PRED PRETRESNIM VEĆEM

Nije službeni dokument

U sastavu:

sudija Richard May, predsedavajući
sudija Patrick Robinson
sudija O-Gon Kwon

Sekretar: g. Hans Holthuis

Odluka od: 20. juna 2002.

TUŽILAC

protiv

SLOBODANA MILOŠEVIĆA

ODLUKA PO ZAHTEVU OPTUŽBE ZA IZDAVANJE POTVRDE NA OSNOVU PRAVILA 73(B) U VEZI SA DOKAZNIM MATERIJALOM JEDNOG ISTRAŽITELJA

 

Tužilaštvo

g. Geoffrey Nice
g. Dirk Ryneveld

Optuženi

Slobodan Milošević

Amici curiae

g. Steven Kay
g. Branislav Tapušković
g. Michail Wladimiroff

OVO PRETRESNO VEĆE Međunarodnog suda za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine (u daljem tekstu: Međunarodni sud),

REŠAVAJUĆI po "Zahtevu optužbe za izdavanje potvrde na osnovu pravila 73 (C)" koji je 12. juna 2002. podnelo Tužilaštvo (u daljem tekstu: optužba) i naknadnom Corrigendumu kojim se zahtev usklađuje sa novom formulacijom pravila 73 (B) od 13. juna 2002. (u daljem tekstu: zahtev), kojim optužba traži da Pretresno veće izda potvrdu kojom bi joj se omogućilo da uloži interlokutornu žalbu na odluku Veća kojom se iz dokaznog materijala izuzimaju dokazi koje je ponudio jedan istražitelj Tužilaštva (g. Barney Kelly), a u koji spadaju, inter alia, rezime izjava svedoka koji je sačinio ovaj istražitelj i drugi materijali vezani za događaje za koje se tvrdi da su se odigrali u Račku,

IMAJUĆI U VIDU sledeće argumente koje je optužba iznela u prilog svom zahtevu:

  1. uvrštavanje ovih dokaza u dokazni materijal imalo bi značajan pozitivan uticaj na sposobnost Pretresnog veća da na odgovarajući način oceni veliku količinu dokaznog materijala koji se odnosi na ove događaje;

  2. prihvatanjem takvih dokaza ubrzao bi se postupak tokom pretresa;

  3. s obzirom na vremenska ograničenja koja je Veće postavilo optužbi, takvi dokazi bi Pretresnom veću omogućili da ima bolji pregled događaja koji su se odigrali na ovom kao i na drugim mestima izvršenja zločina;

  4. rezimirani dokazi takve prirode sami po sebi imaju dokaznu vrednost pošto su pred ovim Međunarodnim sudom jedan od prihvatljivih oblika dokaza iz druge ruke;

  5. ovi dokazi bi potencijalno dali jednu proverenu bazu podataka u odnosu na koju bi Veće moglo da proveri sve provizorne nalaze;

  6. ti dokazi bi bili od pomoći Veću prilikom konkretnog određivanja izvora dodatnog materijala u obliku svedočenja viva voce koje će mu biti na raspolaganju;

  7. prihvatljivost ovakvih dokaza u obliku rezimea predstavlja značajno pitanje ne samo za segment ovog postupka koji se odnosi na Kosovo, već i na delove koji se odnose na Hrvatsku i Bosnu;

  8. razmatranje ovog pitanja od strane Žalbenog veća veoma je poželjno kako bi se razrešile nedoslednosti u praksi različitih pretresnih veća (na primer, prihvatanje ovakvih dokaza u predmetima Krstić i Jelisić),

IMAJUĆI U VIDU usmenu odluku Pretresnog veća od 30. maja 2002. kojom se odbija prihvatanje dokaza (u daljem tekstu: odluka), čiji su relevantni delovi sledeći:

Omogućiti svedoku da iznosi svoje zaključke o dokaznom materijalu značilo bi uzurpiranje funkcije Pretresnog veća. Na Pretresnom veću je da odluči koje će dokaze prihvatiti, a koje odbiti, i koje zaključke da izvuče iz dokaznog materijala. Zbog toga, uobičajeno je da se odbije svaki dokaz kojim se uzurpiraju ove funkcije.

…

Uvažavamo činjenicu da je događaj u Račku bio ozbiljan incident. Takođe smo svesni teškoća sa kojima je optužba suočena zbog ograničenog vremena, ali neka ograničenja su neizbežna pošto se ovaj incident ne smatra izolovanim događajem već samo jednim u nizu incidenata koji čine predmet ovog suđenja.

U takvim okolnostima, ne smatramo da je nerazuman zahtev da se optužba osloni na pet svedoka, uz ostale koji u svojim iskazima govore o ovom incidentu. Ukoliko se tokom izvođenja dokaza odbrane pokrenu neka značajna pitanja, optužbi će uvek biti moguće da izvede dalje dokaze u svrhu pobijanja ovih dokaza, što ne znači da mi podstičemo takav tok suđenja.

Iz toga proizlazi da nas nije taj razlog naveo da odstupimo od ranije pomenutog principa.[1] Shodno tome, ovi dokazi se ne prihvataju. Da bi slika bila potpuna, takođe bih dodao da je pomenuta činjenica da su slični dokazi prihvaćeni u predmetu Krstić. Međutim, izgleda da u tom predmetu nije osporena prihvatljivost dokaza, a mi nismo upućeni niti smo našli neku noviju odluku na ovu temu koja bi nam bila od pomoći.[2]

IMAJUĆI U VIDU da pravilo 73 (B) postavlja dva kriterijuma koja treba ispuniti pre nego što Pretresno veće iskoristi svoje diskreciono pravo da izda potvrdu za ulaganje interlokutorne žalbe: (1) da to pitanje može u značajnoj meri da utiče na pravično i ekspeditivno vođenje postupka ili ishod suđenja, i (2) da promptno rešavanje ovog pitanja može, po mišljenju Pretresnog veća, bitno unaprediti postupak,

UZIMAJUĆI U OBZIR

  1. tvrdnju optužbe da bi se uvrštavanjem ovih dokaza u značajnoj meri ubrzao postupak; i

  2. mišljenje Pretresnog veća da bi pravičnost postupka bila dovedena u pitanje ako bi se dozvolilo uvrštavanje materijala čija je dokazna vrednost mala ili nikakva,

te bi zbog toga rešavanje ovog pitanja u značajnoj meri uticalo na pravično i ekspeditivno vođenje sudskog postupka,

UZIMAJUĆI U OBZIR da Žalbeno veće nije razmatralo ovo pitanje i da u vezi s njim postoji različita praksa pretresnih veća, kao i da je već bilo nekoliko sličnih zahteva tokom ovog suđenja, i da se očekuje da će ih biti još, Pretresno veće smatra da bi se neodložnim rešavanjem ovog pitanja suštinski unapredio postupak,

NA OSNOVU pravila 73 (B) Pravilnika o postupku i dokazima

OVIM IZDAJE POTVRDU za ulaganje interlokutorne žalbe na Odluku,

Sastavljeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu je merodavna engleska verzija.

/potpis na originalu/
Richard May,
predsedavajući

Dana 20. juna 2002.
U Hagu,
Holandija

[pečat Međunarodnog suda]

[1] Ovi argumenti u celosti su izneti na stranicama 5941 –5944 transkripta. Gospodin Nice izneo je nekoliko argumenata u prilog prihvatanju ovih dokaza, uključujući sledeće: (1) da se dokazi odnose na značajan incident u predmetu čije je dokazno polje preširoko da bi se oni izveli u okviru raspoloživog vremena; (2) izveštaj OEBS-a koji je uvršten u dokazni materijal u ovom postupku sadrži u osnovi istu vrstu rezimiranih dokaza; i (3) uvrštavanje sličnih dokaza bilo je dozvoljeno na suđenju argentinskoj hunti i prihvatljivo je u krivičnim postupcima Španije i Holandije. Pretresno veće napomenulo je u svojoj usmenoj odluci da su krivični postupci Španije i Holandije bitno različiti od u suštini akuzatornog postupka koji se primenjuje pred Međunarodnim sudom. Pored toga, postoji ključna razlika između dokaza koje je ponudio Kelly i Izveštaja OEBS-a, koja se ogleda u tome da ovaj drugi predstavlja izveštaj koji je pripremilo telo nezavisno od strana u postupku, dok Kellyjevi dokazi nemaju nezavisan karakter pošto su pripremljeni upravo za potrebe sudskog spora u kojem sudi Veće. Konačno, dosije i izveštaj koji su bili prihvaćeni prilikom suđenja argentinskoj hunti sadržali su izjave svedoka pa su zbog toga uključivali proceduru koja je različita od one koja se ovde razmatra, a taj izveštaj se čini sličniji izveštaju OEBS-a. Pretresno veće takođe skreće pažnju Žalbenom veću na prethodne odluke koje je donelo u vezi sa ovakvim dokazima: u ovom postupku, dokazi koje je ponudio Kevin Curtis (transkript, stranice 672-673) i John Zdrilic (transkript stranica 3499), a u predmetu Kordić i Čerkez njegovu detaljnu odluku u vezi sa registratorom o Tulici od 29. jula 1999.

[2] Transkript, stranice 5941-5944.