PRED ŽALBENIM VEĆEM

U sastavu:

sudija Theodor Meron, predsedavajući
sudija Fausto Pocar
sudija Florence Mumba
sudija Mehmet Güney
sudija Inés Weinberg de Roca

Sekretar: g. Hans Holthuis

Odluka od: 29. septembra 2004.

TUŽILAC
protiv
JOVICE STANIŠIĆA
FRANKA SIMATOVIĆA

ODLUKA PO INTERLOKUTORNIM ŽALBAMA NA ODLUKU PRETRESNOG VEĆA O ODLAGANJU PRIVREMENOG PUŠTANJA NA SLOBODU

Tužilaštvo:
g. Dermot Groome
g. David Re

Odbrana:
g. Zoran Jovanović za Franka Simatovića
g. Gert-Jan Alexander Knoops i g. Wayne Jordash za Jovicu Stanišića

  1. Dana 29. jula 2004., Pretresno veće III odobrilo je zahtev Tužilaštva za odlaganje izvršenja odluka tog veća o privremenom puštanju na slobodu optuženih Jovice Stanišića (u daljem tekstu: Stanišić) i Franka Simatovića (u daljem tekstu: Simatović).[1] Dana 4. avgusta 2004., optuženi Stanišić je podneo zahtev dežurnom sudiji za izdavanje potvrde radi ulaganja interlokutorne žalbe na odluku Pretresnog veća na osnovu pravila 73(B) Pravilnika o postupku i dokazima (u daljem tekstu: Pravilnik).[2] Dana 5. avgusta, optuženi Simatović je dežurnom sudiji podneo zahtev iste sadržine (u daljem tekstu: Zahtevi odbrane).[3] Dana 20. avgusta, dežurni sudija je doneo odluku da se Zahtevi odbrane proslede Pretresnom veću zbog toga što nisu dovoljno urgentni da bi morao da ih rešava dežurni sudija.[4]

  2. Dana 2. septembra 2004, Pretresno veće je donelo odluku po Zahtevima odbrane, kojom je odobrilo zahtev za izdavanje potvrde radi ulaganja žalbe na Pobijanu odluku.[5] Nakon izdavanja potvrde, i Stanišić i Simatović su Žalbenom veću uložili žalbe.[6] Budući da se obema žalbama pokreće isto pitanje, Žalbeno veće će ih razmotriti u ovoj jedinstvenoj odluci.

    3. Proceduralni kontekst

  3. Pravilo 65(E) predviđa da Tužilaštvo treba da podnese zahtev za odlaganje izvršenja naloga kojim se odobrava privremeno puštanje na slobodu istovremeno s podnošenjem odgovora na zahtev za privremeno puštanje na slobodu ako namerava da uloži žalbu na eventualni nalog u korist podnosioca zahteva. U ovom predmetu Tužilaštvo nije podnelo zahtev za odlaganje izvršenja istovremeno s podnošenjem odgovora na Simatovićev i Stanišićev zahtev za privremeno puštanje na slobodu, ali je takav zahtev podnelo nakon što je Pretresno veće odobrilo zahteve optuženih za privremeno puštanje na slobodu.[7] Pretresno veće je odobrilo zahtev Tužilaštva za odlaganje izvršenja pozivajući se na pravilo 127(A)(ii) Pravilnika, koje dopušta Pretresnom veću da "nakon što su mu podneskom izneseni dovoljni razlozi" može "priznati kao valjanu svaku radnju preduzetu nakon isteka tako propisanog roka pod onim eventualnim uslovima koji se smatraju pravednim, i bez obzira na to da li je taj rok već istekao".

    4. Simatovićeva žalba

  4. Simatović u svojoj žalbi tvrdi da je Pretresno veće pogrešilo odobrivši zahtev Tužilaštva za odlaganje izvršenja naloga tog veća o privremenom puštanju na slobodu. On navodi da je u pravilu 65(E) jasno propisana procedura koju treba da sledi Tužilaštvo i da se propust Tužilaštva da postupi u skladu s Pravilnikom ne može smatrati razlogom koji bi dopuštao primenu pravila 127. On tvrdi da Pretresno veće nije u svojoj odluci navelo nijedan razlog za svoj stav da je Tužilaštvo pokazalo da postoje "dovoljni razlozi" koji bi opravdavali primenu pravila 127 i da se primenom pravila 127 na ovaj način stvara pravna nesigurnost.[8]

    5. Stanišićeva žalba

  5. Stanišić u svojoj žalbi tvrdi da pravilo 65 (E) Pravilnika predviđa apsolutnu obavezu Tužilaštva da zahtev za odlaganje izvršenja podnese istovremeno s dostavljanjem odgovora.[9] On tvrdi da je u osnovi ove obaveze potreba da se očuva pravna sigurnost i da temeljni princip da se "optuženi mora blagovremeno obavestiti [...] o namerama Tužilaštva" treba da, "kada se radi o tako bitnom pitanju kao što je sloboda optuženog",[10] spreči tumačenje tog pravila u korist Tužilaštva. Stanišić tvrdi da, u slučaju da Tužilaštvo ne ispoštuje ovu obavezujuću odredbu, nju sa pravnog stanovišta treba "tumačiti u dobroj veri posvećujući dužnu pažnju cilju i svrsi, pri čemu je od primarne važnosti pravna sigurnost".[11]

  6. Stanišić dalje tvrdi da je Tužilaštvo imalo dovoljno vremena da nadoknadi svoj propust i postupi shodno obavezujućim odredbama pravila 65(E). Odgovor Tužilaštva na zahtev za privremeno puštanje na slobodu dostavljen je 7. aprila 2004; odluka Pretresnog veća nije doneta pre 28. jula 2004. Tužilaštvo je tako imalo na raspolaganju skoro četiri meseca da nadoknadi svoj propust.[12] Stanišić tvrdi da mu je ustrajavanje na ovom propustu duže od tri meseca nanelo ozbiljnu štetu, što ovaj predmet čini novim i drugačijim od predmeta Simić u kom je propust optužbe samo nekoliko dana.[13]

  7. Stanišić takođe tvrdi da je Pretresno veće pogrešilo zaključivši da pravilo 65(E) predviđa samo jedan način na koji Tužilaštvo može da zatraži odlaganje izvršenja do rešavanja po žalbi i odobrivši zahtev za odlaganje izvršenja na osnovu propusta Tužilaštva.[14] On tvrdi da se pravilo 65(E) ne može ograničavati i da ne dopušta takvo tumačenje, te da se ne bi smjelo dopustiti da jedan propust deluje na štetu optuženog. On kaže da subjektivne namere Tužilaštva da uloži žalbu nisu relevantne za tumačenje pravila 65(E), naročito kada se ima u vidu obavezujući karakter tog pravila.[15]

  8. Stanišić takođe tvrdi da je neprimereno to što Tužilaštvo svoj zahtev pravda argumentima koji se odnose na opasnost za žrtve i svedoke pošto je Pretresno veće već detaljno razmotrilo te argumente.[16]

  9. Stanišić dalje tvrdi da Pretresno veće nije uzelo u obzir činjenicu da je legitimno njegovo očekivanje da će, s obzirom da Tužilaštvo nije podnelo zahtev za odlaganje izvršenja u skladu s obavezujućim uslovima iz pravila 65(E), biti privremeno pušten na slobodu nakon donošenja odluke Pretresnog veća kojom se njegov zahtev odobrava i da je to legitimno očekivanje od naročite važnosti zbog njegovog zdravstvenog stanja.[17]

  10. Stanišić tvrdi da je Pretresno veće pogrešno protumačilo i primenilo pravilo 127(A) (ii) na pravilo 65(E). On tvrdi da pravilo 127(A) (ii) nalaže Tužilaštvu da pokaže "dovoljne razloge" i da Pobijana odluka ne ispunjava ovaj uslov.[18] Stanišić takođe tvrdi da su jedini argumenti koje je Tužilaštvo iznelo oni koje je Pretresno veće odbacilo u odluci o privremenom puštanju na slobodu i da stoga zahtev treba odbiti.[19] On tvrdi da očigledno pozivanje Pretresnog veća na argumente koje je Tužilaštvo iznelo u svom zahtevu za odlaganje izvršenja "ozbiljno narušava svrhu i karakter sistema odlaganja izvršenja odluka predviđenog kako u pravilu 65(E) tako i u pravilu 127(A) (ii), sagledanih u međusobnoj vezi".[20] Pored toga, "dovoljni razlozi" nisu pokazani tvrdnjom da je Tužilaštvo previdelo obaveze iz pravila 65(E).[21]

  11. Kao poseban osnov za žalbu, Stanišić navodi da Pobijana odluka zadire u njegova osnovna prava na pravično i nepristrasno suđenje predviđena članom 6(1) Evropske konvencije o ljudskim pravima i članom 14(1) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. On tvrdi da je odluka Pretresnog veća u suprotnosti s principom audi alteram partem budući da je Pretresno veće odobrilo zahtev za odlaganje izvršenja ne pruživši mu mogućnost da se o tome izjasni,[22] i da je povređen princip jednakosti sredstava budući da je odbrana stavljena u nepovoljan položaj u odnosu na Tužilaštvo.[23]

  12. Kao sledeći žalbeni osnov, Stanišić navodi da je Pretresno veće pogrešilo odobrivši odlaganje izvršenja budući da Tužilaštvo nije ponudilo nikakve nove pravne ili činjenične osnove u prilog svom zahtevu. On tvrdi da se, u odsustvu novih argumenata, Pobijanom odlukom narušava princip pravne sigurnosti.[24]

  13. Kao završni žalbeni osnov Stanišić navodi da Pretresno veće nije imalo "konkretnog motiva" da odobri odlaganje izvršenja i da nalog za odlaganje izvršenja odluke o privremenom puštanju na slobodu može da se "sprovede samo ako se detaljno i jasno navedu motivi kojima se rukovodio sudija koji je prethodno odlučio da se optuženi privremeno puste na slobodu kada je zaključio da postoje razlozi za odlaganje izvršenja te odluke".[25]

    14. Odgovor Tužilaštva

  14. Odgovarajući obojici žalilaca, Tužilaštvo navodi da ova žalba ne potpada pod odredbe pravila 73(B) zato što žalioci traže žalbeno preispitivanje naloga o odlaganju izvršenja donetog na osnovu pravila 65(E). Žalbeno veće sada rešava po zahtevu za dozvolu radi ulaganja žalbe i optuženi može biti privremeno pušten samo pre rasprave na osnovu pravila 65(G). Tužilaštvo stoga tvrdi da pravilo 73(B) nije dostupno kao pravno sredstvo za žalbeno preispitivanje.

  15. Tužilaštvo osporava argument žalilaca da se pravilo 65 (E) ne može preinačavati primenom pravila 127. Ono tvrdi da konkretno izuzimanje pravila 40 bis i pravila 90 bis od odredbi pravila 127 potkrepljuje njegov argument da se pravilo 127 može primeniti na sva druga pravila. Tužilaštvo se takođe poziva na odluku Žalbenog veća u predmetu Prlić[26] tvrdeći da pravilo 65(E) ne sprečava Tužilaštvo da kasnije podnese zahtev za odlaganje izvršenja pozivajući se u tom slučaju na pravilo 127 (A) (ii).[27]

  16. Tužilaštvo navodi da je stoga jedino pitanje koje se postavlja to da li su izneti dovoljni razlozi. Tvrdi da posledice njegovog propusta, privremeno puštanje na slobodu optuženih do rešavanja po žalbi, moraju predstavljati dovoljne razloge na osnovu pravila 127.[28]

  17. Tužilaštvo dalje tvrdi da žaliocima nije naneta nikakva šteta. Da je Tužilaštvo svoj zahtev za odlaganje izvršenja uputilo u sklopu odgovora na zahteve žalilaca za privremeno puštanje na slobodu na osnovu pravila 65(E), izvršenje tog naloga bi automatski bilo odloženo za jedan dan kako bi se omogućilo Tužilaštvu da uloži žalbu na osnovu pravila 65(G), i da su žalioci imali neposredno pravo na pravno sredstvo na osnovu pravila 65(G) (iv) traženjem od Žalbenog veća da ih privremeno pusti na slobodu do donošenja odluke po zahtevu Tužilaštva za dozvolu radi ulaganja žalbe.[29]

  18. U vezi sa Stanišićevom tvrdnjom da je Pobijana odluka u suprotnosti s njegovim pravom da bude saslušan, Tužilaštvo navodi da je u vreme podnošenja zahteva za odlaganje izvršenja, putem e-maila obavestilo Stanišićevog branioca o svojoj nameri priloživši kopiju podneska koji je nameravalo da podnese.[30] Tužilaštvo ne osporava Stanišićev prigovor da je Pretresno veće donelo Pobijanu odluku ne davši mu prethodno priliku da odgovori,[31] ali tvrdi da je Stanišić imao na raspolaganju alternativno pravno sredstvo da se obrati za zaštitu Žalbenom veću na osnovu pravila 65(G)(iv) nakon što je Tužilaštvo podnelo zahtev za dozvolu radi ulaganja žalbe.[32]

    19. Simatovićeva replika

  19. Simatović u svojoj replici navodi da su, budući da pravilo 65 ne isključuje ulaganje žalbe nakon izdavanja potvrde od strane Pretresnog veća, tvrdnje Tužilaštva o suprotnom neosnovane[33] i da on odbija tvrdnju Tužilaštva da je navelo dovoljne razloge za primenu pravila 127(A).

    20. Stanišićeva replika

  20. Stanišić u svojoj replici takođe tvrdi da pravilo 65 ne isključuje ulaganje žalbe nakon izdavanja potvrde i da su tvrdnje Tužilaštva o suprotnom neosnovane.[34] Stanišić takođe pobija tvrdnju Tužilaštva da je ono suštinski pokazalo postojanje dovoljnih razloga u smislu pravila 127 za svoje propuštanje da ispoštuje vremenske kriterijume iz pravila 65 za podnošenje zahteva za odlaganje izvršenja odluke Pretresnog veća kojom se odobrava privremeno puštanje na slobodu. On tvrdi da se odgovor Tužilaštva, prema kome posledice njegovog "previda (konkretno privremeno puštanje na slobodu dvojice optuženih za najteža krivična dela protiv čovečnosti) do rešavanja njegovog zahteva za dozvolu radi ulaganja žalbe", teško može protumačiti kao ispunjavanje kriterijuma dovoljnih razloga."[35]

  21. Stanišić dalje tvrdi da Tužilaštvo ne može da se poziva na odluku Žalbenog veća u predmetu Prlić kako bi potkrepilo svoje argumente. On tvrdi da je u odluci jasno navedeno da Tužilaštvo ne može koristiti pravilo 127 kako bi zaobišlo propisanu proceduru.[36] To je, tvrdi on, upravo ono što je Tužilaštvo u ovom slučaju učinilo sačekavši da prođe više od tri meseca od momenta kada je trebalo da se pozove na pravilo 65(E) kako bi zatražilo odlaganje izvršenja na osnovu pravila 127.[37]

  22. Stanišić dalje odbacuje tvrdnju Tužilaštva da dostupnost nekog pravnog sredstva za podnošenje zahteva Žalbenom veću za privremeno puštanje na slobodu na osnovu pravila 65(G) (iv) otklanja eventualnu štetu koja mu je mogla biti naneta propuštanjem Pretresnog veća da mu pruži mogućnost da bude saslušan pre donošenja pobijane odluke.[38]

    23. Analiza

  23. Žalbeno veće odbacuje argument Tužilaštva o nenadležnosti Pretresnog veća da izda potvrdu radi ulaganja žalbe na osnovu pravila 73(B). Stanišić i Simatović osporavaju to što je Pretresno veće dalo odobrenje za odlaganje izvršenja u okolnostima kada Tužilaštvo nije ispoštovalo propisanu proceduru iz pravila 65(E). Glavno sporno pitanje je da li je Pretresno veće pogrešilo primenivši pravilo 127 kako bi ispravilo propust Tužilaštva. U datim okolnostima, Žalbeno veće ne prihvata argument Tužilaštva da pravilo 65 predstavlja jedino pravno sredstvo koje stoji na raspolaganju Simatoviću i Stanišiću. Iako pravilo 65(G) (iv) predviđa mogućnost da Simatović i Stanišić zatraže privremeno puštanje na slobodu nakon što je Pretresno veće odložilo izvršenje odluke kojom se nalaže privremeno puštanje na slobodu, njegovo dejstvo nije da sprečava ulaganje žalbe na odluku o odlaganju izvršenja koju je donelo Pretresno veće u okolnostima kada je utvrdilo da je primena pravila 73(B) primerena.

  24. Kao što je gore navedeno, pravilo 65(E) predviđa proceduru prema kojoj Tužilaštvo treba da navede svoju nameru da zatraži odlaganje izvršenja odluke Pretresnog veća kojom se odobrava zahtev optuženih za privremeno puštanje na slobodu. Međutim, iako Žalbeno veće stoji na stanovištu da Tužilaštvo ne treba da se oslanja na pravilo 127 kao na sredstvo za zaobilaženje propisane procedure iz Pravilnika, ono se nije uverilo ni da je Pretresno veće pogrešilo primenjujući to pravilo kako bi primilo zahtev Tužilaštva za odlaganje izvršenja kao valjano podnet. Isključiva svrha pravila 127(A)(ii) jeste da se omoguće izuzeci od striktne primene Pravilnika u slučajevima kada za to postoje "dovoljni razlozi".

  25. Pretresno veće nije u Pobijanoj odluci navelo jasne razloge zbog kojih je zaključilo da postoje "dovoljni razlozi" za primenu pravila 127(A)(ii) na uslove iz pravila 65(E), ali takav postupak nesumnjivo spada u okvire diskrecionog ovlašćenja Pretresnog veća. Tužilaštvo u svom zahtevu za odlaganje izvršenja jasno izražava nameru da se žali na Pobijanu odluku. "Dovoljni razlozi", kako je to nedavno potvrdilo Žalbeno veće u predmetu Prlić u kome je odobrilo zahtev Tužilaštva za odlaganje izvršenja naloga Pretresnog veća o privremenom puštanju na slobodu, ogledaju se u očuvanju svrhe žalbe Tužilaštva na privremeno puštanje na slobodu optuženih.[39] Očuvanje svrhe žalbe bilo je "konkretan motiv" sudija Pretresnog veća za donošenje odluke kojom se odobrava zahtev Tužilaštva za obustavu izvršenja.

  26. Pretresno veće je Pobijanu odluku donelo ne davši priliku odbrani da odgovori na zahtev Tužilaštva. Žalbeno veće ima razumevanja za Stanišićeve argumente o tome da mu je uskraćena mogućnost da bude saslušan pred Pretresnim većem. Međutim, Veće se nije uverilo u to da mu je tim uskraćivanjem naneta šteta koja bi opravdavala ukidanje Pobijane odluke. Žalbeno veće se nije na osnovu nijednog argumenta koji je on predočio u vezi s ovom žalbom uverilo da je Pretresno veće pogrešilo donoseći Pobijanu odluku.

  27. Žalbeno veće se nije uverilo ni u to da je Pretresno veće pogrešilo odobrivši zahtev Tužilaštva za odlaganje izvršenja na osnovu ponavljanja argumenata koje je iznelo Tužilaštvo protiv Stanišićevog zahteva za privremeno puštanje na slobodu. Argument koji je Tužilaštvo iznelo u svom zahtevu za odlaganje izvršenja bio je da je Pretresno veće pogrešilo prilikom razmatranja argumenata Tužilaštva kada je odobrilo privremeno puštanje na slobodu Stanišića, i da je Tužilaštvo nameravalo da zatraži dozvolu radi ulaganja žalbe na ove navodne greške Žalbenog veća. Žalbeno veće se uverilo da namera da se traži dozvola radi ulaganja žalbe predstavlja dovoljan osnov za odluku Pretresnog veća da odobri zahtev za odlaganje izvršenja.

  28. Žalbeno veće ne prihvata Stanišićevu tvrdnju da je legitimno bilo njegovo očekivanje da Tužilaštvo neće tražiti odlaganje izvršenja zbog svog propusta da naznači nameru da to učini u svom prvobitnom odgovoru na zahteve za privremeno puštanje na slobodu. Protivljenje Tužilaštva Stanišićevom privremenom puštanju na slobodu jasno mu je stavljeno do znanja u odgovoru na njegov zahtev, i on je mogao da očekuje od Tužilaštva da će ono učiniti sve što je potrebno kako bi sprečilo njegovo privremeno puštanje na slobodu kada Pretresno veće utvrdi da njegov zahtev treba da se odobri.

    29. Dispozitiv

  29. Iz gorenavedenih razloga, žalba Simatovića i Stanišića na Pobijanu odluku se odbija.

    30. Sastavljeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu je engleski tekst merodavan.

    Dana 29. septembra 2004.
    U Hagu,
    Holandija

    /potpis na originalu/
    sudija Meron,
    predsedavajući

[pečat Međunarodnog suda]

[1] "Nalog kojim se odobrava odlaganje izvršenja odluka o privremenom puštanju na slobodu", 29. jul 2004. (u daljem tekstu: Pobijana odluka).

[2] Zahtev odbrane za dozvolu radi ulaganja žalbe na "Nalog kojim se odobrava odlaganje izvršenja odluke o privremenom puštanju na slobodu od 29. jula" koji je 4 avgusta 2004. izdalo Pretresno veće.

[3] Žalba odbrane u vezi s potvrdom radi ulaganja interlokutorne žalbe na nalog Pretresnog veća kojim se odobrava odlaganje izvršenja odluka o privremenom puštanju na slobodu, 5. avgust 2004.

[4] "Odluka po zahtevima odbrane za potvrdu radi ulaganja interlokutorne žalbe", 20. avgust 2004.

[5] "Nalog po zahtevima odbrane kojima se traži potvrda radi ulaganja žalbe na nalog Pretresnog veća kojim se odobrava odlaganje privremenog puštanja na slobodu, i po zahtevu odbrane za preispitivanje", 2. septembar 2004."

[6] Interlokutorna žalba odbrane na Nalog Pretresnog veća kojim se odobrava odlaganje izvršenja odluka o privremenom puštanju na slobodu, 6. septembar 2004. (u daljem tekstu: Simatovićeva žalba); Žalba odbrane na "Nalog kojim se odobrava odlaganje izvršenja odluka o privremenom puštanju na slobodu", koji je Pretresno veće izdalo 29. jula 2004., 6. septembar 2004. (u daljem tekstu: Stanišićeva žalba).

[7] Zahtev Tužilaštva za odlaganje izvršenja "Odluke o privremenom puštanju na slobodu" na osnovu pravila 65 i pravila 127, 28. jul 2004.

[8] Simatovićeva žalba, par. 7-13.

[9] Stanišićeva žalba, par. 7-8.

[10] Stanišićeva žalba, par. 8.

[11] Ibid.

[12] Stanišićeva žalba, par. 10;

[13] Žalba u predmetu Stanišić, par 11; poziva se na predmet Tužilac protiv Simića, predmet br. IT-95-9-PT, "Odluka po zahtevu Milana Simića za privremeno puštanje na slobodu", 29. maj 2000.

[14] Stanišićeva žalba, par. 14.

[15] Stanišićeva žalba, par. 14(ii).

[16] Stanišićeva žalba, par. 15-16.

[17] Stanišićeva žalba, par. 17-20.

[18] Stanišićeva žalba, par. 21-24

[19] Stanišićeva žalba, par. 24.

[20] Stanišićeva žalba, par. 25-26.

[21] Stanišićeva žalbe, par. 27-28.

[22] Stanišićeva žalba, par. 30, 33.

[23] Stanišićeva žalba, par. 32.

[24] Stanišićeva žalba, par. 36-39.

[25] Stanišićeva žalba, par. 40-41.

[26] Odgovor Tužilaštva na "Interlokutornu žalbu odbrane na nalog Pretresnog veća kojim se odobrava odlaganje izvršenja odluka o privremenom puštanju na slobodu" (Franko Simatović), 13. septembar 2004. (dalje u tekstu: Odgovor Simatoviću) par. 4-6; Odgovor Tužilaštva na "Žalbu odbrane na "Nalog kojim se odobrava odlaganje izvršenja odluka o privremenom puštanju na slobodu" koji je Pretresno veće izdalo 29. jula", (Jovica Stanišić), 13. septembar 2004. (dalje u tekstu: Odgovor Stanišiću), par. 4-6.

[27] Odgovor Simatoviću, par. 7-9; Odgovor Stanišiću, par. 7-9.

[28]Odgovor Simatoviću, par. 9-10; Odgovor Stanišiću, par. 9-10.

[29]Odgovor Simatoviću, par. 12-13; Odgovor Stanišiću, par. 12-13.

[30]Odgovor Stanišiću, par. 16.

[31] Odgovor Stanišiću, par. 17.

[32] Odgovor Stanišiću , par. 18.

[33] Replika odbrane na "Odgovor Tužilaštva na interlokutornu žalbu odbrane na Nalog Pretresnog veća kojim se odobrava odlaganje izvršenja odluka o privremenom puštanju na slobodu", 17. septembar 2004., par. 4-8.

[34] Replika odbrane na "Odgovor Tužilaštva na "Žalbu odbrane na nalog Pretresnog veća kojim se odobrava odlaganje odluka o privremenom puštanju na slobodu od 29. jula 2004." (Jovica Stanišić), 15. septembar 2004.

[35] Stanišićeva replika, par. 9.

[36] Stanišićeva žalba, par. 11-12.

[37] Stanišićeva žalba, par. 13-15.

[38] Stanišićeva žalba, par. 19-20.

[39] Tužilac protiv Jadranka Prlića i drugih, predmet br. IT-04-74-AR65.1; IT-04-74-AR65.2; IT-04-74-AR65.3, "Odluka po zahtjevima za preispitivanje i razjašnjenje, molbi za privremeno puštanje na slobodu i zahtjevima za dozvolu radi ulaganja žalbe", 8. septembar 2004.