|
U sastavu:
Sekretar: g. Hans Holthuis Odluka od: 8. novembra 2001.
ODLUKA PO PRELIMINARNIM PODNESCIMA
Tužilaštvo:
Optuženi:
Amici Curiae:
1. Ovo Pretresno veće Medunarodnog suda za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja medunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. (dalje u tekstu: Međunarodni sud) razmotrilo je dve predstavke koje je optuženi podneo 9. i 30. avgusta 2001. (dalje u tekstu zajedno: predstavke).1 Tužilaštvo (dalje u tekstu: optužba) je svoje odgovore podnelo 16. avgusta i 13. septembra 2001. 2 Dana 19. oktobra 2001, amici curiae, imenovani na zahtev Pretresnog veća, podneli su podnesak u kojem obrazlažu pitanja koja optuženi pokreće u svojim predstavkama, 3 na koji je optužba odgovorila 26. oktobra 2001.4 Pretresno veće je 29. oktobra 2001. saslušalo obe strane i amici curiae.
Dana 30. oktobra 2001, Pretresno veće je donelo usmenu odluku kojom odbija zahteve i najavljuje pismenu odluku. Pretresno veće sada u pismenom obliku iznosi razloge za svoju odluku.
3. Ova odluka
se odnosi na sve pismene i usmene argumente koje su izneli optuženi
, optužba i amici curiae. Iako su neki argumenti već rešavani
pred Međunarodnim sudom, Veće ih je sve veoma pažljivo razmotrilo.
Treba reći da je obaveza svakog sudskog tela da ozbiljno rešava
pitanje osporavanja zakonitosti svog osnivanja. Veće je uvažilo
argumente koje su izneli amici curiae da u slučaju optuženog
, koji se sam brani, treba uzeti u obzir argumente koje nije pokrenuo
optuženi lično, ali koji implicitno proizilaze iz njegovog prigovora
i argumenata.5 Ovaj argument je u određenoj
mjeri utemeljen. Međutim, kod određivanja da li se neki konkretan
podnesak može smatrati preliminarnim podneskom u smislu pravila 72 Pravilnika
o postupku i dokazima Međunarodnog suda (dalje u tekstu: Pravilnik),
Veće je kod njegovog tumačenja obavezano odredbama tog pravila
i praksom Međunarodnog suda.6
1. Pitanje obavezujućeg učinka odluka Žalbenog veća 4. Bez obzira na odluku Žalbenog veća u predmetu Aleksovski7 da su odluke Žalbenog veća obavezujuće za Pretresno veće, amici curiae iznose da sudska praksa Žalbenog veća nije obavezujuća eo ipso, već samo kao smernica Pretresnom veću. Međutim, iako to očito nije tačno,8 Veće smatra ispravnim da se pitanja pokrenuta u podnesku po kojem je Žalbeno veće donelo odluku po Žalbi na nadležnost Suda u predmetu Tadić 9 u potpunosti uzmu u razmatranje te da ono treba da iznese vlastite razloge svojih zaključaka. 2. Nezakonito osnivanje Međunarodnog suda (a) Zakonitost 5. Optuženi iznosi da je Međunarodni sud nezakonito telo, pošto Savet bezbednosti nije bio nadležan za njegovo osnivanje. Amici curiae su podržali taj argument i dodatno zatražili da se argumenti optuženog o zakonitosti Međunarodnog suda prošire kako bi uključili argumente navedene u paragrafima 27, 32, 41, 43, 44 i 55 Žalbe na nadležnost Suda u predmetu Tadić. Veće prihvata taj zahtev u razmatranje. Osnov za osporavanje zakonitosti Međunarodnog suda jeste da Savet bezbednosti nije bio ovlašten, na osnovu Glave VII povelje Ujedinjenih nacija, da osnuje Međunarodni krivični sud.
6. Relevantna odredba je član 41 Povelje kojom je Savet bezbednosti ovlašten da usvaja mere, izuzev upotrebe oružane sile, koje treba da obezbede da se njegove odluke sprovedu u delo, ispunjavajući svoju obavezu iz člana 39 da održava ili uspostavlja međunarodni mir i bezbednost. Član 41 navodi neke mere koje Savet bezbednosti može preduzeti. Sasvim je jasno da taj spisak nije konačan te da Savet bezbednosti može da usvaja i druge mere, osim onih koje su posebno navedene, pod uslovom da se radi o merama u svrhu održavanja ili uspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti.
Po mišljenju Veća, osnivanje Međunarodnog suda s ovlašćenjem za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava u bivšoj Jugoslaviji i s obavezom garantovanja optuženima svih prava jeste pre svega, u kontekstu sukoba u toj zemlji u to vreme, mera uspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti. Osim toga, uloga Međunarodnog suda u promovisanju mira i pomirenja u bivšoj Jugoslaviji naglašena je u rezoluciji 827 Saveta bezbednosti kojom je Sud osnovan.10 Žalbeno veće u Odluci po žalbi na nadležnost Suda u predmetu Tadić došlo je do istog zaključka i zaključilo da je osnivanje Međunarodnog suda u potpunosti u okviru ovlašćenja Saveta bezbednosti na osnovu člana 41.11 U skladu s tim, Veće odbija ovaj argument.
8. Optuženi navodi da je osnivanje ad hoc suda za jednu zemlju protivno pravdi i pravu; da ad hoc sud krši osnovne principe svakog prava te da međunarodni sud, osnovan da krivično goni za dela u okviru samo jednog naroda, i to uglavnom, ako ne i u potpunosti, unutar jedne ograničene grupe ljudi, unapred programiran za progon i ne može da garantuje ravnopravan tretman.12 Tela koja se bave zaštitom ljudskih prava u nekoliko navrata su ad hoc tribunale proglasile zakonitim.13 Odluke tih tela utvrđuju da ne postoji ništa samo po sebi nezakonito u osnivanju nekog ad hoc sudskog tela i da je važno pitanje da li je to telo osnovano u skladu s pravom u smislu da, kao što je konstatovano u Žalbi na nadležnost Suda u predmetu Tadić, optuženom treba zaista pružiti potpune garancije da će mu se pravično suditi u skladu sa članom 14 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima .14
10. Međunarodni sud ispunjava taj zahtev, pošto su prava optuženog koja odgovaraju onima iz Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, (MPGPP) ugrađena u Statut Međunarodnog suda, a posebno u njegov član 21.
11. U skladu s tim, ovaj argument se odbija.
(b) Nezavisnost 12. Amici curiae, u paragrafu 10 svog podneska osporavaju zakonitost Međunarodnog suda zbog nepostojanja nezavisnosti. Oni navode da optuženi tvrdi da Međunarodni sud nije nezavisan jer postoji utisak o nedostatku nezavisnosti tužioca pri donošenju odluke da se uopšte podigne optužnica protiv optuženog.15 Optužba tvrdi da su amici curiae propustili pokazati da Tužilaštvo nije nezavisno . Navodi da takvo pozivanje od strane Saveta bezbednosti ne kompromitira nezavisnost Tužilaštva u meri većoj od one kad nevladine organizacije i druge grupe s vremena na vreme pozivaju na pokretanje istraga o ratnim zločinima koji su u nadležnosti Međunarodnog suda. U stvari, Tužilaštvo tvrdi da pozivanje nije isto što i davanje uputstava.16
13. Član 16, paragraf 2, Statuta kaže:
Tužilac deluje nezavisno, kao zasebni organ Međunarodnog suda. On ne sme da traž i ni da prima uputstva ni od koje vlade ni od bilo kog drugog izvora.
14. Sasvim je jasno, da kad bi se utvrdilo da tužilac nije postupao nezavisno, radilo bi se o kršenju tog člana, što bi pogotovo bio slučaj ukoliko bi podizanje optužnice protiv optuženog bilo rezultat mala fides tužioca.
15. U ovom predmetu nije predočena ni trunka dokaza, bilo od optuženog bilo od amici curiae, u prilog tvrdnji da se kod podizanja optužnice protiv optuženog radilo o mala fides ili zloupotrebi ovlaštenja od strane tužioca. U svakom slučaju , činjenica da je Savet bezbednosti pozvao tužioca da započne prikupljati informacije o nasilju na Kosovu koje bi moglo spadati pod njegovu nadležnost,17 te da je tužilac podigao optužnicu protiv optuženog nakon provedenih istraga, ne mogu dovesti u pitanje nezavisnost tužioca. To se ni po čemu ne razlikuje od situacije u nacionalnom zakonodavstvu gde vlada određuje politiku tužilaštva. S tim u vezi , član 18, paragraf 1 Statuta obavezuje tužioca na sledeće:
Ono što bi moglo osporiti njegovu nezavisnost nije započinjanje istraga na temelju informacija iz nekog konkretnog izvora, kao što je Savet bezbednosti, već to da li je tužilac, kod ocenjivanja informacija i donošenja odluka o optuživanju neke konkretne osobe, postupio na osnovu instrukcija neke države, institucije ili nekog lica. Ne postoji nikakva sugestija da je kod donošenja odluke o podizanju optužnice protiv optuženog tužilac postupio na osnovu instrukcija neke države, tela ili nekog lica. U skladu s tim, ovaj argument se odbija.
16. S ovim argumentima povezana je i tvrdnja amici curiae da u svrhu izbegavanja kritika o samoodređivanju valjanosti, Međunarodni sud bi morao tražiti savetodavno mišljenje o pitanjima svoje nadležnosti od Međunarodnog suda pravde. S tim u vezi optužba tvrdi da Međunarodni sud nije nadležan da traži savetodavno mišljenje tog Suda. Optužba nadalje konstatuje da je Žalbeno veće u Odluci po žalbi na nadležnost Suda u predmetu Tadić utvrdilo da je Međunarodni sud nadležan da donosi odluke u pitanjima koja se tiču njegove sopstvene nadležnosti.18
17. Veće odbacuje argument koji su izneli amici curiae i pritom konstatuje da ne treba da ima bilo kakve ograde u pogledu nadležnosti da utvrduje sopstvenu nadležnost, kao što je utvrdilo Žalbeno veće u Odluci po žalbi na nadležnost Suda u predmetu Tadić, budući da je to neophodna komponenta vršenja sudske funkcije .19 3. Pravično suđenje i zaštita ljudskih prava
18. Amici curiae navode da optuženi, tvrdeći da mu Međunarodni ne može osigurati pravično suđenje ni zaštititi njegova osnovna ljudska prava, implicitno tvrdi da je Sud pristran.20 U svakom slučaju , sam optuženi u odnosu na Međunarodni sud tvrdi da sama psihologija te ustanove ima karakter progona. Malo je sudija, koji su postavljeni da rade na Sudu osnovanom pod takvim okolnostima, koji bi se osećali slobodni da donesu oslobađajuću presudu bio kome, osim najmarginalnijem ili očito krivo optuženom, kako bi samo prividno stvorili utisak objektivnosti.21 19. Ovo Veće smatra da taj argument predstavlja tvrdnju o pristranosti Međunarodnog suda, pa prema tome i samog Veća. Iako to ne spada u obim pravila 72, Veće mora da razmotri argument da optuženom nije osigurano pravično suđenje zbog toga što su članovi veća pristrani. U Presudi po žalbi u predmetu Furundžija, Pretresno veće je u pogledu navoda u žalbi koji se odnose na pristranost odlučilo da žalilac ,
ako je to pitanje smatrao relevantnim, mogao ga je pokrenuti pred Pretresnim već em, bilo pre ili za vreme suđenja. Na osnovu gorenavedenog, Žalbeno veće bi moglo zaključiti da se žalilac odrekao svog prava da to pitanje potakne sada, i moglo bi odbaciti taj osnov žalbe.22
20. Jedini osnov koji je optuženi naveo za tvrdnju o pristranosti jeste onaj koji je gore naveden.23
21. U predmetu Furundžija, Pretresno veće je bilo mišljenja da postoje tri načina na koja se može dokazivati pristranost nekog sudije. Prvo, dokazivanjem stvarne pristranosti. Drugo, ako sudija ima finansijski ili neki drugi interes u predmetu u kojem sudi. Treće, ako bi okolnosti kod razumnog i valjano informisanog posmatrača izazvale razumnu bojazan od pristranosti.24 22. U okolnostima ovog predmeta, samo je treći kriterij relevantan: ništa nije predočeno , niti od strane optuženog, niti od strane amici curiae, na osnovu čega bi razuman i valjano informisan posmatrač mogao strahovati da je Veće pristrano. Taj argument se, prema tome, odbija.
(b) Navodi o kršenju prava optuženog na privatnost i slobodu izražavanja 23. Amici curiae tvrde da zabrana svake komunikacije optuženog s medijima krši njegovo pravo na privatnost i slobodu izražavanja. Tvrde, takođe, da bez ispravnog iznošenja razloga, to se veoma lako može smatrati izrazom nepostojanja nezavisnosti Međunarodnog suda.25 Optužba tvrdi da argumenti optuženog s tim u vezi nisu pravne prirode, pošto se odnose na Pravilnik o pritvoru26 i pitanje komunikacija .27 24. Cak ni najliberalnije tumačenje pravila 72 ne bi moglo podvesti ovu tvrdnju pod to pravilo. To nikako nije tema za preliminarni podnesak. Međutim, čak i da je tako, ograničenja koja se postavljaju optuženom u pritvoru s obzirom na njegovu slobodu izražavanja u potpunosti potpadaju pod kategoriju dopuštenih ograničenja prema MPGPP-u, tj. predviđena su pravnim aktima i neophodna zbog raznih razloga od javnog interesa, uključujući javni red.28 Evropska konvencija o ljudskim pravima propisuje slična ograničenja prava na slobodu izražavanja. Ona kaže da ostvarivanje tih sloboda može biti predmet onih formalnosti , uslova, ograničenja ili kazni koje su propisane zakonom i neophodne su iz niza razloga, uključujući sprečavanje nereda ili zločina.29 Nadalje, treba napomenuti da princip 19 sadržan u Principima zaštite svih osoba u bilo kojoj formi pritvora ili zatvora glasi:
Pritvoreno ili zatvoreno lice ima pravo primati posete i dopisivati se posebno s članovima svoje porodice i biće mu dana adekvatna mogućnost komuniciranja s vanjskim svetom, što je predmet razumnih uslova i ograničenja propisanih zakonom ili zakonskim propisima.30 (naglasak dodat) 25. U skladu s tim, ovaj argument se odbija.
(a) Nepostojanje nadležnosti zbog bivšeg statusa predsednika 26. Veće konstatuje da ovaj argument optuženi nije eksplicitno izneo. U odlomku kog su citirali amici curiae stoji da Međunarodni sud nema nadležnost nad predsednikom Miloševićem.31 Veće će se, usprkos tome, pozabaviti ovim argumentom, pošto su ga pokrenuli amici curiae. Optužba tvrdi da član 7, paragraf 2, Statuta odražava medunarodno običajno pravo i posebno konstatuje da je Međunarodni krivični sud za Ruandu osudio Jeana Kambandu, bivšeg premijera Ruande, zbog njegove uloge u genocidu koji se desio u toj državi 1994. godine.32
27. Član 7, paragraf 2 Statuta propisuje da Službeni položaj bilo kog optuženog lica, bilo da se radi o šefu države ili vlade ili o odgovornom državnom funkcioneru, ne oslobađa takvo lice krivične odgovornosti niti ublažava kaznu.
Amici curiae izjavljuju da tvrdnja optuženog treba da se shvati kao poricanje valjanosti tog člana.
28. Apsolutno nema nikakvog osnova za osporavanje valjanosti člana 7, paragraf 2 , koji u ovom slučaju odražava pravilo međunarodnog običajnog prava.
29. Ovo pravilo vuče poreklo iz razvoja doktrine individualne krivične odgovornosti nakon II svetskog rata, kad je ona ugrađena u pravilo 7 Nirnberške povelje33 i član 6 Povelje tokijskog suda.34 Običajni karakter pravila je dalje potvrđen njegovim ugrađivanjem u veliki broj drugih instrumenata, kao i u sudsku praksu.
30. Što se instrumenata tiče, treba pomenuti sledeće: Član IV Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida;35 Princip III Nirnberških principa;36 Član 6 Statuta Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu;37 član 6, paragraf 2 Statuta Posebnog suda za Sierra Leone; 38 član 27 Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda (dalje u tekstu: MKS);39 član 7 Nacrta kodeksa o krivičnim delima protiv mira i bezbednosti čovečanstva.40
31. Posebno treba spomenuti Rimski statut MKS-a koji je, iako još nije stupio na snagu, potpisalo 139 država i ratifikovalo 43 od 60 potrebnih za njegovo stupanje na snagu. To je multilateralni instrument od ogromnog značaja koji je, već i u ovoj fazi, dobio prilično široku podršku. Veće, takođe, pridaje posebnu važnost Nacrtu kodeksa o zločinima protiv mira i bezbednosti čovečanstva Komisije za međunarodno pravo, sastavljenom 1996. godine. Veće citira ta dva savremena instrumenta kao dokaz običajno-pravne prirode pravila da šef jedne države ne može svoj službeni položaj navoditi kao zaštitu od krivične odgovornosti za zločine za koje je nadležan Međunarodni sud.
32. Cak štaviše, sudska praksa takođe potvrđuje to pravilo: u Nirnberškoj presudi stoji :
33. Nedavno, u predmetu Pinochet42 Dom lordova je doneo odluku da senator Pinochet nema pravo na imunitet za dela mučenja i udruživanje radi činjenja takvih dela, koja je, tvrdi se, počinio u svojstvu šefa države. Lord Millett je posebno konstatovao:
34. U skladu s tim, ovaj se argument odbija.
(b) Nepostojanje nadležnosti po osnovu nezakonite predaje 35. Ovaj osnov su amici curie korisno obrazložili u paragrafu 15. Izneli su argument da je predaja optuženog Međunarodnom sudu nezakonita zbog sledećih razloga:
(a) Međunarodni sud poslao je nalog za hapšenje vlastima Savezne Republike Jugoslavije , a ne vladi Republike Srbije. Međutim, transfer optuženog na Međunarodni sud izvršila je vlada Republike Srbije. Ta vlada nije imala ovlašćenje da postupa na taj način .
(b) Vlada Republike Srbije nije imala međunarodnu obavezu saradnje sa Međunarodnim sudom.
(c) Član 18 saveznog Ustava ne predviđa izručenje ili transfer jugoslovenskih građana nekom međunarodnom telu.
(d) U okolnostima utvrđenim u stavcima (a), (b) i (c) gornjeg teksta, transfer optuženog je povreda postupka zbog toga što je zaobiđena procedura Savezne Republike Jugoslavije i on je nezakonito prebačen na Međunarodni sud.
36. Što se ovog pitanja tiče, optužba tvrdi da se radi o ustaljenom pravnom principu da se države ne mogu oslanjati na nacionalno zakonodavstvo zanemarujući svoje međunarodne obaveze. S tim u vezi, optužba konstatuje da je Savezna Republika Jugoslavija bila pod međunarodnom obavezom, u smislu člana 9, paragraf 1, i člana 29 Statuta, da izvrši transfer optuženog na Međunarodni sud.43
37. Član 9, paragraf 4, MPGPP-a utvrđuje:
Svako lice koje je lišeno slobode usled hapšenja ili pritvora ima pravo da podnese žalbu sudu kako bi ovaj rešavao bez odlaganja o zakonitosti pritvora i naredio njegovo puštanje na slobodu ako pritvor nije zasnovan na zakonu.
38. Ova odredba nije sadržana u Statutu Međunarodnog suda. Međutim, s obzirom na to da se radi o jednom od osnovnih prava optuženog u skladu s međunarodnim obi čajnim pravom, ono je ipak primenjivo i treba reći da ga ovaj Međunarodni sud uzima u obzir u svom postupanju.
39. U predmetu Barayagwiza,44 Žalbeno veće Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu naglasilo je važnost prava optuženog da se pozove na odredbu koja se u nekim jurisdikcijama common law sistema naziva habeas corpus.
40. Jedna od osnovnih karakteristika prava optuženog da osporava zakonitost svog pritvora jeste da o tom osporavanju treba rešavati što je hitnije moguće. Zbog toga Veće ovaj podnesak smatra postupkom osporavanja zakonitosti pritvora optuženog. Ono to može učiniti, jer je osporavanje potaknuo optuženi, a Veće je čulo argumente po tom pitanju od svih strana, kao i od amici curiae.
41. Na pretresu je optužba ustvrdila da Savezna Republika Jugoslavija nema nikakvo ovlaštenje izvršenja; to znači da sve transfere, odluke policije ili obavezujuće mere koje se preduzimaju treba da izvrši Republika Srbija Š Ć koja izvršava i sprovodi hapšenja i transfere, što je bio slučaj i sa drugim optuženima koji su bili preba čeni iz Beograda. 45
42. Pravilo 58 propisuje:
43. Pitanje koje se ovde javlja jeste da li je to pravilo primenjivo, pošto je obaveza prema članu 29 bila obaveza Savezne Republike Jugoslavije, a ne Republike Srbije. 44. Nalozi za hapšenje Međunarodnog suda od 24. maja 1999. i 22. januara 2001 . upućeni su vlastima Savezne Republike Jugoslavije, a ne vlastima Republike Srbije . Poslednji nalog za hapšenje primio je ličnom dostavom 6. aprila 2001. savezni ministar pravde u Beogradu. Dana 3. maja, predsednik Okružnog suda u Beogradu objavio je da su optuženom uručene optužnica od 22. maja 1999. i Odluka po pregledu optužnice od 24. maja 1999. Dana 21. maja 2001., ministar pravde potvrdio je sekretaru Međunarodnog suda da je optužnica uručena optuženom. Optuženi je tada bio u pritvoru u vezi s optužbama koje su protiv njega podignute na osnovu Krivičnog zakona Republike Srbije, a koje nisu imale veze s optužbama iz optužnice koju je podigao Međunarodni sud. Pre nego što je Savezna Republika Jugoslavija mogla da preduzme bilo kakve korake, koja je tada razmatrala to pitanje, srpske vlasti su, 28. juna 2001, prebacile optuženog u pritvor Međunarodnog suda.
45. Svrha pravila 58 jeste da osigura da se nacionalni postupak u vezi s predajom i transferom nekog lica iz države kojoj su upućeni nalog za hapšenje i transfer ne koriste kao osnov za neizvršavanje naloga. Neprestano treba naglašavati važnost ispunjavanja zahteva iz člana 29. Važnost ove pravne obaveze naglašena je i u izve štaju Generalnog sekretara gde stoji da osnivanje Međunarodnog suda na osnovu odluke iz Glave VII predstavlja obavezu svih država da poduzmu sve potrebne korake u smislu izvršavanja takve odluke, te da se nalog Pretresnog veća o predaji i transferu osoba koje se nalaze u pritvoru Međunarodnog suda smatra zahtevom za primenu mera u smislu Glave VII Povelje Ujedinjenih nacija.46
46. S obzirom na to, pravilo treba tumačiti tako da se u potpunosti uzme u obzir njegova svrha. U skladu s tim Veće drži da se, bez obzira na činjenicu što je predaju izvršila vlada Republike Srbije, a ne Savezna Republika Jugoslavija, kojoj je zahtev upućen, odredbe pravila 58 primenjuju pa je, prema tome, transfer izvršen u skladu s odredbama Statuta.
47. Član 27 Bečke konvencije o pravu međunarodnih ugovora takođe je relevantan . On utvrđuje:
Statut Međunarodnog suda smatra se međunarodnim ugovorom. Savezna Republika Jugoslavija ima prema tom Statutu obavezu izvršavanja naloga za hapšenje i transfera optuženog , pa se zbog toga ne može pozivati na svoje nacionalno pravo, naime na podelu ovla štenja između savezne vlade i njene konstitutivne jedinice, da bi opravdala propust ispunjavanja svoje obaveze. Iako je optuženi taj koji traži oslanjanje na interni zakonodavni sistem Savezne Republike Jugoslavije, a ne Savezna Republika Jugoslavija , iz toga sledi da se Savezna Republika Jugoslavija ne može pozivati na interno pravo, pa prema tome, a fortiori, to ne može da čini ni optuženi. U skladu s tim, ovaj argument se odbija.
48. Amici curiae su izričito potakli pitanje doktrine zloupotrebe postupka . Tu je doktrinu razmatralo Žalbeno veće u predmetu Barayagwiza. Dve stvari treba reći o toj doktrini u smislu u kom se ona razvijala u praksi nekih jurisdikcija , pa tako i u praksi Međunarodnog suda. Kao prvo, ako zloupotreba postupka postoji , ona ne dovodi do nepostojanja nadležnosti Međunarodnog suda; ono što ona pokre će jeste pitanje da li Međunarodni sud, uspostavivši svoju nadležnost, treba da ostvari svoje diskreciono pravo odbijanja da sudi optuženom. Drugo, Međunarodni sud ostvaruje svoje diskreciono pravo odbijanja da sudi optuženom ako je došlo do izrazite povrede prava optuženog.
49. Što se prvog tiče, predmet R. protiv Horseferry Road Magistrate Courta , ex parte Bennett jasno kaže:
50. Što se drugog tiče, paragraf 74 Odluke po žalbi u predmetu Barayagwiza naglašava da se diskreciono pravo ukidanja optužbi ostvaruje u svetlu ozbiljnih i teških povreda prava optuženog koje bi se pokazale štetnim za integritet suda .
51. U svetlu sudske prakse, Veće smatra da okolnosti u kojima je optuženi uhap šen i prebačen od strane vlade Republike Srbije kojoj nije upućen nikakav zahtev , ali koja je konstitutivni deo Savezne Republike Jugoslavije kojoj je izdan nalog za hapšenje i transfer ne predstavljaju tešku povredu prava optuženog. Treba primetiti da je u predmetu Barayagwiza Žalbeno veće zloupotrebu postupka, ali to je bilo po osnovu da je optuženi bio pritvoren 11 meseci bez da je bio informisan o optužbama kojima ga se tereti.48 Prema tome, doktrina zloupotrebe postupka nije primenjiva i zbog toga se ovaj argument odbija.
52. Amici curiae tvrde da je ograničavanje teritorijalne nadležnosti Me đunarodnog suda na bivšu Jugoslaviju diskriminirajuće. To je ponavljanje već ranije iznetog argumenta koji se odnosi na ad hoc karakter Međunarodnog suda i selektivna gonjenja. O tim pitanjima je već bilo govora u gornjim paragrafima 9, 10, 13, 14 i 15. U skladu s tim, ovaj argument se odbija.
53. U skladu s tim, odbijaju se svi podnesci.
Sastavljeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu je merodavan engleski tekst. /potpis
na originalu/ Dana 8. novembra
2001. [pečat Međunarodnog suda]
Footnote 1 - Optuženi je prvobitno 9. avgusta 2001. podnio Sekretarijatu podnesak. Vidi Tužilac protiv Slobodana Miloševića, predmet br. IT-99-37-PT, Preliminarni zaštitni podnesak, 9. avgust 2001. (dalje u tekstu: preliminarni podnesak). Na zahtev optuženog, razmatrani su samo argumenti navedeni u paragrafu 8 preliminarnog podneska. Nakon toga, 30. avgusta 2001, optuženi je podnio dokument bez naslova koji sadrži njegove argumente koji se prvenstveno odnose na nezakonitost Međunarodnog suda (dalje u tekstu: Miloševićeva predstavka). Footnote 2 - Tužilac protiv Slobodana Miloševića, predmet br. IT-99-37-PT, odgovor optužbe na Preliminarni zaštitni podnesak podnesen 9. avgusta 2001, 16. avgust 2001. (dalje u tekstu: odgovor optužbe na preliminarni podnesak); odgovor optužbe na Predstavku o nezakonitosti MKSJ-a koju je optuženi Slobodan Milošević podnio 30. avgusta 2001, 13. septembar 2001. (dalje u tekstu: odgovor optužbe na Miloševićevu predstavku). Footnote 3 - Tužilac protiv Slobodana Miloševića, predmet br. IT-99-37-PT, Podnesak amici curiae o sudskoj nadležnosti, 19. oktobra 2001. (dalje u tekstu: podnesak koji su podneli amici curiae). Footnote 4 - Tužilac protiv Slobodana Miloševića, predmet br. IT-99-37-PT, Odgovor optužbe na Podnesak koji su podneli amici curiae o sudskoj nadležnosti, podnesen 19. oktobra 2001, 26. oktobra 2001. (dalje u tekstu: odgovor optužbe upućen amici curiae). Footnote 5 - Podnesak koji su podneli amici curiae, par.6. Footnote 6 - S tim u vezi, Veće je uzelo u obzir argumente optužbe koja kaže da optuženi, koji se sam brani, iako ima pravo na veliku širinu kod iznošenja svojih argumenata na osnovu pravila 72, postoji određena granica u vezi sa pitanjima koja optuženi može da pokrene kada u vezi sa tim pravilom osporava sudsku nadležnost. Vidi Odgovor optužbe upućen amici curiae, par. 3. Footnote 7 - Tužilac protiv Zlatka Aleksovskog, Predmet br. IT-95-14/1-A, Presuda, 24. mart 2000. (dalje u tekstu: Presuda po žalbi u predmetu Aleksovski). Footnote 8 - S tim u vezi, Veće navodi argumente optužbe u paragrafu 6 odgovora optužbe upućenog amici curiae i podseća na odluku Žalbenog veća u predmetu Aleksovski da ispravno tumačenje Statuta zahteva da ratio decidendi njegovih odluka treba da bude obavezujući za pretresna veća. Presuda po žalbi u predmetu Aleksovski, par. 113. Footnote 9 - Tužilac protiv Duška Tadića, Predmet br. IT-94-1-AR72, Odluka po zahtevu odbrane za podnošenje interlokutorne žalbe na nadležnost suda, 2. oktobar 1995. (dalje u tekstu: Žalba na nadležnost Suda u predmetu Tadić). Footnote 10 - UN Doc. S/RES/827 (1993.). U toj rezoluciji Savet bezbednosti konstatuje da situacija u bivšoj Jugoslaviji i dalje predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti i navodi da je uvereno da s obzirom na posebne uslove u bivšoj Jugoslaviji, ustanovljenje Medunarodnog suda kog kao ad hoc meru osniva Savet bezbednosti, i krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja medunarodnog humanitarnog prava, Š Ć pridoneli bi ponovnoj uspostavi i održanju mira. Footnote 11 - Žalba na nadležnost Suda u predmetu Tadić, par. 36. Footnote 12 - Miloševićev predstavka, str. 4 i 5. Footnote 13 - Vidi, npr. paragraf 4 Opšteg komentara komiteta za ljudska prava o članu 14 MPGPP-a u kom stoji: Pakt ne zabranjuje Švojne i specijalne sudove na kojima se sudi civilima, međutim, uslovi koje utvrđuje jasno govore da je suđenje civilima na takvim sudovima treba da bude vrlo iznimno i mora se dešavati pod uslovima koji istinski osiguravaju sve garancije iz člana 14, H.R. Comm. 43rd Sess., Supp. No. 40, at para. 4, U.N. Doc. A/43/40 (1988); Cariboni v Uruguay, H.R. Comm. 159/83, 39th Sess., Supp. No. 40, U.N. Doc. A/39/40; Inter-Am C.H.R., Annual Report 1972, OEA/Ser. P, AG/doc. 305/73 rev. 1, 14 Mar. 1973, at 1; Inter-Am C.H.R., Annual Report 1973, OEA/Ser. P, AG/doc. 409/174, 5 Mar. 1974 at 2-4 (kao što je citirano u Žalbi na nadležnost Suda u predmetu Tadić) par. 45). Footnote 14 - Žalba o nadležnosti Suda u predmetu Tadić, par. 45. Footnote 15 - Podnesak amici curiae, par. 10. Footnote 16 - Odgovor optužbe upućen amici curiae, par.9. Footnote 17 - Rezolucija Saveta bezbednosti 1160, S/RES/1160 (1998), par. 17. Footnote 18 - Odgovor optužbe upućen amici curiae, par. 21 i 22. Footnote 19 - Žalba na nadležnost Suda u predmetu Tadić, par. 18. Footnote 20 - Podnesak koji su podneli amici curiae, str. 7-8. Footnote 21 - Miloševićeva predstavka, str. 6 i 7. Footnote 22 - Tužilac protiv Ante Furundžije, predmet br. IT-95-17/1-A, Presuda, 21. jul 2000. (dalje u tekstu: Presuda po žalbi u predmetu Furundžija), par. 174. Footnote 23 - Vidi gore, par. 18. Footnote 24 - Presuda po žalbi u predmetu Furundžija, par. 189. Footnote 25 - Podnesak koji su podneli amici curiae, par. 11. Footnote 26 - Pravilnik o pritvorskom postupku prema osobama koje čekaju na redovni sudski ili žalbeni postupak pred ovim Sudom ili su iz nekog drugog razloga pritvorene po ovlašćenju ovog Suda, IT/38/Rev.8. Footnote 27 - Odgovor optužbe upućen amici curiae, par. 10. Footnote 28 - Vidi član 19(3) MPGPP-a. Footnote 29 - Član 10(2) Evropske konvencije o ljudskim pravima. Footnote 30 - Principi zaštite svih osoba u bilo kojoj formi pritvora ili zatvora /Body of Principles for the Protection of All Persons Under Any Form of Detention or Imprisonment/ koje je usvojila Generalna skupština Rezolucijom 43/173 od 9. decembra 1988. Footnote 31 - Preliminarni podnesak, str. 5. Footnote 32 - Odgovor optužbe upućen amici curiae, par. 12 i 13. Footnote 33 - Sporazum o krivičnom gonjenju i kažnjavanje najvećih ratnih zločinaca evropske osovine, 82 UN Treaty Series. 279. Footnote 34 - Povelja Medunarodnog vojnog suda za Daleki istok, svezak 2, The Records of the International Military Tribunal for the Far East (R. John Pritchard, urednik). Footnote 35 - Pariz, 9. decembar 1948., 78 U.N.T.S. 277. Footnote 36 - Principi medunarodnog prava prihvaćeni poveljom Nirnberškog suda i u presudi Suda, G.A.O.R., 5. sednica, Dodatak br. 12, UN, doc. A/1316 (1950.). Footnote 37 - Rezolucija Saveta bezbednosti 955 kojom je osnovan Medunarodni sud za Ruandu, U.N. Doc. S/RES/955 (1994.). Footnote 38 - U.N. Doc. S/2000/915, 4. oktobar 2000. Footnote 39 - U.N. Doc. A/KONF. 183/9, 17. jul 1998. Footnote 40 - Komisija za medunarodno pravo, Komisija je usvojila tekst na svojoj četrdeset i osmoj sednici od 6. maja do 26. jula 1996., G.A.O.R., 51. sednica, Dodatak br. 10, UN dok. A/51/10 (dalje u tekstu: Izveštaj Komisije za medunarodno pravo). Footnote 41 - Trials of War Criminals before the Nuremberg Military Tribunals under Control Council Law No. 10/Sudenja ratnim zločincima pred Nirnberškim vojnim sudom prema Pravu kontrolnog saveta br. 10.; vidi Izveštaj Medunarodne pravne komisije, komentar (3) na član 7. Footnote 42 - Odluka Gornjeg doma od 24. marta 1999., Kraljica protiv Bow Street Metropolitan Stipendiary Magistrate and others, ex parte Pinochet Ugarte, (2000) 1 AC147, (1999.) 2 A11 ER 97, (1999.) 2 WLR 827, (1999.) 1 LRC na str. 588-89. Footnote 43 - Odgovor optužbe upućen amici curiae, par. 15-16. Footnote 44 - Jean-Bosco Barayagwiza protiv tužioca, predmet br. MKSR-97-19-AR72, Odluka, 3. novembar 1999. ( dalje u tekstu: Odluka po žalbi u predmetu Barayagwiza). Ovaj predmet je Žalbeno veće odbilo u drugostepenom postupku iz osnova koji ni na koji način ne utiču na valjanost odluke Veća u pogledu važnosti prava optuženog na habeas corpus. Footnote 45 - Pretres o podnesku, 29. oktobar 2001, Transkript str. 62-63. Footnote 46 - Izveštaj Generalnog sekretara u skladu sa paragrafom 2 Rezolucije 808 (1993.) Saveta bezbednosti, U.N. Doc. S/25704, par. 125 i 126. Footnote 47 - Decision of the House of Lords dated 24 June 1993, (1994) 1 AC 42, (1993) 3 All ER 138, (1993) , 3 WLR 90 (Odluka Doma lordova od 24. juna 1993, (1994.) 1 AC 42, (1993.) 3 A11 ER 138 (1993.) 3 WLR 90) citirana u Odluci po žalbi u predmetu Barayagwiza, par. 75 (naglasak dodan naknadno). Footnote 48 - Odluka po žalbi u predmetu Barayagwiza, par. 86. |