PRED ŽALBENIM VEĆEM

U sastavu:

sudija Ins Mnica Weinberg de Roca, predsedavajuća
sudija Fausto Pocar
sudija Mohamed Shahabuddeen
sudija David Hunt
sudija Mehmet Gney

Sekretar: g. Hans Holthuis

Odluka od: 13. novembra 2003.

TUŽILAC
protiv
Milana MILUTINOVIĆA
Dragoljuba OJDANIĆA
Nikole ŠAINOVIĆA


ODLUKA PO INTERLOKUTORNOJ ŽALBI NA ZAHTEV ZA DODATNA SREDSTVA


Branioci Dragoljuba Ojdania: Branioci Milana Milutinovia:
g. Tomislav Višnjić g. John Livingston
g. Peter Robinson g. Radoje Stefanović
g. Vojislav Seležan g. Miladin Papić
   
Tužilaštvo: Branioci Nikole ainovia:
g. Geoffrey Nice g. Toma Fila
ga Cristina Romano g. Vladimir Petrović
g. Milbert Shinn g. Zoran Jovanović
   
Udruženje advokata odbrane: AIAD-ICDAA:
g. John Ackerman g. Peter Murphy

 

I. Činjenični kontekst

1. Žalbeno veće Međunarodnog suda za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. (u daljem tekstu: Žalbeno veće, odnosno Međunarodni sud) rešava po Žalbi generala Ojadnića na odluku po zahtevu za dodatna sredstva ex parte, podnetu 23. jula 2003. (u daljem tekstu: Žalba) na osnovu pravila 73 Pravilnika o postupku i dokazima Međunarodnog suda (u daljem tekstu: Pravilnik).

2. Protiv Dragoljuba Ojdanića (u daljem tekstu: žalilac) 24. maja 1999. podignuta je optužnica koja ga tereti za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti počinjene u selima i opštinama na Kosovu u periodu od januara do juna 1999. Za te zločine se tereti individualnom odgovornošću i komandnom odgovornošću jer je obavljao dužnost načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, a tereti se i za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu sa predsednikom Savezne Republike Jugoslavije, predsednikom Republike Srbije, potpredsednikom vlade Savezne Republike Jugoslavije i drugim licima.

3. Posle predaje Međunarodnom sudu, žalilac je za svog glavnog branioca odredio g. Tomislava Višnjića, g. Petera Robinsona za svog kobranioca, a g. Vojislava Seležana za pravnog konsultanta. Sistem pravne pomoći Međunarodnog suda snosi troškove odbrane za optuženog lošeg imovinskog stanja. Nije sporno da je taj sistem stvoren da odbrani omogući kvalitetno pravno zastupanje kako bi se obezbedila jednakost sredstava sa optužbom. Sekretar razvrstava predmete na (I) teške, (II) vrlo teške i (III) one koji se odnose na rukovodstvo. Svi predmeti se na početku svrstavaju na stepen I (teški). Složenost predmeta se zatim utvrđuje u dogovoru sa Pretresnim većem, uzimajući pritom u obzir opsežan spisak faktora.[1] Taj sistem obezbeđuje proporcionalnu dodelu sredstava tako što se isplate vezuju sa nivo složenosti predmeta.[2]

4. Sekretar je, u dogovoru sa Pretresnim većem, 31. januara 2003. podigao predmet žalioca na stepen koji se odnosi na rukovodstvo, a to je stepen III. Shodno tome, sekretar je za pretpretresnu fazu izdvojio maksimalnih 3.000 radnih sati za branioca i kobranioca i 4.000 radnih sati za istražitelje i pravne pomoćnike. Sekretar je ranije, u odluci od 13. septembra 2002, procenio da je žalilac delimično lošeg imovinskog stanja i da treba da snosi troškove 400 sati istražiteljskog rada u pretpretresnoj fazi.

5. U pismu od 5. marta 2003, žalilac je tražio da mu se odobre dodatna sredstva. Žalilac je tvrdio da su mu dodatna sredstva neophodna s obzirom na specifičnost predmeta i očekivani obim posla neophodnog za pripremu predmeta za suđenje.[3] U odgovoru od 3. aprila 2003, sekretar je obavestio branioce žalioca da dodatna sredstva za njegovu odbranu neće biti odobrena tokom pretpretresne faze. Sekretar je taj stav obrazložio tvrdnjom da su zadaci koje je naveo žalilac već uzeti u obzir kada je 31. januara 2003. predmet podignut na nivo III. Sekretar je dalje objasnio da su, pre nego što je doneta odluka o dodeli maksimalnih sredstava, konsultovani Pretresno veće i žalilac.

6. U zahtevu od 15. aprila 2003, žalilac je tražio da Pretresno veće preispita odluku sekretara i tvrdio da sredstva koja je dodelio sekretar nisu dovoljna da se obave poslovi potrebni za efikasnu i kompetentnu odbranu. Žalilac je tražio da se odobri isplata dodatnih radnih časova za branioce i časova za njihove saradnike u pretpretresnoj fazi kako bi se pripremila argumentacija za suđenje.[4]

7. U “Odluci po zahtevu da se odobre dodatna sredstva” od 8. jula 2003. (u daljem tekstu: Pobijana odluka), Pretresno veće je smatralo da sekretar Suda ima primarnu odgovornost da odlučuje o pitanjima koja se odnose na naknadu braniocima u sklopu sistema pravne pomoći Međunarodnog suda u skladu sa relevantnim odredbama Pravilnika i Uputstva za dodelu branioca po službenoj dužnosti koje je doneo Međunarodni sud (u daljem tekstu: Uputstvo).[5] Pretresno veće je smatralo da je sekretar Suda, u konsultaciji sa sudijama, razradio sistem isplate naknade braniocima koji se dodeljuju optuženima lošeg imovinskog stanja, da sadašnji sistem uzima u obzir složenost predmeta i da je braniocima koji pristanu da pred Međunarodnim sudom zastupaju optužene koji su lošeg imovinskog stanja u potpunosti poznat sistem isplate naknade braniocima dodeljenim po službenoj dužnosti.[6] U Pobijanoj odluci se, dalje, kaže “da je u vršenju svojih ovlašćenja na osnovu pravila 54 Pravilnika i statutarne obaveze Pretresnog veća da obezbedi pravično i ekspeditivno vođenje postupka, uz puno poštovanje prava optuženog, Pretresno veće nesumnjivo ovlašćeno da preispita odluku sekretara Suda, ali samo ako se pokaže da postoje izuzetne okolnosti”.[7] Pored toga, Pretresno veće je prihvatilo kao “valjan komentar sekretara Suda da bi, bez obzira na to što je Sekretarijat spreman da pokaže određenu fleksibilnost prilikom razmatranja zahteva za dodatna sredstva, da bi se takvi zahtevi odobrili, odbrana trebalo da pokaže postojanje izuzetnih okolnosti ili okolnosti koje su izvan njene kontrole”. Pretresno veće je smatralo da nije pokazano postojanje takvih okolnosti, pa je shodno tome odbilo Zahtev.[8]

8. Pretresno veće je 16. jula 2003, na osnovu praila 73 Pravilnika, izdalo potvrdu za dozvolu za ulaganje žalbe na Pobijanu odluku.[9] Žalilac je 23. jula 2003. uložio žalbu. Sekretar Suda je 22. avgusta 2003. odgovorio na nju,[10] a žalilac je podneo odgovor 29. avgusta 2003.[11] Dana 29. avgusta 2003.[12] Udruženje branilaca koji postupaju pred MKSJ-om (u daljem tekstu: ADC-ICTY) podnelo je “Podnesak amicus curiae Udruženja branilaca pred MKSJ-om kao potkrepu žalbi i zahtev da se dozvoli da se ista podnese” (u daljem tekstu: Podnesak amicus curiae ADC-ICTY). Dana 3. septembra 2003. ADC-ICTY podneo je “Addendum na podnesak amicus curiae (u daljem tekstu: Addendum). Dana 30. septembra 2003.[13] Međunarodno udruženje advokata odbrane (AIAD-ICDAA) podnelo je “Zahtev AIAD-ICDAA za dozvolu da se pojave kao amicus curiae i da se pridruže podnesku Udruženja branilaca pred MKSJ-om” (u daljem tekstu: Zahtev amicus curiae AIAD-ICDAA-a).

II. Argumenti

(a) Argumenti žalioca

9. Žalilac predočava sledeće osnove za žalbu:

i. “Pretresno veće je napravilo pravnu grešku kada nije razmotrilo uticaj odluke sekretara Suda na pravo optuženog na odgovarajuće vreme i sredstva za pripremu svoje odbrane, kako predviđa član 21(4)(b) [Statuta Međunarodnog suda];

ii. Pretresno veće je napravilo pravnu grešku kada nije razmotrilo uticaj odluke sekretara Suda na pravo optuženog na “jednakost sredstava” sa optužbom, kako predviđa član 20(1) [Statuta Međunarodnog suda]; i

iii. Pretresno veće je napravilo pravnu grešku kada se priklonilo mišljenju sekretara Suda uprkos tome što sekretar Suda nije (1) uzeo u obzir trajanje pretpretresne faze; (2) prilogodio odobrena sredstva kada je pretpretresna faza potrajala znatno duže nego što je procenjeno; i (3) konsultovao Pretresno veće i/ili Savetodavno telo kada se odbrana nije saglasila sa odobrenim sredstvima, kako zahteva član 22(A) Uputstva za dodelu branioca po službenoj dužnosti.”[14]

10. Žalilac najpre tvrdi da je Pretresno veće napravilo pravnu grešku kada nije preduzelo pozitivnu radnju i izvršilo svoju dužnost da se postara da žalilac dobije pravično suđenje, uključujući obezbeđenje odgovarajućih sredstava za njegovu odbranu i jednakost sredstava sa optužbom. Žalilac tvrdi da je Pretresno veće:

i. priznalo svoje ovlašćenje da preispita odluku sekretara Suda, ali nije razmotrilo uticaj koji će na ta prava optuženog imati odbijanje da se dodele dodatna sredstva;

ii. ostalo pasivno pred nepobijenim tvrdnjama da branioci optuženog ne mogu da ispune svoju obavezu da primereno brane žalioca;

iii. bilo dužno da se, “kao najviši zaštitnik pravičnosti suđenja”[15], postara da se žaliocu stave na raspolaganje odgovarajuća sredstva;

iv. pogrešilo što se nije bavilo pitanjem da li su prava žalioca da postupa po dokazima i podnescima optužbe i da ih komentariše uskraćena odbijanjem da se obezbede odgovarajuće mogućnosti i sredstva braniocima žalioca (odnosno, uticajem koji bi odluka sekretara Suda imala na mogućnost žalioca da se obrati veštacima).

11. Druga tvrdnja žalioca jeste da Pretresno veće:

i. napravilo je pravnu grešku kada nije uzelo u obzir uticaj odluke sekretara Suda na pravo žalioca na “jednakost sredstava” sa optužbom;

ii. nije se bavilo “neravnotežom sredstava između optužbe” i žalioca u Pobijanoj odluci,[16] pošto je načelo jednakosti sredstava “zamišljeno da odbranu što je više moguće uzdigne na nivo optužbe po njenoj sposobnosti da pripremi i predoči svoju argumentaciju”;[17] i

iii. nije razmotrilo da načelo jednakosti sredstava ukazuje na to da se žaliocu daju sredstva makar da pročita optužujući materijal koji obelodani optužba.

12. Žalilac u svom trećem osnovu za žalbu tvrdi:

i. Pretresno veće je napravilo pravnu grešku kada se priklonilo odluci sekretara Suda, iako on nije prilagodio naknadu u svetlu dužine pretpretresne faze postupka;

ii. priroda potrebnog preispitivanja oduke sekretara Suda o pravnoj pomoći koja se pruža optuženom objašnjena je u predmetu Tužilac protiv Kvočke i ostalih;[18]

iii. sekretar Suda nije se pridržavao uputstava sudija prilikom određivanja pravne pomoći žaliocu;

iv. trajanje pretpretresne faze je relevantan faktor prilikom odlučivanja o visini sredstava koja se dodeljuju jer je trajanje pretpretresnog perioda u neposrednoj vezi s obimom rada potrebnim za pripremu suđenja;[19]

v. Pretresno veće je pogrešilo što nije poništilo odluku sekretara Suda da prilagodi dodeljena sredstva kada je pretpretresna faza trajala znatno duže nego što je prvobitno procenjeno, a branioci se “nikada nisu saglasili sa potpuno nerealnom procenom da je potrebno osam meseci da se pripremi odbrana, a Sekretarijat ih nikada nije ni konsultovao”;[20] i

vi. sekretar Suda nije konsultovao Pretresno veće niti Savetodavno telo pre nego što je odbio da prilagodi iznos dodeljenih sredstava, što nalaže član 22(A) Uputstva.

(b) Argumenti sekretara Suda

13. U odgovoru na prvi osnov za žalbu, sekretar Suda tvrdi da sistem pravne pomoći daje odbrani širinu da svoj rad organizuje prema obimu posla i potrebama tima branilaca. Branilac žalioca je dužan da proceni šta je razumno i neophodno u interesu žalioca, a za to je potrebno u određenoj meri postaviti prioritete.[21]

14. U odgovoru na drugi osnov za žalbu, sekretar Suda tvrdi da se pojam jednakosti sredstava odnosi na proceduralnu jednakost između žalioca i optužbe i “ne mora obavezno da podrazumeva materijalnu jednakost u posedovanju istih finansijskih i/ili ličnih sredstava”.[22]

15. U odgovoru na treći osnov za žalbu, sekretar Suda tvrdi da procena vremenskog trajanja, koja je upotrebljena da se izračuna ukupan novčani iznos u sadašnjem predmetu, predstavlja procenu obima rada potrebnog da se predmet pripremi za suđenje. Sekretar, dalje, tvrdi da su u Pobijanoj odluci prihvaćena zapažanja sekretara Suda da žalilac treba da dokaže postojanje vanrednih okolnosti koje su izvan njegove kontrole i da on smatra da postojanje takvih okolnosti nije pokazano.[23] Kao poslednje, sekretar Suda tvrdi da se jeste konsultovao s Pretresnim većem i braniocem žalioca pre nego što je predmet žalioca podigao na Stepen III, kako je navedeno u pismu od 31. januara 2003.

(c) Argumenti predloženih amici curiae – Udruženja branilaca pred MKSJ-om (ADC-ICTY) i Međunarodnog udruženja advokata odbrane (AIAD-ICDAA)

16. Pored toga što izražavaju podršku stavu žalioca, ADC-ICTY i AIAD-ICDAA praktično traže da se sistem pravne pomoći preispita i rekonstruiše i zahtevaju da se sekretaru Suda naloži da preispita situaciju drugih timova odbrane koji su u istoj ili sličnoj situaciji, uključujući, između ostalih, tim odbrane u predmetu Tužilac protiv Hadžihasanovića i Kubure.[24] ADC-ICTY i AIAD-ICDAA zahtevaju da se sekretaru Suda naloži da se po hitnom postupku konsultuje s ADC-ICTY radi kreiranja sistema za obezbeđenje sredstava odbrani koji će u potpunosti priznavati načelo jednakosti sredstava i pravo svih optuženih na potpunu i pravičnu odbranu. Pored toga, do postizanja dogovora o takvom sistemu, oni traže da timovi odbrane budu razumno i potpuno finansirani na osnovu plaćanja honorara po satu rada koji je stvarno i razumno ostvaren. Dalje, oni tvrde da Žalbeno veće treba da naloži da se ADC-ICTY dozvoli da podnesu ovaj podnesak u svojstvu amicus curiae i da istupe pred Sudom i iznesu argumentaciju ako bude održan usmeni pretres po žalbi.[25] AIAD-ICDAA traže dozvolu “da intervenišu i iznesu argumente u prilog [žalbe], a protiv odluke Pretresnog veća o odbijanju zahteva za dodatna sredstva”.[26] AIAD-ICDAA “ne predlažu da podnesu još jedan podnesak, već se priključuju podnesku i zahtevu koji je podneo [ADC-ICTY] 29. avgusta 2003.”[27]

III. Diskusija

(a) Amici curiae

17. Novi sistem pravne pomoći stupio je na snagu 13. oktobra 2000. Taj novi sistem, po kojem sekretar Suda izdvaja fiksna novčana sredstva za svaku fazu suđenja, zamenio je stari sistem u kojem su advokati optuženih lošeg materijalnog stanja plaćani po satu rada. Strane u postupku izgleda traže da se utvrde prednosti i nedostaci tog sistema.

18. Kako se podnesci ADC-ICTY i AIAD-ICDAA prevashodno odnose na to šire pitanje, Žalbeno veće smatra da u cilju primerenog odlučivanja u ovom slučaju nije poželjno da se ADC-ICTY i AIAD-ICDAA dozvoli da dostave argumente na osnovu pravila 74 Pravilnika.

(b) Prvi osnov za žalbu

19. Pretresno veće je ispravno zauzelo stav da je osnovna obaveza sekretara Suda da odlučuje o pitanjima vezanim za novčanu naknadu braniocima u okviru sistema pravne pomoći Međunarodnog suda. Žalbeno veće je zauzelo stav da, u slučajevima gde Uputstvo eksplicitno predviđa preispitivanje odluke sekretara Suda, Pretresno veće ne može da se meša u odluku sekretara Suda i da tada jedino može da odgodi suđenje dok se ta procedura ne završi.[28] Tamo gde, međutim, Uputstvo eksplicitno ne predviđa preispitivanje odluke sekretara Suda, Pretresno veće je, na osnovu svoje statutorne obaveze da obezbedi pravičnost suđenja, ovlašćeno da preispita odluku sekretara Suda u svetlu njenog uticaja na pravičnost suđenja.

20. Upotreba tog ovlašćenja, međutim, treba da bude tesno povezana sa pravičnošću suđenja i ono ne treba da se koristi umesto opšteg ovlašćenja za preispitivanje koje nije eksplicitno predviđeno Uputstvom. Ako odluka sekretara Suda nema uticaja na pravičnost suđenja, optuženom treba ostaviti mogućnost da traži pravni lek naveden u članu 31 Uputstva, koji nalaže da, u slučaju neslaganja po pitanjima koja se odnose na obračun i isplatu naknade ili povrat troškova branilaca, odluku donosi sekretar nakon konsultacija sa predsednikom Međunarodnog suda i, po potrebi, sa Savetodavnim telom.

21. Žalbeno veće nalazi da je Pretresno veće ispravno ocenilo elemente ovog predmeta. Ono je pozvalo sekretara Suda da se izjasni o “Zahtevu odbrane da se odobre dodatna sredstva”. Vodeći računa o svojoj obavezi da obezbedi pravično i ekspeditivno vođenje postupaka uz puno poštovanje prava optuženog, Pretresno veće je uzelo u obzir podneske obeju strana u postupku i sve relevantne faktore prilikom donošenja odluke da ne postoje izuzetne okolnosti da bi se odbrani odobrila dodatna sredstva. Žalilac nije pokazao da je Pretresno veće pogrešilo što je prihvatilo nalaz sekretara Suda da odbrana nije pokazala postojanje eventualnih izuzetnih okolnosti ili okolnosti izvan njene kontrole koje bi opravdale odobravanje dodatnih sredstava tokom pretpretresne faze.

22. Žalbeno veće, dalje, ukazuje na to da branioci žalioca tvrde da će iz moralnih razloga možda biti prinuđeni da se povuku iz pravnog zastupanja žalioca jer nemaju odgovarajuća sredstva da ga brane. Žalbeno veće primećuje da su imenovani branioci pristali da zastupaju žalioca potpuno svesni sistema isplate naknada imenovanim braniocima, te da su stoga obavezni da ga zastupaju.[29] Pošto se uslovi pravnog zastupanja ili prvobitnog sporazuma nisu promenili, od branilaca se traži da ispune svoje obaveze prema Međunarodnom sudu.

(c) Drugi osnov za žalbu

23. Žalilac tvrdi da je Pretresno veće napravilo pravnu grešku kada nije razmotrilo uticaj odluke sekretara Suda na pravo optuženog na “jednakost sredstava” s optužbom. Žalbeno veće podseća na zaključke u predmetu Tužilac protiv Kayisheme i Ruzindane, gde je Žalbeno veće ICTR-a smatralo da “jednakost sredstava između odbrane i optužbe ne mora obavezno da znači materijalnu jednakost u smislu posedovanja istih finansijskih i/ili ličnih sredstava”.[30] Slično tome, u predmetu Tadić, Žalbeno veće je zauzelo stav da “jednakost sredstava nameće obavezu pravosudnom tijelu da osigura da niti jedna od strana ne bude u nepovoljnom položaju kada iznosi svoju argumentaciju”.[31]

24. U ovom predmetu, Žalbeno veće je mišljenja da žalilac nije pokazao da je Pretresno veće propustilo da se pozabavi neravnotežom sredstava između optužbe i odbrane i na taj način prekršilo načelo jednakosti sredstava. Načelo jednakosti sredstava bilo bi prekršeno samo ako bi jedna od strana u postupku bila dovedena u nepovoljan položaj prilikom iznošenja svoje argumentacije. U okolnostima ovog predmeta, Žalbeno veće smatra da žalilac ne može da se pozove na navodnu neadekvatnost finansijskih sredstava tokom pretpretresne faze da bi utvrdio postojanje tako nepovoljnog položaja.

(d) Treći osnov za žalbu

25. U svom trećem osnovu za žalbu, žalilac zamera Pretresnom veću što se priklonilo odluci sekretara Suda uprkos tome što je on napravio razne propuste prilikom ocene zahteva odbrane da se odobre dodatna sredstva. Žalbeno veće smatra, imajući u vidu formulaciju člana 22 Uputstva, da je sekretar Suda napravio pravnu grešku kada je u svojim argumentima Pretresnom veću tvrdio da “stvarno trajanje pretpretresne faze nije relevantan faktor” koji treba uzeti u obzir prilikom određivanja paušalnog novčanog iznosa u okviru sistema pravne pomoći.[32] Međutim, sekretar Suda je ispravno zauzeo stav da iznos sredstava koja se dodeljuju svakom timu odbrane zavisi od takvih faktora kao što su stepen složenosti predmeta i količina rada potrebnog da bi se obezbedila efikasna pretpretresna priprema.[33] Shodno tome, iznos sredstava koja se dodeljuju svakom timu odbrane određuje količina potrebnog rada, a ne trajanje pretpretresne faze.

26. Pored toga, prilikom razmatranja zahteva za odobravanje dodatnih sredstava u vezi sa produženjem očekivanog trajanja pretpretresne faze, sekretar Suda je primetio da “smo trajanje pretpretresne faze, kao takvo, nije dovoljno opravdanje”.[34] Žalbeno veće iz toga zaključuje da sekretar Suda prilikom razmatranja zahteva nije isključio element trajanja pretpretresne faze, već da je samo smatrao da duži pretpretresni period sam po sebi nije dovoljan da bi se opravdalo povećanje. Žalbeno veće smatra da žalilac nije pokazao da je sekretar Suda pogrešio u proceni zahteva da se odobre dodatna sredstva. Ovaj osnov za žalbu nije opravdan.

Dispozitiv

27. Iz gorenavedenih razloga, Žalbeno veće:

1. ODBACUJE žalbu;

2. ODBIJA zahtev za dozvolu da se podnesu podnesak amicus curiae ADC-ICTY, Addendum, i argumenti amicis curiae AIAD-ICDAA.

Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu se tekst na engleskom smatra merodavnim.

  /potpis na originalu/
Ins Mnica Weinberg de Roca,
predsedavajući sudija

Dana 13. novembra 2003.
U Hagu,
Holandija

Sudija Shahabuddeen prilaže izdvojeno mišljenje na ovu odluku.

Sudija Hunt prilaže suprotno mišljenje na ovu odluku.

[pečat Međunarodnog suda]


IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJA SHAHABUDDEENA

1. Uz dužno poštovanje slažem se s odlukom Žalbenog veća i nameravam da podržim njegov glavni zaključak da produženje trajanja pretpretresne faze nije dovoljan razlog za isplatu dodatnih sredstava u okviru sistema pravne pomoći, izuzev ako ono nije opravdano količinom rada koja nije procenjena kada su sredstva prvobitno odobrena, te da ovaj zahtev zapravo nije opravdan.

2. Član 22(A) Uputstva za dodelu branioca po službenoj dužnosti kaže:

“U slučaju dodele branioca po službenoj dužnosti, nužne i razumne troškove vezane za pravno zastupanje osumnjičenog odnosno optuženog snosi Međunarodni sud, u skladu sa budžetskim odredbama, pravilima i propisima, te praksom koju određuju Ujedinjene nacije. Svi troškovi moraju biti prethodno odobreni od strane sekretara Suda. Ukoliko to odobrenje nije pribavljeno, sekretar može odbiti da pokrije troškove. Sekretar utvrđuje maksimalne iznose za svaki tim odbrane na početku svake faze postupka, na osnovu svoje procene trajanja pojedine faze. U slučaju da je neka faza postupka znatno duža ili kraća od procenjene, sekretar može shodno tome prilagoditi iznos. U slučaju eventualnog neslaganja u vezi maksimalnog iznosa, odluku donosi sekretar nakon konsultacija s većem i, po potrebi, Savetodavnim telom.”

3. U paragrafu 25 odluke Žalbenog veća, ono je s pravom zaključilo, “imajući u vidu formulaciju člana 22 Uputstva, da je sekretar Suda napravio pravnu grešku kada je u svojim argumentima Pretresnom veću tvrdio da 'stvarno trajanje pretpretresne faze nije relevantan faktor' koji treba uzeti u obzir prilikom određivanja paušalnog novčanog iznosa u okviru sistema pravne pomoći”. Kao što se može videti, član 22(A) Uputstva ekplicitno traži od njega da “na početku svake faze postupka” uzme “u obzir svoju procenu trajanja faze”.

4. Međutim, mišljenje sekretara Suda mora se tumačiti u celini. Kada je došao na konkretno pitanje o kojem je reč u ovom predmetu, a to je zahtev za dodatna sredstva nasuprot prvobitno dodeljenim, on je, kako se to navodi u paragrafu 26 odluke Žalbenog veća, rekao da “smo trajanje pretpretresne faze, kao takvo, nije dovoljno opravdanje”.[35] Slažem se sa Žalbenim većem da time “sekretar Suda prilikom razmatranja zahteva [za dodatna sredstva] nije isključio element trajanja pretpretresne faze, već da je samo smatrao da duži pretpretresni period sam po sebi nije dovoljan da bi se opravdalo povećanje”. Dakle, za potrebe zahteva za dodatna sredstva, sekretar Suda jeste uzeo u obzir trajanje pretpretresne faze.

5. Međutim, sekretar Suda je, pored toga, zauzeo stav da produžetak trajanja, ma koliko dug, ne bi mogao sam po sebi da opravda odobrenje dodatnih finansijskih sredstava. Po njegovom mišljenju, moralo bi da postoji značajno povećanje u odnosu na prvobitnu procenu količine posla koji mora da se obavi, a to nije slučaj. Da li je sekretar Suda bio u pravu kada je zauzeo takav stav? Mislim da jeste.

6. U članu 22(A) Uputstva relevantne su reči da, u “slučaju da je neka faza postupka znatno duža ili kraća od procenjene, sekretar može shodno tome prilagoditi iznos”. Po mom mišljenju, reč “može” u toj rečenici nema svoje uobičajeno diskreciono značenje: ona poziva na standardno tumačenje sudske prakse koje kaže da se reči koje izražavaju mogućnost tumače kao obavezujuće kad god objekat ovlašćenja koje one prenose treba da ostvari neko zakonsko pravo. Ako je u ovom predmetu ta faza postupka zaista znatno duža od procenjene, žalilac ima zakonsko pravo na dodatna sredstva, pa sekretar, shodno tome, nema diskreciono pravo da odluči da li će izvršiti prilagođavanje kako bi se to zakonsko pravo ostvarilo. Dakle, postavlja se pitanje da li je ta faza postupka znatno duža od procenjene.

7. Da li je “neka faza postupka znatno duža … od procenjene” unutar značenja člana 22(A) Uputstva, zavisi od reči “znatno”. Po mom mišljenju, ta reč označava ne samo vremenski aspekt produženja, već i njegov materijalni aspekt. Ono što je duže nije vreme simpliciter, već ono vreme koje podrazumeva “faza postupka”. To da je neka “faza postupka znatno duža … od procenjene” znači da postoji neprocenjena količina posla koji tek treba da se obavi da bi se ta faza postupka privela kraju. Shodno tome, pravo na dodatna sredstva zavisi ne samo od toga da li je trajanje faze produženo, već i od toga da li to produženje odražava takvo povećanje posla koje je znatno iznad prvobitno procenjenog nivoa.

8. U praksi, ako je trajanje duže, ali ne mora da se obavi neprocenjeni posao, sekretar Suda ima pravo da kaže da ta faza postupka nije znatno duža od procenjene u okviru značenja relevantne odredbe. Ako tako razmišljamo, bilo bi pogrešno smatrati da kraće trajanje automatski dovodi do odgovarajućeg smanjenja novčanih sredstava, čak i u slučaju da nije bilo smanjenja posla; to nije mogla da bude namera. Dodatni dopunjavajući propisi mogli bi da razjasne ovo pitanje, ali nepostojanje takvih propisa nije prepreka da se podrži razumno tumačenje onoga što sada postoji.

9. Sada ću preći na pitanje da li je bilo neprocenjenog posla da bi mogao da se opravda zaključak da je ta faza postupka znatno duža od procenjene. Sudeći po činjenicama, sekretar Suda je prihvatio sistem pravne pomoći od tri nivoa, pri čemu se povoljnosti progresivno povećavaju od nivoa I, preko nivoa II, do nivoa III. On je 31. januara 2003. predmet žalioca podigao sa nižeg nivoa, na kojem se dotad nalazio u okviru tog sistema, na nivo III, čime je žaliocu odobrio maksimalna sredstva dostupna u toj najvišoj kategoriji. Ne postoje dokazi da je ta odluka o podizanju na najviši nivo tada dovedena u pitanje. Pet nedelja kasnije, 5. marta 2003, žalilac je tražio dodatna sredstva.

10. Sekretar Suda ne tvrdi da sama činjenica da je usvojio sistem od tri nivoa znači da maksimalni iznos koji podrazumeva najviši nivo ni pod kojim okolnostima ne može da se promeni; kao što može da se vidi iz paragrafa 11 dole, on uz određena ograničenja prihvata da izmena može biti. Njegova je tvrdnja, kako je Žalbeno veće na nju ispravno podsetilo, a mislim i da ju je prihvatilo, “da su zadaci koje je odbrana izložila uzeti u obzir prilikom podizanja predmeta na treći nivo složenosti 31. januara 2003.” i da su “i Pretresno veće i žalilac konsultovani pre nego što je doneta odluka o dodeli maksimalnog iznosa”.[36] Shodno tome, sekretar Suda je zauzeo stav, koji deluje razumno, da se na te zadatke, pošto su već uzeti u obzir prilikom utvrđivanja ranijeg maksimuma, ne može pozivati kao na potkrepu zahtevu da je trajanje faze postupka znato duže u okviru značenja predviđenog članom 22(A) Uputstva. Iz toga sledi da, s obzirom na to da trajanje nije bilo duže, nije bilo ni osnova za prilagođavanje iznosa; shodno tome, ne postoji zakonsko pravo na prilagođavanje iznosa niti na dodatna sredstva koja bi proistekla iz tog prilagođavanja.

11. Nastavljajući se na ono što je rečeno u paragrafu 10 gore, dodao bih da je, iako su ti zadaci već uzeti u obzir prilikom donošenja odluke o podizanju predmeta na treći nivo složenosti, sekretar Suda bio spreman da razmotri “nepredviđene okolnosti” ili “izuzetne okolnosti ili okolnosti koje su izvan kontrole [žalioca]”.[37] Po mom tumačenju, nije bilo zamišljeno da se ovi restriktivni uslovi primene na jednu potpuno novu situaciju u kojoj suštinski radni zadaci ranije nisu uzeti u obzir. Takva situacija morala bi da se oceni u normalnom postupku. Ja tumačim da su ta ograničenja zamišljena da se primene samo u situaciji u kojoj su suštinski isti radni zadaci već uzeti u obzir. Ako se ta ograničenja tako shvate, ja ne mogu da ocenim šta može da bude pogrešno s ograničenjima koja se time nameću prilikom postupanja jednog odgovornog upravitelja sredstvima međunarodne zajednice. Sekretar Suda je ispravno smatrao da ta razumna ograničenja ne dozvoljavaju ono što se traži.

12. Što se tiče poslednje rečenice člana 22(A), moje je tumačenje, kada je reč o eventualnom menjanju sadašnjeg iznosa dodeljenih sredstava, da je ona primenjiva samo ako sekretar Suda odluči da prilagodi sadašnji iznos dodeljenih sredstava, i tada dođe do neslaganja o tome koliki treba da bude novi maksimalni iznos. To je u saglasnosti sa pretposlednjom rečenicom tog člana. Nju ilustruje situacija kada sekretar Suda odluči da treba povećati prvobitni iznos i smatra da to povećanje treba da bude do određene mere, dok podnosilac zahteva smatra da to povećanje treba da bude još veće. Međutim, sekretar Suda u ovom slučaju nije odlučio da poveća postojeća sredstva. Shodno tome, nije pokrenut postupak za razrešenje nesporazuma o tome koliki treba da bude maksimalni iznos. Nije se došlo do faze da se konsultuje Pretresno veće i, po potrebi, Savetodavno telo.

13. Slažem se sa odlukom Žalbenog veća da odbaci žalbu i time potvrdi odluku Pretresnog veća.

Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu se tekst na engleskom smatra merodavnim.

  /potpis na originalu/
Mohamed Shahabuddeen
Dana 13. novembra 2003.
U Hagu,
Holandija
 

[pečat Međunarodnog suda]


SUPROTNO MIŠLJENJE SUDIJE DAVIDA HUNTA

Činjenični kontekst žalbe

1. Ova žalba se odnosi na Uputstvo o dodeli branioca po službenoj dužnosti, koje je stupilo na snagu 2002,[38] i na način na koji optuženi, nezadovoljan odlukom koja se tiče pravne pomoći koju je sekretar Suda doneo na osnovu tog Uputstva, može da tu odluku sekretara Suda ospori. Uputstvo je nastalo otprilike godinu dana nakon usvajanja izmena sistema pravne pomoći koja se pruža optuženima pred Međunarodnim sudom. Za pretpretresnu fazu (koja je predmet ove žalbe), paušalni iznos za pripremu za suđenje sada se isplaćuje odbrani u svakom predmetu, a iznos zavisi od toga na koji je nivo određeni predmet podignut prema proceni sekretara Suda. Svrha tog rangiranja je da odrazi stepen složenosti predmeta, te posao koji je potrebno da odbrana obavi kako bi bila spremna za suđenje.[39]

2. Dragoljub Ojdanić (u daljem tekstu: žalilac) tereti se kao načelnik Generalštaba oružanih snaga Savezne Republike Jugoslavije ličnom i komandnom odgovornošću za zločine koje su pripadnici tih oružanih snaga i drugi počinili 1999. na Kosovu, a tereti se i da je učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu sa Slobodanom Miloševićem (u daljem tekstu: Milošević) i drugima, radi izvršenja tih zločina. On se žali na odluku Pretresnog veća koje je preispitalo odluku sekretara Suda o odbijanju da se odobre dodatna finansijska sredstva za njegovu odbranu i odbilo da preinači tu odluku.[40]

3. Žalilac se prvobitno teretio u istoj optužnici kao i Milošević, zajedno sa Milanom Milutinovićem (predsednik Srbije), Nikolom Šainovićem (potpredsednik vlade Savezne Republike Jugoslavije) i Vlajkom Stojiljkovićem (koji je u međuvremenu preminuo). Suđenje Miloševiću izdvojeno je kada je 2001. on izručen Međunarodnom sudu, pre dolaska ostale trojice optuženih, kao i zbog spajanja tri optužnice protiv Miloševića. Optužnica protiv žalioca i ostale dvojice saoptuženih podignuta je na najviši stepen, na nivo 3. Obim optužnice za Kosovo protiv Miloševića dobro je poznat, pa nije potrebno detaljno govoriti o tome. Zahvaljujući odluci sekretara Suda da predmet podigne na nivo 3, žaliocu su dodeljena sredstva za 3.000 sati rada u pretpretresnoj fazi koja treba da podele branioci u njegovom timu odbrane i za 4.000 sati rada njihovih saradnika.

Zahtev Pretresnom veću

4. Žalilac kaže da su, uprkos naporima njegovih branilaca da posao obave efikasno i efektivno i izbegnu dupliranje posla, ta sredstva iscrpljena za jedanaest meseci, otprilike početkom ove godine, i da je ostao da se uradi prilično veliki posao, uključujući pregled obimne dokumentacije koja se odnosi na Vojsku Jugoslavije, koja je tražena, ali nije dostavljena zaključno sa datumom njegovog prvobitnog zahteva.[41] Kaže se da to podrazumeva oko 300.000 stranica materijala.[42] Žalilac tvrdi da argumetacija optužbe ne obelodanjuje nikakve direktne dokaze o tome da je bio umešan u krivična dela kojima se tereti (ili da je za njih znao), već da se oslanja na pretpostavku da su proterivanja i ubijanja na Kosovu bila tako široko rasprostranjena da su morala biti planirana na nivou komandovanja na kojem se nalazio žalilac i da je on morao znati za plan da se ona izvrše.[43] On skreće pažnju na troškove svojih brojnih pokušaja da bude privremeno pušten na slobodu, koji su najpre bili odobreni, ali ih je Žalbeno veće na kraju odbilo,[44] na nerešeni zahtev na osnovu člana 54 za dostavljanje materijala NATO-a i njegovih zemalja članica, na preliminarne zahteve koji se odnose na nadležnost i koncept udruženog zločinačkog poduhvata,[45] kao i brojna pitanja vezana za obelodanjivanje, koja su ponekad rešavana neformalno, a ponekad odlukama Pretresnog veća.[46]

5. Žalilac kaže da i dalje postoji potreba da se čitaju transkripti sa suđenja Miloševiću (koji trenutno premašuju 28.000 stranica),[47] da se prouči argumentacija optužbe i odbrane kada se završi obelodanjivanje, pri čemu je ono (tako se navodi) efikasnije ako se se sačeka završetak obelodanjivanja kako sa svedokom ne bi morao da se obavi dodatni razgovor ukoliko se u toku obelodanjivanja otkrije dodatni dokazni materijal,[48] i da se izvrši konačna pretpretresna priprema koja podrazumeva formalno priznavanje nespornih svedočenja i dela od strane žalioca, kao i traženje recipročnog priznanja od strane optužbe.[49]

6. Odgovor sekretara Suda na zahtev žalioca za dodatna sredstva bio je da su priroda položaja žalioca, količina obelodanjenog materijala i proces otkrivanja već uzeti u obzir prilikom podizanja predmeta na nivo 3.[50] Sekretar Suda je odgovorio da, iako je zauzeo stav da je ovaj predmet složen i da podrazumeva “ogromnu količinu materijala i složena pravna pitanja”, ipak smatra da su faktori koje je žalilac naveo kao opravdanje za tražena dodatna sredstva “predvidljivi u većini postupaka pred Međunarodnim sudom, pa su stoga obuhvaćeni sredstvima koja se dodeljuju za predmete koji se odnose na rukovodstva”.[51] Shodno tome, zahtev za dodatna sredstva je odbijen.

7. Pretresno veće je pozvalo sekretara Suda da pred njim prokomentariše zahtev žalioca,[52] naročito (u meri u kojoj je to relevantno za ovu žalbu) u vezi sa dva pitanja. Prvo je formulisano na sledeći način:[53]

[...] da li je dodela sredstava bila zasnovana na proceni trajanja pretpretresne faze koja se pokazala netačnom i, ako jeste, da li je, prilikom donošenja odluke o tome da li treba povećati dodeljena sredstva, uzeto u obzir stvarno trajanje pretpretresne faze;

Sekretar Suda je odgovorio da je za efikasnu pretpretresnu pripremu za tri nivoa složenosti, po oceni Sekretarijata, neophodno vreme četiri meseca, šest meseci, odnosno osam meseci, a da se ta ocena zasniva na “količini rada potrebnog da bi se obezbedila efikasna priprema nekog predmeta u skladu s konceptom pravne pomoći”. Prema tome, procena od osam meseci koja je upotrebljena kako bi se izračunao paušalni iznos u ovom slučaju nije “procena dužine pretpretresne faze, već količine rada koji treba obaviti”. Kao posledica toga, naveo je sekretar, stvarno trajanje pretpretresne faze nije relevantan faktor koji treba imati u vidu prilikom određivanja sredstava koja će se dodeliti nekom predmetu; ona zavise od sadržaja predmeta, a ne od toga koliko meseci traje pretpretresni period.[54] U replici, žalilac se pozvao na član 22(A) Uputstva, koje kaže da sekretar Suda, prilikom utvrđivanja maksimalnog iznosa za odbranu na početku svake etape ili faze postupka (ovde je reč o pretpretresnoj fazi), mora da uzme u obzir “svoju procenu trajanja pojedine faze”.[55]

8. Drugo pitanje koje je postavilo Pretresno veće formulisano je na sledeći način:[56]

[...] uzimajući u obzir pregled predviđenih potreba odbrane navedenih u Zahtevu, u kojoj meri načini na koji je trenutno uređeno plaćanje (budžetske odredbe, pravila i propisi, te uobičajena praksa Ujedinjenih nacija) eventualno dopuštaju određenu fleksibilnost da bi se obezbedila sredstva potrebna za pretpretresnu pripremu optuženog [...]

Što se tiče ovog pitanja, sekretar Suda je odgovorio da, prema sistemu paušalnog plaćanja, dodeljena sredstva predstavljaju “maksimalni broj časova koji se mogu dodeliti tokom pretpretresne faze”. Međutim, odgovorio je da je Sekretarijat spreman na “izvesnu fleksibilnost” prilikom razmatranja ograničenih dodatnih sredstava “u slučaju izuzetnih okolnosti nastalih tokom pretpretresnog perioda koje utiču na radne obaveze odbrane”. Međutim, da bi se mogla dodeliti dodatna sredstva, odbrana mora da dostavi obrazložen zahtev Sekretarijatu u kom će pokazati da “događaji na koje odbrana ne može da utiče opravdavaju dodelu dodatnih sredstava”. Smo trajanje pretpretresne faze, kao takvo, prema mišljenju Sekretarijata, nije dovoljno opravdanje za dodatne troškove.[57] Žalilac u Replici kaže da je pretpretresna faza u ovom predmetu trostruko duža od procene sekretara Suda i da njegov tim branilaca, uprkos svim svojim naporima, jednostavno nije u stanju da se pripremi za suđenje u roku koji je procenio Sekretar.[58] Žalilac kaže da ne želi da osporava sistem isplata Sekretarijata, ali da odbrani nikad nije ni data prilika da se saglasi sa honorarima za utvrđenih 3.000 radnih sati za branioce i da ona ne bi mogla da se saglasi sa takvim brojem koji je (kako kaže žalilac) “jednostavno nedovoljan za ovaj predmet”.[59]

Odluka Pretresnog veća

9. Pretresno veće je, smatrajući da je prevashodna obaveza sekretara Suda da utvrđuje pitanja vezana za honorare branilaca u okviru sistema pravne pomoći Međunarodnog suda, ipak smatralo sledeće:

[…] pitanja koja se odnose na pravno zastupanje optuženih mogu da utiču na vođenje suđenja, da je u vršenju svojih ovlašćenja na osnovu pravila 54 Pravilnika i statutarne obaveze Pretresnog veća da obezbedi pravično i ekspeditivno vođenje postupka, uz puno poštovanje prava optuženog, Pretresno veće nesumnjivo ovlašćeno da preispita odluku sekretara Suda, ali samo ako se pokaže da postoje izuzetne okolnosti […].[60]

Pretresno veće je tada prihvatilo kao valjanu tvrdnju sekretara Suda da odbrana treba da pokaže postojanje izuzetnih okolnosti ili okolnosti na koje ona ne može da utiče da bi bio odobren zahtev za dodatna sredstva i složilo se sa sekretarom Suda da postojanje takvih okolnosti nije pokazano.[61] Shodno tome, Zahtev je odbijen.[62]

Žalba

10. Žalilac u svom žalbenom podnesku ne daje mnogo dodatnih informacija u smislu činjeničnog konteksta. On ukazuje na prirodu suđenja koje podrazumeva veliki broj dokumenata i koje je široko po obimu,[63] na to da se od njega traži da na suđenju pokaže da su, suprotno tezi optužbe, osnovna krivična dela kojima se tereti počinila lica koja su delovala samostalno i koja nisu bila pod njegovom komandom[64] i da pokaže kako je lanac komandovanja delovao na de facto osnovi u okviru vojske i ministra /kao u originalu/ unutrašnjih poslova,[65] a taj zadatak (pored preispitivanja obelodanjenog materijala) okvalifikovao je kao “monumentalan”.[66]

11. Pre nego što se, međutim, pozabavim osnovama za žalbu, neophodno je navesti jedno pitanje koje je kratko pomenuto na početku ovog Mišljenja, a to je način na koji optuženi, nezadovoljan odlukom u vezi sa pravnom pomoći koju je doneo sekretar Suda na osnovu Uputstva, može tu odluku da ospori.

Da li je Pretresno veće imalo ovlašćenje da preispita odluku sekretara Suda?

12. Uputstvo ekplicitno dozvoljava preispitivanje određenih odluka koje donosi sekretar Suda:

(a) u slučaju kada sekretar suda odbije zahtev osumnjičenog za dodelu branioca

U skladu sa članom 11, sekretar Suda mora da utvrdi u kojoj meri osumnjičeni nema sredstava da plati branioca, a otuda i u kojoj meri osumnjičeni ima pravo na pravnu pomoć. Član 13(A) predviđa da takvu odluku preispituje predsednik Suda.

(b) u slučaju kada sekretar Suda odbije zahtev optuženog za dodelu branioca

Član 11 takođe traži od sekretara Suda da odredi u kojoj meri optuženi ima pravo na pravnu pomoć, a član 13(B) predviđa da odluku sekretara Suda preispita Pretresno veće pre nego što optuženi istupi pred Sudom.

(c) u slučaju kada sekretar Suda opozove imenovanog branioca

Član 18(A) dozvoljava sekretaru Suda da povuče imenovanog branioca osumnjičenom ili optuženom u slučaju da se promeni stepen u kojem osumnjičeni ili optuženi ima pravo na pravnu pomoć. Član 18(C) sadrži postupak preispitivanja predviđen članom 13 - od strane predsednika Suda u slučaju osumnjičenog, a od strane Pretresnog veća u slučaju optuženog.

(d) u slučaju kada sekretar Suda odbije da opozove imenovanog branioca

Član 19(A) dozvoljava sekretaru Suda da opozove branioca dodeljenog po službenoj dužnosti, na zahtev optuženog, njegovog branioca ili glavnog branioca. Član 19(F) daje optuženom pravo da predsednik Suda preispita odbijanje takvog zahteva da se opozove branilac.

(e) u slučaju kada sekretar Suda, u konsultaciji sa Pretresnim većem, suspenduje branioca

Član 19(B) dozvoljava sekretaru Suda, u konsultaciji sa većem, da suspenduje branioca dodeljenog po službenoj dužnosti “na period razumnog i ograničenog trajanja”. Taj isti član daje braniocu pravo da tu odluku sekretara Suda preispita predsednik Suda.

(f) analogne odredbe

Postoje dve odredbe koje su analogne već pomenutim, u slučaju kada optuženi može da ospori odluku sekretara Suda. Član 22(A) traži od sekretara Suda da “prilagodi” maksimalan iznos nadoknade u slučaju da je određena faza postupka znatno duža ili kraća od procenjene. Taj isti član predviđa da, u slučaju nesaglasnosti u vezi sa maksimalnim iznosom, odluku donosi sekretar “nakon konsultacija s većem i, po potrebi, Savetodavnim telom”. Savetodavno telo je konstituisano članom 32 i sastoji se od određenog broja profesionalnih advokata i predstavnika profesionalnih advokatskih udruženja sa kojima se sekretar ili predsednik Međunarodnog suda mogu po potrebi konsultovati u vezi s pitanjima koja se odnose na dodelu branioca po službenoj dužnosti. Član 31 slično predviđa da, u slučaju neslaganja po pitanjima koja se odnose na obračun i isplatu naknade ili povrat troškova, odluku donosi sekretar nakon konsultacija sa predsednikom Međunarodnog suda i, po potrebi, sa Savetodavnim telom. Član 22(A) biće predmet razmatranja kasnije u ovom Mišljenju.[67]

13. Postoji određeni broj odluka na Međunarodnom sudu, gde je veće preispitalo odluku sekretara Suda po zahtevu optuženog koji je nezadovoljan takvom odlukom:

(i) U predmetu Tužilac protiv Delalića i drugih,[68] žalilac je tražio da Žalbeno veće izda nalog da se određeni branilac imenuje za kobranioca. Sekretaru Suda nije bio podnet takav zahtev. Žalbeno veće je odbacilo taj zahtev uz obrazloženje da, iako ima ovlašćenja da upravlja postupkom na takav način da obezbedi sprovođenje pravde (naročito kad je reč o praktičnim pitanjima), te pravičnost i ekspeditivnost postupka, u principu nije primereno da razmatra zahteve po pitanjima koja spadaju u primarnu nadležnost sekretara, a da je sekretar do tada već odobrio pravni lek tražen od Žalbenog veća.[69] Ovaj slučaj se prevashodno navodi radi potpunosti, pošto su zaključci Žalbenog veća u vezi s ovlašćenjima veća da razmatra pitanja koja su u primarnoj nadležnosti sekretara Suda obiter dicta.

(ii) U predmetu Žalilac protiv Hadžihasanovića i ostalih,[70] optužba se žalila na odluku zamenika sekretara (koji je vršio dužnost sekretara) o imenovanju branioca koji će istupati u ime optuženog, pri čemu je suština prigovora bila da je taj branilac ranije izvesno vreme radio kao sudski savetnik Tužilaštva, bez obzira na to što nije moglo da se pokaže postojanje sukoba interesa. Pretresno veće je smatralo da konkretno pitanje kvalifikacija, imenovanja i dodele branioca spada u nadležnost tog Pretresnog veća ako se može pokazati da ono utiče ili je verovatno da će uticati na pravo optuženog na pravično i ekspeditivno suđenje ili na integritet postupka.[71] Prilikom preispitivanja odluke sekretara, Pretresno veće je ponovilo osnove za svoju nadležnost, a takođe obrazložilo tu nadležnost na osnovu svoje obaveze da se pobrine da pravda bude zadovoljena i to belodano zadovoljena, kao i da se pobrine da optuženi ima pravično i ekspeditivno suđenje koje se ne prekida ili odugovlači usled predvidljivog rizika da bi branilac mogao biti razrešen dužnosti.[72] Takva situacija nije eksplicitno obuhvaćena nijednom drugom odredbom Uputstva.

(iii) U predmetu Tužilac protiv Halilovića,[73] optuženi je osporio odluku sekretara da mu dodeli određenog branioca, a ne onog kog je on tražio. Pretresno veće je našlo da se ~lanom 13(B) reguliše pitanje posedovanja sredstava za plaćanje branioca, a ne pitanje identiteta određenog dodeljenog branioca, tako da na osnovu tog člana ne postoji osnov da se preispita odluka sekretara.[74] Ovakva situacija nije ekplicitno obuhvaćena nijednom drugom odredbom Uputstva.

(iv) U predmetu Tužilac protiv Martića,[75] optuženi je osporio odluku sekretara kojom je našao da određeni branilac koga optuženi traži ima potencijalni sukob inetresa koji proističe iz činjenice da je sarađivao s osumnjičenim u tom istom predmetu. Optuženi je tvrdio da je takvu odluku trebalo da donese Pretresno veće, a ne sekretar Suda. Pretresno veće je sledilo Odluku u predmetu Hadžihasanović iz 2002. i zaključilo da je ovlašćeno da preispita takvu odluku sekretara.[76] Odluka u predmetu Martić je formalne prirode, bez detaljnog obrazloženja, ali priroda odobrenog pravnog leka ukazuje na to da je Pretresno veće preispitalo odluku sekretara Suda kao administrativnu (kako se to kasnije tražilo odlukom Žalbenog veća u predmetu Tužilac protiv Kvočke i ostalih),[77] umesto da se odredi po žalbi na činjenični nalaz. Izgleda da je, kao i u Odluci u predmetu Halilović, situacija bila izvan onoga što obuhvata član 13(B), pa zato nije ekplicitno obuhvaćena bilo kojom odredbom Uputstva.

(v) U predmetu Tužilac protiv Kneževića,[78] ponovo je izneta žalba da sekretar Suda nema ovlašćenje da odlučuje o tome da li branilac ima sukob interesa. Pretresno veće se držalo Odluke u predmetu Hadžihasanović iz 2002. i Odluke u predmetu Martić, smatrajući da jeste nadležno da preispita odluku sekretara; ono je takođe smatralo da je na osnovu pravila 54, koje mu daje ovlašćenje da izdaje naloge potrebne za vođenje suđenja, ovlašćeno i da preispita odluke sekretara o dodeli branioca.[79] Veće je smatralo da dokazi opravdavaju odluku sekretara.[80] Ovakva situacija ponovo nije eksplicitno obuhvaćena nijednom odredbom Uputstva.

(vi) U Odluci u predmetu Žigić,[81] žalilac je osporio odluku sekretara o prestanku pružanja pravne pomoći uz obrazloženje da on sada ima dovoljno sredstava da plati troškove branioca tokom preostalog dela žalbenog postupka. To spada direktno pod član 18(A) Uputstva, pa je Žalbeno veće na osnovu člana 13(B), kako to sadrži član 18(C), eksplicitno ovlašćeno da preispita odluku sekretara kao veće pred kojim žalilac treba da se pojavi.

(vii) U predmetu Tužilac protiv Hadžihasanovića i Kubure,[82] optuženi je osporio odluku sekretara, posle konsultacija sa Pretresnim većem, da predmet podigne na nivo 3, uz obrazloženje da takav nivo “jednostavno nije dovoljan da bi se ovaj predmet na primjeren način pripremio za suđenje”. Pretresno veće je smatralo da implementacija sistema plaćanja pravne pomoći primarno spada u nadležnost sekretara Suda i da bi Pretresno veće bilo pozvano da postupa samo ako bi se na osnovu činjenica u predmetu pokazalo da nijedan razuman sekretar Suda ne bi postupio onako kako je to učinjeno u ovom slučaju.[83] To je jasno pokazalo da Pretresno veće preispituje odluku sekretara kao administrativnu odluku. Zahtev je na kraju odbijen jer zapravo predstavlja osporavanje čitavog sistema pravne pomoći, a ne odluke sekretara u tom predmetu.[84] To osporavanje, spolja gledano, potpada direktno pod član 22(A) koji predviđa da sekretar, u slučaju neslaganja u vezi sa maksimalnim dodeljenim iznosom, odluku donosi nakon konsultacija sa većem i, po potrebi, sa Svetodavnim telom. Preipitivanjem koje je izvršilo Pretresno veće, prema tome, ono je zaobišlo proceduru koju predviđa Uputstvo.

(viii) U Odluci Pretresnog veća u ovom predmetu, Veće je zauzelo stav da je, iako sekretar ima primarnu odgovornost da odlučuje o pitanjima koja se odnose na naknadu braniocima u sklopu sistema pravne pomoći, pošto pitanja vezana za pravno zastupanje optuženog mogu da utiču na vođenje suđenja, statutarna obaveza Pretresnog veća da obezbedi pravično i ekspeditivno vođenje postupka, uz puno poštovanje prava optuženog, te je u vršenju svojih ovlašćenja na osnovu pravila 54 Pretresno veće nesumnjivo ovlašćeno da preispita odluku sekretara Suda, “ali samo ako se pokaže da postoje izuzetne okolnosti”.[85] Kao autoritet citirana je odluka u predmetu Knežević.

(ix) U predmetu Tužilac protiv Strugara,[86] optuženi je osporio odluku sekretara da predmet klasifikuje na nivo 2. Pretresno veće je konstatovalo da, iako sekretar ima primarnu odgovornost da odlučuje o pitanjima koja se odnose na naknadu braniocima u sklopu sistema pravne pomoći, Pretresno veće je ovlašćeno da preispita odluku sekretara ako se pokaže postojanje izuzetnih okolnosti.[87] Ta odluka je zasnovana na Odluci u predmetu Hadžihasanović iz 2002. i Odluci Pretresnog veća u ovom predmetu. Osporavanje direktno potpada pod član 22(A), kao i u Odluci u predmetu Hadžihasanović iz 2002, a preispitivanjem koje je izvršilo Pretresno veće zaobiđena je procedura koju predviđa Uputstvo.

14. Žalbeno veće je nedavno zaključilo da, u slučaju kada Uputstvo direktno predviđa preispitivanje odluke sekretara, Pretresno veće ne može da se meša u odluku sekretara, a jedina opcija koja mu stoji na raspolaganju jeste da obustavi suđenje dok se taj postupak ne okonča.[88] Iz toga sledi da se u tom pitanju odstupilo kako od Odluke u predmetu Hadžihasanović iz 2003, tako i od Odluke u predmetu Strugar. U ovom predmetu, Odluka doneta većinom nalaže da je u slučaju gde Uputstvo eksplicitno ne predviđa preispitivanje odluke sekretara Suda, Pretresno veće na osnovu svoje statutorne obaveze da obezbedi pravičnost suđenja ovlašćeno da preispita odluku sekretara Suda u svetlu njenog uticaja na pravičnost suđenja.[89] Korišćenje tog ovlašćenja, međutim, treba da bude tesno povezano sa pravičnošću suđenja i ne treba da se koristi kao zamena za opšte ovlašćenje za preispitivanje koje nije eksplicitno predviđeno Uputstvom. Ako odluka sekretara nema uticaja na pravičnost suđenja, optuženom treba ostaviti mogućnost da traži pravni lek predviđen članom 31 Uputstva, koji nalaže da, u slučaju neslaganja po pitanjima koja se odnose na obračun i isplatu naknade ili povrat troškova branilaca, odluku donosi sekretar nakon konsultacija sa predsednikom Međunarodnog suda i, po potrebi, sa Savetodavnim telom.[90] Ja se slažem sa tim odlukama. Posebno, ta formulacija koja je sada data u Odluci donetoj većinom zaobilazi uslov koji su postavila neka pretresna veća u odlukama koje su već razmotrene, a to je da se mora utvrditi postojanje izuzetnih okolnosti pre bilo kakvog preispitivanja, a to zamenjuje jedno relevantnije ograničenje koje je dovoljno da ograniči želju nekih strana u postupku da se Pretresno veće uopšteno meša u odluke sekretara Suda.

15. Prvo pitanje koje treba rešiti jeste da li je postupak za rešenje spora između sekretara i branioca u vezi sa dodelom maksimalnog iznosa – po kojoj je sekretar dužan da se konsultuje sa pretresnim većem i, po potrebi, sa Savetodavnim telom –naveden u članu 22(A) dovoljno analogan preispitivanju da iziskuje slično ograničenje ovlašćenja pretresnog veća da deluje, a da ne obustavi suđenje dok se taj postupak ne okonča. Po mom mišljenju, trebalo bi da postoji takvo ograničenje. Očigledno je da bi, u toku takvih konsultacija na osnovu člana 22(A), pretresno veće moralo da se uveri da je odluka sekretara administrativno razumna i da bi ono praktično preispitivalo takvu odluku, ali u toku postupka koji je konkretno u skladu s uslovima navedenim u Uputstvu.

16. Drugo pitanje koje treba rešiti jeste da li je taj postupak primenjiv u ovom predmetu. Zahtev za dodatna sredstva potpada direktno pod član 22(A) po tome što žalilac traži da sekretar “prilagodi” sredstva dodeljena odbrani jer je pretpretresna faza znatno duža od procenjene. Po mom mišljenju, jedina opcija koja Pretresnom veću stoji na raspolaganju jeste da obustavi suđenje dok se postupak predviđen tim članom ne okonča. Pretresno veće (koje nije imalo na raspolaganju nedavnu odluku Žalbenog veća) je napravilo pravnu grešku kada je preispitalo odluku sekretara. Koje su posledice te pravne greške? Kao što sam već istakao, da je poštovan postupak predviđen članom 22(A), preispitivanje bi se efektivno obavilo u toku konsultacija koje je trebalo da se izvrše, te se prema tome može sa sigurnošću pretpostaviti da bi rezultat tih konsultacija bilo prihvatanje ispravnosti odluke sekretara od strane Pretresnog veća. To, međutim, nije kraj razmatranja ovog pitanja.

17. Član 22(A) kaže da sekretar, u slučaju neslaganja u vezi sa maksimalnim iznosom, donosi odluku “nakon konsultacija sa većem i, po potrebi, sa Savetodavnim telom”. Jedan od mnogih problema sa formulacijom člana 22(A) jeste taj što nije jasno kada se tačno tvrdi da je iskrslo neslaganje. Očigledno je da je praksa Sekretarijata, kada optuženi podnese zahtev za dodatna sredstva, da se odgovor sekretara kojim se taj zahtev odbija daje bez ikakve diskusije među njima. Neslaganje, prema tome, može da iskrsne tek u trenutku odbijanja ili nakon što ga optuženi primi. Teško može da se pretpostavi da sm zahtev za dodatna sredstva po osnovu toga da treba da se obavi više posla nego što je prvobitno predviđeno predstavlja neslaganje između optuženog i sekretara u vezi sa prvobitno dodeljenim iznosom. To bi od postupka predviđenog tim članom napravilo farsu. Ako je to ispravno tumačenje tog člana, kao što ja mislim, sekretar mora da razmotri, nakon što su obavljene konsultacije, da li će izmeniti svoj prvobitni odgovor na takav zahtev.

18. Šta, međutim, podrazumeva uslov da se sekretar konsultuje ne samo sa pretresnim većem, već i, “po potrebi”, sa Savetodavnim telom? Slična odredba postoji u pravilu 15 Pravilnika o postupku i dokazima (“Izuzeće sudija”). U slučaju da se jedna strana u postupku u određenom predmetu obrati predsedavajućem sudiji veća sa zahtevom za izuzeće ili povlačenje sudije tog veća iz dotičnog predmeta, pravilo 15(B) nalaže da predsedavajući sudija sasluša mišljenje sudije čije se izuzeće traži pre nego što donese odluku, te da, “ako je to potrebno”, odluku o tome donese Kolegijum. Žalbeno veće je tu odredbu protumačilo tako da znači da, ako se predsedavajući sudija i sudija o kojem je reč saglase da nema osnova za njegovo/njeno izuzeće, nije “potrebno” da predsedavajući sudija prosledi zahtev Kolegijumu na odlučivanje. Kada, međutim, podnosilac zahteva osporava odluku predsedavajućeg sudije, postaje “potrebno” da se taj zahtev prosledi Kolegijumu.[91] Prema tome, po analogiji, ako kao rezultat takvih konsultacija postoji neslaganje između sekretara i pretresnog veća ili ako optuženi i dalje osporava odluku sekretara posle njegovih konsultacija sa pretresnim većem, postaje “potrebno” da se sekretar konsultuje i sa Savetodavnim telom.

19. Takve konsultacije sa Savetodavnim telom postale bi potrebne u ovom predmetu da se poštovao postupak jer se žalilac nesumnjivo i dalje ne bi slagao sa odlukom sekretara posle njegovih konsultacija sa Pretresnim većem. Prema tome, povređen je član 22(A), na štetu žalioca.[92] U vrlo posebnim okolnostima ovog predmeta, ja ipak nameravam da žalbu razmotrim onako kako zaslužuje, bez obzira na to što postupak predviđen članom 22(A) nije ispoštovan.[93]

Osnovi za žalbu

20. Žalilac je naveo tri osnova za žalbu.[94] U svakom od njih tvrdi se da je Pretresno veće napravilo pravnu grešku:

(1) kada nije razmotrilo uticaj odluke sekretara Suda na pravo optuženog na odgovarajuće vreme i sredstva za pripremu njegove odbrane, kako to predviđa član 21.4(b) Statuta Međunarodnog suda;

(2) kada nije razmotrilo uticaj odluke sekretara Suda na pravo optuženog na “jednakost sredstava” sa optužbom, kako to predviđa član 20(1) Statuta Međunarodnog suda; i

(3) kada se priklonilo mišljenju sekretara Suda uprkos tome što sekretar Suda nije:

(i) uzeo u obzir trajanje pretpretresne faze;

(ii) prilagodio odobrena sredstva kada je pretpretresna faza potrajala znatno duže nego što je procenjeno; i

(iii) konsultovao se sa Pretresnim većem i/ili Savetodavnim telom kada se odbrana nije saglasila sa dodeljenim iznosom, kako to zahteva član 22(A) Uputstva za dodelu branioca po službenoj dužnosti.

Prvi osnov za žalbu

21. Glavni argument žalioca zasniva se na odredbama člana 21.4(b) Statuta Međunarodnog suda,[95] čiji relevantni deo kaže:

Prilikom presuđivanja o svakoj optužbi protiv optuženog u skladu s ovim Statutom, optuženi ima, sa punom ravnopravnošću, pravo na sledeće minimalne garancije:

(b) da ima odgovarajuće vreme i sredstva za pripremu odbrane [...].

Žalilac kaže da je njegov tim odbrane iskusan i da nisu morali da odvoje nikakva sredstva za to da nauče zakone i postupak Međunarodnog suda.[96] Sekretarijat, kaže on, nikada nije sporio da su radni sati njegovog tima odbrane razumni i neophodni za njegovu odbranu i odobrio je detaljne račune koje je svaki član tima odbrane podnosio svakog meseca od maja 2002.[97] Međutim, kako svaki od trojice imenovanih branilaca samostalno obavlja svoj posao, kaže žalilac, oni ne mogu da za žalioca rade na pro bono osnovi kako bi završili potreban posao da bi mu se obezbedilo primereno pravno zastupanje i pravično suđenje.[98] Ako ne budu odobrena dovoljna dodatna sredstva, kaže on, branioci su ga obavestili da obelodanjeni materijal neće biti pregledan, da neophodni dokazni materijal neće biti pribavljen od trećih strana i da neće biti preduzeta istraga.[99]

22. Sekretar je odgovorio da je tim odbrane zaista dostavio sekretarijatu detaljne informacije o zadacima koje tim treba da obavi tokom pretpretresne faze, ali priprema odbrane nije bez ograničenja, pošto su branioci dužni da ocene šta je razumno i potrebno u interesu optuženog i da ne iscrpe svako moguće sredstvo, tako da je potreban određeni stepen “prioriteta”.[100] On je smatrao da stav engleskog izvora u vezi sa troškovima koje podrazumeva građanska parnica uz pružanje pravne pomoći primereno definiše šta je razumno u interesu optuženog na ovom Sudu.[101] Ti pravni izvori tvrde da dodeljeni iznos treba da bude dovoljan da pokrije rad koji je “primeren” za pravno zastupanje, a to znači ni “jedva primeren” ni “preterano izdašan”. Dodela pravne pomoći, tvrde ti izvori, ne daje bjanko ček da se iz fonda namenjenog za pomoć potražuje kao da je reč o klijentu sa dubokim džepom, spremnom da plati sve što advokat može da smisli. Nije osporeno da li su ti izvori odgovarajući za primenu u krivičnim postupcima pred ovim Sudom, pa to pitanje ostavljam po strani, pošto je meni dovoljno da razmotrim žalbu po osnovu da su sredstava za pravnu pomoć dovoljna da bi se obezbedilo ”primereno” pravno zastupanje. Na kraju, sekretar ukazuje na to da je odbrana prihvatila svoj zadatak u skladu sa uslovima sadašnjeg koncepta isplate i da ima moralnu obavezu da dovrši pripreme koje podrazumeva pretpretresna faza.[102]

23. U odgovoru, žalilac kaže da njegovi branioci nikada nisu pristali na to da se prihvate zadatka da ga brane za fiksnu naknadu i da nikad ne bi pristali da preuzmu njegovo pravno zastupanje da se znalo da sekretarovu “očigledno neodgovarajuću” procenu od osam meseci pretpretresnog pripremnog perioda nije moguće “prilagoditi” kada se pokazalo da je ta faza znatno duža po trajanju od sekretarove procene.[103]

24. Žaliočevo pozivanje na član 21.4(b) je neprimereno. U ovom predmetu nema nagoveštaja da se žalilac prisiljava na suđenje bez odgovarajućeg vremena i sredstava za pripremu odbrane. Kada se u članu 21.4(b) pominju sredstva, ne misli se na pravnu pomoć, pošto se tim pitanjem zasebno bavi član 21.4(d),[104] koji nalaže da se optuženom dodeli pravna pomoć a da pritom ne snosi troškove za nju kad god to zahtevaju interesi pravde i ako nema dovoljno sredstava da je plati. Pominjanje sredstava odnosi se na proceduralne mogućnosti i pomoć koju Međunarodni sud mora da pruži optuženom kako bi on odgovorio na argumentaciju protiv njega.[105]

25. Shodno tome, ja bih po ovom osnovu odbacio žaliočev prvi osnov za žalbu.

Drugi osnov za žalbu

26. Žalilac, dalje, tvrdi da je Pretresno veće napravilo pravnu grešku kada nije razmotrilo uticaj odluke sekretara na pravo optuženog na “jednakost sredstava” sa optužbom, kako predviđa član 20.1,[106] u kojem piše:

Pretresna veća moraju obezbediti da suđenje bude pravično i ekspeditivno, kao i da se postupak vodi u skladu sa pravilima o postupku i dokazima uz puno poštovanje prava optuženog i dužnu brigu o zaštiti žrtava i svedoka.

Pravo na “jednakost sredstava” može se naći na više mesta u Statutu Međunarodnog suda, a ne samo u članu 20.1, ali, pošto je to načelo čvrsto prihvaćeno u praksi Međunarodnog suda, nepotrebno je dalje razmatrati izvor tog prava. Ono o čemu se radi u ovoj žalbi jeste način na koji to načelo treba da se primeni na sistem pravne pomoći Međunarodnog suda.

27. Žalilac realno priznaje da mu “jednakost sredstava” ne daje pravo da za vođenje svoje odbrane dobije isti novčani iznos koji je potreban optužbi da bi dokazala tezu protiv njega,[107] ali on tvrdi da odbrana mora da se što više podigne na nivo optužbe po sposobnosti da pripremi i predoči svoju argumentaciju.[108] U ovom predmetu, odbrani nije dato dovoljno sredstava čak ni da pročita materijal koji je obelodanila odbrana.[109]

28. Sekretar odgovara da je ispoštovao svoju obavezu time što je predmet svrstao na nivo 3, dakle na najviši nivo. Time je, kako tvrdi, odbrani obezbedio svako praktično sredstvo koje može dati na osnovu postojećeg sistema isplata koji je na snazi u Međunarodnom sudu.[110] Žalilac u svojoj Replici ne dodaje ništa novo o tom pitanju osim onoga što je već rekao.

29. Žalbeno veće Međunarodnog suda u Ruandi potvrdilo je izjavu da prava optuženog i jednakost strana u postupku ne treba mešati sa jednakošću sredstava i resursa[111] i, po mom shvatanju, Odluka doneta većinom u ovom predmetu deli to mišljenje.[112] Ja ne vidim kako se Odlukom Pretresnog veća u ovom predmetu odstupilo od tog načela. Zato što je prihvatilo kao valjanu tvrdnju sekretara da odbrana treba da pokaže postojanje izuzetnih okolnosti ili okolnosti van njene kontrole da bi mogao da se odobri zahtev za dodatna sredstva i zato što se saglasilo sa sekretarom da u ovom predmetu nije pokazano postojanje takvih okolnosti, Pretresno veće je smatralo da nije potrebno da uopšte ulazi u bilo kakvo razmatranje zahteva o načelu jednakosti u pogledu sredstava obezbeđenih žaliocu u ovom predmetu. Da li je to bio ispravan pristup, pitanje je koje se pokreće pod trećim osnovom za žalbu. Prema tome, Pretresno veće nije napravilo pravnu grešku u vezi sa jednakošću sredstava. Ipak, biće potrebno u nastavku ovog Mišljenja vratiti se na tvrdnju sekretara da je time što je predmet svrstao na nivo 3, odbrani obezbedio svako praktično sredstvo koje je mogao dati.

30. Iz tog razloga bih odbacio i drugi osnov za žalbu.

Treći osnov za žalbu

31. Na kraju, žalilac tvrdi da je Pretresno veće pogrešilo u primeni prava kada se priklonilo stavu sekretara, bez obzira na to što je sekretar napravio određeni broj grešaka u vezi sa postupkom navedenim u članu 22(A). U ovom Mišljenju već nekoliko puta je pomenut član 22(A), ali bi u ovom trenutku bilo prikladnije detaljno citirati relevantan pasus tog člana na koji se žalilac poziva. Pod naslovom ”Odgovornost za naknade i troškove”, u tom članu piše:

Sekretar utvrđuje maksimalne iznose za svaki tim odbrane na početku svake faze postupka, na osnovu svoje procene trajanja pojedine faze. U slučaju da je neka faza postupka znatno duža ili kraća od procenjene, sekretar može shodno tome prilagoditi iznos. U slučaju eventualnog neslaganja u vezi maksimalnog iznosa, odluku donosi sekretar nakon konsultacija s većem i, po potrebi, Savetodavnim telom.

Greške koje je naveo žalilac jesu da sekretar nije (i) uzeo u obzir trajanje pretpretresne faze, (ii) prilagodio iznos kada je pretpretresna faza bila znatno duža od procenjene, i (iii) konsultovao se sa Pretresnim većem i/ili Savetodavnim telom kada se odbrana nije saglasila sa iznosom u skladu sa ovim članom.

32. Već sam razmotrio tvrdnju da sekretar nije izvršio svoju obavezu da se konsultuje sa Pretresnim većem i, po potrebi, sa Savetodavnim telom[113] i zaključio da je žalilac oštećen zbog povrede pravila 22(A).[114] Važno je, međutim, razmotriti i druga pitanja.

33. Kada je reč o druga dva pitanja, potrebno je razmotriti tumačenje koje je sekretar dao pasusu citiranom iz člana 22(A). Sekretar je objasnio da – bez obzira na činjenicu što se navodi da njegova procena vremena potrebnog za efikasnu pretpretresnu pripremu za predmet na nivou 3 iznosi osam meseci, kao i uprkos naglasku koji se u tom članu stavlja na trajanje određene faze i na to da li je trajanje te faze znatno duže ili kraće od procenjenog – pri odlučivanju u sklopu sistema pravne pomoći polazi se od procene potrebne količine rada, a ne od vremena koje određenom timu može biti potrebno da obavi taj posao.[115] Taj pristup je, po mom mišljenju, realan i primeren. Svrha sistema isplate paušalnog iznosa bila je da se izbegne plaćanje vremena koje određeni tim odbrane utroši da bi obavio taj posao. Prema tome, primereno je proceniti količinu rada potrebnu za predmet na nivou 3, kako je to procenio sekretar, a ne vreme koje je utrošeno ili bilo na raspolaganju, mada bi bilo uputno da on zatraži da se izmeni formulacija člana 22(A) tako da istinitije odrazi tumačenje koje mu je dao. Po smislu koji je sekretar dao tom članu, on je nesumnjivo bio u pravu kada je naveo da stvarno trajanje pretpretresne faze nije relevantan faktor koji treba da se uzme u obzir da bi se procenila sredstva koja će se dodeliti nekom predmetu. U ovom pitanju se, uz dužno poštovanje, ne slažem s Odlukom donetom većinom, po kojoj je sekretar napravio grešku kada je to rekao.[116]

34. Ako se, međutim, prihvati sekretarov pristup tumačenju (kao što ja smatram da bi trebalo), u slučaju kada član 22(A) predviđa da sekretar može da “prilagodi” sredstva kada je pretpretresna faza znatno duža ili kraća od procenjene, ta odredba se, doslednosti radi, mora tumačiti tako da dozvoljava da se iznos sredstava prilagodi kada je količina rada potrebnog za efikasnu pretpretresnu pripremu znatno veća ili manja od procenjene. Sekretar je na to odgovorio da je količina rada potrebnog u tu svrhu uzeta u obzir prilikom kategorizovanja predmeta na nivo 3.[117] Šta je sekretar nameravao da kaže takvim odgovorom objašnjeno je njegovom već navedenom tvrdnjom da je svoju obavezu izvršio time što je predmet procenio na nivo 3, dakle najviši mogući nivo, i time odbrani obezbedio svako praktično sredstvo koje može dati na osnovu postojećeg sistema isplata koji je na snazi u Međunarodnom sudu.[118] Obrazlažući svoje odbijanje da žaliocu odobri dodatna sredstva, sekretar je rekao:[119]

Sekretarijat je zauzeo stav da bi Pretresno veće, ukoliko nalogom odobri dodatne časove, time ustanovilo presedan za druge timove odbrane koji bi, u budućnosti, sistematski tražili i očekivali dodatna sredstva. Paušalni limit ili maksimalni iznos sredstava koji je utvrdio Sekretarijat mogao bi postati besmislen ukoliko bi se odobrila sredstva koja odbrana traži ovim svojim zahtevom.

Po mom mišljenju, sekretar je svim ovim izjavama napravio ozbiljnu pravnu grešku u ovom predmetu.

35. U optužnici se jasno stavlja do znanja da je to takozvani predmet koji se odnosi na “rukovodstvo”, zbog čega je automatski podignut na nivo 3. Iz svega što je sekretar rekao očigledno je da on misli da nijednom predmetu na nivou 3 ne mogu da se odobre sredstva koja premašuju maksimalni iznos koji je utvrdio Sekretarijat. Prema tome, uopšte se ne vrši procena količine rada koja bi određenom optuženom zapravo bila potrebna za pripremu u nekom predmetu na nivou 3. Kao što je rekao sekretar, optuženom se obezbeđuje sve što mu se može dati u sklopu procene predmeta kao predmeta na nivou 3. Sekretar tvrdi da odbrana mora sma da proceni šta je razumno i potrebno u interesu optuženog, ali priznaje da priprema ipak mora da bude “primerena” toj svrsi.[120] Iz toga nezaobilazno sledi da sekretar, ako se ispostavi da odobreni iznos nije primeren za tu svrhu, smatra da je to greška branilaca koji u tom poslu nisu u potrebnoj meri odredili “prioritete”.[121]

36. Šta u ovom kontekstu znači određivanje “prioriteta”? Da li to znači da, u slučaju kada nije moguće odobrenim sredstvima pokriti ono što je potrebno za “primerenu” pripremu u određenom predmetu na nivou 3, branioci moraju da smanje količinu obavljenog posla ispod potrebnog nivoa? Sekretarove izjave teško je protumačiti na drugačiji način. Kako onda sistem pravne pomoći Međunarodnog suda obezbeđuje pravnu pomoć koju zahtevaju interesi pravde, kako to predviđa član 21.4(d)?[122] U svom Izveštaju UN-u, sekretar iznosi hrabru tvrdnju:[123]

Sistem pravne pomoći Međunarodnog suda snosi troškove odbrane optuženog lošeg materijalnog stanja i stara se da se odbrani pruži kvalitetno pravno zastupanje kako bi se obezbedila jednakost sredstava sa Tužilaštvom Međunarodnog suda.

Ako sistem pravne pomoći Međunarodnog suda funkcioniše u skladu sa gledištima koje je sekretar izneo u ovom predmetu, to je zaista prazna tvrdnja. Sistem pravne pomoći koji traži da branioci izaberu samo onaj deo posla koji je potreban, a koji se razumno može obaviti uz dodeljena sredstva, ne obezbeđuje takvo pravno zastupanje. Takvo pravno zastupanje ne obezbeđuje ni sistem pravne pomoći koji kaže da, bez obzira na to koliko je rada razumno potrebno (ili “primereno”) u predmetu na nivou 3, branioci koji prihvate angažman u takvom predmetu moraju lično snositi troškove koji premašuju maksimalni odobreni iznos jer je njihova greška što u tom radu nisu u potrebnoj meri odredili “prioritete”. Određivanje prioriteta moglo bi da bude odgovor samo ako bi to značilo da branioci treba da daju prioritet onim pitanjima koja su potrebna da bi se obezbedilo “odgovarajuće” pravno zastupanje, a ne onima koja su prikladna, ali nepotrebna u tu svrhu. Međutim, takvo tumačenje uopšte ne daje odgovor na to gde rad koji je potreban za tu svrhu, uprkos određivanju “prioriteta” u tom smislu, premašuje maksimalan iznos koji je utvrdio Sekretarijat.

37. Po mom mišljenju, odgovor je da je sekretar potpuno pogrešno shvatio šta postojeći sistem pravne pomoći može i treba da obezbedi. Uslovi člana 22(A) su jasni. Ako se taj član protumači u skladu sa sekretarovim (ispravnim) stavom da mora da se proceni količina rada potrebnog za pripremu određenog predmeta na nivou 3 (a ne dužina vremena koje je utrošeno ilina raspolaganju), taj član kaže da sekretar mora najpre da utvrdi maksimalan iznos za pretpretresnu fazu tog predmeta tako što će uzeti u obzir svoju procenu količine rada potrebnog u tu svrhu. U slučaju da se ispostavi da je količina rada veća od one koju je procenio, sekretar može da “prilagodi” iznos – to jest, da ga prilagodi uzimajući u obzir potreban dodatni rad koji premašuje procenjeni. Kontekst obavezno traži da se reč “iznos” shvati kao maksimalni utvrđeni iznos. Maksimalni iznos koji dodeljuje sekretar, prema tome, može da se premaši u sklopu odredaba člana 22(A).

38. U slučajevima kada, međutim, nije uopšte izvršena procena u određenom predmetu na nivou 3, kao što je to uopšteno situacija sa predmetima na nivou 3, što proističe iz napomena sekretara,[124] i kada se pokaže da maksimalni iznos nije dovoljan za “primerenu” pripremu argumentacije optuženog kojom on treba da odgovori da navode kojima se tereti, sekretar mora, u interesu pravde, da učini ono što ranije nije, a to je da izvrši procenu, što član 22(A) traži od njega da uradi u svakom pojedinačnom slučaju. U ovom slučaju, predmet protiv žalioca veoma se široko zasniva na optužnici za Kosovo protiv Miloševića, pošto su njih dvojica saoptuženi po istoj optužnici. Sekretaru mora da je jasno, kada bude izvršio traženu procenu, da je količina rada potrebnog za pripremu kako bi se odgovorilo na argumentaciju protiv žalioca daleko veća od mnogih drugih predmeta na nivou 3, te da se u ovom slučaju ne može pribeći “paušalnom limitu ili maksimalnom iznosu sredstava koji je utvrdio Sekretarijat”.[125]

39. Sekretar nije dužan da prihvati tvrdnju odbrane u nekom određenom predmetu da posao koji su branioci obavili ne premašuje rad koji je potreban da bi se obezbedilo “primereno” pravno zastupanje u tom predmetu. U ovom predmetu, odbrana je izgleda stvarno postupala u skladu sa programom koji je, iako je primeren u slučaju da postoje neograničena sredstva za plaćanje pravnog zastupanja, trebalo da uđe u fazu istrage daleko ranije nego što se tu zamišljalo. Na primer, branioci mogu biti u ugodnijoj poziciji ako pročitaju sve što optužba obelodanjuje pre nego što preduzmu istragu o argumentaciji optužbe i odbrane,[126] ali na ovom Sudu optužba stalno dolazi do novih dokumenata i stalno podiže nove optužnice, pa će u većini slučajeva neminovno teći proces stalnog otkrivanja kao rezultat onoga što se otkrije u drugim predmetima. To je neizbežno zbog odbijanja raznih država da sarađuju, što od njih traži Statut Međunarodnog suda.[127] Taj sistem nije idealan, ali branioci moraju da se suoče sa tom situacijom i u tom procesu čine sve što mogu u pogledu istrage, čak i ako to iziskuje ponovni razgovor sa nekim svedocima.

40. Pored toga, iako se može predvideti da će biti problema zbog procesa stalnog otkrivanja dokumenata, razmere tih problema ne mogu se lako predvideti, te upravo taj momenat sekretar mora da uzme u obzir kada određuje da li je potreban veći obim rada od onog koji je procenio. Maksimalnim utvrđenim iznosom nije, kako tvrdi sekretar,[128] obuhvaćeno ono što je “predvidljivo”, već ono što se “predviđa” kao potrebno da bi se predmet pripremio za “primereno” pravno zastupanje.[129] Razlika između ta dve reči je znatna i činjenica da je sekretar upotrebio reč koja stavlja veći teret na odbranu samo je još jedan pokazatelj toga kako sistem pravne pomoći pogrešno shvataju upravo oni koji o njoj odlučuju.

41. Sledeće pitanje koje se mora razmotriti jeste tvrdnja sekretara da “fleksibilnost” koja je uvedena u sistem pravne pomoći otkriva mogućnost da se odobre dodatna sredstva “u slučaju izuzetnih okolnosti nastalih tokom pretpretresnog perioda koje utiču na radne obaveze odbrane” ili kada “događaji na koje odbrana ne može da utiče opravdavaju dodelu dodatnih sredstava”.[130] U Uputstvu se apsolutno ne može naći opravdanje za nametanje takvih ograničenja, te su ona u suprotnosti s Uputstvom. U Uputstvu se kaže (kako to sekretar ispravo tumači) da maksimalni iznos koji je utvrdio sekretar “može” da se prilagodi u slučaju da se ispostavi da je rad potreban za “primerenu” pripremu za suđenje veći od procenjenog. Međutim, diskreciono pravo uvedeno pomoću reči “može” mora se upotrebiti iskreno u odnosu na činjenice određenog predmeta.[131] Nije primereno uslovljavati upotrebu nekog takvog diskrecionog prava opštim ograničenjem čija je očigledna svrha da primenu sistema pravne pomoći olakša mlađim sudskim savetnicima, koji očigledno nemaju iskustva na suđenjima ili kao branioci, a kojima sekretar već neko vreme poverava primenu tog sistema. To uopšte nije izgovor za nametanje nemogućih prepreka obećanoj fleksibilnosti. Ta ograničenja su nevažeća. Potrebno je na poslovima primene sistema pravne pomoći angažovati sudske savetnike sa takvim iskustvom koje im omogućava da sekretara savetuju kako treba da odluči po zahtevima za dodatna sredstva i koje ne treba da štite nemoguće prepreke kakve je sada nametnuo sekretar.

42. Na kraju, žalilac prigovara da je dodeljeni iznos za njegovu pretpretresnu fazu više nego dvostruko manji od iznosa dodeljenog optuženom u predmetu Krajišnik,[132] koji je još jedan predmet vezan za “rukovodstvo”.[133] On je to pitanje pokrenuo i pred Pretresnim većem, ali je jasno da je takvo poređenje pogrešno jer su odbrani u predmetu Krajišnik sredstva u pretpretresnoj fazi dodeljena na osnovu ranijeg sistema plaćanja, u okviru kojeg su svakog meseca obezbeđivana sredstva za maksimalan broj radnih časova nezavisno od složenosti predmeta. Pre nego što je suđenje počelo, njemu su, uz redovna mesečna sredstva, obezbeđena “sredstva po subjektu po skali predmeta vezanih za rukovodstvo”.[134] Taj sistem plaćanja zamenjen je sadašnjim sistemom plaćanja. Ovaj prigovor je neosnovan.

Dispozitiv

43. Ja bih podržao treći osnov za žalbu, usvojio žalbu i naložio sekretaru da preispita dodelu dodatnih sredstava žaliocu u skladu sa ovim Mišljenjem.

Sastavljeno na egleskom i francuskom jeziku, pri čemu se tekst na engleskom smatra merodavnim.

Dana 13. novembra 2003.
U Hagu,
Holandija

/potpis na originalu/
sudija David Hunt

[pečat Međunarodnog suda]



[1] Izveštaj Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija o strukturi i funkcionisanju sistema pravne pomoći, 31. maj 2003, par. 25. U te faktore spadaju broj i priroda navoda optužnice, eventualne izmene optužnice, priroda i preliminarni zahtevi i osporavanja nadležnosti Međunarodnog suda, broj optuženih u istom predmetu, broj svedoka i dokumenata, geografska teritorija obuhvaćena optužnicom, raniji status optuženog u vojnoj ili političkoj hijerarhiji i pravna pitanja koja će, kako se očekuje, biti pokrenuta u toku suđenja.

[2] Vidi Ibid., par. 25-29.

[3] Zahtev, par. 27-33.

[4] Ibid.

[5] Pobijana odluka, str. 4.

[6] Ibid.

[7] Ibid, str. 5.

[8] Ibid.

[9] “Odluka po zahtevu odbrane za potvrdu za ulaganje žalbe na odluku Pretresnog veća po zahtevu da se odobre dodatna sredstva”, 16. jul 2003.

[10] “Odgovor Sekretarijata na žalbu generala Ojdanića na odluku po zahtevu da se odobre dodatna sredstva”, 22. avgust 2003. (u daljem tekstu: Odgovor).

[11] “Replika: Žalba generala Ojdanića na odluku po zahtevu da se odobre dodatna sredstva”, 29. avgust 2003.

[12] Treba napomenuti da je ADC-ICTY već 14. jula 2003. podneo Podnesak amicus curiae kao potkrepu davanju potvrde za ulaganje ove žalbe.

[13] Treba napomenuti da je AIAD-ICDAA isto tako podneo Podnesak amicus curiae 16. septembra 2003. Međutim, u izmenjenom podnesku od 30. septembra sadržana je “Rezolucija” “Izvršnog organa Međunarodnog udruženja advokata odbrane” od 24. septembra 2003, u vidu Priloga, u kojoj se “argumenti navedeni u tom podnesku” prihvataju “kao vlastiti”.

[14] Žalba, par. 9.

[15] Ibid., par. 51.

[16] Ibid., par. 63.

[17] Ibid., par. 66.

[18] Tužilac protiv Miroslava Kvočke, Mladena Radića, Zorana Žigića i Dragoljuba Prcaća, predmet br. IT-98-30/1-A, “Odluka po preispitivanju odluke sekretara o prestanku pružanja pravne pomoći Zoranu Žigiću”, 7. februar 2003.

[19] Žalba, par. 74-75.

[20] Ibid., par. 79.

[21] “Odgovor”, par. 6.

[22] Ibid., par. 8.

[23] Ibid., par. 13.

[24] Tužilac protiv Mehmeda Alagića, Envera Hadžihasanovića i Amira Kubure, predmet br. IT-01-47-PT, “Odluka po zahtjevu za hitno sazivanje ex parte usmene rasprave o dodjeli sredstava odbrani i posljedicama koje to može imati na prava optuženih na pravično suđenje”, 17. jun 2003.

[25] Podnesak amicus curiae ADC-ICTY, par. 29.

[26] Argumenti amicus curiae AIAD-ICDAA, Prilog 1.

[27] Ibid., str. 2.

[28] Tužilac protiv Blagojevića, predmet br. IT-02-60-AR73.4, “Ex parte i povjerljiva odluka po žalbi Vidoja Blagojevića da se zamijeni njegov tim odbrane”, 7. novembar 2003, par. 7.

[29] Vidi član 9(C) Profesionalnog kodeksa branilaca koji se pojavljuju pred Međunarodnim sudom, IT/125, Rev. 1, sa dopunama i izmenama, 12. jul 2002.

[30] Tužilac protiv Clementa Kayisheme i Obeda Ruzindane, predmet br. ICTR-95-1-A, Presuda, 1. jun 2001, par. 69.

[31] Tužilac protiv Duška Tadića, predmet br. IT-94-1-A, Presuda, 15. jul 1999, par. 48.

[32] Pobijana odluka, str. 3, gde se citira “Komentar Sekretarijata na zahtev odbrane za dodatna finansijska sredstva”, podnet 13. juna 2003, par. 4-5.

[33] Vidi “Komentar Sekretarijata na zahtev odbrane za dodatna finansijska sredstva”, 13. jun 2003, par. 4-5.

[34] Ibid., par. 6 (naglasak dodat).

[35] Naglasak dodat kao u paragrafu 25 odluke Žalbenog veća.

[36] Ovaj izvod preuzet je iz paragrafa 5 odluke Žalbenog veća, Vidi takođe paragraf 8 “Komentara Sekretarijata na zahtev odbrane za dodatna sredstva”, 13. jun 2003, i paragraf 18 “Odgovora Sekretarijata na žalbu generala Ojdanića na odluku po zahtevu za dodatna sredstva”, 22. avgust 2003.

[37] Vidi “Komentare Sekretarijata”, supra, par. 6 i 8, i “Odgovor Sekretarijata”, supra, par. 13.

[38] IT/73/Rev 9, 12. jul 2002. (u daljem tekstu: Uputstvo).

[39] “Komentar Sekretarijata na zahtev odbrane za dodatna finansijska sredstva”, 13. jun 2003. (u daljem tekstu: Odgovor na zahtev), par. 4. Član 21.4(d) Statuta Međunarodnog suda nalaže da Međunarodni sud pruži pravnu pomoć onim optuženim koji nisu u stanju da obezbede pravnu pomoć po sopstvenom izboru. Ne postoje službeni dokumenti Međunarodnog suda u kojima se opisuje ovaj sistem isplate paušalnih iznosa koji se stalno razrađuje, ali je on uopšteno opisan u Izveštaju Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija o strukturi i funkcionisanju sistema pravne pomoći, 31. maj 2003. (u daljem tekstu: Izveštaj UN-u), par. 18-32; to je dokument koji je pripremio Sekretarijat. Iako su sudije Međunarodnog suda odobrile predlog sekretara Suda da se usvoji sistem isplate paušalnog iznosa na osnovu “pregleda” koji je dostavio tadašnji sekretar Suda, oni nisu odobrili pojedinosti sistema isplate paušalnog iznosa, kao ni Izveštaj koji je podnet Generalnoj skupštini UN-a. Izjava sekretara Suda da su “sistem isplata [paušalnog iznosa] jednoglasno odobrile sudije na plenarnoj sednici 13. oktobra 2000” (Odgovor na zahtev, par. 13) stoga se mora protumačiti u skladu s tim.

[40] “Odluka po zahtevu da se odobre dodatna sredstva”, 8. jul 2003. (u daljem tekstu: Odluka Pretresnog veća).

[41] “Zahtev za dodatna sredstva”, 15. april 2003. (u daljem tekstu: Zahtev), par. 8-11, 21.

[42] Ibid, par. 29.

[43] Ibid, par. 12.

[44] “Odluka o privremenom puštanju na slobodu”, 30. oktobar 2002; “Odluka po zahtevu za izmenu odluke o privremenom puštanju na slobodu i zahtevu za prihvatanje dodatnih dokaza”, 12. decembar 2002; “Odluka kojom se odbija zahtev Dragoljuba Ojdanića za dozvolu za ulaganje žalbe”, 27. jun 2003.

[45] “Odluka po zahtevu Dragoljuba Ojdanića kojim se osporava nadležnost: udruženi zločinački poduhvat”, 21. maj 2003; “Odluka po zahetvu kojim se osporava nadležnost”, 6. maj 2003.

[46] Zahtev, par. 15-19.

[47] Ova obaveza se nameće braniocu svakog optuženog u slučaju kada se neko drugo suđenje odnosi na iste događaje: Tužilac protiv Aleksovskog, IT-95-14/1-AR73, “Odluka po žalbi tužitelja u vezi s prihvatljivošću dokaza”, 16. februar 1999, par. 18.

[48] Zahtev, par. 30.

[49] Ibid, par. 33.

[50] Pismo braniocima, 3. april 2003. (priloženo uz Zahtev).

[51] Ibid. Dodao sam naglasak u svrhu paragrafa 40 infra.

[52] Poziv Sekretarijatu da d svoj komentar na zahtev odbrane za dodatna sredstva, 21. maj 2003. (u daljem tekstu: Poziv).

[53] Ibid, str. 2.

[54] Odgovor na zahtev, par. 5.

[55] Replika na Komentar Sekretarijata na zahtev odbrane za dodatna sredstva”, 26. jun 2003. (u daljem tekstu: Replika), par. 4, 9. Relevantni pasus člana 22(A) citira se potpunije u par. 31 infra.

[56] Poziv, str. 2.

[57] Odgovor na zahtev, par. 6.

[58] Replika, par. 10.

[59] Ibid, par. 14, fusnota 2.

[60] Odluka Pretresnog veća, str. 5.

[61] Ibid, str. 5.

[62] Ibid, str. 6.

[63] “Žalba generala Ojadnića na odluku po žalbi za dodatna sredstva ex parte”, 23. jul 2003. (u daljem tekstu: Interlokutorna žalba), par. 13.

[64] Ibid, par. 16.

[65] Ibid, par. 19.

[66] Ibid, par. 17.

[67] Paragrafi 31 et seq, infra.

[68] Predmet br. IT-96-21-A, “Nalog po zahtjevu Esada Landže za ubrzano razmatranje”, 15. septembar 1999.

[69] Ibid, str. 2.

[70] Predmet br. IT-01-47-PT, “Odluka po zahtjevu optužbe za ponovno razmatranje odluke sekretara da se kao kobranilac optuženom Kuburi dodijeli g. Rodney Dixon”, 16. mart 2002. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Hadžihasanović iz 2002).

[71] Ibid, par. 23.

[72]Ibid, par. 55.

[73] Predmet br. IT-01-48-PT, “Odluka po molbi Sefera Halilovića da se preispita odluka sekretara od 19. juna 2002” (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Halilović).

[74] Ibid,, str. 3.

[75] Predmet br. IT-95-11-PT, “Odluka po žalbi na odluku Sekretarijata”, 2. avgust 2002. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Martić).

[76] Ibid, str. 6.

[77] Predmet br. IT-98-30/1-A, “Odluka po preispitivanju odluke sekretara o prestanku pružanja pravne pomoći Zoranu Žigiću”, 7. februar 2003. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Žigić), par. 12-14.

[78] Predmet br. IT-95-4&8/1-PT, “Odluka po zahtjevu optuženog za preispitivanje odluke sekretara o dodjeli branioca”, 6. septembar 2002.

[79] Ibid, str. 4

[80] Ibid, str. 5.

[81] Tužilac protiv Kvočke i drugih, fusnota 40, supra.

[82] Predmet br. IT-01-47-PT, “Odluka po zahtjevu za hitno sazivanje ex parte usmene rasprave o dodjeli sredstava odbrani i posljedicama koje to može imati na prava optuženih na pravično suđenje”,17. jun 2003. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Hadžihasanović iz 2003).

[83] Ibid, str. 2.

[84] Ibid, str. 2-3.

[85] Odluka Pretresnog veća, str. 4-5. Ovaj pasus je citiran u par. 9, supra.

[86] Predmet br. IT-01-42-PT, “Odluka po molbi odbrane za preispitivanje odluke sekretara i zahtevu za suspendovanje svih rokova”, 19. avgust 2003. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Strugar).

[87] Ibid, str. 2.

[88] Tužilac protiv Blagojevića, predmet br. IT-02-60-AR73.4, “Ex parte i povjerljivi razlozi za odluku po žalbi Vidoja Blagojevića da se zamjeni njegov tim odbrane”, 7. novembar 2003. (u daljem tekstu: Odluka u predmetu Blagojević), par. 7.

[89] Tužilac protiv Milutinovića idrugih, predmet br. IT-99-37-AR73.2, “Odluka po interlokutornoj žalbi na zahtev za dodatna sredstva”, 13. novembar 2003. (u daljem tekstu: Odluka doneta većinom), par. 19.

[90] Ibid, par. 20.

[91] Tužilac protiv Galića, predmet br. IT-98-29-AR54, “Odluka po žalbi na odbijanje zahtjeva za izuzeće i povlačenje sudije”, 13. mart 2003, par. 8.

[92] Vidi par. 16, supra.

[93] Uporedi: Odluka u predmetu Blagojević, par. 10.

[94] Interlokutorna žalba, str. 2.

[95] Ibid, str. 2 i par.42.

[96] Ibid, par. 23.

[97] Ibid, par. 41.

[98] Ibid, par. 39.

[99] Ibid, par. 39.

[100] “Odgovor Sekretarijata na žalbu generala Ojdanića na odluku po zahtevu za dodatna sredstva”, 22. avgust 2003. (u daljem tekstu: Odgovor na žalbu), par. 6.

[101] Francis protiv Francisa i Dickersona [1955] 3, svi ER-ovi 836, po Sachs J; Storer protiv Wrighta i Anora [1981] 1, svi ER-ovi 1015, po lordu Denningu MR.

[102] Odgovor na žalbu, par. 7. Član 9(C) Profesionalnog kodeksa branilaca koji se pojavljuju pred Međunarodnim sudom, IT/125/Rev. 1, 12. jul 2002, predviđa da, osim uz dopuštenje veća, branilac ne sme otkazati pravno zastupanje odnosno biti povučen sve dok klijent ne angažuje branioca koji će ga zameniti, ili dok mu ga ne dodeli sekretar Suda, odnosno dok klijent sekretara pismeno ne obavesti o nameri da se brani sm. Ta obaveza ima prednost nad bilo kojim drugim kodeksom ponašanja ili etičkim kodeksom kojim se branioci rukovode u slučaju nepodudarnosti među njima (član 4). Slična odredba sadržana je i u članu 20(A) Uputstva.

[103] Replika: Žalba generala Ojdanića na odluku po zahtevu za dodatna sredstva, 29. avgust 2003. (u daljem tekstu: Replika), par. 7.

[104] “Prilikom presuđivanja o svakoj optužbi protiv optuženog u skladu s ovim Statutom, optuženi ima, sa punom ravnopravnošću, pravo na sledeće minimalne garancije:

(d) da mu se sudi u njegovom prisustvu i da se brani lično ili putem pravnog zastupnika po sopstvenom izboru; da se, ako nema pravnog zastupnika, obavesti o tom pravu; te da mu se, kad god to zahtevaju interesi pravde, dodeli pravni zastupnik, a da pritom ne snosi troškove odbrane ako za to nema dovoljno sredstava [...].”

[105] Tužilac protiv Tadića, predmet br. IT-94-1-A, Presuda, 15. jul 1999, par. 52.

[106] Interlokutorna žalba, str. 2 i par. 58.

[107] Ibid, par. 65.

[108] Ibid, par. 66.

[109] Ibid, par. 66-67.

[110] Odgovor na žalbu, par. 9-10.

[111] Tužilac protiv Kayisheme, ICTR095-1, Presuda, 1. jun 2001, par. 63, 70. Pominje se Hentrich protiv Francuske, Evropski sud za ljudska prava, Presuda od 22. septembra 1994, par. 56.

[112] Odluka doneta većinom, par. 23.

[113] Paragrafi 17-18, supra.

[114] Paragraf 19, supra.

[115] Paragraf 7, supra.

[116] Odluka doneta većinom, par. 25.

[117] Paragraf 6, supra.

[118] Paragraf 28, supra.

[119] Odgovor na zahtev, par. 12.

[120] Paragraf 22, supra.

[121] Paragraf 22, supra.

[122] Sadržaj ove odredbe citiran je u fusnoti 67, supra.

[123] Izvršni rezime, str. 2.

[124] Paragrafi 34-35, supra

[125] Citirane reči preuzete su iz Odgovora na zahtev, par. 12, koji je u celosti citiran u par. 34, supra.

[126] Paragraf 5, supra.

[127] Član 29.

[128] Paragraf 6, supra.

[129] Paragraf 11 Dodatka Izveštaju sekretara UN-u, Pregled isplate naknada braniocima u fazi suđenja, 13. maj 2003, kaže: ”Po završetku određene faze, ako iskrsnu neki istinski nepredvidljivi i izuzetni događaji u toku postupka koji imaju uticaja na pripremu argumentacije odbrane, odbrana će imati mogućnost da podnese zahtev, uz priloženi radni izveštaj po stavkama, da se prilagodi dodeljeni paušalni iznos.” (Naglasak dodat za potrebe ovog Mišljenja.) Ovaj Dodatak koji je izdao sekretar počinje sledećom rečenicom: “Ova politika u pismenom obliku […] biće autoritativna verzija izmenjenog sistema plaćanja u toku suđenja (‘sistem iz 2003’), a u slučaju eventualnog neslaganja između ove politike i neke ranije obelodanjene informacije, merodavna je ova politika.” U Dodatku se eksplicitno razmatra faza suđenja, ali novi sistem isplate paušalnog iznosa tretira sve faze na isti način. U paragrafu 40 ovog Mišljenja, vratiću se na izraz “i izuzetni događaji” upotrebljen u Dodatku.

[130] Paragraf 8, supra. Vidi takođe pasus citiran iz Pregleda isplate naknada braniocima u fazi suđenja u prethodnoj fusnoti.

[131] Ako je sudija Shahabuddeen u pravu kada kaže da reč “može” u članu 22(A) nema svoje uobičajeno značenje, a to je da sekretar ima diskreciono pravo da odluči da li će prilagoditi maksimalni iznos (Izdvojeno mišljenje sudije Shahabuddeena, 13. novembar 2003, par. 6), iz toga, po mom skromnom mišljenju, neminovno sledi da se u članu 22(A) ne može naći čak ni izgovor da bi se opravdalo nametanje ograničenja koja je nametnuo sekretar i da bi žalba morala da se usvoji samo na toj osnovi. Ovo pitanje nije razmotreno ni u Odluci donetoj većinom ni u Izdvojenom mišljenju.

[132] Predmet br. IT-00-39-PT.

[133] Interlokutorna žalba, par. 38.

[134] Odgovor na zahtev, par. 15.