|
MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD Predmet br. IT-02-54-AR73.7 PRED ŽALBENIM VEĆEM U sastavu:
Sekretar: g. Hans Holthuis Datum: 29. septembar 2004. TUŽILAC ŽALBA NA ODLUKU PRETRESNOG VEĆA O DODELI BRANIOCA
CORRIGENDUM Javni dokument
Uvod 1. Dodeljeni branioci podnose ovaj corrigendum kako bi ispravili sitne daktilografske greške. Procesni činjenični kontekst od završetka izvođenja dokaza Tužilaštva 1. Dana 25. februara 2004. Tužilaštvo je podnelo "Obaveštenje optužbe o završetku izvođenja dokaza i zahtevu za prihvatanje dokaza u pismenoj formi" kojim je tražilo da zaključi izvođenje svojih dokaza. Tog istog dana Pretresno veće je potvrdilo završetak izvođenja dokaza Tužilaštva[1] i, primajući k znanju da je optuženi tada bio bolestan, zakazalo konferenciju pre početka izvođenja dokaza odbrane za 17. maj 2004, a početak izvođenja dokaza odbrane za 8. jun 2004.[2] 2. Dana 5. maja 2004. Pretresno veće je promenilo datume određene za održavanje konferencije pre početka izvođenja dokaza odbrane i početak izvođenja dokaza odbrane na osnovu toga što (i) Pretresno veće nije dobilo prevod dokaznog materijala na osnovu pravila 65 ter koji je optuženi podneo 13. aprila 2004. na bosanskom/hrvatskom/srpskom jeziku (u daljem tekstu: B/H/S) i što je (ii) optuženi pre toga, a i tada bio bolestan, pa su mu lekari naložili da odmara. Pretresno veće je naložilo da se konferencija pre izvođenja dokaza odbrane održi 9. juna 2004, a da izvođenje dokaza odbrane počne 22. juna 2004.[3] 3. Dana 27. maja 2004, zbog "dalje[g] slab[og] zdravstveno[g] stanj[a] optuženog i preporuk[e] kardiologa koji ga leči da izvesno vreme treba da se odmara, posle čega može da nastavi rad, u početku samo tri dana nedeljno", Pretresno veće je zakazalo konferenciju pre izvođenja dokaza odbrane za 17. jun 2004, a početak izvođenja dokaza odbrane za 5. jul 2004.[4] 4. Dana 17. juna 2004, shodno konferenciji pre izvođenja dokaza odbrane, Pretresno veće je izdalo Zbirni nalog o pitanjima koja su razmatrana na konferenciji.[5] Pretresno veće je tim nalogom tražilo "od sekretara Suda da u roku od sedam dana dostavi Pretresnom veću izveštaj o broju radnih dana koje je optuženi izgubio zbog bolesti, kao i prilikama kada pravni saradnici optuženog nisu mogli da ga posete zbog njegove bolesti. Na osnovu tog izveštaja Pretresno veće će utvrditi da li je potrebna fleksibilnost u odnosu na eventualne poteškoće koje optuženi bude imao prilikom izvođenja svojih dokaza". 5. Dana 25. juna 2004. sekretar je, na osnovu Zbirnog naloga Pretresnog veća, podneo poverljivi izveštaj u kojem je rezimirao koliko je vremena za pripremu izgubljeno zbog bolesti optuženog. U tom poverljivom izveštaju rezimirani su periodi bolesti od 26. februara 2004. do 17. juna 2004. i na osnovu "analize pet dana u nedelji" zaključeno je da je u toku tog perioda evidentiran 51 "dan bolesti ili odmora po savetu lekara". Po "analizi od tri dana u nedelji" evidentiran je 31 "dan bolesti ili odmora po savetu lekara". U toku tog konstatovanog 51 (31) dana, optuženi je "očigledno obavljao neke radne aktivnosti u pripremi svoje odbrane", "što čini otprilike 11 radnih dana od po osam časova". 6. Dana 1. jula 2004. dr Falke je u svom lekarskom izveštaju naveo da zbog "izuzetno visok[og] krvn[og] pritisk[a] ... [p]otrebno je da se g. Milošević odmara barem do 9. 7. 2004".[6] 7. Dana 2. jula 2004. Pretresno veće je naložilo dr Van Dijkmanu da navede sledeće: "(1) Da li optuženi nije sposoban da učestvuje u pretresu 5. jula 2004, odnosno (a) da razmatra administrativna pitanja, uključujući video-konferencijsku vezu iz Pritvorske jedinice Ujedinjenih nacija; ili (b) da izvodi svoje dokaze i (2) ako optuženi nije sposoban, da objasni koje su karakteristike njegovog visokog krvnog pritiska ili eventualne druge aspekte njegovog zdravstvenog stanja koji ga čine tako nesposobnim". [7] 8. Dana 2. jula 2004. dr Van Dijkman je u svom lekarskom izveštaju zaključio sledeće: "Smatram da nije uputno da se na suđenju sledeće nedelje opet izloži stresnim trenucima, ali mislim da nema razloga da se ne razgovara o administrativnoj strani postupka." 9. Dana 5. jula 2004. održan je pretres na kojem je optuženi tražio da mu de odobri najmanje još jedan dodatni mesec pre nego što počne da izvodi svoje dokaze. U toku tog pretresa, amici curiae su pokrenuli pitanje (i) sposobnosti optuženog da tada izvodi dokaze odbrane i (ii) njegove sposobnosti da mu se uopšte sudi.[8] Pretresno veće je u toj fazi smatralo da nema dokaza da optuženi uopšte nije sposoban da mu se sudi,[9] ali da ima dokaza da je zdravlje optuženog takvo da možda neće biti sposoban na nastavi da se sām brani. Pretresno veće je navelo da će "radikalno preispitati suđenje i nastavak suđenja u svetlu zdravstvenih problema optuženog, koji su, na osnovu najnovijeg izveštaja lekara, očigledno hronični i ponavljaju se".[10] 10. Dana 6. jula 2004, imajući u vidu "posebno, najnoviji lekarski izveštaj dr Van Dijkmana od 2. jula 2004, u kojem se navodi da optuženi treba da se odmara najmanje do 9. jula 2004. i da ima zdravstveni problem koji će se, kako očekuje dr Van Dijkman, ponovo javljati", Pretresno veće je izdalo nalog[11] kojim je naložilo sledeće: (i) suđenje se odgađa do 14. jula 2004, "kada će, zavisno od zdravstvenog stanja optuženog, biti nastavljeno", (ii) suđenje će zatim biti prekinuto 21. jula 2004. i nastaviće se 31. avgusta 2004, čime će se optuženom omogućiti dodatno vreme da se pripremi za izvođenje dokaza odbrane i (iii) sekretar Suda će kontaktirati kardiologa koji ranije nije lečio optuženog i uputiti ga da pregleda optuženog, da uzme u obzir sve relevantne informacije vezane za njegovo zdravlje u kontekstu činjenice da se on sām brani i da quam primum podnese izveštaj Pretresnom veću o sposobnosti optuženog da se i dalje sām brani i, ako to bude i dalje činio, o mogućem uticaju na raspored suđenja. 11. Dana 12. jula 2004. Pretresno veće je izdalo nalog o rasporedu[12] kojim je pomerilo datum početka suđenja zakazanog za 14. jul i odgodilo ga na osnovu lekarskog izveštaja dr Sedney od 12. jula 2004, u kojem ona, na osnovu vrednosti visokog krvnog pritiska optuženog, preporučuje da je optuženom potreban odmor. Pretresno veće je naložilo sekretaru da "do kraja dana u petak, 16. jula 2004. pribavi[ti] izveštaj kardiologa koji prati stanje optuženog, sa preporukom o tome da li je optuženi sposoban da učestvuje u sudskom postupku od ponedeljka, 19. jula 2004. do srede, 21. jula 2004". Suđenje je zatim odgođeno do 19. jula 2004. 12. Dana 16. jula 2004. dr Sedney je, na osnovu vrednosti visokog krvnog pritiska optuženog, savetovala da on ne prisustvuje pretresu zakazanom za ponedeljak, 19. jula 2004.[13] 13. Dana 16. jula,[14] uzimajući u obzir lekarski izveštaj dr Sedney, Pretresno veće je odložilo suđenje do 31. avgusta 2004, na osnovu članova 20 i 21 Statuta Međunarodnog suda i pravila 54 Pravilnika o postupku i dokazima. 14. Dana 19. jula 2004. Pretresno veće je naložilo Tužilaštvu da dostavi podnesak o ulozi koju bi dodeljeni branilac imao "u obezbeđenju pravičnog izvođenja dokaza odbrane, posebno u odsustvu instrukcija braniocu od strane optuženog i njegove saradnje s njim".[15] 15. Dana 21. jula 2004. Pretresno veće je pozvalo strane u postupku da podnesu pismene podneske kako bi dalje razmotrilo na koje bi načine suđenje moglo da se okonča pravično i ekspeditivno, uključujući mogućnost razdvajanja jedne ili više optužnica.[16] Pošto je razmotrilo pismene podneske i Tužilaštva i amici curiae, u kojima je izraženo protivljenje razdvajanju jedne ili više optužnica,[17] Pretresno veće je odlučilo da u ovoj fazi suđenja dalje ne razmatra to pitanje.[18] 16. Shodno nalogu Pretresnog veća od 6. jula 2004, [19] dr Tavernier, kardiolog iz Belgije[20] koji ranije nije lečio optuženog, podneo je lekarski izveštaj 24. jula 2004. Doktor Tavernier je pregledao optuženog 21. i 22. jula 2004. i zaključio sledeće: "Na osnovu njegovog sadašnjeg kliničkog stanja, životnog stila i nedovoljnog pridržavanja propisane terapije, g. Milošević, po mom mišljenju, u ovom trenutku nije sposoban da se brani sām."[21] Sudijama je u prilogu dostavljen toksikološki izveštaj dr Touwa, ali on nije obelodanjen stranama u postupku. 17. Dana 26. jula 2004. Tužilaštvo je, kako je to tražilo Pretresno veće, dostavilo podnesak o pitanju dodeljenog branioca.[22] 18. Dana 6. avgusta 2004. Pretresno veće je tražilo od amici curiae da dostave podnesak o pitanju dodele branioca.[23] Tog istog dana, Tužilaštvo je dostavilo dodatak podnesku dostavljenom 26. jula 2004.[24] 19. Dana 13. avgusta amici curiae su dostavili podnesak o pitanju dodele branioca optuženom.[25] Tužilaštvo je na taj podnesak odgovorilo 19. avgusta 2004.[26] 20. Dana 18. avgusta 2004. dr Van Dijkman, lekar koji leči optuženog, zaključio je u svom lekarskom izveštaju da optuženi "nije dovoljno zdrav da bi mogao sām da se brani".[27] Doktor Van Dijkman je za potrebe tog izveštaja optuženog poslednji put pregledao 26. jula 2004. 21. Dana 24. avgusta 2004. Pretresno veće je izdalo nalog[28] sekretaru Suda da pribavi dodatne lekarske izveštaje i od dr Taverniera i od dr Van Dijkmana kako bi se dodatno objasnili zaključci sadržani u tim izveštajima i kako bi svaki od njih prokomentarisao izveštaj svog kolege. 22. Dana 25. avgusta Pretresno veće je izdalo "Nalog o rasporedu u vezi sa nastavkom suđenja", kojim je naložilo da se suđenje nastavi 31. avgusta 2004. 23. Dana 26. avgusta 2004. dr Van Dijkman je sačinio dalji lekarski izveštaj[29] u kojem zaključuje da je saglasan sa dr Tavernierom "u vezi sa trenutnim zdravstvenim stanjem g. Miloševića". On tada nije dodatno pregledao optuženog. 24. Dana 27. avgusta 2004. dr Tavernier je dostavio dalji lekarski izveštaj u kojem je, između ostalog, izneo sledeće zaključke:
Dr Tavernier tada nije dodatno pregledao optuženog. 25. I dr Tavernier i dr Van Dijkman su zaključili da optuženi pati od "teške esencijalne hipertenzije" i da je njegovo stanje takvo da može da se razvije hipertenzivno hitno stanje koje je potencijalno opasno po život. 26. Dana 31. avgusta 2004. počela je faza izvođenja dokaza odbrane time što je optuženi izneo uvodnu reč.[30] Ta uvodna reč je trajala dva dana i završena je 1. septembra 2004, na osnovu čega su strane u postupku pozvane da "iznesu dalje argumente u vezi sa sadržajem lekarskih izveštaja i imenovanjem branioca".[31] Tužilaštvo, amici curiae i optuženi izneli su usmenu argumentaciju. 27. Tokom pretresa 1. septembra 2004, optuženi je tražio mogućnost da lekar koga on izabere u njegovo ime pripremi dalji lekarski izveštaj.[32] Taj zahtev je odbijen odlukom Pretresnog veća koja je doneta većinom glasova.[33] 28. Dana 2. septembra 2004, tokom pretresa, Pretresno veće je naložilo da se optuženom dodeli branilac i da sekretar treba prvenstveno da nastoji da obezbedi da se g. Steven Kay i gđa Gillian Higgins imenuju za branioce koje optuženom u ovom predmetu dodeljuje Sud.[34] Pretresno veće je zaključilo da je "iz medicinskih izveštaja jasno da optuženi nije dovoljno sposoban da se sam brani i da će, ako tako nastavi, doći do daljih odlaganja toka suđenja".[35] 29. Kada je taj nalog izdat, optuženi je izrazio protivljenje nalogu i želju da uloži žalbu.[36] 30. Odlukom zamenika sekretara od 3. septembra 2004, g. Steven Kay, QC, i gđa Gillian Higgins dodeljeni su za branioce optuženom. Posle odluke od dodeli branilaca, Pretresno veće je tog istog dana izdalo "Nalog o modalitetima postupanja branilaca koje je dodelio sud". Tim nalogom su utvrđene sledeće dužnosti branilaca koje je dodelio sud:
31. Dana 7. i 8. septembra 2004. prvi svedok odbrane sa spiska svedoka optuženog,[37] gđa Smilja Avramov, svedočila je pred Pretresnim većem. Tu svedokinju je ispitao dodeljeni branilac Steven Kay, QC, nakon što je Pretresno veće odbilo molbu da je optuženi prvi ispita. 32. U skladu sa usmeno izraženom željom optuženog ds uloži žalbu na odluku Pretresnog veća o dodeli branioca, dodeljeni branioci su 8. septembra 2004. podneli "Zahtev za potvrdu na osnovu pravila 73(B) radi ulaganja žalbe na nalog Pretresnog veća u vezi sa zastupanjem optuženog od 2. septembra 2004". 33. Dana 8. i 9. septembra 2004. drugi svedok sa spiska svedoka optuženog,[38] g. James Jatras, svedočio je pred Pretresnim većem. Tog svedoka je ispitao Steven Kay, Q.C. 34. Dana 10. septembra 2004. Tužilaštvo je odgovorilo na zahtev za potvrdu i zauzelo stav da je "na Pretresnom veću da donese odluku" po predmetnom zahtevu.[39] 35. Tog istog dana Pretresno veće je usvojilo Zahtev za potvrdu na osnovu pravila 73 (B).[40] U tom nalogu je navelo da "odluka Veća da dodeli branioce suštinski utiče na vođenje suđenja i da bi, kao takva, trebalo da bude predmet razmatranja Žalbenog veća u ovoj fazi, a ne po završetku suđenja".[41] 36. Dana 14. septembra 2004. još jedan svedok sa spiska svedoka optuženog, g. Roland Keith, svedočio je pred Pretresnim većem. Tog svedoka je ispitao Steven Kay, Q.C. 37. Dana 15. septembra 2004. dodeljeni branioci su dostavili predloge u vezi sa "Nalogom o modalitetima postupanja branilaca koje je dodelio sud". Dodeljeni branioci su, između ostalog, naveli sledeće: (i) da Pretresno veće treba da naloži novi lekarski izveštaj o sposobnosti optuženog da sam sebe brani s obzirom na to da je od 26. jula 2004, kada ga je poslednji put pregledao dr Van Dijkman, protekao 51 dan i (ii) da optuženom treba dozvoliti da prvi ispituje svedoke kako bi se obezbedilo da njegova odbrana bude izneta preko svedoka. Pretresno veće je odbilo ta oba predloga. Pretresno veće je odobrilo odgađanje suđenja na četiri nedelje do 12. oktobra 2004. kako bi se dalo vreme za pripremu odbrane. 38. Pismena odluka Pretresnog veća u kojoj se obrazlažu razlozi za dodelu branioca optuženom dostavljena je 22. septembra 2004. 39. Ovu žalbu u ime optuženog podnose dodeljeni branioci koji postupaju u skladu sa svojim mandatom da "postupaju …u skladu s interesima optuženog".[42] Pravo 40. Da bi žalba na odluku Pretresnog veća bila uspešna, strana u postupku mora da pokaže da je Pretresno veće pogrešilo u primeni diskrecionog prava ili da odluka nije pravovaljana zbog pogrešne primene prava. 41. U vezi sa načinom korišćenja diskrecionog prava, strana u postupku koja ga osporava mora Žalbenom veću da ukaže na "prepoznatljivu" grešku koju je napravilo Pretresno veće.[43] Mora se pokazati da se "Pretresno veće rukovodilo pogrešnim pretpostavkama bilo u pogledu principa koji treba primeniti, bilo u odnosu na pravne odredbe koje su relevantne za korišćenje diskrecionog prava, ili pak treba pokazati da je ono dalo težinu spoljnim ili irelevantnim obzirima, ili da nije dalo težinu ili dovoljnu težinu relevantnim obzirima, ili pak da je pogrešno procenilo činjenice nas osnovu kojih je iskoristilo svoje diskreciono pravo".[44] 42. Kada se ulaže žalba na diskrecionu odluku Pretresnog veća, ne postavlja se pitanje da li je ta odluka bila ispravna "u smislu da li se Žalbeno veće slaže sa tom odlukom, nego da li je Pretresno veće prilikom donošenja takve odluke pravilno iskoristilo svoje diskreciono pravo".[45] "Samo onda kada se jasno pokaže da se radi o pogrešnom načinu korišćenja diskrecionog prava, Žalbeno veće može da iskoristi diskreciono pravo umesto Pretresnog veća."[46] Osnovi za žalbu 43. Osnovi za žalbu su sledeći:
Argumentacija Osnov (1)(a) i (b) 44. Pretresno veće je napravilo pravnu grešku svojim tumačenjem članova 20 i 21(4)(d) Statuta MKSJ-a. Tumačenje koje je dalo Veće može se citirati i/ili rezimirati na sledeći način:
45. Pravo na samozastupanje je temeljno načelo koje štiti i Evropska konvencija o ljudskim pravima i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima.[49] To pravo je izričito zaštićeno članom 21 Statuta MKSJ-a. 46. Član 21 Statuta predviđa da optuženi "ima pravo na pravično i javno suđenje" i eksplicitno navodi prava optuženog, kvalifikujući ih kao "minimalna jamstva s punom ravnopravnošću":
47. Član 20 Statuta predviđa dužnosti Pretresnog veća u vođenju postupka i traži da Pretresno veće izvršava svoje dužnosti "uz puno poštovanje prava optuženog":
48. Tvrdi se da Pretresno veće pogrešno tumači minimalna jamstva predviđena članom 21 Statuta koja su "elementi sveobuhvatnog uslova pravičnog suđenja". [Naglasak dodat.] To tumačenje daje uslovu pravičnog suđenja "prioritet" nad minimalnim jamstvima iz člana 21, zbog čega ne uzima u obzir prirodu jamstava kao konstitutivnih elemenata koji omogućavaju da suđenje bude pravično. Minimalna jamstva su suština pravičnog suđenja i nemaju podređeno mesto u odnosu na njega. Ona se moraju zaštititi uz "punu ravnopravnost". 49. Način na koji Pretresno veće tumači članove 20 i 21, po kojem pravo na samozastupanje mora da "ustupi prioritet" u slučajevima kada je to neophodno da bi se obezbedilo pravično suđenje, ne uzima u obzir prirodu prava optuženog kao "minimalnih jamstava". Tvrdi se da se u takva minimalna jamstva, po definiciji, ne može zadirati, niti se mogu narušavati. 50. Shodno mišljenju Pretresnog veća, ne samo da pravo na samozastupanje mora da "ustupi prioritet" da bi se obezbedilo pravično suđenje, već optuženi može potpuno da izgubi to pravo ako njegovo upražnjavanje ima za posledicu opstrukciju postizanja cilja i svrhe člana 20 od strane Pretresnog veća, odnosno obezbeđenja takvog suđenja optuženom kakvo ono smatra pravičnim. To tumačenje zanemaruje odmeravanje suprotstavljenih interesa, koje su već obavili autori Statuta koji su utvrdili na se pravo na samozastupanje mora jamčiti da bi se obezbedilo pravično suđenje. Besmisleno je utemeljavati lična prava ako sud nije voljan "da se odrekne bilo koje marginalne koristi koju bi imao od prenebregavanja tih prava u slučajevima kada se ispostavi da su ona neprikladna".[50] 51. Pretresno veće zaključuje da nema obavezu da "usliši želju optuženog da vodi svoju odbranu u slučaju kada je njegova sposobnost za to u takvoj meri smanjena da bi, ako nastavi da se brani lično, postojala fizička opasnost da mu pravično suđenje ne bude obezbeđeno". [Naglasak dodat.] Tvrdi se da Pretresno veće, u ovom slučaju, trivijalizuje sopstveno priznavanje prava na samozastupanje predviđenog članom 21(4)(d) kao minimalnog jamstva, čime zanemaruje svoju obavezu da to pravo poštuje. 52. Pretresno veće navodi sledeće: "Ako u bilo kojoj fazi suđenja postoje realni izgledi da ono bude prekinuto i da integritet suđenja bude narušen, uz opasnost da suđenje ne bude pravično vođeno, Pretresno veće je dužno da aktivira mehanizam koji će to sprečiti. Naš zaključak je da, ako samozastupanje ima takav uticaj, Pretresno veće ima pravo da dodeli branioca koji će voditi odbranu, ukoliko optuženi neće da imenuje vlastitog branioca." Po analizi Pretresnog veća, pravo optuženog da sebe zastupa umanjeno je jer je prioritet dat želji Veća da okonča ovo suđenje. Međutim, takvim određivanjem prioriteta se opasnost da se suđenje neće okončati zamenjuje opasnošću da teza odbrane optuženog neće biti tačno prezentovana. Sudija May je na početku ovog suđenja zaključio sledeće: "Optuženi ima pravo na branioca, ali isto tako ima pravo da nema branioca."[51] 53. Da bi potkrepilo svoju analizu, Pretresno veće tvrdi sledeće: "U nacionalnim pravosudnim sistemima opšte je prihvaćen stav da se, kada optuženi koji se sām zastupa remeti suđenje svojim neprimerenim ponašanjem, on može udaljiti iz sudnice i da se može imenovati branilac da vodi njegovu odbranu. Taj korak je neophodan da bi se obezbedio integritet postupka sa ciljem da suđenje u celini bude pravično. Načelno ne postoji razlika između namernog neprimerenog ponašanja koje remeti postupak i bilo koje druge okolnosti koja toliko ometa postupak da ugrožava integritet suđenja." 54. Tvrdi se da je dodela branioca optuženom koji se namerno ponaša neprimereno, na primer u predmetu Tužilac protiv Šešelja, sasvim nešto drugo od situacije u kojoj optuženi upražnjava svoje legitimno pravo na samozastupanje i u kojoj bi se optuženom dozvolilo da se i dalje zastupa sām da nije utvrđeno da je nesposoban iz zdravstvenih razloga. U prvom slučaju, za optuženog se može reći da je svojim samovoljnim ponašanjem proigrao pravo da se zastupa sām. U drugom slučaju, optuženi i dalje pretenduje na to pravo, uprkos nalazu da je nesposoban. U takvim okolnostima, tvrdi se da valjano tumačenje obaveze Pretresnog veća da obezbedi pravično suđenje na osnovu člana 20 iziskuje da ono sprovede prava optuženog po članu 21 kao minimalna jamstva, a ne da jedno od tih prava oduzima. 55. Bez obzira na praksu pretresnih veća MKSR-a i MKSJ-a da tumače član 21 Statuta kao "odredbu koja omogućava" dodelu branioca u pripravnosti,[52] tvrdi se da valjano tumačenje člana 21 ne daje ovlašćenje da se nametne branilac okrivljenom koji ga ne želi. Pravo na "dodeljenog" branioca na osnovu člana 21(4)(d) odnosi se na situaciju kada optuženi nema dovoljno sredstava da plati troškove odbrane. Tumačiti pravo na dodelu pravne pomoći kao ovlašćenje da se nametne branilac optuženom koji ima volju i sredstva da sebe zastupa sām u suprotnosti je sa njegovim pravom na samozastupanje kao minimalnim jamstvom. Pored toga, odredbe Statuta ne predviđaju oduzimanje tih prava, niti govore o njihovom rangiranju. 56. Pretresno veće priznaje da "detaljnim proučavanjem nije pronađen nijedan predmet u nekom pravosudnom sistemu u kojem je branilac dodeljen optuženom zbog njegove nesposobnosti da vodi svoju odbranu usled narušenog fizičkog zdravlja". Sudska praksa koju navodi Pretresno veće potkrepljuje opšte načelo da je pravo na samozastupanje uslovno, za razliku od apsolutnog prava. Međutim, ključno je to da ne postoji ovlašćenje da se podrži stav da to pravo može ili mora da bude uslovno u konkretnim okolnostima ovog predmeta. 57. Pretresno veće navodi praksu tri međunarodna suda. Međutim, okolnosti u kojima su branioci dodeljeni okrivljenima pred MKSJ-om i MKSR-om koji ih ne žele ograničene su na situacije predviđene propisima i uglavnom se odnose na opstrukcionističko ponašanje okrivljenih. To nije slučaj u ovoj situaciji, gde je jedino moguće opravdanje da se razmotri nametanje branioca vezano za zdravstveno stanje optuženog koji, od kada je prebačen u pritvor MKSJ-a, stalno insistira na svom pravu da se zastupa sām. 58. U predmetu Prosecutor v. Barayagwiza /Tužilac protiv Barayagwize/,[53] okrivljeni je odbio da prisustvuje suđenju i u suštini nije insistirao na svom pravu na samozastupanje. Postavljalo se pitanje da li će Pretresno veće dozvoliti braniocu da se povuče iz tog predmeta u okolnostima kada je optuženi dao braniocu uputstva da ga ni na koji način ne zastupa na suđenju. Pretresno veće je zauzelo stav da optuženi bojkotuje suđenje, da njegovi postupci opstruiraju sprovođenje pravde i da branilac ne treba da se povuče. Zbog činjenice da Barayagwiza nije insistirao na pravu na samozastupanje, taj slučaj se razlikuje od okolnosti u ovom predmetu. 59. U predmetu Tužilac protiv Šešelja,[54] glavni razlog za nametanje branioca u pripravnosti optuženom koji ga ne želi bio je taj što on "pokazuje sve veću sklonost ka opstruktivnom ponašanju, što istovremeno ukazuje na potrebu za pravnom pomoći". U tom predmetu se optuženi, zahvaljujući svom opstrukcionističkom ponašanju, odrekao prava da se zastupa sām. Kasnije mere Pretresnog veća koje je imenovalo branioca u pripravnosti, prema tome, ne mogu se tumačiti kao kršenje njegovih prava. Zahvaljujući tome što se taj predmet može svrstati u kategoriju opstrukcionizma/bojkota ponovo imamo drugačiju situaciju od ove, gde je loše zdravstveno stanje jedini osnov za dodelu branioca optuženom. 60. U predmetu Prosecutor v. Norman /Tužilac protiv Normana/,[55] optuženi je onog dana kada je bio zakazan početak suđenja obavestio Sud da želi da se oslobodi svog branioca i da se zastupa sām. Sud je povukao jasnu razliku u odnosu na situaciju u kojoj je g. Milošević i naveo sledeće:
61. Taj predmet se razlikuje od sadašnjeg po tome što (i) optuženom Hinga Normanu sudi se zajedno sa još dve osobe, (ii) "ograničeni rok trajanja" Specijalnog suda stvorio je "ozbiljan razlog za zabrinutost" u vezi sa "daljim remećenjem rasporeda suđenja Suda" do koga je moglo da dođe ako bi optuženom bilo dozvoljeno da se na samom početku postupka oslobodi branioca i (iii) optuženi je pokušao da koristi pravo na samozastupanje tek na početku suđenja, posle više od godinu dana provedenih u pretpretresnom pritvoru, dok je tim odbrane pripremao njegovu tezu za suđenje. Specijalni sud je uslovno priznao pravo optuženog na samozastupanje, ali ga nije odmah prihvatio, već je odlučio da optuženom dodeli branioca u pripravnosti koji će mu "pomagati" u ostvarenju tog prava. 62. Pretresno veće se takođe poziva na predmet Croissant v. Germany /Croissant protiv Nemačke/[56] pred Evropskim sudom za ljudska prava. Iako taj predmet zaista potkrepljuje tezu da pravo na samozastupanje "nije apsolutno pravo", Sud je upozorio na to da, iako ograničavanje "tog prava može da bude opravdano, kao ovde, potrebom da se zaštite prava druge osobe (na primer, žalioca), ono sme da se izvrši samo u minimalnoj potrebnoj meri."[57] Važno je napomenuti da u tom predmetu nije ključno bilo pitanje optuženog koji želi da se zastupa sām, već situacija u kojoj se optuženi protivio tome da mu Sud postavi dodatnog branioca. Gospodin Croissant je uložio prigovor na imenovanje trećeg advokata od strane Suda, s obzirom na to da je on već odredio dva advokata po sopstvenom izboru, kao i na političko opredeljenje konkretnog advokata kojeg je Sud izabrao. Pored toga, njegov prigovor je delimično bio motivisan zahtevom Suda da on plati advokata kojeg je imenovao Sud.[58] Tvrdi se da ovaj predmet nije i ne može da bude nešto prema čemu se treba ravnati u konkretnim okolnostima ovog predmeta, posebno s obzirom na to da je reč o sudskom postupku u okviru inkvizitornog sistema, za razliku od onog koji pokreću strane u postupku. 63. Pretresno veće u svojoj Odluci priznaje da pravosudni sistemi zasnovani na common lawu, "u kojima su postupci akuzatorne prirode, po pravilu priznaju pravo optuženog da se sām zastupa na suđenju". To pravo je temeljno načelo sistema common lawa. I u Engleskoj i u Velsu, uz izvesna zakonska ograničenja unakrsnog ispitivanja od strane okrivljenog u predmetima za seksualne delikte, okrivljeni ima pravo da vodi svoju odbranu, bez usluga advokata.[59] Kada optuženi "izrazi želju da vodi svoju odbranu, to mu treba dozvoliti i ne treba mu protiv njegove volje dodeljivati branioca".[60] U Sjedinjenim Američkim Državama, u predmetu Faretta v. California /Faretta protiv Kalifornije/[61] pred Vrhovnim sudom konstatovano je da "nametanje advokata okrivljenom jedino može da ga navede na pomisao da zakon radi protiv njega. Pored toga, nije nezamislivo da bi u nekim retkim slučajevima okrivljeni mogao zapravo efikasnije da iznese svoju tezu ako bi sām vodio svoju odbranu ... Prema tome, okrivljeni je taj koji mora imati ličnu slobodu da odluči da li mu u njegovom konkretnom predmetu branilac pruža prednost. I mada svoju odbranu može voditi, u krajnjem ishodu, na sopstvenu štetu, njegov izbor se mora poštovati iz 'onog poštovanja prema pojedincu koje je okosnica zakona'."[62] 64. Ograničenja prava na samozastupanje u akuzatornim sistemima uskog su obima i prevashodno se odnose na predmete za seksualne delikte gde je "osnov za tu vrstu zakona potreba da se zaštiti žalilac".[63] Drugi pravosudni sistemi potvrđuju da pravo na samozastupanje treba ograničiti u što manjoj meri, a mnogi samo predviđaju dodelu posrednika koji će pomagati u unakrsnom ispitivanju o osetljivim pitanjima, umesto nametanja branioca za sve svrhe.[64] Engleska,[65] Škotska[66] i Australija[67] nisu bile voljne da ta ograničenja dalje prošire iz istih onih razloga koje su amici curiae naveli u svojoj argumentaciji od 13. avgusta 2004.[68] 65. Pretresno veće u svojoj odluci navodi određeni broj kontinentalnih pravosudnih sistema u kojima je zastupanje od strane branioca često obavezno u predmetima vezanim za teška krivična dela.[69] Pretresno veće se poziva na te kontinentalne pravosudne sisteme kao na primere "okolnosti u kojima je opravdano dodeliti branioca i u kojima se to čini". Međutim, tvrdi se da takvo pozivanje postavlja opasan presedan za primenu na Međunarodnom sudu, gde su postupci akuzatorne prirode. U načelu, važnost advokata na suđenjima za krivična dela u kontinentalnim pravosudnim sistemima umanjuje se većom aktivnošću sudije, a inkvizitorno suđenje je samo po sebi "vrlo često ograničeno na raspravu o valjanosti podataka u datotekama koje su davno sačinjene. Svedoci se ne pozivaju da svedoče ukoliko njihovo stvarno prisustvo nije poželjno usled posebnih okolnosti ... a uobičajena je praksa da svedoke, ako se pozovu, ispituje sudija, a ne strane u postupku".[70] Važno je napomenuti da se u kontinentalnim pravosudnim sistemima, kao što su sistemi Nemačke[71] i SRJ,[72] dodelom branioca ne može ućutkati optuženi koji zadržava pravo da se obrati sudu. Dodelom branioca se ne uskraćuje niti poništava mogućnost optuženog da se zastupa sām. 66. Međutim, prenošenje načela dodele branioca iz kontinentalnih pravosudnih sistema u akuzatorne postupke koji se vode pred MKSJ-om pokreće mnoštvo pitanja vezanih za pravičnost suđenja. Nametanje branioca optuženom koji želi da ostvari svoje pravo na samozastupanje posebno bi u akuzatornom postupku "optuženom praktično uskratilo mogućnost da se brani".[73] U odsustvu uputstava od strane optuženog, nametnuti advokat ne bi bio u mogućnosti da vodi odbranu u pozitivnom pravcu, niti da u toku suđenja ospori dokaze, odnosno da tezu optuženog iznese bez uputstava koja pokazuju pozitivnu odbranu. Izneta odbrana neminovno neće predstavljati stvarnu odbranu optuženog, da mu je dozvoljeno da je iznese. U suštini, "pravično suđenje nije moguće uz nametanje branioca optuženom, kada optuženi advokatu ne daje uputstva niti ga obaveštava o tome kako da vodi odbranu".[74] Taj stav je Pretresno veće prihvatilo i podržalo u nekoliko ranijih prilika.[75] U situaciji kada je Pretresno veće pitalo optuženog da li želi da odredi svog advokata koji će mu pomagati i on to odbio, ako izabere da i dalje ostvaruje to pravo u okolnostima kada je njegovo zdravlje u opasnosti, tada je on odgovoran za eventualno pogoršanje svog zdravlja. Ne može se reći da je u takvim okolnostima suđenje nepravično. Kada, međutim, Pretresno veće dodeli optuženom branioca, svesno da optuženi nikada nije imao nameru da sarađuje sa braniocem, ono bira kurs da jednu opasnost, a to je da će zdravstveno stanje sprečiti optuženog tokom dužih perioda da vodi svoju odbranu, zameni drugom opasnošću, odnosno da odbrana optuženog neće biti valjano prezentovana. Tada se postavlja pitanje da li se takav ishod uopšte može okarakterisati kao pravično suđenje. 67. U Odluci Pretresnog veća zaključuje se da je neophodno dodeliti branioca kako bi se obezbedilo pravo optuženog na pravično suđenje. Međutim, Odluka ne sadrži nijedan argument koji potkrepljuje tvrdnju da odgađanje suđenja zbog slabog zdravstvenog stanja optuženog na bilo koji način umanjuje pravičnost suđenja za njega. Suđenje će bez dodeljenih branilaca možda zaista trajati duže pre nego što se okonča i možda biti ponovo odlagano i možda će se smatrati nepravičnim sa stanovišta postupka ili zainteresovane javnosti ili navodnih žrtava g. Miloševića. Međutim, u krajnjem ishodu, jedina vrsta nepravičnosti koju predviđa Statut jeste nepravičnost prema optuženom, a ona nije na zadovoljavajući način argumentovana u Odluci Pretresnog veća. Pored toga, briga Pretresnog veća za ekspeditivnost sudskog postupka neće obavezno garantovati ili obezbediti pravičniji pretres za optuženog. 68. Zaključak Pretresnog veća da suđenje, ako se ne dodeli branilac, može da bude "prekinuto i da integritet suđenja bude narušen" spekulativan je i nepotkrepljen i, kao takav, ne može se upotrebiti da opravda prenebregavanje prava koje je Statutom zaštićeno ka "minimalno jamstvo". 69. U okolnostima ovog predmeta, kada je utvrđeno da optuženi "u ovom trenutku" nije sposoban da se zastupa sām, Pretresno veće ne može jednostavno da zanemari minimalna jamstva optuženog ili da tvrdi da ona moraju da ustupe prioritet. Izvršavajući svoju obavezu da poštuje to pravo i obezbedi pravično i ekspeditivno suđenje, Pretresno veće mora da iscrpi sve moguće mehanizme pomoću kojih se to pravo još može poštovati. Takvi mehanizmi mogu da podrazumevaju (1) pribavljanje mišljenja lekara o okolnostima u kojima bi optuženi ipak da se i dalje zastupa sām (npr. kraći pretresi; naizmenični dani pretresa i priprema) ili (ii) odlaganje postupka do trenutka kada će optuženi biti dovoljno sposoban da se zastupa sām. 70. U tim okolnostima, tvrdi se da uskraćivanje ili oduzimanje takvog elementarnog prava na pravično suđenje kao što je pravo na samozastupanje narušava integritet ideje o pravičnom suđenju, pa se stoga ne može opravdati. 71. U suštini, tvrdi se da je Pretresno veće pogrešno primenilo pravo takvim tumačenjem članova 20 i 21 Statuta koje dozvoljava dodelu branioca optuženom. Pošto ne postoji nikakav presedan kojim bi se uslovilo pravo na samozastupanje u konkretnim okolnostima ovog predmeta, tvrdi se da se dodelom branioca ovom optuženom sankcioniše podrivanje njegovih prava na pravično suđenje i otvaraju vrata daljem ukidanju minimalnih jamstava u budućnosti. Pretresno veće je u svojoj Odluci zaključilo da je potreba da se suđenje okonča bez daljih prekida zbog lošeg zdravstvenog stanja optuženog važnija od zaštite prava optuženog na pravično suđenje. Donevši tu odluku, Pretresno veće je zatim počelo da stvara uslove koji će, po njegovom uverenju, zadovoljiti zahtev za pravično suđenje, ali na račun minimalnog zajamčenog prava optuženog da se zastupa sām. Time se jedan rizik zamenjuje drugim, još većim rizikom nepravičnosti. Osnov (2)(a) 72. U obrnutom slučaju, ako se čak i prihvati da se pravo na samozastupanje može usloviti tako da dozvoljava dodelu branioca u okolnostima ovog predmeta, tvrdi se da je Pretresno veće zloupotrebilo svoje diskreciono pravo time što nije posvetilo pažnju pitanju da li je optuženi dovoljno sposoban da mu se uopšte sudi, pošto je proglašen nesposobnim da se zastupa sām. Pretresno veće je postupilo nerazumno time što, pre nego što je donelo diskrecionu odluku o dodeli branioca, nije ocenilo da li je optuženi dovoljno sposoban da ostvaruje svoja eksplicitna i implicitna prava, uključujući pravo da svedoči u toku dužeg perioda. 73. Amici curiae su podneli i usmenu i pismenu argumentaciju da je trebalo da se izvrši medicinska ocena sposobnosti za suđenje uopšte pre nego što je Pretresno veće donelo bilo kakvu odluku o dodeli branioca. Žalbeno veće se upućuje na te argumente u svrhu ove žalbe. 74. Pre nego što su amici curiae dostavili pismenu argumentaciju, Pretresno veće je zauzelo stav da "nema dokaza da optuženi uopšte nije sposoban da mu se sudi".[76] Pretresno veće nije preispitalo to pitanje nakon što su amici curiae 13. avgusta 2004. dostavili pismenu argumentaciju. 75. Tvrdi se da se, u okolnostima kada je utvrđeno da optuženi nije fizički sposoban da se zastupa sām, nameće relevantno pitanje[77] da li je on fizički sposoban da ostvari svoje pravo da svedoči tokom dužeg perioda na suđenju, pa prema tome i da li je sposoban da mu se uopšte sudi, u skladu sa kriterijumima koji su nedavno utvrđeni u predmetu Tužilac protiv Strugara.[78] 76. U predmetu Strugar, Pretresno veće je utvrdilo da su valjani kriterijumi za ocenu procesne sposobnosti sledeće:
77. Pored toga, Pretresno veće je u premetu Strugar navelo sledeće:
78. Iako se Pretresno veće u svojoj Odluci nije eksplicitno pozvalo na pravo na samozastupanje, tvrdi se da to pravo spada u kategoriju "izričitih prava" koje optuženi mora biti sposoban da ostvari kako bi se obezbedilo da mu se sudi "bez nepristrasnosti ili nepravde". Prema tome, ako optuženi ne zadovoljava minimalne standarde ukupne sposobnosti da ostvaruje svoje pravo da se zastupa sām, na primer, zbog lošeg zdravstvenog stanja, onda nije dovoljno sposoban da mu se sudi. 79. S obzirom na važnost tog pitanja, tvrdi se da je Pretresno veće pogrešno primenilo svoje diskreciono pravo kada je dodelilo branioce pre nego što je razrešilo ovo relevantno pitanje. Osnov (2)(b) 80. Diskreciona odluka Pretresnog veća da optuženom dodeli branioca protiv njegove volje, čime ga je lišila jednog temeljnog prava, bila je nerazumna u okolnostima kada Veće nije prvo omogućilo optuženom da pribavljanjem izveštaja lekara po sopstvenom izboru ospori nalaze o svojoj nesposobnosti da se zastupa sām. Pretresno veće nije na raspolaganju imalo sve relevantne informacije pre primene svog diskrecionog prava da dodeli branioca. 81. Na pretresu 1. septembra 2004. optuženi je osporio nalaze lekara i tražio da mu se dozvoli da dostavi nove izveštaja lekara o tom pitanju pre nego što Pretresno veće donese odluku o dodeli branioca.[80] 82. Optuženi je objasnio da se takav nalaz zasniva samo na oceni dr Taverniera iz Belgije – kojeg je Pretresno veće angažovalo konkretno da se pozabavi pitanjem nesposobnosti. Dr Van Dijkman se saglasio sa tim nalazom nakon što je 26. jula 2004. pregledao optuženog. Gospodin Milošević je izneo svoj stav da je nalaz o nesposobnosti "manipulacija da se meni oduzme pravo da govorim ovde". 83. Tužilaštvo je uložilo prigovor na zahtev optuženog uz obrazloženje da su on i/ili njegovi saradnici morali biti svesni mogućnosti osporavanja lekarskog nalaza u ranijoj fazi suđenja i da je prekasno da se u toj fazi podnese zahtev. Amici curiae su tražili da Pretresno veće razmotri zahtev optuženog bez obzira što je zakasneo zbog toga što je reč o "važnom pitanju". Amici curiae su takođe obrazložili situaciju da nikad nije izdat nalog kojim se od optuženog traži da dostavi alternativni lekarski izveštaj u slučaju da osporava nalaze. Pored toga, nijedan od lekara koji je pregledao optuženog nije ranije pokrenuo pitanje njegove nesposobnosti da se zastupa sām. 84. Optuženi je rekao da mu nije palo na pamet da bi mogao da mu se nametne branilac i time je dao obrazloženje zašto u ranijoj fazi nije osporio mišljenje lekara. 85. U svetlu (i) usmenog zahteva optuženog od 1. septembra 2004. da se pribavi dalje mišljenje lekara o pitanju njegove sposobnosti, (ii) činjenice da su dr Tavernier, odnosno dr Dijkman poslednji put pregledali optuženog radi utvrđivanja njegove sposobnosti 26. jula 2004. i (iii) presudne važnosti pitanja sposobnosti optuženog da se zastupa sām za odluku o tome da li da se dodeli branilac, tvrdi se da je Pretresno veće donelo pogrešnu diskrecionu odluku da optuženom dodeli branioca. Pretresno veće je pogrešilo jer nije ispred sebe imalo sve relevantne informacije pre nego što je donelo diskrecionu odluku o dodeli branica. Osnov (2)(c) 86. Diskreciona odluka Pretresnog veća o dodeli branioca u toj konkretnoj fazi postupka nerazumna je u okolnostima kada je, pošto je optuženom dozvolilo da svoju uvodnu reč iznosi dva dana, bez prekida postupka ili pogoršanja njegovog zdravlja, Pretresno veće nije pribavilo novo mišljenje lekara koje bi potvrdilo navodnu nesposobnost optuženog u toj fazi postupka. S obzirom na deklarisanu zabrinutost Pretresnog veća u vezi sa tim kako bi rad na odbrani uticao na zdravlje optuženog, iracionalno je to što nije pribavilo ažurirano mišljenje lekara. 87. Dr Tavernier i dr Dijkman u lekarskim nalazima o nesposobnosti govore o "sadašnjem kliničkom stanju"[81] optuženog, koga je poslednji put pregledao dr Dijkman 26. jula 2004. Oba lekara takođe navode činjenicu da se stanje optuženog može stabilizovati,[82] a čak je i Tužilaštvo priznalo da zdravstveno stanje optuženog nije "trajno", već "povremeno".[83] 88. Od poslednjeg lekarskog pregleda radi utvrđivanja sposobnosti obavljenog 26. jula 2004, optuženi je pripremao svoju tezu odbrane i pripremao svedoke za svedočenje. Pre 26. jula 2004, optuženi je do 13. aprila 2004, kako je to tražilo Pretresno veće, podneo spisak svojih svedoka i dokaznih predmeta. 89. S obzirom na to da je oboljenje optuženog okvalifikovano kao povremeno, a ne trajno i na uspešnu prezentaciju dugačke uvodne reči od strane optuženog, tvrdi se da je Pretresno veće imalo obavezu da pribavi ažuriranu ocenu njegove trenutne sposobnosti. Postupanje Pretresnog veća, koje je optuženom dozvolilo da počne iznošenje svoje teze bez ikakvih intervencija, stvorilo je kod optuženog razumna i opravdana očekivanja da će njegova prava biti zaštićena i poštovana. U odsustvu recidiva bolesti ili ažuriranog mišljenja lekara, odluka o dodeli branioca bila je preuranjena i neprimerena. Osnov (2)(d) 90. Diskreciona odluka Pretresnog veća o dodeli branioca optuženom nerazumna je u okolnostima kada ono nije tražilo ažurirano mišljenje lekara o tome da li postoji bilo kakav radni režim u okviru kojeg bi optuženi mogao da i dalje sebe zastupa u toj fazi postupka. 91. Radni režim od tri dana pretresa nedeljno (utorak, sreda i četvrtak) na snazi je od septembra 2003. Pretresno veće nije taj režim skoro preispitalo. Nije traženo mišljenje lekara o sadašnjim radnim sposobnostima optuženog i ne zna se da li je mogao da se nađe savršeniji režim kako bi se zaštitili interesi optuženog, a istovremeno ispunila obaveza da se obezbedi pravično i ekspeditivno suđenje.[84] 92. Tvrdi se da Pretresno veće ima dužnost da redovno preispituje i ponovo oceni radni režim i fizičke sposobnosti optuženog. Time što nije tražilo mišljenje lekara o trenutnoj sposobnosti optuženog da radi na pripremi odbrane i što nije razmotrilo alternativne radne režime u toj fazi postupka, Pretresno veće je propustilo da iscrpi sva moguća sredstva u vršenju svoje dužnosti obezbeđenja pravičnog i ekspeditivnog suđenja. Dužnost potpunog poštovanja prava optuženog i prirode prava kao minimalnih jamstava iziskuje od Pretresnog veća da razmotri sve moguće načine pomoću kojih se ta prava mogu očuvati u okviru delotvornog rezima suđenja. U suštini, Pretresno veće nije ispred sebe imalo sve relevantne informacije pre nego što je donelo odluku o dodeli branica, te je nerazumno primenilo svoje diskreciono pravo. Osnov (2)(e) 93. Primenjujući svoje diskreciono pravo da dodeli branioca, Pretresno veće nije dalo dovoljnu težinu faktorima na koje su amici curiae ukazivali u vezi sa problemima povezanim sa dodelom branioca optuženom protiv njegove volje.[85] Te probleme su amici curiae nedavno naveli u svom podnesku od 13. avgusta 2004. i mogu se rezimirati na sledeći način:
Osnov (2)(f) 94. Kada je Pretresno veće odlučilo da dodeli branioca, primena njegovog diskrecionog prava u tu svrhu bila je nerazumna u okolnostima kada nije dovoljno razmotrilo mogućnost dodele branioca u pripravnosti koji bi pomagao optuženom da se zastupa sām.[86] Pretresno veće se u svom Obrazloženju nije čak ni pozabavilo priznatom alternativom o dodeli branioca u pripravnosti. 95. U predmetima Šešelj i Norman, oba okrivljena su tvrdila da žele da se zastupaju sāmi. U oba predmeta, mada iz različitih razloga, branilac u pripravnosti dodeljen je da pomogne svakom optuženom u ostvarivanju njegovog prava da se zastupa sām. Ni u jednom predmet nije traženo da branilac "zastupa optuženog", niti da priprema i ispituje one svedoke koje branilac smatra da je primereno da pozove. I Šešeljeva i Normanova prava poštovana su i potpomognuta, a ne uzurpirana ili zamenjena. 96. Dodela branioca u pripravnosti mogla je da omogući optuženom da nastavi da se zastupa sām, time što bi imao na raspolaganju pomoć tamo gde je to prikladno. Ona bi takođe omogućila optuženom da ispituje svedoke, vodi svoju odbranu i Pretresnom veću iznese svoju argumentaciju. 97. Ako bi se optuženi razboleo u toku suđenja, Pretresno veće bi tada moralo da razmotri da li je primereno da branilac u pripravnosti nastavi postupak u odsustvu optuženog. 98. U okolnostima ovog predmeta, odluka Pretresnog veća da dodeli branioca da "zastupa" optuženog, umesto da mu samo "pomaže" da ostvari svoje pravo da se zastupa sām, stvara nemoguću situaciju kada braniocu nisu data uputstva i između strana u postupku nema saradnje. Osnov (3) 99. Pretresno veće je pogrešilo u primeni svog diskrecionog prava u vezi sa tim na koji način traži da postupaju dodeljeni branioci, odnosno kada traži da dodeljeni branioci prvi ispitaju svedoke, a da je zatim stvar diskrecione odluke hoće li optuženi posle toga moći da ispita svoje svedoke.[87] 100. Pretresno veće je 3. septembra 2004. izdalo "Nalog o modalitetima postupanja branilaca koje je dodelio sud". Ti modaliteti su navedeni ranije u tekstu, u paragrafu 30. Zahtevom da dodeljeni branioci prvi ispituju svedoke, Pretresno veće je breme izvođenja teze odbrane i ispitivanja svedoka prebacilo na dodeljene branioce. Time što se optuženom dozvoljava da postavlja dodatna pitanja samo po diskrecionom odobrenju Pretresnog veća, krši se pravo optuženog da ispituje svoje svedoke, u okolnostima kada ispitivanje od strane dodeljenih branilaca, u odsustvu uputstava optuženog, nikada ne može precizno da odrazi njegovu tezu. Da je Pretresno veće dozvolilo optuženom da prvi pristupi i ispituje svedoke, sa dodeljenim braniocima u pripravnosti, takav režim bi možda doprineo većoj saradnji od strane optuženog i obezbedio da teza njegove odbrane bude tačno izneta. 101. Tvrdi se da je Pretresno veće, da bi se osigurala prava optuženog, trebalo da mu dozvoli da prvi ispita svoje svedoke, ako to želi. Ta greška u primeni diskrecionog prava, kojom je Pretresno veće dodelilo branioca optuženom, dovela je do potpunog prekida saradnje optuženog u sudskom postupku. 102. Presudno je to da pravda mora ne samo da se sprovodi, već i da se moramo postarati da se ona sprovodi. Realnost situacije stvorene dodelom branioca koji će zastupati optuženog nameće pitanje da li će se ikad moći reći da je optuženi primereno zastupljen i da je izneta odbrana zaista bila njegova. Trenutna pozicija 103. Na osnovu odluke Pretresnog veća da optuženom dodeli branica, dodeljeni branioci su pozvali prva tri svedoka sa spiska prioritetnih svedoka koji je optuženi podneo 30. avgusta 2004. Pre početka svedočenja prvog svedoka, Steven Kay, QC, podneo je Pretresnom veću predlog kojim se traži da se optuženom dozvoli da prvi ispita svedoka. Taj predlog je odbijen. Shodno tome, dodeljeni branilac je ispitao svedoke. Zatim je Pretresno veće pozvalo g. Miloševića da postavi dodatna pitanja. Gospodin Milošević je odbio da ispituje svedoke i traži da mu se vrate njegova prava.[88] 104. Optuženi odbija da komunicira sa dodeljenim braniocima. Dana 15. septembra 2004, dodeljeni branioci su podneli predlog (i) za odgađanje postupka do odluke po ovoj žalbi, (ii) da optuženog pregledaju lekari s obzirom na to da je poslednji put pregledan u svrhu utvrđivanja njegove sposobnosti pre 51 dan i (iii) da mu se dozvoli da prvi ispituje svedoke. Pretresno veće je odbilo sve te predloge. Veće je obavešteno o nepostojanju svedoka u predstojećim nedeljama. Zatim je odobreno odgađanje postupka za četiri nedelje da bi dodeljeni branioci mogli da pripreme tezu. 105. Trenutno se dodeljeni branioci suočavaju sa opštim odbijanjem svedoka sa spiska svedoka optuženog da svedoče. Sada se razmatra mogućnost da se podnesu zahtevi za izdavanje naloga subpoena i obavezujućih naloga. Hitan pretres 106. Dodeljeni branioci traže hitan usmeni pretres kako bi se optuženom omogućilo da Žalbenom veću iznese usmenu argumentaciju s obzirom na sledeće: (i) da optuženi tokom čitavog suđenja nije podneo nijedan pismeni podnesak, (ii) suštinsku važnost predmetnog pitanja i (iii) njegov uticaj na sadašnji sudski postupak. Traženo pravno sredstvo 107. Uz dužno poštovanje, traži se da Žalbeno veće:
Ili da Ž
Potpis Steven Kay, Q.C. 29. septembar 2004. /potpisi na originalu/ [1] Tužilac protiv Miloševića, "Odluka po obaveštenju optužbe o završetku izvođenja dokaza i zahtevu za prihvatanje dokaza u pismenoj formi" od 25. februara 2004. [2] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog o izmeni rasporeda i roku za izvođenje dokaza odbrane" od 25. februara 2004. Dana 17. septembra 2003. Pretresno veće je zauzelo sledeći stav: "Suđenje će biti prekinuto na period od tri meseca, od okončanja izvođenja dokaza optužbe do početka izvođenja dokaza odbrane, kako bi se optuženom olakšala priprema izvođenja dokaza", Tužilac protiv Miloševića, "Nalog u vezi s pripremom i izvođenjem dokaza odbrane", 17. septembar 2003, str. 3. Žalbu na ovu odluku koju su uložili amici curiae, kojom je traženo dodatno vreme za pripremu optuženog, odbacilo je Žalbeno veće 20. januara 2004: Tužilac protiv Miloševića, "Odluka po interlokutornoj žalbi amici curiae na nalog Pretresnog veća u vezi s pripremom i izvođenjem dokaza odbrane" od 20. januara 2004. [3] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog o izmeni rasporeda za konferenciju pre izvođenja dokaza odbrane i početak izvođenja dokaza odbrane" od 5. maja 2004. [4] Tužilac protiv Miloševića, "Novi nalog o izmeni rasporeda za konferenciju pre izvođenja dokaza odbrane i početak izvođenja dokaza odbrane" od 27. maja 2004. [5] Tužilac protiv Miloševića, "Zbirni nalog o pitanjima koja su razmatrana na konferenciji pre izvođenja dokaza odbrane" od 17. juna 2004. [6] Sadržinu ovog lekarskog izveštaja pročitao je časni sudija Robinson na otvorenoj sednici 5. jula 2004. [7] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog sekretaru u vezi s medicinskim izveštajem" od 2. jula 2004. [8] Transkript sa suđenja, 5. jul 2004, str. 32143. [9] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog o budućem vođenju suđenja", 6. jul 2004, str. 4: "nema dokaza da optuženi uopšte nije sposoban da mu se sudi, ali da ima dokaza da je zdravlje optuženog takvo da možda neće biti sposoban na nastavi da se sām brani i da bi njegovo dalje samozastupanje moglo negativno da utiče na pravično i ekspeditivno vođenje suđenja". [10] Transkript od 5. jula 2004, str. 32153-32154. [11] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog o budućem vođenju suđenja", 6. jul 2004. [12] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog o rasporedu i nalog sekretaru u vezi s medicinskim izveštajem" od 12. jula 2004. [13] Lekarski izveštaj dr Sedney od 16. jula 2004. [14] Tužilac protiv Miloševića, "Dalji nalog o rasporedu za početak izvođenja dokaza odbrane" od 16. jula 2004. [15] Tužilac protiv Miloševića, "Dalji nalog o budućem vođenju suđenja" od 19. jula 2004. [16] Tužilac protiv Miloševića, "Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica" od 21. jula 2004. [17] Tužilac protiv Miloševića, "Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na 'Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica' koji je Pretresno veće izdalo 21. jula 2004", 27. jul 2004; , "Argumenti kojima amici curiae odgovaraju na 'Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica' koji je Pretresno veće izdalo 21. jula 2004", 27. jul 2004; , "Dodatak argumentima kojima Tužilaštvo odgovara na 'Dalji nalog o budućem vođenju suđenja' koji je Pretresno veće izdalo 19. jula 2004", kao i "Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na 'Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica' koji je Pretresno veće izdalo 21. jula 2004", 6. avgust 2004. [18] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog o rasporedu u vezi sa nastavkom suđenja", 25. avgust 2004. [19] Vidi fusnotu 11 gore. [20] U Sekretarijatu je taj izveštaj zaveden pod datumom 29. jul 2004. [21] Vidi Lekarski izveštaj prof. Taverniera od 24. jula 2004, par. 2 i 3. [22] Tužilac protiv Miloševića, "Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na 'Dalji nalog o budućem vođenju suđenja' koji je Pretresno veće izdalo 19. jula 2004" od 26. jula 2004. [23] Tužilac protiv Miloševića, "Dalji nalog o budućem vođenju suđenja u vezi sa dodelom branioca" od 6. avgusta 2004. [24] Tužilac protiv Miloševića, "Dodatak argumentima kojima Tužilaštvo odgovara na 'Dalji nalog o budućem vođenju suđenja' koji je Pretresno veće izdalo 19. jula 2004", kao i "Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na 'Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica' koji je Pretresno veće izdalo 21. jula 2004" od 6. avgusta 2004. [25] Tužilac protiv Miloševića, "Argumenti kojima amici curiae odgovaraju na 'Dalji nalog o budućem vođenju suđenja u vezi sa dodelom branioca" od 6. avgusta 2004. [26] Tužilac protiv Miloševića, "Replika Tužilaštva na argumente kojima amici curiae odgovaraju na 'Dalji nalog o budućem vođenju suđenja u vezi sa dodelom branioca' od 6. avgusta 2004", 19. avgust 2004. [27] U Sekretarijatu je ovaj izveštaj zaveden pod datumom 20. avgust 2004. [28] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog sekretaru u vezi sa dodatnim lekarskim izveštajima" od 24. avgusta 2004. [29] U Sekretarijatu je ovaj izveštaj zaveden pod datumom 30. avgust 2004. [30] Za uvodnu reč optuženog vidi transkript pretresa od 31. avgusta 2004, iz T. na str. 32157-32260, i od 1. septembra 2004, iz T. na str. 32261-32298. [31] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog o rasporedu u vezi sa nastavkom suđenja" od 25. avgusta 2004. [32] Transkript od 2. septembra 2004, str. 32348-9. Optuženi je tražio mogućnost da lekari iz Rusije, Srbije i Grčke izvrše dalje medicinske preglede. [33] Sudija Robinson je imao suprotno mišljenje i, kako stoji u transkriptu na str. 32356, rekao je sledeće: "Moje lično mišljenje je da podnošenje zahteva sa zakašnjenjem, dakle jedan proceduralni propust, ne treba da spreči optuženog da ospori medicinske dokaze o jednom tako suštinskom, tako fundamentalnom pitanju kao što je pravo da se brani sām." [34] Transkript od 2. septembra 2004. na str. 32391. Za odluku videti Transkript na str. 32357. [35] Transkript od 2. septembra 2004. na str. 32358. [36] Transkript od 2. septembra 2004. na str. 32360. [37] Spisak svedoka br. 5, podnet 30. avgusta 2004. [38] Ibid. [39] Tužilac protiv Miloševića, "Odgovor Tužilaštva na 'Zahtev za potvrdu na osnovu pravila 73(b) radi ulaganja žalbe na nalog Pretresnog veća u vezi sa zastupanjem optuženog od 2. septembra 2004' koji su 8. septembra 2004. podneli dodeljeni branioci" od 10. septembra 2004. [40] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog po zahtevu za potvrdu radi ulaganja žalbe na odluku Pretresnog veća o dodeli branioca", 10. septembar 2004. [41] Ibid., str. 4. [42] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog o modalitetima postupanja branilaca koje je dodelio Sud", 3. septembar 2004. [43] Tužilac protiv Tadića, predmet br. IT-94-I-T, Presuda o žalbi na kaznu od 26. januara 2000, par. 22. [44] Vidi Tužilac protiv Miloševića, Žalbeno veće, "Obrazloženje odluke po interlokutornoj žalbi tužioca na odbijanje zahteva za spajanje postupka" od 18. aprila 2002, par. 5. Vidi Žalbu na kaznu u predmetu Tadić, par. 22; Tužilac protiv Aleksovskog, predmet br. IT-95-14/1-A, Presuda, 24. mart 2000, par. 187; Tužilac protiv Furundžije, IT-95-17/1-A, Presuda, 21. juli 2000, par. 239; Tužilac protiv Delalića i drugih, predmet br. IT-96-21-A, Presuda, 20. februar 2001, par. 725; Tužilac protiv Kupreškića i drugih, predmet br. IT-96-16-A, Presuda po žalbama, 23. oktobar 2001, par. 408. [45] Ibid.,par. 4. [46] Ibid. [47] Tužilac protiv Miloševića, "Argumenti kojima amici curiae odgovaraju na 'Dalji nalog o budućem vođenju suđenja u vezi sa dodelom branioca', koji je pretresno veće izdalo 6. avgusta 2004." od 13. avgusta 2004, par. 16(v)-(xi). [48] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog o modalitetima postupanja branilaca koje je dodelio Sud" od 3. septembra 2004. [49] Član 6(3) Evropske konvencije o ljudskim pravima predviđa da optuženi ima pravo "da se brani lično ili putem pravnog zastupnika po vlastitom izboru…". Član 14(d) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima predviđa sledeće: "Svako lice koje je optuženo za krivično delo ima, uz potpunu ravnopravnost, prava bar na sledeće garancije: (d) da prisustvuje raspravi i da se samo brani ili da ima branioca koga je izabralo; ako nema branioca, da bude obavešteno o svom pravu da ga ima i, svaki put kad to zahtevaju interesi pravde, da mu se dodeli branilac po službenoj dužnosti besplatno, ako nema mogućnosti da ga plati." Član 67(1)(d) Statuta Međunarodnog krivičnog suda (u daljem tekstu: Statut MKS-a) predviđa da optuženi ima pravo: "da bude lično prisutan na suđenju, da odbranu iznosi lično ili posredstvom branioca koga je sam izabrao[...]". (To pravo podleže članu 63(2), koji govori o neprimerenom ponašanju optuženog u sudnici.) Član 8(2)(d) Američke konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: AKLJP) predviđa da svaka osoba ima pravo, uz punu ravnopravnost, na sledeća minimalna jamstva: "pravo optuženog da se brani lično ili posredstvom branioca koga je sam izabrao". Videti i Statut Međunarodnog ratnog suda (Nirnberški sud), član 16(d): "[a] Okrivljeni ima pravo da sām vodi svoju odbranu pred Sudom ili da mu pomaže branilac." [50] Ronald Dworkin, "Taking Rights Seriously" /Ozbiljno shvatanje prava/, str. 193 (1978). [51] Statusna konferencija, 30. avgust 2001, T. na str. 15-18. [52] The Prosecutor v. Jean-Bosco Barayagwiza /Tužilac protiv Jean-Bosco Barayagwize/, MKSR, "Odluka po zahtevu branioca za povlačenje, Podudarno i izdvojeno mišljenje sudije Gunawardane", 2. novembar 2000. Videti i Tužilac protiv Vojislava Šešelja, "Odluka po zahtevu optužbe za izdavanje naloga o imenovanju branioca radi pružanja pomoći Vojislavu Šešelju pri vođenju odbrane", 9. maj 2003. [53] Prosecutor v. Barayagwiza, predmet br. ICTR-97-19-T, “Odluka po zahtevu branioca za povlačenje”, 2. novembar 2000. [54] Tužilac protiv Vojislava Šešelja, predmet br. IT-03-67-PT, "Odluka po zahtevu optužbe za izdavanje naloga o imenovanju branioca radi pružanja pomoći Vojislavu Šešelju pri vođenju odbrane", 9. maj 2003. [55] Prosecutor v. Norman et al., predmet br. SCSL-04-14-T, “Odluka po molbi Samuela Hinge Normana za samozastupanje po članu 17(4)(d) Statuta Specijalnog suda”, 8. jun 2004. [56] Croissant v. Germany, ESLJP 62/1991/314/385 (28. avgust 1992), par. 7-9. [57] Scottish Executive, Redressing the Balance: Cross-Examination in Rape and Sexual Offence Trials: A Pre-Legislative Consultation Document (Scottish Executive, 2000), par. 48 (naglasak dodat). [58] Vidi fusnotu 56 gore, par. 14. [59] Ernest Isaac Woodward (1948) Cr. App.R. 159. [60] Ibid. Pored toga, na suđenju Miloševiću, Pretresno veće je u više prilika priznalo sledeće: "U akuzatornim postupcima, obično nije primereno nametati optuženom branioca protiv njegove volje." Transkript sa suđenja, 18. decembar 2002, str. 14574. Videti i Tužilac protiv Miloševića, "Obrazloženje odluke po predlogu tužioca za dodelu branioca" od 4. aprila 2003, par. 21: "Kao što su amici curiae ispravno primetili, nametanje branioca optuženom koji ne želi da ima branioca odlika je inkvizitorskih sistema, a ne akuzatornih." [61] Faretta v. California, 422 U.S. 806. [62] Ibid., citiran predmet Illinois v. Allen /Illinois protiv Allena/, 397 U.S.337, 350-351 (Brennan J., podudarno). [63] Tužilac protiv Miloševića, "Replika Tužilaštva na 'Argumente kojima amici curiae odgovaraju na Dalji nalog o budućem vođenju suđenju u vezi sa dodelom branioca' koji je Pretresno veće izdalo 6. avgusta 2004" od 19. avgusta 2004, fusnota 18. Zloupotrebe prava strane u postupku da lično unakrsno ispita navodne žrtve desile su se u određenom broju predmeta, zbog čega su i preispitani zakoni iz te oblasti. [64] Evidence Act 1977 /Zakon o dokaznom postupku/ (Queensland), čl. 21P (imenovani zastupnik "je pravni zastupnik [optuženog] samo u svrhu unakrsnog ispitivanja") (naglasak dodat); Youth Justice and Criminal Evidence Act /Zakon o suđenju maloletnicima i dokazima u krivičnom postupku/ (Engleska), 1999, čl. 38 (imenovanje pravnog zastupnika koji će pomagati optuženom ograničava se na unakrsno ispitivanje konkretnog svedoka); Evidence Act 1908 /Zakon o dokaznom postupku/ (Novi Zeland), čl. 23F (to pravilo važi samo za ispitivanje deteta svedoka i ne predviđa ništa više od dodele posrednika koji će upućivati pitanja takvom svedoku); Canadian Criminal Code /Krivični zakon Kanade/, RS 1985, čl. 486 (2.3) (ova odredba je takođe ograničena na unakrsno ispitivanje svedoka u predmetima za seksualne delikte; pored toga, priznaje se da "primereno sprovođenje pravde" može iziskivati da optuženi lično vrši unakrsno ispitivanje). [65] Youth and Criminal Evidence Act , 1999, čl. 36-38. [66] Scottish Executive, Redressing the Balance: Cross-Examination in Rape and Sexual Offence Trials: A Pre-Legislative Consultation Document (Scottish Executive, 2000), par. 48. [67] Tužilac protiv Miloševića, "Replika Tužilaštva na 'Argumente kojima amici curiae odgovaraju na dalji nalog o budućem vođenju suđenju u vezi sa dodelom branioca' koji je Pretresno veće izdalo 6. avgusta 2004" od 19. avgusta 2004, fusnota 44: "Treba napomenuti da parlament NSW /New South Wales/ nije usvojio preporuku NSWLRC /New South Wales Law Reform Commission – Komisija za reformu zakonodavstva Novog južnog Velsa/ da se mora imenovati pravni zastupnik koji će voditi unakrsno ispitivanje uz sledeće obrazloženje: "Pravnici mogu biti nespremni da se angažuju u postupku koji ih čini ranjivim na žalbu." Izvod iz govora Me Dubusa, javnog tužioca, prilikom druge rasprave i amandmanima na zakon o krivičnom postupku (dokazivanje seksualnog delikta), NSW Hansard, 15. septembar 2003." [68] Tužilac protiv Miloševića, "Argumenti kojima amici curiae odgovaraju na 'Dalji nalog o budućem vođenju suđenju u vezi sa dodelom branioca' koji je Pretresno veće izdalo 6. avgusta 2004." [69] Tužilac protiv Miloševića, "Obrazloženje odluke o dodeli branioca", str. 20, par. 49. [70] Supranational Criminal Law: a System Sui Generis /Nadnacionalno krivično pravo: sistem sui generis/, Roelof Haveman, Olga Kavran, Julian Nichols, str. 256. [71] Zakon o krivičnom postupku Nemačke, član 240, traži da predsedavajući sudija dozvoli optuženom da direktno ispita svedoka. [72] Zakon o krivičnom postupku SRJ, član 318, dozvoljava optuženom da ispituje svedoke. To se, međutim, u načelu odvija preko predsedavajućeg sudije jer član 331 dozvoljava optuženom da direktno ispituje svedoke uz odobrenje predsedavajućeg sudije. [73] Pretresno veće je podržalo pravo optuženog da se brani sām u nedavnoj odluci: "Obrazloženje odluke po predlogu tužioca za dodelu branioca" od 4. aprila 2003. Videti par. 24 i 25. [74] Tužilac protiv Miloševića, " Argumenti kojima amici curiae odgovaraju na nalog pretresnog veća od 24. septembra 2003. u vezi s implikacijama zdravstvenog stanja optuženog" od 27. septembra 2003. [75] Transkript na str. 27041 od 30. septembra 2003, sudija May: "teškoća je u tome koliko daleko ćemo stići sa braniocem u pripravnosti koji je bez uputstava – a ovaj optuženi energično izjavljuje da uputstva neće dati". [76] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog o budućem vođenju suđenja", 6. jul 2004, str. 4. [77] Tvrdi se da je sposobnost optuženog da mu se sudi relevantno pitanje čak i ako ga optuženi kao strana u postupku nije sām pokrenuo, pošto postoji mnogo mogućih objašnjenja za njegovo ćutanje. [78] Tužilac protiv Pavla Strugara, "Odluka po zahtevu odbrane za obustavu postupka", 26. maj 2004. [79] Ibid., par. 36. [80] Transkript na str. 32248-9 od 1. septembra 2004: "Molim Vas da imate u vidu sledeću stvar: tri godine isti lekari smatraju da sam ja sposoban sa zdravstvenog stanovišta da funkcionišem. Doduše, to ste i sami mogli da vidite. Čak je gospodin Nice, u prilog zahtevu da mi se odredi što kraće vreme, obrazlagao da ja vrlo efikasno funkcionišem. Dakle, isti lekari tri godine smatraju da mogu da funkcionišem. Onda se pojavljuje nezavisni lekar, i to odakle, iz Belgije, iz zemlje sedišta NATO pakta, pa on tvrdi da ja ne mogu da funkcionišem, pa se onda tome pridružuju i lekari ovde. Dozvolite da dovedem u sumnju takvo uvođenje medicinskog stanovišta. Razmislite o tome da uvažite moj zahtev, dajte neka eksperti procene to, ali onda tražim da bude neko iz Rusije, neko iz Srbije, neko iz Grčke, pa dodajte još dva ako hoćete vaša koja vi odredite, da vide o čemu se radi. Ovde se stvari mistifikuju, a stvari su vrlo proste. Ja ovo doživljavam kao jednu manipulaciju da se meni oduzme pravo da govorim ovde i da govorim istinu. I to je suština stvari." [81] Lekarski izveštaj dr Taverniera od 24. jula 2004. (zaveden u sekretarijatu 29. jula 2004): "Na osnovu njegovog sadašnjeg kliničkog stanja, životnog stila i nedovoljnog pridržavanja propisane terapije, g. Milošević, po mom mišljenju, u ovom trenutku nije sposoban da se brani sām." Lekarski izveštaj dr Dijkmana od 28. avgusta 2004. (zaveden u Sekretarijatu 30. avgusta 2004): "Nakon što sam pročitao izveštaj profesora Taverniera, došao sam do zaključka da smo obojica saglasni u vezi sa trenutnim zdravstvenim stanjem g. Miloševića." Naglasak dodat. [82] Lekarski izveštaj dr Dijkmana od 18. avgusta 2004. (zaveden u Sekretarijatu 20. avgusta 2004): "Ostajem pri mišljenju da bi g. Milošević trebao da se pridržava režima medikacije kako bi se njegov krvni pritisak sveo na prihvatljive vrednosti. Ranije se pokazalo da je takvo nešto stvarno moguće." Lekarski izveštaj dr Taverniera od 27. avgusta 2004. (zaveden u Sekretarijatu 27. avgusta 2004): "(3) Ukoliko bi se g. Milošević strogo pridržavao kompletnog terapeutskog plana, postigla bi se bolja kontrola krvnog pritiska." [83] Transkript od 30. septembra 2004. na str. 27029: "Mi ne tvrdimo da je optuženi nesposoban zbog nekog trajnog oboljenja, već da istorija bolesti pokazuje da je nesposoban periodično, a sada nešto češće." [84] Na primer, trebalo je tražiti mišljenje lekara u vezi sa sposobnošću optuženog da ostvari svoje pravo u okviru različitih radnih režima, na primer (i) kraćih sudskih pretresa, (ii) naizmeničnih dana pretresa i pripreme, pri čemu bi ostao režim od tri dana pretresa nedeljno ili (iii) naizmenične nedelje pretresa i pripreme. [85] Tužilac protiv Miloševića, "Argumenti kojima amici curiae odgovaraju na "Dalji nalog o budućem vođenju suđenja u vezi sa dodelom branioca", koji je Pretresno veće izdalo 6. avgusta 2004" od 13. avgusta 2004, par. 16(v)-(xi). [86] Mogućnost dodele branioca u pripravnosti ranije je predložilo Tužilaštvo. [87] Tužilac protiv Miloševića, "Nalog o modalitetima postupanja branilaca koje je dodelio sud" od 3. septembra 2004. [88] Transkript od 1. septembra 2004. na str. 32348: "Pravo da se sām branim, to je principijelno pitanje. Ja ne prihvatam ni umanjenje toga prava ni odricanje od toga prava. Prema tome, ja insistiram da mi omogućite da ispitujem svoje svedoke i ja sam u tome kategoričan." |