PRED PRETRESNIM VEĆEM

Nije službeni dokument

U sastavu:

sudija Richard May, predsedavajući
sudija Patrick Robinson
sudija O-Gon Kwon

Sekretar: g. Hans Holthuis

Nalog od: 25. jula 2002.

TUŽILAC

protiv

SLOBODANA MILOŠEVIĆA

Tužilaštvo:

g. Geoffrey Nice
g. Dirk Ryneveld
gđa Hildegard Uertz-Retzlaff
g. Dermot Groome

Optuženi:

Slobodan Milošević

Amici curiae:

g. Steven Kay
g. Branislav Tapušković
Prof. Michail Wladimiroff

Ovo je javna i redigovana verzija poverljive "Odluke po zahtevu optužbe da se na osnovu pravila 70 odobri konkretna zaštita", koju danas, 25. jula 2002, izdaje Pretresno veće.

1. Dana 30. maja 2002, Tužilaštvo (u daljem tekstu: optužba) podnelo je na otvorenoj sednici zahtev Pretresnom veću da izda nalog da predstavnik zemlje dostavitelja bude prisutan u sudnici tokom svedočenja jednog konkretnog svedoka, da se ispitivanje optužbe ograniči na detaljan plan ispitivanja usaglašen sa vladom dostaviteljem, te da se obim unakrsnog ispitivanja ograniči na obim direktnog ispitivanja: i da se nalog u tom smislu izda pre svedočenja.[1]
2. Na poluzatvorenoj sednici 10. juna 2002. optužba je pojasnila svoj stav kako sledi. Svedok o kome je reč je [...]. Ovlašćenje da on da iskaz uslovljeno je pribavljanjem naloga Pretresnog veća pre davanja iskaza kojim bi se omogućilo da pravni zastupnici vlade budu prisutni u sudnici za vreme održavanja ročišta i da prema potrebi savetuju svedoka. Potreba da pravni zastupnici budu prisutni obrazlaže se time da oni treba da intervenišu po pitanjima nacionalne bezbednosti koja eventualno iskrsnu i da paze na "poštovanje samog sporazuma u vezi sa primenom pravila 70".[2] Ukoliko se ispuni ovaj preduslov, svedok će dati iskaz o [...].[3]
3. U poverljivom pismenom podnesku pod naslovom: "Podnesak optužbe u vezi sa pravilom 70" od 3. jula 2002. (u daljem tekstu: podnesak optužbe), optužba dodaje da je Vlada [...] (u daljem tekstu: Vlada) optužbi na poverljivom osnovu dostavila informacije o identitetu svedoka, [...] (u daljem tekstu: svedok), kao i informacije koje bi on eventualno mogao da pruži u svrhu pribavljanja novih dokaza uz poštovanje odredbi pravila 70 Pravilnika o postupku i dokazima (u daljem tekstu: Pravilnik).[4] (Usmeni i pismeni podnesci u daljem tekstu zajedno: zahtev optužbe).
4. Optužba se stoga poziva na pravilo 70 Pravilnika,[5] koje predviđa da tužilac ne sme da obelodani, bez pribavljanja saglasnosti, početnu informaciju koja je pribavljena na poverljivoj osnovi (a koja je korišćena isključivo u svrhu pribavljanja novih dokaza), kao ni njeno poreklo,[6] ali ukoliko se tužilac opredeli da kao dokaz predoči bilo koje svedočenje, dokumenat ili drugi materijal pribavljen na takav način" Pretresno veće "ne može naložiti nijednoj od strana da dostavi dodatne dokaze koje primi od lica ili tela koje je dostavilo početnu informaciju"[7]; a ukoliko tužilac pozove svedoka da "bi uvrstio u dokazni materijal bilo koju informaciju iz ovog pravila, Pretresno veće ne može da prinudi tog svedoka da odgovori na bilo koje pitanje u vezi sa informacijom i njenim poreklom, ukoliko svedok odbije da odgovori po osnovu poverljivosti."[8]
5. Pretresno veće stoji na stanovištu da ovo pravilo na jasan način postavlja režim zaštite za one koji dostavljaju poverljive informacije ili "pokazatelje" koji omogućavaju tužiocu da sledi razne pravce istrage; a ukoliko se tužilac opredeli da te informacije predoči kao dokaze (u bilo kojoj primerenoj formi) predviđena je dalja zaštita.[9]
6. Tužilaštvo tvrdi da je ograničenje iz pravila 70(B) da informacija mora biti korišćena "isključivo u svrhu pribavljanja novih dokaza" zamišljeno tako da se primenjuje na izuzimanje od obelodanjivanja i da se ne primenjuje na položaj tokom pretresa koji se uređuje pravilom 70(C) i (D).[10] Stoga, reč "svedočenje" u pravilu 70(C) pojašnjava da informacija koja se pominje u tom delu pravila nije ista kao i informacija na koju se primenjuje pravilo 70 (B).[11] Prema tvrdnji optužbe, formulaciju "bilo koje svedočenje, dokument ili drugi materijal dostavljen na takav način" iz pravila 70(C) treba tumačiti kao referencu na ono što je "dostavljeno na poverljivoj osnovi" iz pravila 70(B).[12] Optužba dalje tvrdi da je Pretresno veće II u predmetu Brđanin i Talić krivo protumačilo formulaciju "korišćen isključivo u svrhu pribavljanja novih dokaza" kao ograničenje koje se odnosi na informacije na osnovu pravila 70(B), (C) i (D).[13]
7. Pretresno veće ne može da prihvati ovaj argument. Kao što pokazuje formulacija koja je napred istaknuta u paragrafu 4, postoji kontinuitet u okviru čitavog pravila. Referenca u pravilu 70(B) na informacije "pribavljene na ovaj način" jeste jasna referenca na informaciju koja se pominje u pravilu 70(B), a jednako je jasna i referenca na "informaciju" iz pravila 70(D). Iz navedenih razloga ovaj argument optužbe se odbacuje.
8. Tokom usmenog pretresa iza zatvorenih vrata 5. jula 2002. optužba je takođe ustvrdila da je svrha pravila da obezbedi da dostavitelj informacije može da bude siguran da će uslovi pod kojima je svedok stavljen na raspolaganje biti ispoštovani.[14] Poziva se na Odluke tri pretresna veća Međunarodnog suda u predmetima Blaškić, Kordić i Čerkez, te Brđanin i Talić[15] i tvrdi da je Vlada uslovila svoje odnose sa Međunarodnim sudom poštovanjem odluke u predmetu Blaškić.[16]
9. S druge strane, amici curiae ustvrdili su na tom istom ročištu da se pravilo 70 ne može koristiti kao instrument politike da bi se dozvolilo trećim stranama da nadziru uvrštavanje dokaza na suđenju.[17] Umesto toga, amici curiae tvrde u svojim pismenim podnescima da je na optužbi da uveri Pretresno veće u opravdanost primene pravila 70 (B): ako to nije slučaj, uslovi koje se zahtevaju predstavljaju neopravdano mešanje u vođenje pretresa od strane Pretresnog veća. Na svedoka koji ne spada u posebnu kategoriju iz pravila 70 trebalo bi da se primenjuju uobičajena pravila unakrsnog ispitivanja uz minimalno učešće pravnih zastupnika trećih strana.[18]
10. Pretresno veće se nije uverilo, na osnovu predočenih materijala, da su početne informacije u ovom predmetu dostavljene kako bi se omogućilo tužiocu da sprovodi istragu ili isključivo u svrhu pribavljanja novih dokaza. Nije reč o dostavi nego o stavljanju na raspolaganje svedoka kojeg bi optužba ionako pronašla i koji potvrđuje dokaze o Račku koje optužba već ima. Zbog toga, Pretresno veće zaključuje da nema mesta primeni pravila 70(B).
11. Međutim, Pretresno veće će analizirati merodavne izvore na koje se oslanja optužba kako bi ispitalo pristup za koji su se Pretresna veća opredelila u vezi sa pravilom 70. S tim u vezi treba istaći da države imaju legitimne razloge za zabrinutost u pogledu nacionalne bezbednosti koje međunarodni tribunali moraju razmatrati kao što to čine sudovi u nacionalnim jurisdikcijama putem imuniteta u javnom interesu ili drugim sredstvima. To je direktno regulisano pravilom 54bis Pravilnika koje se odnosi na naloge upućene državama za dostavljanje dokumenata.
12. Stav države o kojoj je reč jeste da joj pravilo 70 daje pravo da postavi uslove koje smatra primerenim za svedočenje svedoka.[19] Treba, međutim, naglasiti da nije samo ova Vlada zainteresovana po tom pitanju: ono se tiče svake vlade koja dostavlja informacije u ovom postupku. Treba takođe imati u vidu da razloge za zabrinutost država ne povlače samo pitanja nacionalne bezbednosti: informacije mogu takođe da budu osetljive ili poverljive i iziskivati zaštitu po drugim osnovima, na primer bezbednosti pojednica, zaštite izvora informacija, ili kako bi se obezbedila efikasnost tekućih operacija odnosno kako se one ne bi izložile riziku.
13. Početna tačka pri navođenju merodavnih autoriteta jeste odluka u predmetu Blaškić od 13. novembra 1997.[20] U tom predmetu Pretresno veće I primenilo je pravilo 70 u okolnostima koje su veoma slične okolnostima u ovom predmetu. Pretresno veće istaklo je (u odlomku na koji se poziva optužba) da izuzeci od obelodanjivanja iz pravila 70 "omogućavaju korišćenje u slučaju potrebe određenih informacija koje, u nedostatku izričitih odredbi, ili ne bi bile dostavljene tužiocu ili se ne bi mogle upotrebiti zbog njihovog poverljivog karaktera i zbog njihovog izvora".[21] Pretresno veće zaključilo je da su informacije u tom predmetu pribavljene na osnovu pravila 70 i da je zadovoljen uslov poverljivosti. Ono nije smatralo da neophodnim da odlučuje da li informacije koje su pribavljene na poverljiv način moraju takođe biti korišćene isključivo u svrhu pribavljanja novih dokaza, budući da je zaključilo da je početna informacija omogućila tužiocu da pribavi, od svedoka, informacije koje bi svedok inače možda ne bi bio voljan da dostavi i stoga su informacije korišćene isključivo u svrhu pribavljanja novih dokaza.[22] Međutim, Pretresno veće jeste napomenulo da početne informacije mogu ili same postati dokazi, ukoliko se kao takvi predoče na suđenju, ili mogu poslužiti za pribavljanje novih dokaza: u ovom drugom slučaju, u principu, na nove dokaze ne bi se primenjivala zaštita iz pravila 70 pošto se njenim odredbama štiti početna informacija i njeno poreklo ali ne i novi dokazi koji su prikupljeni.[23] Pretresno veće je u zaključku odobrilo zahtev optužbe, primenilo pravilo 70(D), ograničilo obim unakrsnog ispitivanja na obim direktnog ispitivanja (koje jeste bilo odobreno od strane vlade), te dozvolilo vladinom predstavniku da bude prisutan i da se obrati Veću. Pretresno veće takođe je dozvolilo svedoku da svedoči na zatvorenoj sednici.[24]
14. Dana 31. maja 1999. u predmetu Kordić i Čerkez Pretresno veće III donelo je odluku po zahtevu optužbe kojim je tražen stav po pitanju da li aktivni diplomata ₣neke drugeğ vlade može da bude pozvan kao svedok i da li se odredbe pravila 70 mogu primeniti na tog svedoka.[25] Pretresno veće nije se uverilo u primenjivost pravila 70 ali se uverilo da je pravno sredstvo koje je tražila optužba primereno te je stoga omogućilo jednom predstavniku vlade da bude prisutan u sudnici i ograničilo je unakrsno ispitivanje na stvari koje proističu iz glavnog ispitivanja (što podleže konačnoj diskrecionoj odluci Pretresnog veća). Ovom svedoku je takođe dozvoljeno da dâ iskaz na zatvorenoj sednici.[26]
15. I, na kraju, tu je i odluka koju je donelo Pretresno veće II u predmetu Brđanin i Talić.[27] Ova odluka nije od neposredne pomoći u ovom predmetu budući da se ona tiče prava odbrane da dobije materijal koji je tužiocu dostavljen na osnovu pravila 70. Međutim, u odlomku na koji se optužba poziva, Pretresno veće je navelo da je funkcija pravila 70 srodna konceptu imuniteta u javnom interesu koji postoji u nekim pravnim sistemima, a koji je korišćen da se zaštiti identitet davaoca informacija radi njihove lične bezbednosti kao i da se obezbedi da vlasti imaju kontinuirani dotok informacija iz ovih izvora. "Pored toga, takav imunitet se redovno proširuje kada obelodanjivanje određenih informacija odbrani može da dovede do ugrožavanja bezbednosti policijskih ili vojnih operacija."[28]
16. Na osnovu prethodne analize, čini se da se na Međunarodnom sudu nije ustalila neka određena praksa po tom pitanju. Tvrditi suprotno značilo bi pozivati se samo na jedan merodavan autoritet, odluku u predmetu Blaškić, a treba primetiti da je ovo Pretresno veće odbilo da primeni pravilo 70 u predmetu Kordić i Čerkez. S druge strane, očito je da države sve više gaje očekivanja da mogu poverljivo dostavljati informacije tužiocu, koji će sa njima postupati na poverljiv način, što bi dalje podrazumevalo specijalne aranžmane da se ograniči izvođenje dokaza na suđenju.
17. Očekivanja država da će njihove bojazni u pogledu nacionalne bezbednosti biti uvažene od strane Međunarodnog suda ojačana su režimom uspostavljenim Rimskim statutom stalnog Međunarodnog krivičnog suda (u daljem tekstu: Rimski statut). Treba istaći da Međunarodni sud ne obavezuju pravila stalnog Međunarodnog krivičnog suda, ali da on može da konsultuje ova pravila kada je to primereno.[29] Član 93(4) Rimskog statuta utvrđuje pravo države da odbije zahtev za pomoć "jedino ukoliko se taj zahtev tiče dostavljanja dokumenata ili obelodanjivanja dokaza koji se odnose na njenu nacionalnu bezbednost". Zaštita informacija o nacionalnoj bezbednosti uređuje se članom 72 Rimskog statuta: član 72(4) daje državi pravo da interveniše ako sazna da njene informacije ili dokument "jesu ili će verovatno biti obelodanjene u bilo kojoj fazi postupka, a ona smatra da bi obelodanjivanje nanelo štetu njenim interesima nacionalne bezbednosti". Ovaj član tako predviđa proceduru za rešavanje ovog pitanja usaglašavanjem.[30] U slučaju da se ne postigne takvo rešenje (a dokaz je relevantan i neophodan za utvrđivanje krivice ili nevinosti optuženog), Sud može, na osnovu pravila 72(7)(b)(i), da naloži obelodanjivanje informacija.[31] Međutim, jedan komentator naveo je da bi Sud naložio takvo obelodanjivanje informacija o nacionalnoj bezbednosti samo u veoma retkim slučajevima: sve dok se ta informacija nalazi u posedu tužioca na osnovu sporazuma o poverljivosti iz pravila 54(3)(e), ili gde se država poziva na svoj osnov za odbijanje na osnovu člana 93(4), Sud ne može da naloži obelodanjivanje.[32]

18. Na ovu situaciju ne primenujuje se nijedno određeno pravilo Pravilnika Međunarodnog suda. Međutim, u takvim situacijama, Pretresno veće je ubeđeno da država ima pravo da se odobre konkretne mere za davanje iskaza svedoka, u svrhu zaštite informacija za koje država smatra da nanose štetu njenim interesima bezbednosti (u daljem tekstu: poverljive informacije). To pravo podržava i praksa Međunarodnog suda, kao i Rimski statut, premda su pretresna veća određivala različite zaštitne mere. To je praksa koju Pretresno veće odobrava i koju će primeniti. To se na najbolji način može učiniti tako da se ograniči iskaz svedoka na relevantne stvari koje nisu poverljivog karaktera i, u ovim izuzetnim okolnostima, restriktivnom primenom pravila 90(H) da se ograniči unakrsno ispitivanje. U skladu s tim, da bi se zaštitili interesi bezbednosti Vlade koja je optužbi dostavila poverljive informacije, Pretresno veće rešava kako sledi:

1. optužba će voditi glavno ispitivanje na način da isključi sve poverljive informacije;
2. prilikom unakrsnog ispitivanja optuženom neće biti dozvoljeno da postavlja pitanja i da traži informacije sem onih koje su obuhvaćene predmetom glavnog ispitivanja;

3. pitanja o kredibilitetu biće dozvoljena ukoliko nije verovatno da bi odgovori otkrili poverljive informacije.

19. S tim u vezi treba zapaziti da eventualna potencijalna nepravda nanesena optuženom ograničavanjem unakrsnog ispitivanja može biti ispravljena izuzimanjem dokaza na osnovu pravila 89(D).
20. Dvojica predstavnika Vlade mogu da budu prisutni u sudnici tokom svedočenja ovog svedoka. U okolnostima ovog predmeta, optužba može izneti pred Pretresno veće njihove razloge za zabrinutost, te nema potrebe da se oni obraćaju Sudu.

DISPOZITIV

21. Iz gorenavedenih razloga Pretresno veće delimično ODOBRAVA Zahtev optužbe i ODLUČUJE sledeće:

1. optužba će voditi direktno ispitivanje na način da isključi sve poverljive informacije;
2. prilikom unakrsnog ispitivanja optuženom neće biti dozvoljeno da postavlja pitanja i da traži informacije sem onih koje su obuhvaćene predmetom glavnog ispitivanja;
3. pitanja o kredibilitetu biće dozvoljena ukoliko nije verovatno da bi odgovori otkrili poverljive informacije.
4. dvojica predstavnika Vlade mogu biti prisutni u sudnici tokom svedočenja svedoka.

Sastavljeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu je merodavan engleski tekst.

/potpis na originalu/
Richard May,
predsedavajući

Dana 25. jula 2002.
U Hagu,
Holandija

[pečat Međunarodnog suda]

[2] T.6750-72, poluzatvorena sednica.

[3] T. 6571, poluzatvorena sednica. Poverljivi "Zahtev optužbe u vezi sa pravilom 70", 3. jul 2002, par. 22.

[4] Podnesak optužbe, par. 1.

[5] Pravilo 70 naslovljeno je : "Materijali koji ne podležu obelodanjivanju" i u relevantnom delu glasi:

(A) […]

(B) U slučaju da tužilac poseduje informaciju koja mu je data u poverenju i koja je iskorišćena samo za dobijanje novih dokaza, tu početnu informaciju i njeno poreklo tužilac neće obelodaniti bez pristanka osobe ili tela koje je pružilo početnu informaciju, a ni u kom slučaju je neće upotrebiti kao dokaz a da je pre toga ne obelodani optuženom.

(C) U slučaju da, nakon što je pribavio pristanak osobe ili tela koje je pružilo informaciju u skladu s ovim pravilom, tužilac odluči da kao dokaz predoči bilo koje svedočenje, dokument ili drugi materijal pribavljen na ovaj način, pretresno veće, bez obzira na pravilo 98, ne može naložiti nijednoj od strana da dostavi dodatne dokaze pribavljene od osobe ili tela koje je pružilo početnu informaciju, niti može u svrhu pribavljanja takvih dodatnih dokaza sâmo uputiti sudski poziv toj osobi ili predstavniku tog tela kao svedoku ili naložiti njihovo prisustvovanje. Pretresno veće ne može iskoristiti svoje pravo da naloži prisustvovanje svedoka ili da zahteva predočenje dokaza da bi primoralo na predočenje takvih dodatnih dokaza.

(D) U slučaju da tužilac pozove svedoka da bi uvrstio u dokazni materijal bilo koju informaciju koja potpada pod ovo pravilo, pretresno veće ne može prinuditi tog svedoka da odgovori na bilo koje pitanje koje se odnosi na tu informaciju ili njeno porijeklo, ako svedok odbije da odgovori pozivajući se na poverljivost.

(E) Pravo optuženog da osporava dokaze koje je iznelo Tužilaštvo ostaje netaknuto, osim u slučajevima ograničenja sadržanih u stavovima (C) i (D).

(F) [...]

(G) Ništa što je sadržano u stavovima (C) i (D) ne utiče na pravo pretresnog veća iz pravila 89(D) da izuzme dokaze ako potreba da se obezbedi pravično suđenje u značajnoj mjeri prevagne nad njihovom dokaznom vrednošću.

[6] Pravilo 70 (B).

[7] Pravilo 70 (C) (kurziv dodat).

[8] Pravilo 70 (D) (kurziv dodat).

[9] Argumenti amici curiae na ročištu od 5. jula 2002. svode se na tvrdnju da se pravilo 70 nalazi u odeljku Pravilnika koji se odnosi na ročišta pre početka suđenja a svrha mu je da obezbedi da se informacije mogu dostaviti Tužilaštvu bez straha od obelodanjivanja, tj. da su na suđenju zaštićeni "pokazatelji".

[10] Podnesak optužbe, paragrafi 9-14.

[11] Ibid, paragraf 14.

[12] Ibid.

[13] Ibid, paragraf 16, referenca na Tužilac protiv Brđanina i Talića, predmet br. IT-99-36-T, "Javna verzija poverljive odluke o navodnoj nezakonitosti pravila 70 od 6. maja 2002", 23. maj 2002, paragrafi 19 i 21.

[14] T. 7609-10, zatvorena sednica.

[15] Tužilac protiv Blaškića, predmet br. IT-95-14-T, "Odluka Pretresnog veća I po zahtevu tužioca za svedočenje putem satelita i za zaštitne mere", 13. novembar 1997; Tužilac protiv Kordića i Čerkeza, predmet br. IT-94-14/2-T, poverljivi i ex parte "Nalog po zahtevu optužbe za rešenje u pogledu svedočenja svedoka", 31. maj 1999; Tužilac protiv Brđanina i Talića, predmet br. IT-99-36-T, "Javna verzija poverljive odluke o navodnoj nezakonitosti pravila 70 od 6. maja 2002.", 23. maj 2002.

[16] T. 7611-13, 7617-18, zatvorena sednica.

[17] T. 7622, zatvorena sednica.

[18] Poverljive "Opservacije amici curiae u vezi sa primenom pravila 70", 17. jun 2002, paragrafi 13-16.

[19] Dana 13. juna 2002, optužba je na sudu pročitala (na poluzatvorenoj sednici) stav Vlade po ovom pitanju. T.6945-48, poluzatvorena sednica.

[20] Tužilac protiv Blaškića, predmet br. IT-95-14-T, "Odluka Pretresnog veća I po zahtevu tužioca za svedočenje putem satelita i za zaštitne mere", 13. novembar 1997. (na jednom mestu u ovoj Odluci navodi se da je izdata 11. novembra 1997).

[21] Ibid. par. 10; podnesak optužbe, paragraf 6.

[22] Ibid. paragrafi 17-21.

[23] Ibid, paragraf 22.

[24] Ibid, paragraf 38. U istom predmetu, Pretresno veće I takođe je izdalo naloge kojima je ograničilo obim svedočenja dvojice svedoka koje je pozvalo samo Pretresno veće i dozvolilo je dvojici predstavnika vlade da budu prisutni u oba slučaja; ali Pretresno veće je navelo u oba predmeta da pravilo 70 ne bi moglo da se primenjuje u datim okolnostima. Tužilac protiv Blaškića, predmet. br. IT-95-14-T, "Odluka Pretresnog veća I o zaštitnim merama za generala Phillipea Morillona, svedoka Pretresnog veća", 12. maj 1999; Tužilac protiv Blaškića, predmet br. IT-95-14-T, "Odluka Pretresnog veća I o zaštitnim merama za g. Jean-Pierre Thebaulta, svedoka Pretresnog veća", 13. maj 1999.

[25] Tužilac protiv Kordića i Čerkeza, predmet br. IT-94-14/2-T, poverljivi i ex parte "Nalog po zahtevu optužbe za rešenje u vezi sa svedočenjem svedoka", 31. maj 1999.

[26] Ibid.

[27] Tužilac protiv Brđanina i Talića, predmet br. IT-99-36-T, "Javna verzija poverljive odluke o navodnoj nezakonitosti pravila 70 od 6. maja 2002.", 23. maj 2002.

[28] Ibid, paragraf 18.

[29] Pretresno veće II je 1998. u predmetu Furundžija istaklo da, premda Rimski statut još nije stupio na snagu, on je usvojen od strane velike većine država te da u mnogim oblastima Rimski Statut "može biti smatran indikativnim za pravne stavove, tj. za opinio iuris velikog broja država". Ono je takođe navelo da "u zavisnosti od pitanja o kome je reč, za Rimski Statut se može smatrati da utvrđuje, odražava ili pojašnjava običajna pravila ili ih kristalizuje, dok se u nekim oblastima njime stvara novo pravo ili modifikuje postojeće pravo. U svakom slučaju, za Rimski statut u celini bi se moglo smatrati da predstavlja autoritativan izraz pravnih stavova velikog broja država." Tužilac protiv Furundžije, predmet br. IT-95-17/1-T, "Presuda", 10. decembar 1998, paragraf 227. Žalbeno veće je potvrdilo ovaj zaključak u predmetu Tužilac protiv Tadića, predmet br. IT-94-1-A, "Presuda", 15. jul 1999, paragraf 223. Treba primetiti da je, na osnovu člana 126, Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda stupio na snagu 1. jula 2002.

[30] Član 72(5) Rimskog statuta.

[31] Član 72(7) Rimskog statuta.

[32] D.K. Piragoff u knjizi pod naslovom "The International Criminal Court: The Making of the Rome Statute: Issues, Negotiations, Results,", Ur. R.S.Lee, 1999, str 292. Vidi takođe pravilo 82 Pravilnika o postupku i dokazima stalnog Međunarodnog krivičnog suda.