|
IZVEŠTAJ VOJNOG EKSPERTA TUŽIOCA PREDMET IT-02-54-T, TUŽILAC PROTIV SLOBODANA MILOŠEVIĆA Rezime U izveštaju se opisuje vojno rukovođenje i komandovanje u smislu planiranja, naređivanja i upravljanja borbenim operacijama. U njemu se govori i o zajedničkim operacijama - prvenstveno vojnih i policijskih jedinica - koje su sagledane iz ugla komandnih odnosa i mera koordinacije. Ukazano je na neke od važnijih načela komandovanja, kao i na pravna ograničenja nametnuta vojnim jedinicama u cilju obezbeđenja pravilnog korišćenja oružane sile. Ova ograničenja obuhvataju pravila o borbenom angažovanju i disciplinske mere. Odeljak posvećen jedinicama van kontrole bavi se situacijama u kojima vojne jedinice ili vojna lica učestvuju u krivičnim delima. U ovom odeljku razmatraju se faktori koji impliciraju komandnu odgovornost za dela za koja bi se moglo smatrati da su ih počinile jedinice van kontrole. U čitavom izveštaju, čitaoca upućujem na neka konkretna pitanja koja se tiču Vojske Jugoslavije (VJ) i, u manjoj meri, policije (MUP). Mišljenja i zaključci u ovom izveštaju zasnivaju se na mom iskustvu, kao i na mom poznavanju sopstvenih i drugih oružanih snaga. Uvod Da bi bile efikasne, borbene operacije iziskuju pravilno upravljanje, planiranje i koordinaciju. Njihov uspeh često je ogledalo smislene doktrine, standardnih operativnih procedura, dobro definisanog mandata i profesionalnog vođstva jedne vojske. Ove zahteve priznavala je i Vojska Jugoslavije:
Rukovođenje i komandovanje Pre nego što počne planiranje određene operacije, pretpostavljeni komandantu mora izdati uputstva. Na osnovu dokumentacije koju sam pročitao, u slučaju Generalštaba Vojske Jugoslavije inicijator bi bio predsednik Jugoslavije u svom svojstvu komandanta VJ u miru i ratu. Kada potčinjeni komandant primi naređenje, započinje proces čiji je ishod naredba u kojoj se navodi šta potčinjene jedinice treba da rade. Proces naizgled deluje jednostavno, međutim, u realnosti je veoma složen. Proces započinje analizom zadate misije, kojom potčinjeni komandant utvrđuje šta je to što njegov pretpostavljeni želi da se postigne. Polazeći od analize misije, osoblje štaba komandanta sačiniće ono što se u britanskoj armiji naziva "ocenom situacije". Zahvaljujući velikom broju elemenata koji se u njoj razmatraju, kao što su cilj, neprijatelj, raspoložive snage, logistika, ova ocena komandantu ukazuje na niz načina delovanja, od kojih on bira jedan. Odabrani način delovanja se razrađuje u "operativnoj zapovesti", koju izdaje komandant. Planiranje Osoblje štaba komandanta izrađuje planove u komandantovo ime. Zbog faktora vreme, vojska često unapred izrađuje planove za nepredviđene situacije. Ukoliko se takve situacije ispravno predvide, ovakvi planovi će uštedeti vreme i trud, što vojsku čini spremnijom da reaguje na opasnost. Usled kompleksnosti rata i oružanog sukoba, ovakvi planovi, međutim, najčešće ne predstavljaju mnogo više od pukog okvira, te će i dalje biti potrebno uložiti značajan trud da se iz plana za nepredviđene situacije proizvede finalni plan. Dakle, može se videti da najviši nivo vojne komande pravi koncept i strategiju operacija u saglasnosti sa uputstvima i politikom civilnog rukovodstva, te da se detaljno tumačenje ovih pitanja prosleđuje komandantu na terenu. Ovaj vojni vrh u lancu komandovanja - u slučaju VJ to je Generalštab na čelu sa načelnikom Generalštaba - snosiće odgovornost da preko lanca izveštavanja održava direktnu vezu sa civilnim rukovodstvom. Odgovornost načelnika Generalštaba će, takođe, biti da detaljno odredi snagu jedinica i koncept operacija za komandanta na terenu, koji je odgovoran za samo komandovanje ovim operacijama na terenu. Naređivanje Kada se napravi radna verzija plana, ona prerasta u operativnu zapovest. Priručnik VJ pod nazivom Rukovođenje i komandovanje se veoma detaljno bavi velikim brojem ovih pitanja, posebno u 3. odeljku 7. poglavlja, iz koga se vidi kako nastaje Odluka (operativna zapovest).[3] Takođe, na taktičkom nivou u VJ, naredba koju je 13. februara 1999. godine izdala borbena grupa 125. pešadijske brigade, dobar je primer kako je VJ doktrinu primenjivala u praksi.[4] Smatram da je korisno navesti duži odlomak iz priručnika Rukovođenje i komandovanje Vojske Jugoslavije, kako bi se pokazala složenost pripreme vojnih operacija i koliko vremena unapred mora da počne njihovo planiranje:[5]
Poslednja rečenica gornjeg odlomka daje uvid u ulogu vojnog komandanta i prirodu njegovog pretpostavljenog položaja nad podređenima; iz nje se vidi odlika koja je svojstvena svakoj profesionalnoj vojsci: ograničavanje slobode delovanja komandanata na potčinjenom položaju. Ovakva ograničenja su nužna da bi vojska mogla da deluje koordinisano i u skladu sa zakonom. Načela komandovanja Nakon primanja zapovesti od pretpostavljenog komandanta i početka izrade plana, pa do izdavanja zapovesti od strane potčinjenog komandanta, sledi dužnost nadgledanja sprovođenja izdate zapovesti, kao i unošenja potrebnih izmena i pripreme budućih operacija. Komandant, pri tome, svoju zapovednu ulogu vrši u skladu sa nekim opšteprihvaćenim načelima. Najvažnije među njima je načelo da je komandovanje dužnost poverena određenim pojedincima, a koje je u VJ poznato kao načelo "jednostarešinstva" (vidi 1. deo Izveštaja vojnog analitičara Tužilaštva). Suština ovog načela sledi maksimu da je rukovođenje moguće preneti na druge, ali ne i odgovornost. Lanac komandovanja, na koji se ovo načelo primenjuje, jasno određuje koja lica imaju komandnu odgovornost prema zakonu, propisima, standardnim operativnim procedurama, položaju i rangu. Ovo načelo podrazumeva prilično očigledne disciplinske mere, o kojima će biti reči kasnije u ovom izveštaju. Jedno drugo načelo komandovanja odnosi se na značaj ostvarenja cilja kroz jedinstveno delovanje. U jednom smislu, ovo znači da se organizacijske jedinice oružanih snaga drže istih operativnih procedura, i da konsoliduju vidove svojih sistema rukovođenja i komandovanja. Ovo načelo se u VJ naziva načelom "jedinstva u komandovanjuž. U doktrini VJ je obrazloženo na sledeći način:[6]
Pridržavajući se doktrine o komandovanju izložene u zakonima i propisima, VJ želi da obezbedi da druge organizacije, koje vode borbene operacije na istom ratištu, budu pod efektivnom kontrolom.[7] Zakon SRJ koji, po proglašenom ratnom stanju, predviđa potčinjavanje policije u borbenim operacijama Vojsci Jugoslavije (vidi član 17 Zakona o odbrani SRJ), ukazuje, po mom mišljenju, na značaj dva načela komandovanja o kojima je gore bilo reči. KOMANDOVANJE U PRAKSI Vrh u vojnom komandovanju je mesto odakle se svakodnevno rukovodi operacijama, a sva ključna strateška uputstva stižu mu od civilnog rukovodstva. U njemu će vrveti od aktivnosti, i tu će biti predstavnici svih vidova (vojska, mornarica, vazduhoplovstvo). Vrhovni vojni komandant i njegov štab će svakog minuta biti u kontaktu sa komandantima na terenu, i dvadeset i četiri sata na dan po čitavom ratištu razmenjivaće se izveštaji, poruke, informacije i diskusije. U uslovima unutrašnje bezbednosti kakvi su postojali u SRJ, moglo bi se očekivati da policija bude zastupljena na veoma visokom nivou operativnog komandovanja i da ima uticajnu ulogu u koordinisanju sopstvenih operacija i operacija vojske. Da bi bila zaista efikasna, velika je verovatnoća da bi policija mogla biti potčinjena komandi višeg vojnog komandanta. Ukoliko bi neku operaciju trebalo da izvede prvenstveno policija, bez obzira na njen veoma jasan primat, ona bi bila u veoma bliskoj vezi s vojskom. S druge strane, kada bi se za neku operaciju angažovala vojska, ona bi privremeno preuzela komandu nad glavnokomandujućim lokalnih policijskih snaga, ali, da ne bi došlo do nekoordinisanih operacija i operacija štetnih po sopstvene snage, ni u jednom trenutku vojska i policija ne bi operisale nezavisno jedna od druge. Treba napomenuti da bi policija potčinjena vojsci, očekivala da ima pravo žalbe direktno civilnim vlastima i policijskom rukovodstvu, ukoliko smatra da je zloupotrebljena ili da su joj izdata protivzakonita naređenja. Na nivou bojišta (bojište je geografsko područje koje obuhvata određene operacije), odnosno u zoni operacija, u toku neprijateljstava, nezamislivo je da bi dve različite snage operisale po nezavisnim planovima. Tako nešto bi neumitno dovelo do bratoubilaštva i nekoordinisanog plana bitke, što bi ozbiljno oslabilo angažovane snage. Naprimer, u ratu u Zalivu, sve britanske snage u mojoj operativnoj zoni, bile su pod mojom operativnom komandom. Ovo je obuhvatalo sva tri vida vojske i Trgovačku flotu, a imao sam i disciplinska ovlašćenja u odnosu na civilna lica u sva tri vida. Sve snage kratkotrajno angažovane na bojištu bi, po dolasku, automatski potpadale pod moju komandu i ostajale pod njom sve dok ne napuste moju operativnu zonu. U cilju vođenja borbenih operacija na Kosovu, VJ i MUP morali su u najmanju ruku da imaju utvrđen način za održavanje bliske veze i sadejstva. Očekivao bih da je neko od njih dvoje (najverovatnije VJ) imao vrhovnu komandu i odgovornost u odlučivanju o vrsti i važnosti operacija, kao i o njihovom mestu. Komandant na terenu bio bi lično odgovoran za sve aktivnosti u svojoj operativnoj zoni. Njegov štab izradio bi detaljan plan, a on bi jako dobro poznavao svoju zonu, zahvaljujući svakodnevnim posetama jedinicama i organizacijama koje u njoj deluju. Bilo bi normalno da bojište bude podeljeno na operativne zone za potčinjene formacije, ali sve one izveštavale bi glavnokomandujućeg na tom bojištu, čija bi, pak, odgovornost bila da kontroliše i rukovodi njihovim operacijama. U mnogim situacijama civilna vlast bi na neki način bila zastupljena na bojištu, a stepen njenog uticaja zavisio bi od stila vladanja. Zaista, gdegod sam služio, od Folklandskih ostrva do Zaliva, kao i u operacijama na Dalekom Istoku, pri glavnom štabu uvek se nalazio i predstavnik civilnih vlasti, koji je motrio na aktivnosti vojske i izveštavao putem njihovih sopstvenih kanala veze. Što ste bliže bojnom polju, to se uticaj i rang civilnog predstavnika sve više smanjuju, ali ne prestaju da postoje. Konačno, što se tiče najbitnijih pitanja, civilno rukovodstvo predstavlja direktan i izuzetno moćan izvor informacija, sa izuzetno velikim uticajem. Na osnovu onoga što sam pročitao o Zajedničkoj komandi za Kosovo (vidi izveštaj vojnog analitičara Tužilaštva), civilno rukovodstvo SRJ bilo je zastupljeno na bojištu a time je imalo i ulogu u koordinisanju operacija VJ i MUP-a. Predstavnici na bojištu bi civilnim vlastima trebalo da obezbede efektivan nadzor nad politički osetljivim operacijama. Sklon sam da Zajedničku komandu na Kosovu, na čelu sa civilnom vlašću, vidim kao izraz želje rukovodstva SRJ da borbene operacije drži pod strogom kontrolom. Zajedničke i kombinovane vojne operacije U vojnom žargonu, termin "zajednički" odnosi se na situacije u kojima dva ili više vida deluju zajedno. Jednako ispravno, međutim, može se primeniti i na situacije u kojima vojska i policija deluju zajedno. U ovom trenutku, da bi smo uklonili mogućnost terminološke zabune, korisno je definisati termin "kombinovana operacija rodova vojske": ovaj termin koristi se za operacije koje izvode dva ili više rodova vojske u bliskoj saradnji. Kombinovana operacija rodova vojske nije nužno i zajednička operacija. U širem smislu, borbeni rodovi vojske su pešadija, oklopne jedinice, artiljerija, i, u nekim slučajevima, inžinjerija. Moje je iskustvo da će, u normalnom slučaju, zajednička komanda operisati na najvišem nivou civilnog i vojnog rukovodstva i da će obuhvatati razne rodove i vidove angažovane kao podrška u operacijama. Civilno rukovodstvo će imenovati štab u kome će biti predstavnici više vidova, a jedan od njih biće izabran da bude glavnokomandujući. Ovim se obezbeđuje da operacije, snage i materijalna sredstva budu raspoređena tamo gde su najnužnija, i to na bazi ekonomičnosti, kao i to da se snage i jedinice koriste u cilju ostvarenja opšte strateške vizije koju civilno rukovodstvo ima u vezi sa dotičnim operacijama. Civilno rukovodstvo će, u konsultaciji sa vojnim, doneti strateška uputstva za izvođenje odbrambenih operacija i zatim će rukovođenje preneti na sledeći komandni nivo, a to je zajednička vojna komanda. Izuzetak ovome mogao bi biti slučaj u kome civilno rukovodstvo preuzima na sebe direktniju ulogu u vojnim operacijama i postavlja civilno lice na čelo vidova. Međutim, čak i u ovoj situaciji, to civilno lice bi, normalno govoreći, odgovaralo civilnim vlastima. Viši štab vojne komande radiće u neposrednoj geografskoj blizini civilnog rukovodstva i, u slučaju neprijateljstava, očekivaće da se sastaje sa njim i da ga izveštava najmanje jednom u toku 24 časa, a u slučaju intenzivnih operacija i češće. Tako će civilno rukovodstvo biti do detalja upoznato sa napretkom operacija i načinom na koji se one vode. Koliko sam razumeo, na Kosovu je odgovornost za koordinisanje zajedničkih operacija VJ i MUP-a imala Zajednička komanda na čelu sa civilnim licem (političarem). Ovo, kao što sam rekao, možemo uzeti kao dokaz toga da je Predsednik SRJ hteo da održi vlast i kontrolu nad oružanim snagama na Kosovu. Ovde treba dodati deo izjave komandanta 3. armije, generala Pavkovića, koji se odnosi na Zajedničku komandu, a koju je dao posle rata:
Iz gornje izjave generala Pavkovića o Zajedničkoj komandi, teško je razumeti, zapravo, čini se neuverljivo, kako je mogao da kaže da VJ nije znala šta radi policija, s obzirom na njegovu tvrdnju da su i VJ i policija bile povezane preko Zajedničke komande. Koordinacija Bez koordinacije, ne samo što će vojna operacija biti neuspešna, već je velika verovatnoća da će se ona okrenuti sama protiv sebe, a razni njeni delovi ne samo da će da dovedu do bratoubilačkog sukoba, već će pružiti neprijatelju značajne šanse za uspeh. VJ bila je svesna toga:
Ovde nameravam da razmotrim jedan broj ključnih pitanja o koordinaciji/sadejstvu:
Iz gore navedenog se može videti da je koordinisanje različitih snaga i vidova vojske koji pružaju podršku na bojištu osetljiv zadatak i da se može uspešno obaviti jedino ukoliko glavnokomandujući lokalni vojni komandant preuzme kontrolu i izdaje jasna naređenja i uputstva, uključujući i obeležavanje geografskih graničnih linija između jedinica. Za sve ove razne operativne odnose, ukoliko jedinice vojske i policije rade u skladu jedne s drugima, važno je napomenuti da će, bez obzira na komandni odnos, biti normalno da se dva puta na dan razmenjuju izveštaji o stanju situacije, i da će razmena oficira za vezu između različitih štabova biti standardna praksa. Dakle, vojni komandant trebalo bi da bude u potpunosti svestan delovanja policijskih snaga u svojoj zoni, kao i da može da interveniše i utiče na njih. Ne verujem da su tako velika pomeranja stanovništva i ubistva, kakva su navedena u optužnici, mogla da se odigraju bez punog znanja lokalnog komandanta Vojske Jugoslavije. Takođe uzimam u obzir i to da je VJ, koliko znam, ponekad pružala direktnu vatrenu i drugu podršku operacijama MUP-a. Naravno, komandni odnosi su uvek osetljivi i komplikovani, jer u njima ulogu igraju i različite ličnosti komandanata. Vrsta komandnog odnosa određuje komandantovu odgovornost, ali treba dobro razumeti da mora postojati i nivo na kome se sve operacije koordiniraju. U slučaju SRJ, makar deo koordinisanja morao se odigrati na nivou Vrhovne komande, a deo na nivou Zajedničke komande. Ne mogu se izvoditi policijske i vojne borbene operacije nezavisno jedne od drugih, bez koordinisane strategije za dve organizacije, niti bez njihovog sadejstva na terenu. U prvom slučaju nastao bi haos, a u drugom, u borbi bi vladali konfuzija i bratoubilaštvo. Pravila o borbeno angažovanje Metod kojim se koristi civilno rukovodstvo radi uspostavljanja detaljne kontrole nad snagama na terenu, naziva se Pravila o borbenom angažovanju. Postoji kompleksan obrazac ograničenja i uslova za upotrebu sile, među kojima civilno rukovodstvo može odabrati ona koja su mu neophodna za kontrolisanje stepena do kojeg vojska može da koristi svoju vatrenu moć protiv neprijatelja, bilo da se radi o unutrašnjoj bezbednosnoj situaciji, ili o ratu punih razmera. Naprimer:
Ova i njima slična pravila o borbenom angažovanju su način na koji civilno rukovodstvo kontroliše snage i obezbeđuje da svaki pojedinac, bez obzira kojoj oružanoj organizaciji pripada, postupa isključivo u saglasnosti sa njegovim instrukcijama. Ima primera koji ukazuju na to da su pravila o borbenom angažovanju takođe bila deo doktrine VJ; takav jedan primer je sledeće naređenje:
DISCIPLINA Imam dosta iskustva u sprovođenju vojnog prava i disciplinskih odredbi, na nivoima komande od mlađeg oficira do generala. Jedna bitna svrha ovih mera jeste očuvanje discipline. Disciplina je okvir na kome počivaju sposobnost, efikasnost i, što je najvažnije, moral armije. Vojska koja je slabo ili nedovoljno disciplinovana neće se dobro boriti: pripadnici vojske neće podržavati jedni druge, a pod pritiscima borbe i pred opasnostima, pokleknuće volja za pobedom i odlučnost da se rizikuje sopstveni život da bi se savladali neprijatelj i prepreke. Da bi se obezbedilo sve što je potrebno za sprovođenje discipline, normalno je da država donese vojni zakon ili sličan akt, koji će obuhvatiti Ženevske konvencije, međunarodno humanitarno pravo i građansko pravo te zemlje. Ovome treba dodati i uže odredbe koje se tiču kršenja zakona svojstvenih vojsci, poput dezerterstva ili kukavičluka pred neprijateljem, kao i striktniju primenu zakona i kažnjavanje određenih izgreda koji su u vojničkom životu od većeg značaja nego u civilnom. Primer za to je samovoljno odsustvovanje, preko koga se, uz opravdanje, u civilnom životu može preći, ali koje u vojnom životu predstavlja neprihvatljivo kršenje dužnosti, koje, ukoliko se ne tretira kao takvo, može dovesti do slabljenja discipline u aktivnom sastavu. Glavnokomandujući donosi presudu o prekršajima, po kratkom postupku, brzo i na lokalnom nivou. Ovim se sprečava da optužbe nekom pojedincu vise nad glavom, i omogućava se lokalnom glavnokomandujućem da bude uzme u obzir lokalne okolnosti. Naprimer, može se desiti da su trenutne okolnosti veoma zahtevne, pa je potrebno sniziti nivo tolerancije, što će omogućiti glavnokomandujućem da uzme u obzir i moral jedinice, jer, kao i uvek, sprovođenje discipline na ovom nivou dovešće do smanjenja kako kriminala, tako i potrebe da se predmeti prosleđuju Vojnom sudu ili višoj instanci. Zato je, u velikoj meri, na glavnokomandujućem odgovornost da zahteva poštovanje onih disciplinskih standarda koje smatra odgovarajućim, kao i to da spreči tolerisanje prestupnika, tamo gde određeni problemi prevladaju. U uslovima dok se vode operacije, manji prestupi mogu imati blaže posledice, dok drugi prestupi, poput odricanja poslušnosti, imaju mnogo veću težinu. Iz ovog razloga, kazne koje se izriču za izgrede kao što je odricanje poslušnosti, najverovatnije će biti znatno strožije u vreme trajanja operacija nego u miru. Moje iskustvo je da se broj disciplinskih prekršaja u dobro vođenoj jedinici drastično smanjuje kad jedinica izvodi operacije, i kad je svaki čovek odgovoran za sopstveni život i život svojih drugova. Isto tako, u žaru bitke moguće je da se čoveku, ponekad, usled zamora i stresa, smanji sposobnost prosuđivanja, te da donese pogrešne odluke vođen emocijom, strahom i osećanjem moći, koje potiče iz situacije "život ili smrt", u kojoj čovek sam drži prst na obaraču. U ovakvim okolnostima ponekad se dešavaju ekscesi. Za većinu ratova i vojnih operacija važi da se ekscesi obično događaju na nivou nižih komandi; viša komanda treba odmah da ih identifikuje, prijavi i uguši, kako te snage ne bi izgubile osećaj za disciplinske prekršaje i neobuzdano se otele kontroli. Disciplinski incidenti moraju se prijaviti putem lanca komandovanja. Mora se razmotriti da li treba ukloniti sa položaja lice koje komanduje dotičnom jedinicom, i koje je, stoga, odgovorno lice, i treba li započeti potrebnu istragu i sudski postupak. Ponekad se može desiti da takvi incidenti budu prijavljeni sa zakašnjenjem, ali to lanac komandovanja ne oslobađa odgovornosti da preduzme korake, i to u najkraćem mogućem roku. U profesionalnoj vojsci, komandanti na višim nivoima moraju biti upoznati sa događajima u svojoj zoni odgovornosti, i spremni da pokrenu disciplinski postupak, kako nalažu zakoni i odredbe. Njihova krivična odgovornost je tim veća što su prestupi češći, ali nisu oslobođeni odgovornosti ni za neke izolovane slučajeve, ako nisu preduzeli odgovarajuće disciplinske mere. Kada bih ja, kao general, čuo da je bilo ekscesa u nekoj brigadi, najpre bih od komandanta brigade zatražio hitan izveštaj o toj stvari, a potom bih očekivao da se angažuje tim istražitelja koji će izveštavati direktno mene, preskočivši dotičnog brigadnog komandanta. Međutim, kao prvo, dobar komandant brigade, sa disciplinovanom formacijom, ne bi se ni našao u takvoj situaciji, a, kao drugo, brzo bi i sam preduzeo istragu i disciplinske mere. Očekivao bih da bilo kakve pretpostavke o nepostojanju krivične odgovornosti lokalnog komandanta verovatno budu odbačene, i da on bude prebačen na drugi položaj - ovoga puta verovatno ne na komandno mesto. Mišljenja sam da u ratu nije uputno preći preko nečega samo zato što postoje sumnje da neko nije krivično odgovoran; u tom slučaju bih više voleo da vidim da se ta osoba ukloni sa svoga mesta, makar se posle ispostavilo da dokazi ne potkrepljuju taj potez, nego da osoba ostane gde jeste i nastavi sa prestupima, koji za moguću posledicu imaju gubitak ljudskih života. Moguće je da čitava jedinica učestvuje u ekscesu koji se kosi sa humanitarnim pravom. Ukoliko bi to bio slučaj, onda ne samo što bi se ta jedinica morala povući sa njenog operativnog položaja, već bih ja smenio njenog komandanta, a možda i razbio jedinicu i uputio njene pripadnike na različita mesta. Ovo, naravno, ne bi umanjilo potrebu za celovitom istragom i potonjim suđenjem komandujućima. Da ponovim, disciplina je potka morala. Slabo disciplinovana jedinica se neće dobro boriti, biće sklona ekscesima, a moral u njoj biće podriven. Ovakva jedinica pre će pretrpeti poraz nego ostvariti pobedu. Disciplinski sistem Vojske Jugoslavije Na osnovu informacija koje sam pregledao - pre svega iz Izveštaja vojnog analitičara Tužioca - može se zaključiti da je disciplinski sistem VJ imao čvrste osnove u zakonu. On je obiman i sveobuhvatan, i bavi se ne samo uobičajenim disciplinskim pitanjima, već i onima koji se tiču teritorijalnih i rezervnih snaga. U članu 126 Ustava se kaže:
Složio bih se sa zaključkom, koji se zasniva na podatku poput ovog iz prethodnog odlomka, da Predsednik Jugoslavije snosi konačnu odgovornost za disciplinu i standarde u Vojsci Jugoslavije. Znači, ukoliko dođe do značajnog kršenja reda i mira, onda se izvesna odgovornost za to mora pripisati Predsedniku. Njemu neposredno potčinjeni generali, pogotovo načelnik Generalštaba, takođe treba da snose značajnu odgovornost, jer se na njihovom nivou ostvaruje veza vojske i civilnih vlasti. Odgovornost za sprovođenje discipline u okviru celokupnih snaga prenosi se putem lanca komandovanja na standardan i međunarodno prihvaćen način, kako bi se potčinili svi komandanti, do onog na najnižem nivou. Ovlašćenja komandanata VJ, sudeći prema dokumentima koje sam pregledao, ne razlikuju se mnogo od onih koje sam imao prilike da vidim u Britanskoj Armiji. Disciplinski sistem VJ se generalno može uporediti sa onima koji se praktikuju u drugim civilizovanim i organizovanim narodima; stoga se mora zaključiti da je u VJ potka discipline postojala u svom najrazvijenijem obliku. U prevodu sam pročitao knjigu Vojska Jugoslavije i Kosovo i Metohija 1998 - 1999. Primena pravila Međunarodnog prava oružanih sukoba.[12] U njoj mi pada u oči činjenica da je od sredine 1998. do juna 1999. godine, Štab Vrhovne komande izdao čitav niz naređenja koja su išla makar do nivoa korpusa, u kojima je isticao brigu Vojske Jugoslavije za poštovanjem međunarodnih i humanitarnih odredbi u toku vođenja rata. Unekoliko me je iznenadio broj naređenja i potreba da budu ponovljena u ravnomernim intervalima. Iz toga zaključujem da je makar na armijskom komandnom nivou, postojala zabrinutost oko toga da li se odredbe poštuju ili ne. Uistinu, ima primera gde se priznaje da ovo nije bilo tako, mada su to usamljeni slučajevi i na veoma niskom rangu. Na osnovu knjige konstatujem da je, naprimer, načelnik Generalštaba, u maju 1999. godine, 3. armiji (i drugim jedinicama) uputio sledeće naređenje:
U sledećem pasusu se kaže:
Konstatujem, takođe, da je u knjizi naveden veoma mali broj disciplinskih slučajeva, a da oni koji su navedeni ne podrazumevaju ozbiljne optužbe koje se tiču komandne odgovornosti. Jasno je da bi se uz tako izričito naglašavanje korektnih i humanitarnih aspekata vođenja rata, od svih komandanata očekivalo da na njih obrate posebnu pažnju i da hitno preduzmu disciplinski postupak ili prijave takve povrede, ukoliko ih zapaze. Takođe imam u vidu i striktan i formalan Zakon o Vojsci Jugoslavije, kojim je, zajedno sa Zakonom o odbrani, jasno i nedvosmisleno definisan lanac komandovanja, te naglašen značaj koji je jugoslovensko rukovodstvo pridavalo vođenju rata u skladu s pravilima humanitarnog prava i potrebi poštovanja Ženevskih konvencija, sa svih njihovim implikacijama. Imajući pred sobom sve ove dokaze, jedino što mogu da zaključim je da su tokom izvesnog perioda vidovi jugoslovenske vojske morali da podučavaju sve svoje oficire značaju ovih pitanja. Očekivao bih da je ovo deo programa više generalštabne škole i obuke pitomaca. Ako je to tako, onda bi svi oficiri, od najmlađih do najstarijih, morali biti upoznati sa međunarodnim zakonima koji proističu iz Ženevskih Konvencija, kao i sa značajem njihovog poštovanja, kako predviđaju Zakon o Vojsci i drugi dokumenti. U bilo kojem ratu uvek postoji verovatnoća da će biti pojedinačnih incidenata preteranog i kriminalnog nasilja, kao i pogrešnog upravljanja situacijom na nižim nivoima, a moguće je, čak, i na nivou komande čete. Takvi incidenti bi, normalno, bili uočeni, i pokrenuo bi se disciplinski postupak, mada ovo u jeku bitke može potrajati, a može se i ispostaviti da dokaze nije lako pribaviti. Međutim, ekscesi opisani u optužnici zahtevaju masivnu logističku organizaciju i organizaciju ljudstva - kao prvo, da bi se pokrenuli proterivanjem ljudi iz njihovih domova, a kao drugo, da bi se sproveli efikasno i ekspeditivno, što je i bila njihova očigledna odlika. Jasno je, stoga, da je viši komandni nivo Vojske Jugoslavije i policijskih vlasti morao prećutno odobravati ili čak podržavati ove događaje, i dozvoljavati da prođu nekažnjeno. Kao što sam gore objasnio, bez obzira na njihov komandni odnos, VJ i policija nisu mogle operisati u takvim razmerama, a da jedna nije znala šta radi druga. I što je još važnije, morale su unapred usaglašavati svoje aktivnosti. Aktivnosti ovih razmera bile bi opšte poznate u javnosti, kao i na svim nivoima vojne komande. Nezamislivo mi je da i pored svog medijskog izveštavanja koje je postojalo u to vreme, i uprkos obimu kriminalnih radnji, čak i najviši nivoi vojne komande nisu bili svesni toga da se mnoga od ovih dela dešavaju. Osim toga, kao profesionalni oficir, a na osnovu dokumenata koje sam pregledao, VJ bi trebalo da ima procedure koje omogućavaju da lanac komandovanja bude obavešten o svim ozbiljnim disciplinskim incidentima. Kada budu obavešteni, očekivalo bi se pokretanje hitne istrage, kao i suspenzija komandanata na najvišim komandnim nivoima, ako bi se ustanovilo da se ne preduzimaju disciplinske mere zbog kršenja zakona ratovanja i međunarodnog humanitarnog prava. Očekivao bih da najmanje jedan viši komandant bude smenjen, a da po stupanju na dužnost, njegova zamena ukloni s dužnosti i druge komandante, za čije jedinice se ustanovi da su igrale značajnu ulogu u počinjenim svirepostima. U bilo kojoj armiji u miru, a pogotovo u ratu, sasvim je ispravno smeniti komandante istoga trena, ako treba i bez upozorenja, ukoliko ne postupaju u skladu sa strateškim planom i uputstvima pretpostavljenih, ili ukoliko se ustanovi da ima manjkavosti u načinu na koji vrše svoju komandnu dužnost. Pošto je disciplinski postupak pokretan samo na najnižim nivoima, a imajući u vidu razmere kriminalnih operacija, nameće se zaključak da su viši komandni nivoi prelazili preko njih, a verovatno su ih i ohrabrivali, podržavali, pa čak i odobravali. Ovo je tim verovatnije što je izdato mnogo instrukcija i signalnih poruka[15] koje, kao prvo, ukazuju na to da komandanti jesu bili svesni onoga šta se događa, a kao drugo, impliciraju da ni u tom trenutku, ni po završetku neprijateljstava, nisu preduzimali ništa da se ispoštuju pohvalni principi zacrtani u zakonima koji se odnose na VJ, niti upozorenja i instrukcije koje su izdavali razni pretpostavljeni komandanti. Takođe treba napomenuti da komandanti VJ ne bi trebalo da mogu u potpunosti da se odreknu odgovornosti za ekscese koje su počinili MUP ili druge oružane grupe. U najmanju ruku, odgovornost vojnog komandanta bila bi da skrene pažnju na takve ekscese, da preduzme odlučne korake u cilju njihovog sprečavanja i potonjeg disciplinskog postupka. Znanje Želeo bih da ponovim kako funkcioniše komandovanje u vojsci. U konvencionalnim snagama kao što je VJ, postojaće jasno utvrđen lanac komandovanja, od samoga vrha, pa do svakog odeljenja na terenu. Linije izveštavanja održavaju se sa neposredno nadređenim štabom, a svaki štab je odgovoran da uputstava koja je primio od pretpostavljene komande prevede u ulogu i zadatak za jedinice u svojoj nadležnosti. Dakle, sam vrh vojne hijerarhije, naprimer Vrhovni savet odbrane, može osmisliti stratešku direktivu i politiku, i one će preko Generalštaba VJ biti prosleđene raznim podređenim formacijama, koje će, pak, ove direktive tumačiti i prosleđivati putem sebi podređenih komandi. Jasno je da će, na nivou čete, razumevanje opšte strateške vizije Vrhovnog saveta odbrane biti ograničeno, ali na četi je odgovornost i zadatak da tu viziju i direktivu sprovodi u okviru svojih sposobnosti i jasnih granica koje su joj postavljene. Opšte uzevši, u vojnoj hijerarhiji, jedinice i formacije biće u izvesnoj meri upoznate makar sa onim akcijama koje treba da izvedu za dva hijerarhijska stepena niže trupe. Naprimer, komandant brigade očekivao bi da bude podrobno upućen u aktivnosti četa u sastavu svoje brigade. U načelu, ovo bi trebalo da se vidi iz izveštavanja i drugih standardnih procedura. U ovome ličnost komandanta igra bitnu ulogu: lično sam poznavao komandante brigada koji su do najmanjeg detalja bili upućeni u vojne operacije i najnižih odeljenja i patrola. Uistinu, i brigada može doneti opšti plan za patroliranje, a jedinica na terenu treba da ga sprovede. Jedan od suštinskih elemenata komandantove sposobnosti da kontroliše svoje jedinice je sistem veza. Izvesno je da tehničke veze igraju kritičnu ulogu u kontrolisanju podređenih jedinica, ali uspešan komandant će i sam obilaziti jedinice na terenu, ne bi li video kako se ponašaju i da li imaju nekih problema. Druga korist od takvog obilaska jedinica je, naravno, da se upozna sa prirodom terena na kome očekuje da njegove jedinice dejstvuju, kao i mogućnost da lično rukovodi. U toku intenzivnih operacija, izveštavanje će se obavljati svakog minuta. Povrh toga, makar dva puta na dan, obično ujutru u uveče, slaće se i rutinski izveštaj o situaciji. Ovi izveštaji će obično biti, ili u formi signalne poruke, ili u pisanoj formi, i pružiće obuhvatan opis događaja o prethodnih dvanaest časova aktivnosti jedinice koja ga šalje. Iz ovoga je, dakle, jasno, da su vojne operacije, u konvencionalnoj dobro strukturiranoj i disciplinovanoj vojsci, pod strogom kontrolom i nadzorom, te da će mogućnosti za dugoročna i veća odstupanja od opštega plana biti ograničena na aktivnosti jedinica koje bismo mogli nazvati jedinicama van kontole. Jedinice van kontrole Treba razmotriti šta se može podrazumevati pod terminom "jedinice van kontrole". Po meni, one bi potpadale pod neku od sledećih kategorija:
Pogrešna procena Pogrešna procena biće česta pojava u ratnoj zbrci, a nije strana ni u mirnodopskim uslovima. Pogrešna procena podrazumeva da komandant nije primenio svoju vojnu stručnost i znanje na zdravorazumski način i profesionalno. Pogrešne procene mogu se javiti na raznim nivoima komande, ali su uobičajenije na onim nižim. Naprimer, patrola može da pređe granice u okviru kojih joj je rečeno da operiše, i da prekorači na teritoriju druge jedinice. Međutim, nije verovatno da će pogrešna procena dovesti do značajnih dugotrajnih odstupanja od vojnog plana i direktiva, jer će odgovorni komandant revnosno ispraviti svoje greške. O pogrešnoj proceni će se gotovo sigurno voditi istraga, čiji će stepen formalnosti zavisiti od ozbiljnosti greške, a mogao bi da sledi i disciplinski postupak. Kad su operacije u toku, druga mogućnost je da se komandant bez upozorenja smeni, ukoliko se smatra da je napravio pogrešnu procenu velike težine. Preterani postupci Može se desiti da komandanti na nižim nivoima, u nekoj situaciji odreaguju na preteran način i prekrše disciplinska pravila. Takvi primeri mogu biti incidenti poput bespotrebnog ubijanja zatvorenika i civila. Ovakve situacije gotovo da ne bi mogle proći nezapaženo od lanca komande. Kad se otkriju ekscesi, neposredni komandanti bi, po pravilu, imali odgovornost da pokrenu disciplinski postupak. Ako to ne učine, njihovi pretpostavljeni bili bi dužni da pokrenu disciplinski postupak, ne samo protiv počinilaca, već i protiv neposrednih komandanata koji su propustili da pokrenu odgovarajući postupak. Kada se ekscesi dešavaju konsistentno, pretpostavljeni komandanti koji obavljaju svoju dužnost morali bi biti svesni tih događaja. U tom slučaju, ukoliko komandanti ne bi preduzeli disciplinske mere, niti pokrenuli postupak, to bi značilo da su deo kriminalne politike, bilo na osnovu toga što njome upravljaju, ili što svesno propuštaju da preduzmu korake. Ovo, međutim, ne treba shvatiti kao insinuaciju da viši komandanti ne snose odgovornost za pojedinačne incidente; na njima je odgovornost da obezbede pokretanje disciplinskog postupka kad god je to neophodno. Treba imati u vidu da je u svim ovim slučajevima, u ratnoj situaciji, savršeno normalno bez prethodnog upozorenja smeniti sa komandnog položaja oficira bilo kog ranga i da to ne zahteva sudski postupak ili objašnjenje. I sam sam morao ovako da postupam, a video sam da to čine i drugi. Dakle, svakom komandantu na raspolaganju stoji ova momentalna sankcija, ako zna ili sumnja da se dešavaju ovi ekscesi, ali nema vremena ili, možda, sredstava, da sprovede punu istragu praćenu normalnim pravnim postupkom. Ne mogu da podržim nijednu tvrdnju u kojoj se kaže da su događaji na Kosovu, opisani u optužnici i drugim dokumentima koje sam pregledao, rezultat pogrešnih procena koje su doneli niži komandanti. Široke razmere i medijska pokrivenost ovih ekscesa, kao i činjenica da nisu preduzimane disciplinske mere, podrivaju svaku takvu tvrdnju. U najboljem slučaju, viši komandni nivo morao je biti u dosluhu, a u najgorem slučaju, viši nivo vojne komande znao je da podređeni komandanti postupaju u skladu sa uputstvima o sprovođenju takve politike, ali se pretvarao da to ne vidi. Pred komandantima na svim nivoima je pravni i moralni zahtev da obezbede sprovođenje disciplinskih mera kada je to potrebno. Dozvoliti da makar i jedno ozbiljno kršenje zakona ratovanja ili međunarodnog humanitarnog prava prođe bez istrage i nekažnjeno, predstavlja ozbiljno odstupanje od komandne odgovornosti, a ta odgovornost se proteže do najviših nivoa komande. Kao što sam već pomenuo, verujem da je više civilno i vojno rukovodstvo Vojske Jugoslavije znalo za ekscese. Svesno odstupanje Veoma su retki slučajevi da komandant u nekoj operativnoj zoni može, neko duže vreme, svesno da sprovodi politiku koja je u potpunosti u neskladu sa namerama njegovih pretpostavljenih. Ovo će, opet, zavisiti od prirode operacija i njihove geografske različitosti i udaljenosti od centralnog komandnog mesta, koje su tom komandantu van kontrole i stvorile uslove za operisanje. Sada bih želeo da razmotrim uslove za samovoljno operisanje u kontekstu jugoslovenske armije, onako kako ih ja razumem iz materijala koji sam pročitao. VJ je strukturirana i vođena na ortodoksan način, i ima obuhvatne zakone i pravila. Zakon o Vojsci Jugoslavije je pohvalan i dobro formulisan dokument, kojim bi se svaki narod mogao ponositi, kada bi se preneo u pravno ponašanje njegovih oružanih snaga. Ako mogu da pretpostavim da je ovaj zakon o Vojsci postojao za vreme operacija na Kosovu, onda je jasno da su za VJ na svim komandnim nivoima važili isti oni pravni parametri koji su važili i za mene, tokom čitave moje vojne karijere, i u operacijama širom sveta. Može se, dakle, zaključiti, da je opšti smer operacija na Kosovu bio u skladu sa željama vojnog lanca komandovanja i da, ukoliko je bilo ekscesa u navedenim razmerama, onda je neko za njih, po mom mišljenju, neizbežno davao odobrenja, i to uz znanje komandanata na ratištu, kao i, po svemu sudeći, njihovih pretpostavljenih. Ovo je morao biti slučaj čak i ako nije bilo izričitih naređenja, što se moglo dešavati u situacijama kad su komandanti i sami bili svesni da gaze zakon time što dozvoljavaju da se određene stvari događaju, i za koje ne žele da budu evidentirane u pisanom obliku. Policija Ranije u svom iskazu govorio sam o odnosu koji bi trebalo da postoji, i koji bi se očekivao, između vojske i policije, tamo gde one, za razliku od civilnih, vode paralelne borbene operacije. Od suštinskog značaja bi bilo da imaju jednog zajedničkog glavnokomandujućeg. Da je policija, u ovom slučaju, zatražila podršku za podizanje nivoa naoružanja i brojnog stanja snaga, ako je to van njenih sopstvenih mogućnosti, onda bi vojni komandant obezbedio tu podršku. Ova podrška mogla bi biti artiljerijska, oklopna ili inžinjerijska, i vojni komandant bi, sigurno, želeo da zna kako će se ona koristiti. Međutim, ako je policija imala ovlašćenja isključivo za aktivnosti koje se tiču reda i mira među građanstvom, to bi se smatralo samo njihovom normalnom nadležnošću. Ukoliko oni u toku vršenja tih dužnosti počine zločine, ili se na drugi način ogreše o zakon, vojsci bi bilo teško da interveniše više od toga što će slučaj prijaviti, osim ukoliko nije dobila posebna ovlašćenja. Ako bih ja, radeći u takvim uslovima, ustanovio da se moj saveznik policija ponaša nedisciplinovano i nezakonito, sigurno bih to prijavio, i očekivao bih da dobijem uveravanje da se, na nivou na kome se susreću policija i vojska, preduzimaju koraci po pitanju ove situacije. Ukoliko bi policija operisala kao borbena sila, postojao bi zahtev da se između snaga uspostavi normalan vojni sistem topografskih granica. Ako bi policija učestvovala u većim operacijama, kao što je premeštanje stanovništva ili izbeglica sa jednog područja na drugo koje je na teritoriji pod vojnom komandom, onda bi postojao zahtev za postavljanjem oficira veze i za tim da vojska bude upoznata sa tim šta se tačno događa, kako bi te događaje mogla da koordiniše sa pokretom sopstvenih trupa i svojim vojnim operacijama. Još jednom da kažem, pod pretpostavkom da su informacije koje sam pročitao u optužnici i drugim dokumentima tačne, potpuno je jasno da ni policija ni Vojska ne bi mogle same, bez međusobne saradnje, i operišući unilateralno, da sprovedu u njima opisane akcije. Na osnovu onoga što sam pročitao o operacijama, mislim da je na Kosovu isključena mogućnost da, zbog visokog intenziteta operacija, nije bilo uslova da se uoče i prijave ekscesi. Srpske snage u to vreme nisu učestvovale u neprekidnoj, intenzivnoj, bici protiv velike, konvencionalne armije, i mogle su imati vremena da ispravno procenjuju informacije koje im dostavljaju jedinice na terenu, kao i one koje dobijaju putem medija. Po mom mišljenju, dakle, argumentom da se u "vihoru rata" svašta događa, teško da se može objasniti zašto su ekscesi prolazili nekažnjeno. Rezime Nemam sumnji u to da se obimne i dugotrajne aktivnosti na Kosovu nisu mogle odvijati bez znanja, uputa (bilo da su date greškom ili namerno) i saglasnosti najviših redova angažovanih snaga vojske i policije, kao i tadašnjeg civilnog rukovodstva SRJ. Znači da posebno Predsednik SRJ, pogotovu ako se ima na umu njegova dodatna uloga glavnokomandujućeg oružanih snaga, snosi direktnu odgovornost. Gornjem zaključku u prilog ide i očigledna činjenica da se nisu preduzimale disciplinske mere. Naprotiv, zvaničan stav raznih i odgovornih komandnih nivoa bio je povlađivanje i uvažavanje.
PRILOG A Izveštaja vojnog eksperta Tužioca BIOGRAFSKI PODACI Ja sam general (u penziji) Sir Peter de la Billiere. Rođen sam 1934. godine, i po završetku škole i osnovne vojne obuke, u septembru 1952. godine, priključio sam se lakoj pešadiji u Durhamu, u činu potporučnika. Odmah sam upućen u Koreju, u 1. bataljon, gde sam tokom Korejskog rata komandovao vodom od nekih 35 ljudi. Otprilike šest meseci u toku toga rata, učestvovao sam uglavnom u odbrambenoj borbi. Tokom tog perioda, doživeo sam neke od najžešćih artiljerijskih koncentracija neprijatelja od Drugog svetskog rata, a mnogi od njih bili su jednakog ili i većeg intenziteta nego većina bitaka u Drugom svetskom ratu. Zahvaljujući tome, stekao sam dragocen uvid u pritiske, opasnosti i odgovornosti niže komande u ratu velikih razmera. Po završetku Korejskog rata, otišao sam u Egipat, gde sam i dalje zapovedao istim vodom. Dve godine sam ostao u istom zvanju i učestvovao sam u bezbednosnim operacijama u oblasti Sueckog kanala pod britanskom okupacijom. To mi je omogućilo da produbim svoje znanje o vojnom rukovođenju i upravljanju ljudstvom, i da steknem dragoceno iskustvo u vođenju operacija unutrašnje bezbednosti na nižem nivou. Od sledećih dvadeset i šest godina, oko dvadeset sam proveo na komandnim položajima u okviru jedinice specijalnih snaga Britanske armije, poznate pod nazivom Specijalne vazdušne jedinice /Special Air Service, skraćeno SAS/. Zahvaljujući toj činjenici, rukovodio sam operacijama po čitavom svetu: u Malaji protiv komunističkih ustanika; na Borneu protiv indonežanske infiltracije u današnju Maleziju; i na Srednjem istoku, protiv komunističkih pobunjenika koji su napadali i pokušavali da zbace omansku vladu, te preuzmu kontrolu nad Hormuškim moreuzom. Ovo mi je dalo izvrsan uvid u blisku saradnju sa stranim armijama, koje mogu imati i drugačiju organizaciju, standarde obuke i procedure od Britanske armije. U Malaji, naprimer, blisko sam sarađivao sa policijom u anti-terorističkim operacijama u dubini džungle, i često sam u džungli boravio i po četiri meseca. Stekao sam iskustvo u planiranju operacija sa oružanim policijskim snagama, i u tome kakve su komisije i procedure potrebne da bi zajedničke operacije vojske i policije bile uspešne i koordinisane. Naprimer, na različitim nivoima na kojima sam komandovao, od najviših do najnižih nivoa čete i voda, postojale su komisije za planiranje, čiji je zadatak bio ne samo da identifikuju neprijatelja i donesu odluku o lokalnoj strategiji i vođenju operacija u okviru opštih smernica koje je formulisala vlada zajedno sa vrhom vojne komande, već i da obezbede da policijske i vojne snage rade usaglašeno. Kasnije sam takođe bio odgovoran i za uspostavljenje anti-terorističkih snaga britanske vojske, koje je trebalo da rade u sprezi sa snagama britanske policije u borbi protiv bilo kakve opasnosti od terorizma, koja bi pretila samom Ujedinjenom Kraljevstvu. Kasnije, 1980. godine, predvodio sam ove snage u događaju poznatom kao "opsada iranske ambasade". Ovom operacijom komandovala je policija, a naše vojne snage blisko su sarađivale. Nalazio sam se u Kancelariji za izveštavanje koju je uspostavio kabinet vlade /Cabinet Office Briefing Room (COBR)/, gde sam imao odgovornost za vođenje vojne strane operacija, i održavanje veze između naših vojnih snaga, s jedne strane, i britanske vlade, ponekad premijera, s druge. Između 1955. i 1983. godine, u dva navrata sam bio dodeljen stranim armijama, najduže na dve godine. Predvodio sam delegaciju britanske vojske u Sudanu, i služio sam u arapskoj armiji, Regularnoj saveznoj armiji /Federal Regular Army, skraćeno FRA/, koja je u Adenu, sadašnjem Jemenu, radila uporedo sa britanskom. U Jemenu sam bio oficir za obaveštajne poslove zadužen za obaveštavanje Armije i sarađivao sam sa vladinim obaveštajnim službama na uspostavljanju zajedničkih operacija sa Britanskom armijom i FRA. Ove operacije su imale za cilj da se obezbede slobodni kanali za snabdevanje udaljenih garnizona u opustošenoj zemlji, a potom i da se napadaju plemenski položaji, koji su ugrožavali bezbednost ondašnjeg režima u Adenu. Kao major, 1966. godine sam pohađao višu štabnu školu /Military Staff College/, koja predstavlja suštinsku obuku u svim oblicima operativnog rada štaba i koja je preduslov za viši komandni položaj u Armiji. Godine 1982, pohađao sam najviši stepen više štabne škole, tj. Kraljevski koledž za studije odbrane /Royal College of Defence Studies/, kao brigadir pred unapređenjem. Ovaj Koledž studente treba da pripremi za viša komandna mesta i da ih uputi u odnos politike i vojnih operacija. Od 70-tak studenata na mojoj godini, oko 40 je bilo iz drugih zemalja, a britanske studente su činili sva tri vida vojske, zatim policija i viši diplomatski službenici. Pošto sam u toku rata na Folklandima, kao brigadni komandant komandovao specijalnim snagama, kasnije, po završetku rata, služio sam kao vojni komesar i vojni komandant na Folklandskim ostrvima. Na ovoj dužnosti komandovao sam snagama od 5000 ljudi, u odbrani i obnovi Folklanda. Bio sam u Pravnom savetu i radio sam uporedo sa civilnim komesarom na razvoju ostrva i ponovnom uspostavljanju njihove infrastrukture. Nakon ove službe, koja je trajala nekih četrneast meseci, imenovan sam za generalnog oficira sa komandom nad svim trupama i vojnom infrastrukturom u Walesu, što me je dovelo u blizak kontakt sa policijom i lokalnim vlastima, i učinilo me odgovornim za razvoj odnosa vojske i stanovništva. Nakon ovoga, imao sam sličnu dužnost u Jugoistočnoj oblasti /South East District/, gde sam pod sobom imao 80.000 ljudi i najveću vojnu infrastrukturu u Ujedinjenom Kraljevstvu u to vreme. Verovatno zahvaljujući ovim višim položajima i višegodišnjem iskustvu u arapskim zemljama, izabran sam za zapovednika Britanskih snaga u ratu u Zalivu. Posle Amerikanaca, Britanija je rat uputila najveći vojni kontingent, tako da sam komandovao 45.000 ljudi i žena, brojnim brodovima, vazduhoplovstvom, kao i oklopnom divizijom i drugim pomoćnim pozadinskim snagama i snagama za snabdevanje. U okviru Koalicije radio sam direktno sa američkim glavnim komandantom, a istovremeno sam odgovarao i sopstvenom glavnom komandantu u Engleskoj, i, naravno, vladi i ministrima. Operacije su me dovele u blisku saradnju na izradi planova sa britanskim i stranim diplomatama, a posebno sa našim ambasadorom. Zahvaljujući ovoj operaciji stekao sam jedinstveno iskustvo u komandovanju na najvišem nivou u toku rata, kao i u odnosu koji postoji između vojnog komandanta na terenu i vlade i političkih kontrolora, kako u Ujedinjenom Kraljevstvu, tako i u mnogim drugim zemljama. Moje poslednje poslanstvo u funkciji generala Britanske armije bilo je da, posle uspešnog okončanja rata u Zalivu, zastupam britansku vladu i Ministarstvo odbrane u njihovim odnosima širom arapskog sveta. Putovao sam širom zemalja članica arapskog Saveta za saradnju u Zalivu /GCC/, Sirji i Egiptu, i vodio razgovore i pomagao planiranje političkog i vojnog restruktuiranja zemlje, neophodnog za ponovno uspostavljanje kohezivne odbrambene vlasti u čitavom regionu. Dakle, učestvovao sam u operacijama u svim bitnim činovima. U Malaji i Borneu stekao sam veliko iskustvo u radu u operacijama i njihovom planiranju, sa policijom i vidovima podrške kao što su artiljerija, vazduhoplovstvo i mornarica, na praktičnom i relativnom niskom nivou u smislu ranga. Tokom opsade iranske ambasade, imao sam jedinstveno iskustvo da blisko sarađujem sa policijom, u zemlji gde je policija imala primat. U armijskoj višoj štabnoj školi i, potom, na Kraljevskom koledžu za studije odbrane, dobio sam dobru obuku u upravljanju zajedničkim operacijama i o saradnji sa stranim vladama, na operacijama koje su test vojne i diplomatske sposobnosti. Moje operativno iskustvo obuhata veliki raspon operacija, od rata punih razmera u Koreji, preko protiv-ustaničkih operacija u džungli u Malaji, gde sam učestvovao u zajedničkim operacijama policije i vojske, pa do operacija sa civilnim domaćim stanovništvom na Borneu, gde sam u dubini džungle, kao komandir voda, bio odgovoran za operacije sprečavanja upada preko granice. Značajno iskustvo imam i u borbi protiv terorizma u Ujedinjenom Kraljevstvu. Kao glavnokomandujući britanski komandant trupa SAS-a, tokom opsade iranske ambasade stekao sam dobar uvid u ograničenja Armije i njen modus operandi u radu sa policijom i vladom, na najvišem nivou i u uslovima normalnih ograničenja koja za vreme mira postoje u Ujedinjenom Kraljevstvu. U nekoliko navrata sam bio odgovoran direktno britanskom premijeru. To je bio slučaj i tokom opsade iranske ambasade i tokom rata u Zalivu, kao i u drugim prilikama kada sam, kao prekomorski oficir za vezu, odgovorao direktno vladi. Iskustvo u saradnji sa vladom, na visokom komandnom nivou u ratu, bilo mi je posebno dragoceno u ratu u Zalivu, gde sam morao da radim zajedno sa saveznicima i snagama koalicije iz 30-tak različitih zemlja, i gde sam morao da igram značajnu i uticajnu ulogu u koalicijskoj armiji, koja je brojala 850.000 ljudi. Imao sam punu odgovornost za sprovođenje politike i direktiva britanske vlade na ratištu. Prilikom sastavljanja izveštaja za tužioca, stavljen mi je na raspolaganje materijal sa podacima o činjeničnom kontekstu, uključujući i izveštaj u dva dela vojnog analitičara tužioca, Philipa Cooa. Pored toga, imao sam na raspolaganju i neke dokumente, koji se direktno ili indirektno odnose na VJ. Na neke od njih pozivao sam se u svom izveštaju. Tužilac je od mene zatražio mišljenje u dve oblasti:
Svoju ulogu ne vidim kao eksperta o VJ ili konfliktu na Kosovu, već je vidim u tome da pokažem, na osnovu višegodišnje obuke i iskustva, složenu prirodu rukovođenja i komandovanja vojnim operacijama, kako bi se one mogle razmatrati u ispravnom kontekstu.
|
| [1]
Biografski podaci dati su u Aneksu A ovoga izveštaja.
[2] Dokazni predmet K1179 ERN DA 15-4171-DA15-4570, priručnik VJ Rukovođenje i komandovanje, 1997, str. 56. [3] Dokazni predmet K1179 ERN DA 15-4171-DA15-4570, priručnik VJ Rukovođenje i komandovanje, 1997. g. [4] Dokazni predmet K2695, ERN K004-9183-K004-9186, Naredba za napad BG-4/125. motorizovane pešadijske brigade od 13. Februara 1999. godine. [5] Dokazni predmet K1179 ERN DA 15-4171-DA15-4570, priručnik VJ Rukovođenje i komandovanje, 1997, str. 228-229. [6] Dokazni predmet K1179 ERN DA 15-4171-DA15-4570, priručnik VJ Rukovođenje i komandovanje, 1997, str. 62-63. [7] Dokazni predmet K1179 ERN DA 15-4171-DA15-4570, priručnik VJ Rukovođenje i komandovanje, 1997, str. 88-95. Ovaj odeljak priručnika VJ daje detaljan uvid u odbrambenu politiku SRJ i strateška pitanja rukovođenja i upravljanja. [8] Saopštenje za javnost Načelnika Štaba Vojske Jugoslavije, generala pukovnika Nebojše Pavkovića. Preuzeto iz "Vesti" od 14. juna 2001. godine, sa website-a Vojske Jugoslavije (www.vj.yu). [9] Dokazni predmet K1179 ERN DA 15-4171-DA15-4570, priručnik VJ Rukovođenje i komandovanje, 1997, str. 223-234. [10] Analiza vojnog analitičara Tužilaštva, 1. deo, odeljak B (MUP), pasus 44, str. 23. [11] Dokazni predmet K2277, ERN 0301-4812-0301-4994, Vojska Jugoslavije i Kosovo i Metohija 1998 - 1999. Primena pravila Međunarodnog prava oružanih sukoba. Izdavač: Vojska, str. 56-57. Isečak iz naređenja komandanta Prištinskog korpusa, generala Pavkovića, od 20. jula 1998. godine. [12] Dokazni predmet K2277, ERN 0208-3388-0208-3388, Primena pravila Međunarodnog prava oružanih sukoba, jun 2001. godine. [13] Dokazni predmet K2277, ERN 0208-3388-0208-3388, Primena pravila Međunarodnog prava oružanih sukoba, jun 2001. godine, str. 110. [14] Dokazni predmet K2277, ERN 0208-3388-0208-3388, Primena pravila Međunarodnog prava oružanih sukoba, jun 2001. godine, str. 110. [15] Dokazni predmet K2277, ERN 0208-3388-0208-3388, Primena pravila Međunarodnog prava oružanih sukoba, jun 2001. godine |