PRED PRETRESNIM VEĆEM

U sastavu:

sudija Patrick Robinson, predsedavajući
sudija O-Gon Kwon
sudija Iain Bonomy

Sekretar: g. Hans Holthuis

Datum: 22. septembar 2004.

TUŽILAC
protiv
SLOBODANA MILOŠEVIĆA

OBRAZLOŽENJE ODLUKE O
DODELI BRANIOCA

Tužilaštvo:
gđa Carla Del Ponte
g. Geoffrey Nice

Optuženi:
g. Slobodan Milošević

Branioci koje je dodelio Sud:
g. Steven Kay, QC
gđa Gillian Higgins

Amicus curiae:
prof. Timothy McCormack

    1. Usmena odluka o dodeli branioca

  1. Posle uvodne reči optuženog 31. avgusta 2004. i tokom prvog pretresa od 1. septembra 2004, strane u postupku i amici curiae pozvani su da iznesu usmenu argumentaciju o nedavno primljenim lekarskim izveštajima[1] i o dodeli branioca.[2] Pošto je saslušalo tu argumentaciju i razmotrilo podneske vezane za ta pitanja koji su dostavljeni u toku jula i avgusta 2004,[3] Pretresno veće je 2. septembra 2004. donelo sledeću usmenu odluku:

    2. Ovo je odluka kojom se dodeljuju branioci, pri čemu će potpunija pismena odluka uslediti uskoro.

    U obrazloženju svoje Odluke po predlogu tužioca od 4. aprila 2003. u vezi s dodelom branioca, Pretresno veće je, iako stoji na stanovištu da optuženi ima pravo da se sam brani, u paragrafu 40 takođe iznelo stav da pravo optuženog da se sam brani nije apsolutno, konstatujući u istom paragrafu da zadržava pravo da ovaj svoj stav preispita. Zdravlje optuženog predstavlja glavni problem u vođenju ovog sudskog postupka. Tokom izvođenja dokaza optužbe suđenje je prekidano više od deset puta zbog lošeg zdravstvenog stanja optuženog, čime je izgubljeno oko 66 dana sudskog postupka.

    Izvođenje dokaza odbrane, čiji je početak bio zakazan za 8. jun, odloženo je pet puta, opet zbog lošeg zdravlja optuženog. Pretresno veće je zamolilo dr Van Dijkmana, koji već određeno vreme ukazuje lekarsku pomoć optuženom zbog njegovih kardioloških problema, te profesora Taverniera iz Belgije, koga je sekretar odredio kao kardiologa koji ranije nije učestvovao u lečenju optuženog, da pregledaju optuženog i razmotre sve relevantne informacije u vezi s njegovim zdravljem u kontekstu činjenice da on sam sebe zastupa, te da izveste Pretresno veće o tome da li je optuženi sposoban da se i dalje sam zastupa, kao i o verovatnom uticaju koji bi nastavak takve prakse imao na raspored suđenja. Obojica navedenih lekara su izvestila o tome da optuženi pati od teške esencijalne hipertenzije i da je njegovo stanje takvo da bi moglo doći hipertenzivnog hitnog stanja, odnosno do potencijalne opasnosti po njegov život. Oni su takođe zaključili da je jedno od objašnjenja za takvo zdravstveno stanje to što se pacijent nije pridržavao terapije koja mu je bila propisana.

    Analize krvi kojima je podvrgnut optuženi potvrdile su ovakav zaključak. Iz medicinskih izveštaja je jasno da optuženi nije dovoljno sposoban da se sam brani i da će, ako tako nastavi, doći do daljih odlaganja toka suđenja.

    Pitanje koje se nalazi pred Većem jeste da li pravo optuženog da se sam brani na osnovu člana 21 Statuta podleže određenim ograničenjima i, ako je tako, da li u okolnostima ovog predmeta to pravo treba da bude ograničeno dodelom branioca koji bi zastupao optuženog.

    Pretresno veće se, na osnovu Statuta Međunarodnog suda i sudske prakse, kao i zakona više nacionalnih pravnih sistema, uverilo da pravo optuženog da sam sebe zastupa nije neograničeno, te da je u okolnostima ovog predmeta nadležno da optuženom dodeli branioca i da je to u interesu pravde. Stoga ćemo tako i postupiti.

    Osnovna dužnost Pretresnog veća je da obezbedi da suđenje bude pravično i ekspeditivno. Pretresno veće izražava bojazan da, na osnovu medicinskih izveštaja, postoji stvarna opasnost da ovo suđenje potraje nerazumno dugo ili, što bi bilo još gore, da se uopšte ne završi ako optuženi nastavi da zastupa sam sebe bez pomoći branioca. S druge strane, Veće se uverilo da se, ukoliko se optuženom dodeli branilac, mogu odrediti mere kojima bi se obezbedilo da se suđenje nastavi na način koji bi bio i pravičan i ekspeditivan.

    Pošto je odlučilo da optuženom dodeli branioca, dužnost Veća je da obezbedi da uloga dodeljenog branioca bude osmišljena tako da se zaštiti osnovno pravo optuženog na pravično suđenje.

    Tako je odlučeno i, kako sam već rekao, potpunija pismena odluka će uslediti uskoro.

  2. Pretresno veće sada, kao što je obećalo, daje obrazloženje usmene odluke koju je donelo 2. septembra 2004.

    3. 2. Proceduralni istorijat pitanja samozastupanja

  3. Dana 3. jula (Kosovo), 29. oktobra (Hrvatska) i 11. decembra 2001. (Bosna), optuženi je prvi put stupio pred Sud u vezi sa svakom od tri optužnice i u tim prilikama odbio da se izjasni o krivici. Pretresno veće se u njegovo ime izjasnilo da "nije kriv". Dana 3. jula 2001. optuženi je obavestio Pretresno veće, i pismeno i usmeno prilikom prvog stupanja pred Sud u vezi s Optužnicom za Kosovo, da ne želi da ga zastupa advokat.[4] Na prvoj statusnoj konferenciji 30. avgusta 2001. Pretresno veće je skrenulo pažnju na to da optuženi ima pravo da sām sebe zastupa i, da bi mu obezbedilo pravično suđenje i puno poštovanje njegovih prava, odlučilo da naloži sekretaru Suda da imenuje amici curiae koji će pomagati Pretresnom veću u pravilnom odlučivanju u ovom predmetu.[5] Pretresno veće je odbacilo predlog Tužilaštva da optuženom bez obzira na njegovo protivljenje dodeli branioca, rekavši da, u skladu sa Statutom i Pravilnikom o postupku i dokazima Međunarodnog suda, "optuženi ima pravo na branioca, ali isto tako ima pravo i da nema branioca".[6] Stanje zdravlja optuženog tada nije bilo sporno.

  4. Dana 30. avgusta 2001. Pretresno veće je sekretaru Suda izdalo "Nalog kojim se poziva određivanje amicus curiae", u kojem je obrazložilo ulogu amici curiae, koja treba da obuhvata: pripremu svih podnesaka koji su u pravilnom postupku na raspolaganju optuženom u obliku preliminarnih ili drugih pretpretresnih podnesaka; pripremu svih podnesaka ili prigovora u vezi sa dokaznim materijalom koji su u pravilnom postupku na raspolaganju optuženom tokom postupka suđenja i unakrsno ispitivanje svedoka po potrebi; skretanje pažnje Pretresnom veću na svaki oslobađajući ili olakšavajući dokazni materijal; postupanje na bilo koji drugi način koji će tako određeni pravni zastupnik smatrati primerenim nastojanju da se obezbedi pravično suđenje. Sekretar Suda je potom 6. septembra 2001. imenovao tri amici curiae.[7]

  5. Na pretresu 10. aprila 2002, optuženi je naveo da će dva advokata koji ispunjavaju određene uslove, g. Zdenko Tomanović i g. Dragoslav Ognjanović, biti njegovi "pravni saradnici", a 16. aprila 2002. mu je odobrena privilegovana komunikacija sa njima.[8] Optuženi je uputio pismeni zahtev za imenovanje g. Branka Rakića za trećeg pravnog saradnika, koji je Pretresno veće prihvatilo 23. oktobra 2003.[9]

  6. Dana 1. novembra 2002. Pretresno veće izrazilo strahovanja u pogledu završetka suđenja u svetlu lošeg zdravstvenog stanja optuženog,[10] kao i dužine i složenosti predmeta i, da bi obezbedilo njegov ekspeditivan završetak, naložilo da strane u postupku iznesu argumentaciju.[11]

  7. Pošto je od strana u postupku dobilo kako pismenu, tako i usmenu argumentaciju,[12] Pretresno veće je 18. decembra 2002. odbilo zahtev Tužilaštva da se optuženom dodeli branilac, navevši: "U sadašnjim okolnostima branilac neće biti nametnut optuženom protiv njegove volje. To, u principu, nije primereno akuzatornom postupku kao što je ovaj. Pretresno veće zadržava pravo da preispita ovaj svoj stav."[13]

  8. Pretresno veće je razloge za svoju usmenu odluku od 18. decembra 2002, iznelo u "Obrazloženju odluke po predlogu tužioca za dodelu branioca" od 4. aprila 2003, gde je navelo da, iako optuženi ima pravo da se sām brani, to pravo nije apsolutno, te da Pretresno veće zadržava pravo da preispita taj svoj stav.[14] Pretresno veće je navelo da se "uverilo da je optuženi, koji je jasno i nedvosmisleno obavestio Pretresno veće da ne želi da ga zastupa branilac, sposoban da vodi sopstvenu odbranu".[15] Pretresno veće je zaključilo da optuženi ima pravo da vodi sopstvenu odbranu "u sadašnjim okolnostima".[16] S obzirom na nepredvidljivost pitanja kakvo je zdravlje, Pretresno veće je zadržalo pravo da preispita taj svoj stav u svetlu eventualne promene okolnosti.

  9. U avgustu 2002, posle novog pregleda optuženog, dr Van Dijkman je preporučio da se posle svake dve nedelje suđenja ubaci period od četiri uzastopna dana za odmor.[17] Taj režim je sprovođen do kraja septembra 2003. Dana 23. septembra 2003. Tužilaštvo je podnelo predlog za zakazivanje pretresa na kojem će se razmatrati implikacije često lošeg zdravstvenog stanja optuženog,[18] posle višestrukog odgađanja suđenja usled toga i nakon što je samo u mesecu septembru 2003. izgubljeno sedam dana pretresa. Pretresno veće je naložilo i Tužilaštvu i amici curiae da podnesu pismene podneske o pravnom osnovu opcija koje je Tužilaštvo iznelo u predlogu od 23. septembra 2003, a zatim da argumentaciju iznesu na usmenom pretresu 30. septembra 2003.[19]

  10. Pošto je 30. septembra 2003. saslušalo argumentaciju strana u postupku, Pretresno veće je donelo usmenu odluku, u skladu sa preporukama sadržanim u lekarskom izveštaju dr P.R.M. Van Dijkmana, kardiologa koji nadzire lečenje optuženog, u vezi sa njegovim zdravljem,[20] da će zasedati tri dana nedeljno, tako da optuženi ima četiri uzastopna dana za odmor.[21] Optuženi nije prisustvovao tom pretresu zbog bolesti.

  11. Pošto je zdravstveno stanje optuženog bilo loše i tokom februara 2004. kada se izvođenje dokaza Tužilaštva bližilo kraju, a pošto su česti zdravstveni problemi tokom celokupnog perioda dodeljenog za pripremu odbrane optuženog iziskivali odgađanja početka izvođenja dokaza odbrane, Pretresno veće je 5. jula 2004. saslušalo usmenu argumentaciju strana u postupku. Do tada je suđenje zbog lošeg zdravstvenog stanja optuženog više od deset puta prekidano u toku izvođenja dokaza Tužilaštva, te je izgubljeno oko 66 dana suđenja.[22] Izvođenje dokaza odbrane, čiji je početak bio zakazan za 8. jun 2004, odgađano je pet puta, ponovo zbog lošeg zdravstvenog stanja optuženog.

  12. Na pretresu 5. jula 2004, posle rasprave o poslednjim lekarskim izveštajima, amici curiae su pokrenuli dva pitanja: (1) sposobnosti optuženog da se sām brani u tom trenutku i (2) njegove procesne sposobnosti uopšte.[23] Iako Pretresno veće nije raspolagalo dokazima da optuženi uopšte nije procesno sposoban, Pretresno veće je smatralo da ima dokaza koji ukazuju na to da je zdravstveno stanje optuženog takvo da možda neće biti sposoban da nastavi da sām sebe zastupa i da bi njegovo dalje samozastupanje moglo negativno da utiče na pravično i ekspeditivno vođenje postupka. Pretresno veće je bilo u toj meri zabrinuto da je odlučilo da se "radikalno preispita postupak i nastavak suđenja u svetlu zdravstvenih problema optuženog, koji su, na osnovu najnovijeg izveštaja lekara, očigledno hronični i često se ponavljaju".[24]

  13. Pretresno veće je potom, 6. jula 2004, izdalo nalog kojim je sekretaru Suda dalo uputstvo da kontaktira kardiologa koji ranije nije lečio optuženog i uputi ga da pregleda optuženog, da uzme u obzir sve relevantne informacije vezane za njegovo zdravlje u kontekstu činjenice da se on sām zastupa i da, quam primum, podnese izveštaj Pretresnom veću o sposobnosti optuženog da se i dalje sām zastupa i, ako to bude i dalje činio, o mogućem uticaju na raspored suđenja.[25] Sekretar je kontaktirao profesora dr R. Taverniera, kardiologa iz Belgije. Dana 15. jula 2004. Pretresno veće je uputilo identičan zahtev dr Van Dijkmanu, koji već izvesno vreme leči optuženog zbog njegovih kardioloških problema.[26]

  14. Nalozima od 19. jula i 6. avgusta 2004. Pretresno veće je tražilo da se dostave podnesci o ulozi koju bi takav branilac imao u obezbeđenju pravičnog izvođenja dokaza odbrane, posebno u odsustvu instrukcija braniocu od strane optuženog i njegove saradnje s njim.[27]

  15. Nalogom od 21. jula 2004. Pretresno veće je pozvalo strane u postupku da dostave pismene podneske kako bi dalje razmotrilo kako bi suđenje moglo da se okonča pravično i ekspeditivno, uključujući mogućnost razdvajanja jedne ili više optužnica.[28]

  16. Da bi razjasnilo pitanja pokrenuta u lekarskim izveštajima dobijenim od profesora Taverniera 29. jula 2004[29] i dr Van Dijkmana 20. avgusta 2004,[30] Pretresno veće je naložilo sekretaru Suda da svakom od te dvojice lekara dostavi kopiju izveštaja njegovog kolege i da od obojice zatraži dodatni izveštaj.[31] Profesor Tavernier je takav dodatnii izveštaj dostavio 27. avgusta 2004, a dr Van Dijkman 30. avgusta 2004.[32]

  17. Pošto je razmotrilo argumente vezane za razdvajanje optužnica, koji su govorili da su i Tužilaštvo, kao i amici curiae i optuženi protiv takvog predloga,[33] Pretresno veće je odlučilo da zasad dalje ne razmatra to pitanje.[34]

  18. Pismene podneske o pitanju dodele branioca optuženom Tužilaštvo je dostavilo 26. jula, te 6. i 19. avgusta 2004, a amici curiae 13. avgusta 2004.[35] Optuženi nije podneo pismenu argumentaciju. Dana 1. septembra 2004. Tužilaštvo, amici curiae i optuženi obratili su se Pretresnom veću.

    19. 3. Argumentacija

    (a) Tužilaštvo

  19. Stav Tužilaštva je dosledan sve vreme ovog postupka. Od prve statusne konferencije 30. avgusta 2001, Tužilaštvo predlaže da, pored amicus curiae, Pretresno veće optuženom dodeli branioca.[36] Taj argument je detaljno obrazložen prvi put u pismenom podnesku od 8. novembra 2002, u kojem je Tužilaštvo predložilo da Pretresno veće optuženom imenuje branioca s obzirom na prekide postupka zbog često lošeg zdravstvenog stanja optuženog, a kao očigledan izbor predložilo amici curiae.[37] Tužilaštvo je tvrdilo da je član 21(4)(d) Statuta Međunarodnog suda (u daljem tekstu: Statut) sročen tako da dozvoljava nametanje branioca optuženom kad god je to u interesu pravde, a to je potkrepilo argumentima iz predmeta Prosecutor v. Barayagwiza /Tužilac protiv Barayagwize/,[38] citirajući podudarno i izdvojeno mišljenje sudije Gunawardane.[39] Tužilaštvo je dalje tvrdilo da član 20 Statuta iziskuje nametanje branioca optuženom u ovom predmetu pošto član 20 zahteva od Pretresnog veća da obezbedi pravično i ekspeditivno suđenje.[40] Tužilaštvo je primetilo da je optuženi "izabrao da se brani sām i da stalno odbija pomoć branioca" i iznelo sledeću tvrdnju:

    Ovim je neizbežno izložio svoje zdravlje povećanom naporu. Iz principijelnih razloga ne može biti ispravno da obim krivičnog postupka bude diktiran izborom optuženog da sām sebe zastupa. Takođe, bio bi to veoma opasan presedan ukoliko bi se dozvolilo da, zbog teškoća koje je optuženi u velikoj meri sām sebi nametnuo, njegovo suđenje bude znatno nepotpunije nego što bi inače bilo.[41]

  20. U tom pogledu, Tužilaštvo je istaklo da postoji ogroman javni interes za sveobuhvatno krivično gonjenje u skladu s optužnicama i da ni međunarodna zajednica ni Tužilaštvo ne bi mogli prihvatiti skraćenje postupka u ovom predmetu u situaciji u kojoj je optuženi, odbijajući prednosti branioca, pogoršao svoje zdravstvene probleme.[42]

  21. U vezi sa praktičnim aspektima dodele branioca, Tužilaštvo je tokom čitavog postupka tvrdilo da optuženom treba da se dodeli branilac, pri čemu optuženom ipak treba dozvoliti da i dalje učestvuje u suđenju postavljanjem pitanja i iznošenjem argumentacije na propisan način.[43] Tužilaštvo je dalje razradilo taj svoj stav, navodeći da bi nametnuti branilac imao "puno diskreciono pravo da odlučuje kako će postupati. Prava i interesi optuženog tada bi se [mogli] usklađivati – u svakom konkretnom slučaju ponaosob – u odnosu na integritet i raspored suđenja i u svakom trenutku bi bili zaštićeni zahvaljujući nadzoru suda i nametnutog branioca".[44] Pored toga, Tužilaštvo je predložilo da optuženom i posle toga treba da ostanu otvorene sve opcije, uključujući imenovanje branioca kojeg sām izabere da postupa u njegovo ime i preuzme zastupanje od dodeljenog branioca, koji bi ostao u pripravnosti, spreman da, po potrebi, nastavi vođenje odbrane.[45]

  22. Naposletku, Tužilaštvo je pomenulo i mogućnost da se između Pritvorske jedinice Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: PJUN) i Pretresnog veća uspostavi televizijska veza uživo kako bi optuženi mogao, stalno ili povremeno, da ostane u PJUN-u, dok dodeljeni branilac ispituje svedoke "praktično u njegovom prisustvu".[46]

  23. Po dostavi lekarskih izveštaja koji su naloženi 6, 12. i 15. jula 2004,[47] Tužilaštvo je podnelo dodatak, tražeći od Pretresnog veća da uzme u obzir navode o tome da se optuženi ne pridržava saveta lekara, što ukazuje na hotimično manipulisanje rasporedom suđenja, te da odmah postavi branioca.[48]

    24. (b) Amici curiae

  24. Amici curiae su tokom postupka podneli nekoliko opservacija u kojima su izneli protivljenje nametanju branioca. Kada je pitanje zdravlja optuženog prvi put razmatrano u novembru 2002, amici curiae su tvrdili da, ukoliko optuženi nije u mogućnosti da učestvuje u suđenju bez ozbiljnih posledica po svoje zdravlje, suđenje iz zdravstvenih razloga treba prekinuti; i da bi, ako su uslovi u kojima se optuženi drži u pritvoru faktor koji doprinosi pogoršanju njegovog zdravlja, trebalo razmotriti i mogućnost uslovnog puštanja na slobodu.[49]

  25. Dana 18. novembra 2002. amici curiae su podneli "Opservacije amici curiae o nametanju branioca optuženom". U tom podnesku amici curiae su se pozvali na član 21(4) Statuta Međunarodnog suda, član 6(3)(c) Evropske Konvencije o ljudskim pravima i član 14(3)(d) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i izneli tvrdnju da minimalna jamstva Statuta Međunarodnog suda, pored međunarodnog i evropskog prava konvencija, ekplicitno štite pravo optuženog da se sām brani, napomenuvši: "Svako nametanje branioca optuženom protiv njegove volje predstavljalo bi kršenje njegovih garantovanih prava".[50] Taj stav su zadržali i u svom pismenom podnesku od 13. avgusta 2004. Amici curiae su tražili od Pretresnog veća da optuženom ne dodeljuje branioca i naveli: "Po mišljenju amici curiae, interesi pravde ne iziskuju dodelu branioca, kojom bi se optuženom uskratilo pravo da se sām brani".[51]

  26. Amici curiae su tvrdili da je to pitanje pokrenuto isključivo zbog zdravstvenog stanja optuženog, a ne zbog bilo kakvog "opstrukcionističkog" ponašanja optuženog, kako je Tužilaštvo tvrdilo u svom pismenom podnesku od 26. jula 2004. i usmenoj argumentaciji iznetoj 1. septembra 2004.[52] Amici curiae su konstatovali da su uvek podržavali pravo optuženog da sām sebe zastupa, ali su priznali da su najnoviji lekarski izveštaji promenili informacije kojima raspolaže Pretresno veće.[53] Izneli su tvrdnju da bi, ako Pretresno veće utvrdi da optuženi nije sposoban da sām sebe u potpunosti zastupa, on ipak mogao da učestvuje u postpuku, koristeći, po potebi, usluge svojih pravnih saradnika ili drugog branioca koga imenuje.[54] Amici curiae su predložili da optuženi dobije "pomoć" u izvođenju dokaza odbrane, a ne da mu se potpuno uskrati pravo odlučivanja.[55]

    27. (c) Optuženi

  27. Optuženi je od svog prvog stupanja pred Sud 3. jula 2001. kategorički odbijao pravne zastupnike i tvrdio da bi dodela ili nametanje branioca značili da mu se oduzima pravo da sām sebe brani. Optuženi je odbacivao svaki predlog da bi njegovi pravni saradnici mogli da sede u sudnici i da mu pomažu.[56] Suočen sa najnovijim lekarskim nalazima u prilog tome da nije sposoban da sām sebe zastupa, optuženi je te nalaze odbacio uz obrazloženje da navode kadiologa, posebno profesora Taverniera, smatra manipulacijom sa ciljem da mu se uskrati pravo da govori.[57]

  28. Optuženi je rekao da nametanje branioca "ne dolazi u obzir" i da na to nikad neće pristati. Pored toga, izjavio je da ni video-linkovi ni i drugi predlozi "ne dolaze u obzir". Izjavio je da namerava da bude prisutan u sudnici i da ispituje svedoke i da bi ga svaki drukčiji tretman "još više doveo u neravnopravan položaj".[58] Rekao je da, tokom izvođenja dokaza Tužilaštva, pitanje njegove sposobnosti nije pokretano u smislu ostvarivanja njegovog prava da sām sebe brani. Međutim, rekao je on, to pitanje je odjednom pokrenuto kada je došlo vreme za izvođenje dokaza odbrane. Takođe je izneo tvrdnju da nečije pravo na samodobranu ne bi trebalo oduzimati zbog njegovog lošeg zdravlja.[59] Optuženi je rekao: "Pravo da se sām branim, to je principijelno pitanje. Ja ne prihvatam ni umanjenje toga prava ni odricanje od toga prava. Prema tome, ja insistiram da mi omogućite da ispitujem svoje svedoke. I ja sam u tome kategoričan".[60] Optuženi je u više navrata jasno stavljao do znanja da nema nameru da angažuje branioca koji bi postupao u njegovo ime.[61]

    29. 4. Nadležnost za dodelu branioca

  29. Univerzalno je priznato načelo da nijedno lice optuženo za neko krivično delo ne može da se osudi bez suđenja. Podjednako je važno da to suđenje bude pravično. To važi kako za akuzatorni sistem common lawa, tako i za inkvizitorni sistem kontinentalnog prava. Načelo da svaki optuženi ima pravo na pravično suđenje odraženo je i u svim važnijim sporazumima o ljudskim pravima, uključujući onaj koji, zbog svog globalnog, neregionalnog karaktera i ogromnog broja (152) zemalja koje su ga ratifikovale, treba sa ima najveći uticaj na rad Međunarodnog suda – Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (u daljem tekstu: MPGPP).[62] U okvire pravičnosti spada određeni broj prava, a cilj svakog od njih je da optuženom obezbedi pravično suđenje. Za potrebe rada ovog Međunarodnog suda, ta prava su ugrađena u član 21(4) njegovog Statuta. Pretresno veće shvata član 21(4) Statuta kao navođenje mnoštva prava obuhvaćenih načelom da optuženi mora da ima pravično suđenje, koje je i sāmo predviđeno članom 21 (2) Statuta. Koncepcija pravičnosti obuhvata ne samo ta konkretna prava, već mnogo širi okvir koji iziskuje da vođenje suđenja u svim aspektima mora da bude pravično prema optuženom. Stoga su ta konkretna prava okvalifikovana kao "minimalna jamstva". Pravičnost je, prema tome, sveobuhvatan uslov krivičnog postupka.

  30. Dok se u članu 21 Statuta navode prava optuženog, član 20 nameće pretresnim većima statutarnu obavezu da obezbede pravičnost i ekspeditivnost sudskog postupka u celini, u skladu sa punim poštovanjem prava optuženog. Relevantne su sledeće odredbe:

    31. Član 20

    Početak i vođenje sudskog postupka

    1. Pretresna veća moraju obezbediti da suđenje bude pravično i ekspeditivno, kao i da se postupak vodi u skladu s pravilima o postupku i dokazima uz puno poštovanje prava optuženog i dužnu brigu o zaštiti žrtava i svedoka.

    Član 21

    Prava optuženog

    2. Prilikom presuđivanja o optužbama protiv njega optuženi ima pravo na pravično i javno suđenje, uz ograde predviđene članom 22 Statuta.

    4. Prilikom presuđivanja o svakoj optužbi protiv optuženog u skladu s ovim Statutom, optuženi ima, s punom ravnopravnošću, pravo na sledeća minimalna jamstva:

    (c) da mu se sudi bez nepotrebnog odgađanja;

    (d) da mu se sudi u njegovom prisustvu i da se brani lično ili putem pravnog zastupnika po vlastitom izboru; da se, ako nema pravnog zastupnika, obavesti o tom pravu; te da mu se, kad god to zahtevaju interesi pravde, dodeli pravni zastupnik, a da pritom ne snosi troškove odbrane ako za to nema dovoljno sredstava;

    (e) da ispita ili da se u njegovo ime ispitaju svedoci koji ga terete, kao i da se svedoci odbrane dovedu i ispitaju pod istim uslovima kao i svedoci koji ga terete . . . .

  31. Analiza pitanja prava optuženog da se sām zastupa iziskuje tumačenje članova 20 i 21 Statuta, a posebno člana 21(4)(d). Od samog početka rada Međunarodnog suda, odlučeno je da Statut treba da se tumači kao ugovor.[63] Shodno tome, primenjiv je član 31(1) Bečke konvencije o ugovornom pravu: "Ugovor se mora dobronamerno tumačiti prema uobičajenom smislu koji se mora dati izrazima u ugovoru u njihovom kontekstu i u svetlu njegovog cilja i svrhe".[64] Četiri elementa člana 31(1) – dobronamernost, tekstualno značenje, kontekstualnost, kao i cilj i svrha – primenjuju se zajedno, a ne pojedinačno. Prema tome, glavno pitanje je uobičajeno značenje odredaba člana 21(4)(d) u njihovom kontekstu i u svetlu cilja i svrhe tog člana i Statuta u celini.

  32. Minimalna jamstva predviđena članom 21(4) Statuta elementi su sveobuhvatnog uslova pravičnog suđenja. Upravo se u tom kontekstu mora tumačiti pravo optuženog da se brani lično ili putem pravnog zastupnika po vlastitom izboru, kako to predviđa član 21(4)(d). Bez obzira na to da li je se optuženi sām zastupa ili putem pravnog zastupnika, cilj te odredbe je da optuženom obezbedi pravo na odbranu, koje je preduslov pravičnog suđenja. Odbrana "lično" ili "putem pravnog zastupnika po vlastitom izboru" jednostavno je sredstvo putem kojeg se može ostvariti minimalno garantovano pravo da se "brani lično", odnosno pravo na odbranu. U slučaju kada samozastupanje ima za posledicu opasnost od nepravičnosti prema optuženom, moraju se preduzeti mere u skladu sa odredbama članova 20 i 21 kako bi se optuženom obezbedilo pravično suđenje; u suprotnom, svrha obezbeđivanja prava optuženom na odbranu biće poništena. Od suštinske važnosti za to je da se obezbedi da on ima mogućnosti i uslove da potpuno i efikasno iznese svoju odbranu. Međutim, to ne obavezuje Pretresno veće da usliši želju optuženog da vodi svoju odbranu u slučaju kada je njegova sposobnost za to u takvoj meri smanjena da bi, ako nastavi da se brani lično, postojala fizička opasnost da mu pravično suđenje ne bude obezbeđeno. Puko pozivanje optuženog na njegovo pravo da se lično brani ne obezbeđuje efikasnu odbranu u okolnostima kada je on teško bolestan i često duže vreme sprečen da vodi svoju odbranu.

  33. Ako u bilo kojoj fazi suđenja postoje realni izgledi da ono bude prekinuto i da integritet suđenja bude narušen, uz opasnost da suđenje ne bude pravično vođeno, Pretresno veće je dužno da aktivira mehanizam koji će to sprečiti. Naš zaključak je da, ako samozastupanje ima takav uticaj, Pretresno veće ima pravo da dodeli branioca koji će voditi odbranu, ukoliko optuženi neće da imenuje vlastitog branioca. Prekid suđenja, kakve god bile okolnosti, može da ima za posledicu opasnost od nesprovođenja pravde jer čitav postupak nije vođen i zaključen pravično. Kad god se pojavi takva opasnost, neophodno je preduzeti mere da se to spreči. U nacionalnim pravosudnim sistemima opšte je prihvaćen stav da se, kada optuženi koji se sām zastupa remeti suđenje svojim neprimerenim ponašanjem, on može udaljiti iz sudnice i da se može imenovati branilac da vodi njegovu odbranu.[65] Taj korak je neophodan da bi se obezbedio integritet postupka sa ciljem da suđenje u celini bude pravično. Načelno ne postoji razlika između namernog neprimerenog ponašanja koje remeti postupak i bilo koje druge okolnosti koja toliko ometa postupak da ugrožava integritet suđenja. To su, jednostavno, primeri okolnosti u kojima pravo na samozastupanje mora da ustupi prvenstvo sveobuhvatnom pravu na pravično suđenje. Postoje i drugi slučajevi u kojima uživanje prava iz člana 21(4) Statuta mora da ustupi mesto sveobuhvatnom pravu na pravično suđenje: na primer, u slučaju kada ostvarivanje prava na samozastupanje postaje prepreka vođenju suđenja bez nepotrebnih odgađanja, što je konkretno pravo ili minimalno jamstvo čiji je cilj, između ostalog, da se očuva integritet i pravičnost postupka. Ukoliko se suđenje ne vodi ekspeditivno, odnosno, bez nepotrebnog odgađanja, pojaviće se opasnost da ono bude nepravično, što od Pretresnog veća iziskuje da razmotri kako se takva opasnost može izbeći.

  34. Pravo na samozastupanje, prema tome, mora da ustupi prioritet u slučajevima kada je to neophodno da bi se obezbedilo pravično suđenje. Osnovna dužnost Pretresnog veća, kako to predviđa član 20 Statuta, mora uvek da bude ta da preduzme neophodne i raspoložive mere da obezbedi da se suđenje optuženom završi pravično i ekspeditivno. Prema tome, uobičajeno značenje člana 21(4)(d) Statuta, kada se on tumači u svetlu cilja i svrhe obezbeđivanja prava optuženog na odbranu i pravično suđenje, jeste da optuženi ima pravo se se sām zastupa, ali to pravo može da se izgubi ako njegovo ostvarivanje za posledicu ima opstrukciju postizanja tog cilja i svrhe. Pretresno veće se, prema tome, potpuno uverilo da je, pri primerenom tumačenju članova 20 i 21, nadležno da, u odgovarajućim okolnostima, insistira na tome da optuženog zastupa branilac, uprkos njegovoj želji da se sām zastupa. Ako optuženi odbija da imenuje vlastitog branioca, Pretresno veće ima pravo da dodeli branioca koji će voditi odbranu.

  35. Veće, prema tome, takođe mora biti nadležno da insistira na većem angažovanju pravne pomoći u onim slučajevima gde optuženi već koristi pomoć advokata, iako oni rade "iza kulisa", a ne u sudnici. Pravilnik o postupku i dokazima (u daljem tekstu: Pravilnik) i praksa koju primenjuje Međunarodni sud zapravo omogućavaju četiri moguća načina izvođenja dokaza odbrane, a ne jednostavno krut izbor između samozastupanja i zastupanja putem branioca. Pravilnik i primenjivana praksa dozvoljavaju optuženom sledeće:

    36. (1) da isključivo on vodi svoju odbranu, ili

    (2) da vođenje odbrane prepusti isključivo braniocu, ili

    (3) da izvodi dokaze odbrane u saradnji sa braniocem, u skladu sa podelom dužnosti o kojoj se međusobno dogovore, ili

    (4) da svoju odbranu vodi isključivo on kada je u sudnici, a da izvan sudnice dobija pomoć iskusnih advokata koji se ne pojavljuju pred Pretresnim većem.

    Poslednja mogućnost bila je primenjivana u ovom predmetu pre nego što je dodeljen branilac.

  36. Pretresno veće, isto tako, mora imati mogućnost da naloži da branilac ili u potpunosti vodi odbranu ili izvodi većinu dokaza odbrane, a da se pritom i optuženom dozvoli da učestvuje tako što će lično izvoditi jedan deo dokaza odbrane, kao što je uvodna reč na početku izvođenja dokaza odbrane. Čak i u situaciji gde su dodeljeni branioci određeni kao branioci optuženog, Pretresno veće može da dozvoli optuženom da nastavi da aktivno učestvuje u izvođenju svojih dokaza tako što će vršiti ispitivanje i dodatno ispitivanje svedoka o konkretnim pitanjima za koja uveri Veće da je primereno da postavi dodatna pitanja, pored onih koja je postavio dodeljeni branilac. Pretresno veće je to koje treba da odredi koje će se rešenje primeniti, uzimajući u obzir sve prateće okolnosti, uključujući one pod kojima se suđenje odvija, kao i lične prilike optuženog. Povrh svih drugih faktora, odabrano rešenje treba da obezbedi ne samo da se postupak vodi pravično, već i da se suđenje završi pravično. Za svakog optuženog bilo bi neprihvatljivo da optužbe, teške poput onih kojima se tereti ovaj optuženi, ostanu otvorene nerazumno dugo ili, još gore, ostanu nerešene.

  37. Iako detaljnim proučavanjem nije pronađen nijedan predmet u nekom pravosudnom sistemu u kojem je branilac dodeljen optuženom zbog njegove nesposobnosti da vodi svoju odbranu usled narušenog fizičkog zdravlja, takođe nismo pronašli nijedan međunarodni ili nacionalni pravni izvor koji je u suprotnosti sa našim tumačenjem članova 20 i 21 Statuta. Možda je to pitanje sada došlo na dnevni red i zbog izuzetnih okolnosti ovog suđenja.

  38. Praksa ovog Međunarodnog suda, Međunarodnog suda za Ruandu (u daljem tekstu: MKSR) i Specijanog suda za Sijera Leone (u daljem tekstu: SSSL) priznaje da mogu postojati okolnosti kada je dozvoljeno i primereno da Pretresno veće insistira na tome da dokaze odbrane izvodi branilac, a ne optuženi lično. Okolnosti pod kojima takav postupak može biti primeren moraju se utvrđivati za svaki konkretan slučaj ponaosob, uzimajući u obzir konkretne okolnosti tog predmeta u celini, uključujući faktore kao što su sposobnost optuženog da vodi svoju odbranu, kao i njegov stav i postupke.

  39. U predmetu Prosecutor v. Norman et al. /Tužilac protiv Normana i drugih/ pred SSSL, Pretresno veće je odbilo zahtev optuženog da se brani sām, smatrajući da pravo na samozastupanje predviđeno njegovim Statutom "nije apsolutno, već uslovno".[66] Pretresno veće je zaključilo da, u okolnostima tog predmeta, nije primereno dozvoliti optuženom da koristi svoje pravo na samozastupanje bez ograničenja.[67]

  40. U predmetu Tužilac protiv Barayagwize pred MKSR,[68] dodeljeni branilac tražio je da se povuče iz predmeta uz obrazloženje da je optuženi dao braniocu uputstva da ga ne zastupa na suđenju i odbio da prisustvuje suđenju. Smatrajući da stav optuženog opstruira sprovođenje pravde, Pretresno veće je zaključilo da povlačenje branioca nije opravdano. Veće je dalje istaklo da je branilac u tom predmetu dodeljen, a ne imenovan, što "ne samo da povlači obaveze prema klijentu, već podrazumeva i da on zastupa interese Međunarodnog suda da se optuženom obezbedi pravično suđenje".[69] Sudija Gunawardana je definisao okolnosti u kojima imenovanje branioca može biti u interesu pravde.[70]

  41. U predmetu Tužilac protiv Šešelja, Pretresno veće je priznalo da formulacija člana 21 Statuta "ostavlja[ju] mogućnost da se optuženom, u interesu pravde, dodeli branilac, u zavisnosti od predmeta".[71] Iako je optuženi u tom predmetu jasno rekao da namerava da se sām zastupa, Pretresno veće je pravo na samozastupanje, kako je definisano u Statutu, uzelo u obzir kao polazište, ali je napomenulo da, prema međunarodnoj i nacionalnoj sudskoj praksi, "ovo pravo nije apsolutno"[72] i odlučilo da se imenuje "branilac u pripravnosti" sa raznim dužnostima, uključujući mogućnost da preuzme vođenje odbrane protivno volji optuženog.[73]

  42. Ta praksa tri pomenuta međunarodna suda jasno ukazuje na to da pravo optuženog da se sām brani garantovano Statutom ovog Međunarodnog suda nije neograničeno.

  43. U načelu, odredba slična članu 21(4)(d) Statuta postoji u konstitutivnim instrumentima međunarodnih krivičnih sudova, kao i u međunarodnim i regionalnim konvencijama o ljudskim pravima.[74] Iako međunarodne i regionalne konvencije o ljudskim pravima jasno predviđaju pravo na ličnu odbranu, mnoge države potpisnice tih konvencija imaju sisteme u kojima samozastupanje, kako je priznato u tim instrumentima, nije neograničeno; tako nekoliko država potpisnica, polazeći od tradicije kontinentalnog prava, predviđaju obaveznog branioca u domaćim krivičnim postupcima. A činjenica da zakon nekih država zabranjuje okrivljenom u krivičnom predmetu da se sām zastupa, tražeći da mu advokat pomaže u vođenju odbrane, nije nespojiva sa Evropskim sudom za ljudska prava (u daljem trekstu: ESLJP). Tako je, u predmetu Croissant v. Germany /Croissant protiv Nemačke/ ,[75] ESLJP smatrao da nije bilo kršenja člana 6(3)(c) Konvencije, u kojem je predviđeno minimalno pravo optuženog "da se brani lično ili putem pravnog zastupnika po vlastitom izboru", kada je optuženi imenovao dva branioca po vlastitom izboru, ali je Pokrajinski sud insistirao na imenovanju trećeg branioca, uprkos tome što se optuženi oštro protivio tom imenovanju. Sud je zaključio da je "na sudovima da odluče da li interesi pravde zahtevaju da optuženog brani branilac kojeg oni imenuju. Prilikom imenovanja branioca nacionalni sudovi svakako moraju uzeti u obzir želje optuženog.… Međutim, oni te želje mogu zanemariti kada postoje relevantni i dovoljni razlozi za stanovište da je to neophodno u interesu pravde".[76] Sud je konkretno istakao da "izbegavanje prekida i odgađanja odgovara interesu pravde koji je u ovom predmetu relevantan, pa može i te kako da opravda imenovanje protivno volji optuženog".[77]

  44. U obrnutom slučaju, Odbor za ljudska prava Ujedinjenih nacija zaključio je da u predmetu Michael & Brian Hill v. Spain /Michael i Brian Hill protiv Španije/ pravo optuženog da se sām brani nije ispoštovano, što je u suprotnosti sa članom 14, paragraf 3(d) MPGPP.[78] U tom predmetu su španski sudovi uskratili optuženom pravo da se sām brani, uprkos njegovom insistiranju na tome. Međutim, kako je ovo Pretresno veće konstatovalo u svojoj Odluci od 4. aprila 2003, Odbor nije obrazložio svoje zaključke.[79] Odbor se nije suočio s okolnostima koje se mogu uporediti s ovima kojima se sada bavimo.

  45. Pravosudni sistemi zasnovani na common lawu, u kojima su postupci akuzatorne prirode, po pravilu priznaju pravo optuženog da se sām zastupa na suđenju. Kako je navedeno u Odluci Pretresnog veća od 4. aprila 2003, klasični primer prava na samozastupanje dao je Vrhovni sud Sjedinjenih Država u predmetu Faretta v. California /Faretta protiv Kalifornije/.[80] Priznajući ustavno pravo optuženog da se sām zastupa na suđenju, Sud je zaključio da bi nametanje branioca okrivljenom koji je pismen, kompetentan i razborit, a koji se svojevoljno i mada je upoznat s relevantnim činjenicama opredeljuje za to da se sām zastupa i time odriče prava na pomoć branioca, predstavljalo kršenje njegovog ustavnog prava da vodi sopstvenu odbranu.[81] Međutim, to opšte pravilo ima ograničenja. U samom predmetu Faretta, Sud je prihvatio da pravo optuženog na samozastupanje nije bez ograničenja: "Pretresni sudija okrivljenom koji se namerno neprimereno ponaša i opstruira rad može uskratiti pravo na samozastupanje"[82] i "Sud može da imenuje branioca u pripravnosti 'čak ako se optuženi i protivi tome', kako bi pomogao optuženom i bio na raspolaganju da ga zastupa u slučaju da je neophodno prekinuti samozastupanje".[83] Pored toga, Sud je u predmetu Faretta konstatovao da "[p]ravo na samozastupanje ne znači dozvolu da se zloupotrebljava dignitet sudnice. Niti znači dozvolu da se ne poštuju relevantna pravila procesnog i materijalnog prava".[84] Pored toga, u predmetu Martinez v. Court of Appeal of California /Martinez protiv Apelacionog suda Kalifornije/, Vrhovni sud Sjedinjenih Država ograničio je svoj zaključak iz predmeta Faretta na samozastupanje okrivljenog na suđenju i zaključio da on nema ustavno pravo da se sām zastupa u žalbenom postupku.[85] Sud je taj zaključak doneo smatrajući da "[k]ao što je priznato u zaključku u predmetu Faretta, pravo na odricanje od prava na branioca nije apsolutno" i "[č]ak i na nivou suđenja, interes države da obezbedi integritet i efikasnost suđenja ponekad nadjačava interes okrivljenog da bude sopstveni advokat".[86]

  46. U Engleskoj i Velsu, Zakon o suđenju maloletnicima i dokazima u krivičnom postupku predviđa da optuženi koji se tereti seksualnim deliktom ne može lično unakrsno da ispituje određene zaštićene svedoke.[87] U pogledu drugih svedoka, sud može u interesu pravde da spreči takvog optuženog da ih unakrsno ispituje[88] i mora da pozove optuženog da dogovori sa braniocem da on vodi unakrsno ispitivanje.[89] U slučajevima gde to nije dogovoreno, sud mora da razmotri da li je u interesu pravde da svedoka unakrsno ispita branilac koga će imenovati sud, a koji nije odgovoran optuženom.[90]

  47. U Škotskoj, Zakon o krivičnom postupku, dopunjen Zakonom o seksualnom deliktu iz 2002, predviđa da je optuženom koji se tereti seksualnim deliktom zabranjeno da lično vodi svoju odbranu na suđenju.[91] Pored toga, u slučaju da optuženi nije angažovao pravnog zastupnika da vodi njegovu odbranu na suđenju, sud mora, na svoju inicijativu, da imenuje advokata[92] koga optuženi neće moći da smeni i koji neće biti obavezan da se povinuje eventualnom nalogu optuženog kojim mu otkazuje angažovanje.[93] Kada se imenuje advokat, njegova je dužnost da utvrdi i postupa po uputstvima optuženog i da, u slučaju da mu optuženi ne daje nikakva upustva ili mu daje neodgovarajuća ili izopačena upustva, postupa u najboljem interesu optuženog.[94]

  48. U Kanadi, Krivični zakon predviđa da optuženi koji se tereti seksualnim deliktom ne sme lično unakrsno da ispituje svedoka mlađeg od 18 godina, ukoliko sud ne zaključi da to zahteva primereno sprovođenje pravde. U takvim slučajevima kada je optuženi sprečen da unakrsno ispita svedoka, sud imenuje branioca radi unakrsnog isptivanja svedoka.[95] Australija[96] i Novi Zeland[97] imaju slične odredbe u svojim krivičnim zakonima.

  49. Iako pravosudni sistemi zasnovani na common lawu priznaju pravo na samozastupanje, u kontinentalnim pravosudnim sistemima branilac je često obavezan u predmetima vezanim za teška krivična dela. To je odlika krivičnog postupka u zemljama kao što su Francuska,[98] Nemačka,[99] Belgija,[100] Austrija,[101] Švajcarska[102] i Republika Koreja,[103] da nabrojimo samo neke. Zakon o krivičnom postupku Savezne Republike Jugoslavije (2001), koji je važeći u Srbiji, predviđa da je nametanje branioca obavezno u postupcima vezanim za krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora u trajanju od više od deset godina.[104] U takvim slučajevima, kada optuženi ne angažuje branioca, predsedavajući sudija imenuje branioca i o tom imenovanju obaveštava okrivljenog.[105] Izgleda da je obrazloženje obavezne dodele branioca u tim pravosudnim sistemima to da, u slučajevima gde je u pitanju lična sloboda optuženog, pravo na pravično suđenje, koje obuhvata pravo na odgovarajući i efikasnu odbranu, zapravo nameće obavezu državi da obezbedi da optuženog zastupa profesionalni branilac, čiji je zadatak da obezbedi da interesi optuženog budu potpuno zaštićeni tokom postupka.

  50. U svom "Obrazloženju odluke po predlogu tužioca za dodelu branioca" od 4. aprila 2003, Pretresno veće je zauzelo stav da uobičajeno tumačenje člana 21(4)(d) Statuta ukazuje na to da se "jasno […] vidi da optuženi ima pravo da se brani sām" i da tom tumačenju ide u prilog karakter postupaka pred Međunarodnim sudom, koji su suštinski akuzatorne prirode.[106] Međutim, Pretresno veće je takođe napomenulo da se uverilo da "pravo optuženog da se sām brani nije apsolutno" i da mogu postojati okolnosti u kojima je u interesu pravde imenovati branioca.[107] Veće je kao primer takvih okolnosti navelo situaciju kada optuženi mora da bude udaljen iz sudnice na osnovu pravila 80(B) Pravilnika zbog ponašanja kojim se ometa rad Suda. Veće je dalje navelo da namerava da zadrži pravo da preispita taj svoj stav.[108] Kao glavno obrazloženje u Odluci od 4. aprila 2003. navedeno je to da je Pretresno veće zaključilo da optuženi ima pravo da se sām brani "u sadašnjim okolnostima".[109] Veće je zbog suštinski akuzatorne prirode tih postupaka odlučilo da u toj fazi ne dodeli branioca optuženom protiv njegove volje.[110] Međutim, priznato je pravo da se u odgovarajućim okolnostima branilac dodeli.[111] Od tada Veće stalno preispituje vođenje suđenja u svetlu zdravstvenih problema optuženog i redovno traži i razmatra izveštaje o njegovom zdravstvenom stanju i preporučenom lečenju, što je naposletku dovelo do odluke da se pribave izveštaji koji će direktno odgovoriti na pitanje sposobnosti optuženog da vodi svoju odbranu.[112] Veće sada razmatra to pitanje u okolnostima sasvim različitim od onih koje su postojale krajem 2002, kada je vođena rasprava koja je dovela do "Obrazloženja" od 4. aprila 2003.

  51. Iz svih tih razloga, Pretresno veće se uverilo da sveobuhvatno pravo na pravično suđenje, koje obuhvata pravo na odbranu, može tamo gde je to primereno da dovede do dodele branioca optuženom radi vođenja njegove odbrane. Na taj zaključak navodi valjano tumačenje članova 20 i 21 Statuta. To tumačenje je u skladu sa međunarodnim pravnim izvorima koji postoje. U nacionalnim pravosudnim sistemima nismo pronašli izvore koji sadrže neki načelni razlog zbog koga ne bi trebalo dodeliti branioca. Našli smo mnogo primera, uglavnom u sistemima kontinentalnog prava, ali sve više i u sistemima common lawa, za okolnosti u kojima je dodela branioca dozvoljena i zabeležena u praksi. Da bi se utvrdilo da li je suđenje pravično presudna je činjenica da je, bez obzira na to koje je rešenje primenjeno – samozastupanje u kombinaciji sa pravnom pomoći, amici curiae ili obavezni dodeljeni branilac – optuženom data razumna mogućnost da odgovori na optužbe kojima se tereti i da izvede dokaze koji potkrepljuju taj odgovor.

    52. 5. Zdravstveno stanje optuženog

    (a) Pregled zdravstvenog stanja optuženog

  52. Optuženi, koji sada ima 63 godine, prebačen je u pritvor Međunarodnog suda 29. juna 2001. Već nekoliko godina pati od hroničnih kardiovaskularnih problema koji se, načelno, mogu okvalifikovati kao teška esencijalna hipertenzija i srčana hipertrofija.

  53. Ubrzo nakon početka suđenja, u lekarskim izveštajima podnetim na zahtev Pretresnog veća konstatovano je da optuženi ima ozbiljno povišen krvni pritisak i da je izložen teškim kardiovaskularnim rizicima koji iziskuju pažljivo praćenje od strane kardiologa, kao i smanjenje radnog opterećenja.[113] Shodno tome, kad god mu je krvni pritisak bio povišen, optuženi je morao da se odmara i suđenje je moralo da se odgađa da bi se sačekalo da se on oporavi. U avgustu 2002, posle još jednog pregleda optuženog, dr Van Dijkman je zaključio da, ako u raspored suđenja ne budu uvedene redovne pauze kako bi optuženi dobio dodatne dane za odmor, "[m]ože se očekivati da će krvni pritisak ponovo skočiti na neprihvatljivo visoke nivoe".[114] Dr Van Dijkman je preporučio da se na svake dve nedelje suđenja ubaci period od četiri uzastopna dana odmora.[115] Taj režim je primenjivan do kraja septembra 2003, kada je dr Van Dijkman preporučio režim od četiri dana odmora nedeljno, a ne režim od četiri dana odmora u dve nedelje.[116] U skladu sa preporukom lekara, Pretresno veće je odlučilo da zaseda tri dana nedeljno kako bi optuženom omogućilo dovoljno vremena za odmor.[117]

  54. U februaru 2004, uprkos obaveznim periodima odmaranja ubačenim u raspored suđenja i prepisanoj antihipertenzivnoj terapiji, postupak u ovom predmetu morao je da se odgodi u dva navrata pošto su lekari u PJUN-u utvrdili, a dr Van Dijkman potvrdio, da optuženi nije sposoban da prisustvuje suđenju, prevashodno zbog visokog krvnog pritiska.[118]

  55. Psihički stres, iscrpljenost i umor, koji su povezivani sa suđenjem, navođeni su u raznim lekarskim izveštajima podnošenim Pretresnom veću kao faktori koji se konkretno dovode u vezu sa povišenim krvnim pritiskom optuženog, u kombinaciji sa već postojećom sklonošću ka hipertenziji i drugim dodatnim faktorima rizika, uključujući njegov način života.[119] Vremenom se zdravstveno stanje optuženog pogoršavalo, umesto da se poboljša; lekari su takođe savetovali duže periode odmaranja da bi se optuženi oporavio od akutnih skokova krvnog pritiska.

  56. Tužilaštvo je počelo izvođenje svojih dokaza uvodnom reči 12. februara 2002, a završilo ga pismenim podneskom 25. februara 2004. U toku izvođenja dokaza Tužilaštva, suđenje je zbog bolesti optuženog prekidano trinaest puta, i to:[120] od 18. do 28. marta 2002. (devet dana); od 17. do 27. juna 2002. (devet dana); od 18. do 19. jula 2002. (dva dana); od 1. do 6. novembra 2002. (četiri dana); od 12. do 15. novembra 2002. (četiri dana); od 13. do 21. januara 2003. (sedam dana); od 18. do 28. marta 2003. (sedam dana); od 27. do 28. maja 2003. (dva dana); od 28. jula do 1. avgusta 2003. (pet dana); 4. septembra 2003. (jedan dan); od 19. septembra do 3. oktobra 2003. (devet dana); od 3. do 5. februara 2004. (tri dana); od 18. do 25. februara 2004. (četiri dana). Zbog toga je izgubljeno 66 dana suđenja.

  57. U aprilu 2004, posle završetka izvođenja dokaza Tužilaštva, dr Van Dijkman je preporučio da bi, zbog stalno visokog krvnog pritiska, optuženi "u ovom trenutku trebao da prestane sa svojim radnim aktivnostima".[121] To mišljenje lekara navelo je Pretresno veće da sekretaru Suda naloži da pribavi podroban lekarski izveštaj o zdravstvenom stanju optuženog i procenu dužine perioda u kojem se predviđa da je potrebno da optuženi ne radi zbog stalno visokog krvnog pritiska.[122] Dana 11. maja 2004, dr Van Dijkman je naveo da je, poslednjih meseci i za razliku od ranije uočenog, "uprkos odmoru i trenutnom režimu lekova njegov krvni pritisak i dalje neprihvaljtljivo visok".[123] U lekarskom izveštaju se navodi sledeće: "Pod pretpostavkom da g. Milošević zaista uzima lekove, primarni faktor za njegov i dalje visok krvni pritisak jeste, po mom mišljenju, psihički stres, bez obzira na to čime je on uzrokovan".[124]

  58. Dana 21. maja 2004, posle dodatnih pregleda, dr Van Dijkman je konstatovao da optuženi i dalje pati od velike iscrpljenosti i pokazuje simptome psihičkog zamora, praćene akutnim fluktuacijama krvnog pritiska.[125] Dr Van Dijkman je naveo da je, pod pretpostavkom da se prepisani lekovi pravilno uzimaju, ta situacija "verovatno posledica stalnog psihičkog stresa".[126] On je, međutim, izrazio sumnju u to da je stres povezan sa pritiskom režima u PJUN-u i suđenjem, kako tvrdi optuženi, jedini faktor koji uzrokuje skok krvnog pritiska; napomenuo je da je, poslednjih godina, konačno postignuta "dobra ravnoteža između lekova i perioda odmora tokom suđenja, sa prihvatljivim vrednostima krvnog pritiska".[127] Ponovo su preporučeni lekovi, odmor i praćenje njegovog stanja tokom narednih nekoliko dana.

  59. Izvođenje dokaza odbrane, čiji je početak bio zakazan za 8. jun 2004, odlagano je pet puta zbog lošeg zdravstvenog stanja optuženog.[128] U periodu od 26. februara 2004. do 17. juna 2004, lekari su optuženom savetovali da odmara ukupno pedeset i jedan dan tokom radnih nedelja.[129] U izveštaju od 2. jula 2004, dr Van Dijkman je naveo da merenja i dalje pokazuju da je krvni pritisak optuženog veoma povišen; po mišljenju ovog kardiologa, "[n]eophodno je, dakle, održavati srednji kurs između dovoljnih perioda odmora, optimalnog režima lekova i stresa koji sa sobom nosi suđenje".[130] Dr Van Dijkman je, kao kritičku primedbu naveo da, iako bi suđenje moglo da počne čim krvni pritisak optuženog dosegne za njega normalne vrednosti, očekuje da će njegov krvni pritisak nakon kratkog vremena ponovo skočiti.[131]

    60. (b) Poslednji lekarski izveštaji

  60. U izveštajima od 29. jula i 20, 27. i 30. avgusta 2004, profesor Tavernier i dr Van Dijkman izvestili su o tri pitanja: (1) trenutnom stanju zdravlja optuženog, (2) zdravstvenoj sposobnosti optuženog da se zastupa sām i (3) o tome kako će to uticati na raspored sudskih pretresa ako se on i dalje bude zastupao sām.[132] O svakom od tih pitanja došli su do istog zaključka: (1) optuženi ima tešku esencijalnu hipertenziju, (2) u sadašnjem stanju, optuženi nije sposoban da se zastupa sām i (3) ako se optuženi i dalje bude zastupao sām, suđenje će teći sa značajnim odlaganjima.[133] Oba lekara su jednodušno zaključila da može da dođe do hipertenzivnog hitnog stanja, koje je potencijalno opasno po život.[134] Po svakom od tih pitanja nisu mogli biti jasniji.

  61. Oni su takođe zaključili da je najverovatniji razlog rezistentne hipertenzije optuženog njegovo nepridržavanje propisanog plana terapije, što su potvrdile analize krvi optuženog.[135] Da bi se stekao bolji uvid u to da li se on pridržava terapije, optuženom je, na zahtev kardiologa koji ga leči, u nekoliko navrata uzeta krv za analizu; te uzorke je potom detaljno ispitao dr D. J. Touw, šef Kliničke farmaceutske i toksikološke laboratorije Apoteka bolnica u Hagu.[136] Dr Touw je izvestio da su u uzorcima krvi optuženog serumske koncentracije prepisanog leka metoprolola bile nesumnjivo niže od onih koje se očekuju pri prepisanoj dozi od 200 mg metoprolola dnevno. Od dva moguća razloga za takav nalaz, nedovoljnog pridržavanja terapije ili ubrzanog metabolizma, dr Touw je zaključio da ubrzani metabolozam verovatno nije u pitanju.[137] Pored toga, dr Touw je utvrdio prisustvo jednog leka koji se koristi kod pojave anksioznosti, a koji se ne nalazi na spisku lekova optuženog. Kada je dr Van Dijkman postavio to pitanje optuženom, on je negirao da uzima taj lek.[138] U svom poslednjem izveštaju naveo je i sledeće: "Bili smo izuzetno iznenađeni nedavnim otkrićem nepoznatog leka u posedu g. Miloševića, koji mu nije dalo osoblje Pritvorske jedinice UN."[139]

  62. Na samom kraju pretresa 1. septembra 2004, optuženi je molio da stručnjaci iz Rusije, Srbije i Grčke ocene njegovo zdravstveno stanje, pošto smatra da su nalazi kardiologa, posebno profesora Taverniera, manipulacija sa ciljem da mu se uskrati pravo da govori.[140] Pošto je razmotrilo to pitanje, Pretresno veće je odlučilo većinom glasova, uz suprotno mišljenje sudije Robinsona, da ne odobri zahtev optuženog za dodatne dokaze lekara. Po mišljenju većine, jedini navedeni razlog za zaključak da je reč o manipulaciji – činjenica da je profesor Tavernier iz Belgije, gde se nalazi sedište NATO – nije dovoljna osnova za zaključak da bi bilo suprotno interesima pravde doneti odluku po pitanju dodele branioca na osnovu materijala kojim Pretresno veće raspolaže, sadržanog u izveštajima koje je ono sāmo naručilo.[141] Po mišljenju sudije Robinsona, to što je takav zahtev podnet kasno, što je formalni nedostatak, ne bi trebalo da spreči optuženog da ospori medicinske dokaze o tako značajnom i suštinskom pitanju kao što je pravo optuženog da se sām brani.[142]

    63. (c) Nalazi

  63. Pretresno veće je pažljivo razmotrilo navedene razloge koji su lekare naveli na gorenavedene zaključke i tom prilikom je uzelo u obzir sve argumente koji su mu podneti. Pošto je to učinilo, Veće je zaključilo da će, ako se optuženom dozvoli da se i dalje sām zastupa, njegovo zdravlje neminovno stradati, a njegov život biti u opasnosti, te da on nije sposoban da nastavi da se sām zastupa. Veće je zaključilo da će se, u najmanju ruku, suđenje i dalje često prekidati kako bi mu se omogućilo da se dovoljno oporavi da bi mogao da nastavi.

    64. 6. Da li optuženom dodeliti branioca

  64. Ovo Pretresno veće i Međunarodni sud u celini učinili su veliki napor da omoguće ovom optuženom pravo da se sām zastupa. Veće je, sa svoje strane, podržalo njegovu jaku želju de se sām zastupa, čak i u okolnostima u kojima je njegovo zdravstveno stanje iziskivalo značajna odgađanja pretresa. Veće je prihvatilo imenovanje trojice pravnih saradnika da pomažu optuženom izvan sudnice u pripremi za njegovo unakrsno ispitivanje svedoka Tužilaštva i pripremi za izvođenje dokaza odbrane; ono je takođe proširilo ulogu amici curiae tako da preuzmu znatan deo posla svojstvenog braniocu, što je optuženi očigledno koristio. Veće je naložilo sekretaru Suda da optuženom obezbedi odgovarajuće uslove za vođenje njegove odbrane.[143] Sekretar Suda je, na to, potpuno sproveo te naloge, stavivši optuženom na raspolaganje značajne uslove i resurse kako bi imao sve uslove da se pripremi i izloži svoju odbranu. Ulažu se raznovrsni napori da se pomogne optuženom. Po mišljenju Veća, međutim, došlo je vreme da se preduzmu dalji koraci kako bi se obezbedio pravičan i ekspeditivan završetak ovog suđenja.

  65. Osnovna dužnost Pretresnog veća je da obezbedi da suđenje bude pravično i ekspeditivno. Na osnovu gorenavedenih nalaza, kod Veće su se javila strahovanja da su opasnost po zdravlje, pa i sam život optuženog, te izgledi da će se suđenje i dalje vrlo često prekidati toliki da postoje velike šanse da naruše integritet suđenja. Postojala je stvarna opasnost da bi ovo suđenje moglo da traje nerazumno dugo ili, što je još gore, da ne bi moglo da se završi ukoliko se optuženi i dalje bude zastupao sām, bez pomoći branioca. S obzirom na te okolnosti, bilo bi neodgovorno dozvoliti optuženom da nastavi da se sām zastupa. Nijedan sud, imajući u vidu njegovu dužnost da obezbedi pravično i ekspeditivno suđenje i inherentnu odgovornost da očuva integritet postupka, ne bi mogao to da opravda. S druge strane, ako se optuženom dodeli branilac, Veće se uverilo da bi se mogle predvideti mere koje će osigurati da se suđenje nastavi na način koji će biti i pravičan i ekspeditivan.

  66. U svetlu istorijata ovog predmeta i zaključaka do kojih je došlo, Pretresno veće je stalo na stanovište da je neophodno da optuženog oslobodi tereta vođenja njegove odbrane radi stabilizovanja njegovog zdravlja, kako bi se, koliko je god moguće, obezbedilo da se suđenje odvija uz minimalne prekide i na način koji će optuženom omogućiti uredno izvođenje dokaza odbrane i završetak suđenja u razumnom roku, u njegovom interesu i interesu pravde: drugim rečima, da optuženom obezbedi pravično i ekspeditivno suđenje.

  67. Iako je Pretresno sa zabrinutošću primilo lekarske nalaze o nepravilnostima koje se odnose na nepridržavanje propisanog režima lečenja i o lekovima čije je prisustvo utvrđeno u krvi i u posedu optuženog, ono nije zasnovalo ovu Odluku na tvrdnji Tužilaštva da optuženi tim i drugim sredstvima smišljeno manipuliše rasporedom suđenja.

  68. Učinak ovog rešenja treba posmatrati u širem kontekstu. Optuženi i dalje ima pravo na prezumpciju nevinosti,[144] a Tužilaštvo mora van razumne sumnje da dokaže tezu protiv njega.[145] To se nije promenilo. Optuženi ima pravo na sve strategije odbrane koje mu u pravilnom postupku stoje na raspolaganju. Ni to se nije promenilo. Učinak Naloga ograničen je na instrumente kojima se izvodi njegova odbrana i on, sasvim sigurno, nije negativan pošto optuženom ostavlja niz mogućnosti, gde on može da ima profesionalnu pomoć branioca, a takođe da uporedo sa njim aktivno učestvuje u pripremanju i iznošenju svoje teze, mada uz daleko manje napora nego što je to dosad bio slučaj. Iznad svega, time mu se ne uskraćuje pravo da govori, bilo tako što će svedočiti, bilo tako što će vršiti ispitivanje i dodatno ispitivanje svedoka po dozvoli Veća, birati i podnositi dokumentarne dokaze i iznositi završnu argumentaciju o tim dokazima. Veće je smatralo da je važno da mu dozvoli da iznese uvodnu reč na početku izvođenja dokaza odbrane, što je on i učinio.[146]

    69. 7. Modaliteti

  69. Pošto je odlučilo da optuženom dodeli branioca, Pretresno veće ima dužnost da obezbedi da uloga dodeljenog branioca bude osmišljena tako da se na suđenju zaštiti osnovno pravo optuženog na pravično suđenje. Da bi sprovelo tu svoju dužnost, Veće je 3. septembra 2004. izdalo "Nalog o modalitetima postupanja branilaca koje je dodelio sud", kojim je naložilo sledeće:

    70. (1) Branioci koje je dodelio Sud dužni su da utvrde na koji će način izložiti tezu optuženog, a naročito da:

    (a) zastupaju optuženog pripremajući i ispitujući one svedoke koje smatraju da treba pozvati;

    (b) iznose sve činjenične i pravne argumente koje smatraju da treba izneti;

    (c) traže od Pretresnog veća da izda naloge koje smatraju neophodnim kako bi na primeren način izneli tezu optuženog, uključujući izdavanje naloga subpoena;

    (d) razgovaraju s optuženim o vođenju odbrane, nastoje da od njega dobiju instrukcije o tome i vode računa o stavovima koje znosi optuženi, zadržavajući pravo da utvrde strategiju koju treba slediti; i

    (e) postupaju sve vreme u skladu s interesima optuženog;

    (2) optuženi može i dalje, po odobrenju Pretresnog veća, aktivno učestvovati u vođenju odbrane, uključujući, ako je to primereno, i ispitivanje svedoka pošto ih ispitaju branioci koje je dodelio Sud;

    (3) optuženi u svako doba može podneti razuman zahtev Pretresnom veću da mu dopusti da sam imenuje branioca; i

    (4) branioci koje je dodelio Sud ovlašćeni su da od Pretresnog veća traže izdavanje eventualnih daljih naloga koje smatraju nepohodnim za vođenje odbrane optuženog.

  70. Pretresno veće se uverilo da će dodeljeni branoci uložiti odlučan napor da sa optuženim razgovaraju o vođenju njegove odbrane. Ukoliko optuženi ne bude sarađivao sa braniocima, suđenje će se ipak nastaviti. Ako posledica takvog odbijanja optuženog bude neizvođenje dokaznog materijala koji je zaista relevantan za odbranu optuženog, optuženi za to mora da snosi odgovornost i ne može da tvrdi da se prema njemu nepravično postupilo.

    71. 8. Potvrda

  71. Nalogom izdatim 10. septembra 2004, Pretresno veće je odobrilo zahtev za potvrdu radi ulaganja žalbe na usmenu odluku Pretresnog veća od 2. septembra 2004, u kojoj je zauzelo stav da je Veće ne samo nadležno da optuženom dodeli branioca, nego da je i primereno da to učini. Prilikom davanja potvrde za ulaganje žalbe, Pretresno veće je prihvatilo argument branioca kojeg je dodelio Sud da odluka Pretresnog veća o dodeli branioca suštinski utiče na buduće vođenje suđenja i zaključilo da bi, kao takva, trebalo da bude predmet razmatranja Žalbenog veća u ovoj fazi. Pretresno veće je takođe konstatovalo da se, u vreme donošenja te odluke – a i kasnije, u više navrata – optuženi usprotivio odluci i izrazio želju da se na nju uloži žalba.[147]

    72. Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu se merodavnim smatra tekst na engleskom.

    /potpis na originalu/
    Patrick Robinson,
    predsedavajući

    Dana 22. septembra 2004.
    U Hagu,
    Holandija

[pečat Međunarodnog suda]

[1] Lekarski izveštaj dr P.R.M. van Dijkmana, 18. avgust 2004; Lekarski izveštaj profesora dr R. Taverniera, 24. jul 2004; Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 26. avgust 2004; Lekarski izveštaj profesora Taverniera, 27. avgust 2004.

[2] "Nalog o rasporedu u vezi sa nastavkom suđenja", 25. avgust 2004.

[3] "Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja’ koji je Pretresno veće izdalo 19. jula 2004", 26. jul 2004; "Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica’ koji je Pretresno veće izdalo 21. jula 2004", 27. jul 2004; "Dodatak argumentima kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja’ koji je Pretresno veće izdalo 19. jula 2004", a takođe "Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica’ koji je Pretresno veće izdalo 21. jula 2004", 6. avgust 2004; "Replika Tužilaštva na ‘Argumente kojima amici curiae odgovaraju na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja u vezi sa dodelom branioca’, koji je Pretresno veće izdalo 6. avgusta 2004’", 19. avgust 2004; "Argumenti kojima amici curiae odgovaraju na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica’ koji je Pretresno veće izdalo 21. jula 2004", 27. jul 2004; "Argumenti kojima amici curiae odgovaraju na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja u vezi sa dodelom branioca’ koji je Pretresno veće izdalo 6. avgusta 2004", 13. avgust 2004.

[4] Tužilac protiv Miloševića, predmet br. IT-99-37-I, "Pismeni podnesak optuženog", 3. jul 2001, u Sekretarijatu, str. 3371-3372; Tužilac protiv Miloševića, predmet br. IT-99-37-I, "Prvo stupanje pred sud", 3. jul 2001, T. na str. 1-2.

[5] Tužilac protiv Miloševića, predmet br. IT-99-37-PT, "Statusna konferencija", 30. avgust 2001, T. na str. 6-7, 16-18.

[6] Ibid., T. na str. 15-18.

[7] Prvobitno su trojica amici curiae bili g. Stephen Kay, QC, g. Branislav Tapušković i profesor Mischa Wladimiroff. Od tih prvobitnih imenovanja, bilo je izmena kako imenovanih osoba, tako i kompetencija amici curiae, po nalogu Pretresnog veća; recimo, imenovanje profesora Wladimiroffa opozvao je Sekretarijat na zahtev Pretresnog veća, uz obrazloženje da je uočena pristrasnost, a profesor Timothy McCormack određen je za amicus curiae u vezi sa pitanjima međunarodnog prava. Pretresno veće je 27. juna 2003. takođe izdalo "Nalog po zahtevu amici curiae u vezi sa prirodom njihovog budućeg angažovanja i uputstvima o postupku iz pravila 98bis", u kojem stoji da imenovanje g. Tapuškovića prestaje da bude na snazi po završetku izvođenja dokaza Tužilaštva, a da će g. Kay i/ili gđa Higgins prisustvovati pretresima prve četiri nedelje izvođenja dokaza odbrane, posle čega će Pretresno veće oceniti kakva će biti njihova (eventualna) buduća uloga.

[8] Pretres, 10. april 2002, T. na str. 2797; "Nalog", 16. april 2002.

[9] "Nalog kojim se Branko Rakić imenuje za pravnog saradnika optuženog", 23. oktobar 2003.

[10] Pretresno veće je od PJUN-a dobilo obaveštenje da optuženi tog dana neće doći na suđenje pošto se žalio na iscrpljenost, a da je lekarski izveštaj u pripremi. Pretres, 1. novembar 2002, T. na str. 12727. Optuženi ranije nije bio u stanju da prisustvuje suđenju zbog lošeg zdravstvenog stanja u periodima 18-28. mart 2002, 17-27. jun 2002. i 18-19. jul 2002. Lekarski izveštaji primljeni tokom tog perioda ukazivali su na to da optuženi ima hipertenzivnu krizu i jako povišen krvni pritisak, te da je izložen velikom riziku od ozbiljnijeg kardiovaskularnog oboljenja.

[11] Pretres, 1. novembar 2002, T. na str. 12727.

[12] "Opservacije amici curiae o zdravstvenom stanju optuženog i budućem vođenju postupka", 7. novembar 2002; "Podnesak Tužilaštva o budućem vođenju postupka u ovom predmetu s obzirom na zdravstveno stanje optuženog i dužinu i složenost predmeta", 8. novembar 2002; "Opservacije amici curiae o nametanju branioca optuženom", 18. novembar 2002; "Odgovor optužbe na ‘Poverljive opservacije amici curiae o zdravstvenom stanju optuženog i budućem vođenu postupka’", 18. novembar 2002.

[13] Usmena odluka Pretresnog veća od 18. decembra 2002, T. na str. 14574.

[14] "Obrazloženje odluke po predlogu tužioca za dodelu branioca", 4. april 2003, par. 40.

[15] Ibid., par. 39.

[16] Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 26. avgust 2002.

[17] "Obrazloženje odluke po predlogu tužioca za dodelu branioca", 4. april 2003, par. 42.

[18] "Predlog Tužilaštva da se zakaže pretres na kojem će se razmatrati implikacije često lošeg zdravstvenog stanja optuženog", 23. septembar 2003.

[19] "Nalog po predlogu Tužilaštva u vezi s implikacijama zdravstvenog stanja optuženog", 24. septembar 2003.

[20] Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 24. septembar 2003.

[21] Usmena odluka Pretresnog veća od 30. septembra 2003, T. na str. 27021-27063.

[22] Vidi infra, par. 56.

[23] Pretres, 5. jul 2004, T. na str. 32143.

[24] Pretres, 5. jul 2004, T. na str. 32153-32154.

[25] "Nalog o budućem vođenju suđenja", 6. jul 2004 (kojim se i od sekretara traži da navede branioca koji bi se mogao dodeliti u ovom predmetu).

[26] "Dalji nalog u vezi s lekarskim pregledom optuženog", 15. jul 2004.

[27] "Dalji nalog o budućem vođenju suđenja", 19. jul 2004; "Dalji nalog o budućem vođenju suđenja u vezi sa dodelom branioca", 6. avgust 2004.

[28] "Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica", 21. jul 2004.

[29] Lekarski izveštaj profesora Taverniera, 24. jul 2004.

[30] Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 18. avgust 2004.

[31] "Nalog sekretaru u vezi sa dodatnim lekarskim izveštajima", 24. avgust 2004.

[32] Lekarski izveštaj profesora Taverniera, 27. avgust 2004; lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 26. avgust 2004.

[33] "Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica’ koji je Pretresno veće izdalo 21. jula 2004", 27. jul 2004; "Argumenti kojima amici curiae odgovaraju na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica’ koji je Pretresno veće izdalo 21. jula 2004", 27. jul 2004; "Dodatak argumentima kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja’ koji je Pretresno veće izdalo 19. jula 2004", a takođe "Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica’ koji je Pretresno veće izdalo 21. jula 2004", 6. avgust 2004.

[34] "Nalog o rasporedu u vezi sa nastavkom suđenja", 25. avgust 2004.

[35] "Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja’ koji je Pretresno veće izdalo 19. jula 2004", 26. jul 2004; "Dodatak argumentima kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja’ koji je Pretresno veće izdalo 19. jula 2004", a takođe ‘Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica’ koji je Pretresno veće izdalo 21. jula 2004", 6. avgust 2004; "Replika Tužilaštva na ‘Argumente kojima amici curiae odgovaraju na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja u vezi sa dodelom branioca’ koji je Pretresno veće izdalo 6. avgusta 2004’", 19. avgust 2004; "Argumenti kojima amici curiae odgovaraju na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja u vezi sa dodelom branioca’ koji je Pretresno veće izdalo 6. avgusta 2004", 13. avgust 2004.

[36] Tužilac protiv Miloševića, predmet br. IT-99-37-PT, "Statusna konferencija", 30. avgust 2001, T. na str. 15-18.

[37] "Podnesak Tužilaštva o budućem vođenju postupka u ovom predmetu s obzirom na zdravstveno stanje optuženog i dužinu i složenost predmeta", 8. novembar 2002.

[38] Prosecutor v. Barayagwiza, predmet br. ICTR-97-19-T, "Odluka po zahtevu branioca za povlačenje", 2. novembar 2000, str. 10.

[39] "Podnesak Tužilaštva o budućem vođenju postupka u ovom predmetu s obzirom na zdravstveno stanje optuženog i dužinu i složenost predmeta", 8. novembar 2002, par. 18.

[40] Ibid., par. 20.

[41] Ibid., par. 4; vidi i "Podnesak tužioca u vezi s implikacijama koje često loše zdravstveno stanje optuženog ima na dalje vođenje suđenja", 29. septembar 2003.

[42] "Podnesak Tužilaštva o budućem vođenju postupka u ovom predmetu s obzirom na zdravstveno stanje optuženog i dužinu i složenost predmeta", 8. novembar 2002, par. 5.

[43] "Odgovor optužbe na ‘Poverljive opservacije amici curiae o zdravstvenom stanju optuženog i budućem vođenju postupka’", 18. novembar 2002, par. 14-15; vidi i "Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja’ koji je Pretresno veće izdalo 19. jula 2004", 26. jul 2004.

[44] "Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja’ koji je Pretresno veće izdalo 19. jula 2004", 26. jul 2004, par. 5.

[45] Ibid., par. 5, 38-39, 46.

[46] Pretres, 5. jul 2004, T. na str. 32149.

[47] "Nalog o budućem vođenju suđenja", 6. jul 2004; "Nalog o rasporedu i nalog sekretaru u vezi s medicinskim izveštajem", 12. jul 2004; "Dalji nalog u vezi s lekarskim pregledom optuženog", 15. jul 2004.

[48] "Dodatak argumentima kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja’ koji je Pretresno veće izdalo 19. jula 2004", a takođe "Argumenti kojima Tužilaštvo odgovara na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili više optužnica’ koji je Pretresno veće izdalo 21. jula 2004", 6. avgust 2004; "Replika Tužilaštva na ‘Argumente kojima amici curiae odgovaraju na ‘Dalji nalog o budućem vođenju suđenja u vezi sa dodelom branioca’ koji je Pretresno veće izdalo 6. avgusta 2004", 19. avgust 2004; vidi i pretres, 1. septembar 2004, T. na str. 32301.

[49] "Poverljive opservacije amici curiae o zdravstvenom stanju optuženog i buduđem vođenju postupka", 7. novembar 2002, par. 14.

[50] "Opservacije amici curiae o nametanju branioca optuženom", 18. novembar 2002, par. 7-11.

[51] Ibid., par. 12; vidi i "Argumenti kojima amici curiae odgovaraju na nalog Pretresnog veća od 24. septembra 2003. u vezi s implikacijama zdravstvenog stanja optuženog", 27. septembar 2003.

[52] Pretres, 1. septembar 2004, T. na str. 32337.

[53] Pretres, 1. septembar 2004, T. na str. 32339-32340.

[54] Pretres, 1. septembar 2004, T. na str. 32341.

[55] Pretres, 1. septembar 2004, T. na str. 32342.

[56] Pretres, 11. novembar 2002, T. na str. 12837.

[57] Pretres, 1. septembar 2004, T. na str. 32348-32349.

[58] Pretres, 5. jul 2004, T. na str. 32150.

[59] Pretres, 1. septembar 2004, T. na str. 32347.

[60] Pretres, 1. septembar 2004, T. na str. 32348.

[61] Pretres, 5. jul 2004, T. na str. 32150; pretres, 1. septembar 2004, T. na str. 32333, 32336, 32348-32349, 32354.

[62] Pravo na pravično suđenje predviđeno je Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (u daljem tekstu: Evropska konvencija), čl. 6-7 (kao i Protokolom 7); Američkom konvencijom o ljudskim pravima (u daljem tekstu: Američka konvencija), čl. 5(3), 8 i 9; i Afričkom poveljom o ljudskim pravima i pravima naroda (u daljem, tekstu: Afrička povelja), čl. 7. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija u svom Izveštaju (u čijem prilogu je Statut Međunarodnog suda, te zbog toga predstavlja važan element zakonodavne istorije Statuta) konstatuje da Međunarodni sud "mora u potpunosti poštovati međunarodno prihvaćene standarde o pravima optuženih u svim fazama postupka". Značajno je da se u tom Izveštaju citira član 14 MPGPP prilikom razmatranja uslova pravičnog suđenja. Vidi Izveštaj generalnog sekretara u skladu sa paragrafom 2 Rezolucije Saveta bezbednosti br. 808 (1993), paragraf 106.

[63] Tužilac protiv Tadića, predmet br. IT-94-1-A, Presuda, 15. jul 1999, par. 282; Tužilac protiv Delalića i drugih, predmet br. IT-96-21-A, Presuda, 20. februar 2001, par. 67-70.

[64] Bečka konvencija o ugovornom pravu (1969), 1155 U.N.T.S. 331, Deo III, čl. 31(1).

[65] Vidi, na primer, Criminal Justice (Scotland) Act /Krivični zakonik (Škotska)/ (1995), član 337B(2) (koji predviđa da, u slučaju da se optuženi toliko ogreši o pravila ponašanja da, po mišljenu suda, primereno suđenje ne može da se sprovede ukoliko on ne bude udaljen, sud imenuje branioca koji će zastupati interese optuženog, ako on nema pravnog zastupnika).

[66] Prosecutor v. Norman et al., predmet br. SCSL-04-14-T, "Odluka po molbi Samuela Hinge Normana za samozastupanje po članu 17(4)(d) Statuta Specijalnog suda", 8. jun 2004, par. 8.

[67] Ibid., par. 27.

[68] Prosecutor v. Barayagwiza, predmet br. ICTR-97-19-T, "Odluka po zahtevu branioca za povlačenje", 2. novembar 2000.

[69] Ibid., par. 21.

[70] Prosecutor v. Barayagwiza, predmet br. ICTR-97-19-T, "Odluka po zahtevu branioca za povlačenje", 2. novembar 2000. (Podudarno i izdvojeno mišljenje sudije Gunawardane).

[71] Tužilac protiv Šešelja, predmet br. IT-03-67-PT, "Odluka po zahtevu optužbe za izdavanje naloga o imenovanju branioca radi pružanja pomoći Vojislavu Šešelju pri vođenju odbrane", 9. maj 2003, par. 20.

[72] Ibid.

[73] Ibid., par. 27, 30 i Dispozitiv, str. 13.

[74] Statut MKSR, čl. 20(4)(d); Statut Međunarodnog krivičnog suda, čl. 67(1)(d); Statut SSSL, čl. 17(4)(d); MPGPP, čl. 14(3)(d); Američka konvencija, čl. 8(2)(d); Evropska konvencija, čl. 6(3)(c).

[75] Croissant v. Germany, ESLJP, 25. septembar 1992, Serija A br. 237-B, 245.

[76] Ibid., par. 29.

[77] Ibid., par. 28.

[78] Michael & Brian Hill v. Spain, Odbor za ljudska prava, Kominike br. 526/1993, U.N. dok. CCPR/C/59/D/526/1993, 2. april 1997.

[79] Ibid., par. 14.2.

[80] 422 U.S. str. 806 (1975).

[81] Ibid., na str. 835.

[82] Ibid., na str. 834, fusnota 46 (citiran predmet Illinois v. Allen /Illinois protiv Allena/, 397 U.S. 337, 343 (1970)).

[83] Ibid., str. 834, fusnota 46 (citiran predmet United States v. Dougherty /Sjedinjene Države protiv Doughertyja/, 473 F. 2d 1113, 1124-1126 (D.C. Cir. 1972)); vidi i predmet McKaskle v. Wiggins /McKaskle protiv Wigginsa/, 465 U.S. 168, 184 (1984) ("Shodno tome, danas eksplicitno navodimo ono što je već implicitno rečeno u predmetu Faretta: prava okrivljenog po Šestom amandmanu ne krše se u slučaju kada pretresni sudija imenuje branioca u pripravnosti – čak i protiv volje okrivljenog – da sudiju oslobodi potrebe da objašnjava i sprovodi osnovna pravila protokola u sudnici ili da pomogne okrivljenom da savlada rutinske prepreke koje sprečavaju okrivljenog da postigne svoje sopstvene jasno navedene ciljeve. Učešće branioca koji usmerava okrivljenog kroz osnovnu proceduru suđenja dozvoljeno je čak i u malo verovatnom slučaju da ono u određenoj meri naruši utisak da okrivljeni pro se ima kontrolu nad sopstvenom odbranom.").

[84] United States v. Faretta, 422 U.S. 806, 834, fusnota 46 (1975).

[85] Martinez v. Court of Appeal of California, Fourth Appellate District, 528 U.S. 152, 154 (2000).

[86] Ibid., at 161-162.

[87] Youth Justice and Criminal Evidence Act /Zakon o suđenju maloletnicima i dokazima u krivičnom postupku/ (Engleska), 1999, čl. 34-35. Po tom zakonu, zaštićeni svedoci su oštećena lica, svedoci zločina i deca.

[88] Ibid., čl. 36.

[89] Ibid., čl. 38.

[90] Ibid.

[91] Criminal Procedure (Scotland) Act /Zakon o krivičnom postupku (Škotska)/, 1995, čl. 288C(1), dopunjen Sexual Offences (Procedure and Evidence) (Scotland) /Seksualnim deliktima (Postupak i dokazi) (Škotska)/, 2002.

[92] Ibid., čl. 288D(2) (predviđa takođe obavezno imenovanje advokata u slučaju da je optuženi angažovao advokata, a potom mu otkazao ili da se advokat optuženog povukao iz predmeta).

[93] Ibid., čl. 288(D)(3).

[94] Ibid., čl. 288(D)(4).

[95] Criminal Code /Krivični zakon/, RS 1985, čl. 486(2.3).

[96] Crimes Act /Zakon o krivičnim delima/ 1914 (Cth), čl. 15YF, 15YG, 15YH; Evidence Act /Zakon o dokaznom postupku/ 1906 (Cth), čl. 106G; Criminal Procedure Act /Zakon o krivičnom postupku/ 1986 (NSW), čl. 294A; Sexual Offences (Evidence and Procedure) Act /Zakon o seksualnom deliktu (Dokazi i postupak)/ 1983 (NT), čl. 5; Evidence Act /Zakon o dokaznom postupku/ 1977 (Qld), čl. 21(L)-(S).

[97] Evidence Act /Zakon o dokaznom postupku/ 1908 (NZ), čl. 23F.

[98] Članovi 274 i 317 Zakona o krivičnom postupku Francuske.

[99] Član 140 Zakona o krivičnom postupku Nemačke.

[100] Član 294 Zakona o krivičnom postupku Belgije.

[101] Član 41 Zakona o krivičnom postupku Austrije.

[102] Član 11 Zakona o krivičnom postupku Švajcarske.

[103] Članovi 282 i 283 Zakona o krivičnom postupku Republike Koreje.

[104] Član 71(1) Zakona o krivičnom postupku Savezne Republike Jugoslavije.

[105] Član 71(4) Zakona o krivičnom postupku Savezne Republike Jugoslavije.

[106] Pretresno veće je konstatovalo da se akuzatorni karakter postupaka koji se vode pred Međunarodnim sudom ogleda u ulozi tužioca, utvrđenoj članom 18 Statuta, kao i pravilom 85 Pravilnika, kojima se određuju različite uloge tužioca i odbrane u izvođenju dokaza. "Obrazloženje odluke po predlogu tužioca za dodelu branioca", 4. april 2003, par. 18-20.

[107] Ibid., par. 40.

[108] Ibid.

[109] Ibid., par. 42.

[110] Ibid., par. 24-26.

[111] Ibid., par. 40.

[112] "Nalog o budućem vođenju suđenja", 6. jul 2004; "Dalji nalog u vezi s lekarskim pregledom optuženog", 15. jul 2004.

[113] Vidi, npr., "Nalog o rasporedu i nalog za lekarski pregled", 27. jun 2002; Lekarski izveštaj dr H.A. Rodriguesa i dr J.W. Crossea, 19. jul 2002.

[114] Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 26. avgust 2002.

[115] Ibid.

[116] Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 26. septembar 2003.

[117] Pretres, 30. septembar 2003, T. na str. 27063.

[118] Lekarski izveštaj dr P.S.M. De Both, 4. februar 2004; Lekarski izveštaj dr P.T.L.A. Falkea, 20. februar 2004.

[119] Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 20. novembar 2002 (navevši da "[t]okom zamornog suđenja, g. Milošević proživljava stanje koje deluje kao hipertenzivna urgencija"). Dr Van Dijkman je tada takođe naveo da "[u]koliko vrednosti krvnog pritiska ostanu onako visoke kao one koje su izmerene tokom suđenja, postoji mogućnost pojave ubrzane hipertenzije". Vidi i lekarski izveštaj dr Falkea, lekara u PJUN-u, 5. septembar 2003. Profesor Tavernier je, u svom lekarskom izveštaju od 29. jula 2004, naveo pušenje kao još jedan faktor rizika za kardiovaskularno oboljenje optuženog.

[120] Od toga se u osam prilika radilo isključivo o problemima optuženog sa krvnim pritiskom.

[121] Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 20. april 2004.

[122] "Nalog sekretaru Suda u vezi sa zdravstvenim stanjem optuženog", 20. april 2003.

[123] Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 11. maj 2004.

[124] Ibid.

[125] Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 21. maj 2004.

[126] Ibid.

[127] Ibid.

[128] "Nalog o izmeni rasporeda i roku za izvođenje dokaza odbrane", 25. februar 2002.

[129] "Izveštaj sekretara na osnovu ‘Zbirnog naloga o pitanjima koja su razmatrana na konferenciji pre izvođenja dokaza odbrane’, koji je Pretresno veće izdalo 18. juna 2004", 25. jun 2004, par. 7.

[130] Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 2. jul 2004.

[131] Ibid.

[132] Lekarski izveštaj profesora Taverniera, 29. jul 2004; Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 20. avgust 2004.

[133] Lekarski izveštaj profesora Taverniera, 27. avgust 2004; Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 30. avgust 2004.

[134] Lekarski izveštaj profesora Taverniera, 29. jul 2004; Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 26. avgust 2004.

[135] Lekarski izveštaji profesora Taverniera, 29. jul 2004, 27. avgust 2004; Lekarski izveštaji dr Van Dijkmana, 20, 30. avgust 2004.

[136] Laboratorijski izveštaj dr D. J. Touwa, 17. avgust 2004. (priložen uz Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 20. avgust 2004).

[137] Ibid.

[138] Lekarski izveštaj dr Van Dijkmana, 30. avgust 2004.

[139] Ibid.

[140] Pretres, 1. septembar 2004, T. na str. 32348-32349.

[141] Pretres, 2. septembar 2004, T. na str. 32356.

[142] Ibid.

[143] U vezi sa uslovima u PJUN-u, Sekretarijat je izvestio da optuženi, između ostalog, ima pravo da: od svojih pravnih saradnika prima i da im šalje necenzurisane poruke u vidu pošte i faksimila radnim danima; bez nadora komunicira telefonom sa svojim pravnim saradnicima svakog dana u nedelji; prima zakazane posete svojih pravnih saradnika radnim danima; koristi fotokopirnicu u PJUN-u; pregleda dokazni materijal na video trakama na video rekorderu u PJUN-u; koristi svoj prenosivi kompjuter u PJUN-u i, ako želi, na njega priključi štampač. Kada dolazi u sudnicu, optuženi takođe ima pristup privilegovanoj telefonskoj liniji za vreme pauza suđenja. Optuženi takođe može, ako je hitno potrebno, da šalje faksimile i koristi usluge koprinice.

[144] Statut Međunarodnog suda, čl. 21(3).

[145] Pravilo 87(A) Pravilnika.

[146] Pored toga, Veće je odredilo zaštitne mere kako bi obezbedilo prisustvo četiri svedoka odbrane, pozvalo optuženog da podnese odgovarajuće zahteve vezane za druge svedoke za koje želi slične mere, odobrilo da se svedočenje jednog svedoka obavi uživo preko video-konferencijske veze i ispoljilo priličnu popustljivost prema optuženom u onim slučajevima kada nije ispoštovao svoje obaveze o obelodanjivanju. Pretresno veće nije odbilo nijedan zahtev za pozivanje na sud nekog svedoka odbrane.

[147] "Nalog po zahtevu za potvrdu radi ulaganja žalbe na odluku Pretresnog veća o dodeli branioca", 10. septembar 2004.