a ne samo skup pojedinačnih mišljenja sudija. To je podjedanako tačno i onda kada je, u skladu sa članom 55 Statuta, presuda rezultat odlučujućeg glasa predsednika. Ne smatram da je opravdano ili ispravno potcenjivati mišljenja ili presude Suda naglašavanjem brojnosti većine. Kada bi Sud sledio preovlađujući evropski sistem, brojnost većine ne bi bila poznata. U celom ovom mišljenju govoriću o presudi Suda [naglašeno u originalu], a ne o mišljenju sedmorice njegovih članova .

    U ovom slučaju, odluka je doneta većinom 4 prema 1; primedba sudije Jessupa je relevantna.

  25. Sledi treće zaključno pitanje. Podrška stavu suprotnom onome koji je zauzelo Žalbeno veće može se tražiti u poznatom govoru lorda Atkina tokom rasprave u Domu lordova u predmetu Liversidge v. Anderson.[10] Taj govor se opravdano slavi kao hrabar protest protiv prakse da se zbog dnevnih potreba zanemaruju fundamentalne principe pravde. Međutim, pitanje je da li bi razlozi protiv kojih je taj protest bio usmeren naveli tog velikog sudiju da, nakon trezvene procene razloga koji se ovde navode zaključi da se suštinska pitanja moraju peremptorno isključiti iz ovog predmeta da bi se na ovom Međunarodnom sudu ostvarili fundamentalni principi pravde. Time se ne smanjuje vrednost protesta; on ostaje i poučan za proučavanje i ugodan za čitanje, takav kakav jeste - izgovoren žestoko - ali ipak sa elegantnom mirnoćom koja je uobičajena u učenom sudijskom diskursu.

Sastavljeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu je merodavan engleski tekst.

 

/potpis na originalu/

 

Mohamed Shahabuddeen

   

Dana 31. oktobra 2003.

 

U Hagu,

 

Holandija

 

[pečat Međunarodnog suda]



[1] Vidi, s tim u vezi, suprotno mišljenje sudije Hunta, paragraf 20.

[2] Cross and Tapper on Evidence /Cross and Tapper o dokazivanju/ 8. izdanje (London, 1995), str. 284.

[3] U predmetu Adair v. Sunwest Bank, 965 F.2d 777 (1992), str. 779.

[4] Ibid. U relevantnom pravilu se navodi: "U bilo kojoj stvari u kojoj postupa ovaj Sud, uključujući stečajni postupak, sudija, uključujući tu i stečajnog sudiju, može naložiti da se svedočenje po direktnom ispitivanju potencijalnog svedoka predoči u vidu narativnih pismenih izjava, s tim da davalac izjave podleže unakrsnom ispitivanju na pretresu." Vidi takođe Ball v. Interoceanic Corporation, 71 F.2d 73 (1995).

[5] Vidi s tim u vezi: časni sudija Robert S. Hunter, Federal Trial Handbook /Priručnik postupka pred saveznim sudovima/, par. 42:1.

[6] Neki od tih razloga su pomenuti u delimično suprotnom mišljenju koje sam priložio odluci Žalbenog veća u predmetu Milošević, predmet br. IT-02-54-AR73.2, 30. septembar 2002; vidi naročito par. 2, 19, 20 i 34-38 tog mišljenja.

[7] Vidi suprotno mišljenje sudije Hunta, paragraf 22.

[8] People of the State of Illinois v. Johnson, 279 N.E.2d 47 (1971), na str. 50; i Stern v. Wisconsin Department of Revenue, 217 N.W.2d 326 (1974), na str. 328.

[9] ICJ Reports 1966, str. 325, fusnota, suprotno mišljenje.

[10] Liversidge v. Anderson, [1942] AC 206, HL.