MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU

Predmet br. IT-02-54-T

PRED PRETRESNIM VEĆEM

U sastavu:

sudija Richard May, predsedavajući
sudija Patrick Robinson
sudija O-Gon Kwon

Sekretar: g. Hans Holthuis

Datum podnošenja: 30. oktobar 2003.

TUŽILAC
protiv
SLOBODANA MILOŠEVIĆA

KONTEKST I NAPOMENE

1. Dana 11. decembra 2002, Pretresno veće je izdalo nalog kojim je od amicus curiae zatražilo pismene podneske o pitanjima iz međunarodnog prava koja se odnose na samoodbranu u delu suđenja koji se odnosi na Kosovo. Tim prvobitnim nalogom je od amicus zatraženo da obradi sledeća pitanja:

(a) pitanje samoodbrane, pokrenuto u delu predmeta koji se odnosi na Kosovo;

(b) analizu merodavnog prava, uključujući istorijat i razvoj te strategije odbrane u međunarodnom krivičnom pravu; i

(c) da iznese zaključke o njenom trenutnom statusu u međunarodnom običajnom pravu i pravu međunarodnih ugovora.

2. Veće je 27. juna 2003. godine izdalo još jedan nalog, kojim ovom amicus odobrava zahtev da pismene podneske koji se odnose na deo (a) naloga razdvoji od podnesaka koji se odnose na delove (b) i (c), na osnovu činjenice da amicus ne raspolaže dokumentacijom sa suđenja, što ga sprečava da do zadatog datuma pripremi podneske koji se tiču dela (a) naloga. Dana 27. juna 2003, Pretresno veće je izdalo nalog da se pismeni podnesci koji se odnose na delove (b) i (c) moraju podneti do 14. jula 2003. dok je rok za podnošenje pismenih podnesaka koji se odnose na deo (a) naloga produžilo do 14. oktobra 2003. Amicus je pismene podneske koji se odnose samo na delove (b) i (c) naloga uredno podneo 14. jula 2003.

3. Shodno tome, sledeći pismeni argumenti odnose se samo na deo (a) naloga koji je Veće izdalo amicus 11. decembra 2002.

4. U nalogu koji je 11. decembra 2002. izdalo amicus, Veće je eksplicitno objasnilo šta ovi argumenti treba da obuhvate:

S obzirom na fazu u kojoj se nalazi suđenje, ne treba izvlačiti zaključak o tome da li izvedeni dokazi potkrepljuju argument o samoodbrani.

Amicus ima u vidu da optuženi tek treba da izvede svoje dokaze koji se odnose na Kosovo. Ovi argumenti tiču se jedino dokaznih predmeta optužbe koje je Veće uvrstilo u dokaze, kao i transkripata iz dela suđenja koji se odnosi na Kosovo. Transkripti suđenja, naravno, obuhvataju unakrsno ispitivanje svedoka optužbe, koje su vodili optuženi i amici curiae, a ponekad i članovi Veća. Unakrsno ispitivanje svedoka optužbe od strane optuženog često govori o tome kako optuženi vidi određene događaje i mnoge takve indicije od suštinskog su značaja za moguću relevantnost samoodbrane za optuženog. Amicus se trudio da ne odmerava relativnu dokaznu vrednost nijednog dokaza koji je izvela optužba i da ne donosi definitivne sudove o primenljivosti ili neprimenljivosti argumenata o samoodbrani. Namera amicus je da ovim podnescima Veću pomogne tako što će jednostavno navesti koji su to aspekti dosadašnjeg suđenja u kojima bi se moglo javiti pitanje samoodbrane.

5. U paragrafima 93-94 pismenih argumenata koji se odnose na delove (b) i (c) prvobitnog naloga Veća, amicus je ukratko izložio gledište da samoodbrana kao ekskulpatorna odbrana nije direktno na raspolaganju optuženom u ovom predmetu. Saglasno pismenim argumentima od 14. jula 2003, argumenti u ovom podnesku zasnovani su na pretpostavci da samoodbrana nije direktno primenljiva kao ekskulpatorna odbrana.

6. Ima i drugih pitanja koja se u ovom podnesku ne analiziraju. Optuženi je, na primer, više puta ponavljao da su mnoge tvrdnje o nedelima srpskih snaga potpuno izmišljene, te da predstavljaju neistinite navode protiv njega lično i protiv srpskog naroda u celini. Slično tome, optuženi je tvrdio da su neka nedela ustvari počinile snage OVK ili NATO-a, a ne srpske snage. Takve tvrdnje ne tiču se argumenata o samoodbrani. Pitanje da li se samoodbrana može ili ne može primeniti značajno je jedino u slučaju kada se optuženi na samoodbranu poziva da bi opravdao neku inače protivpravnu radnju. Tvrdnje da se neka od dela kojima se neko tereti uopšte nisu dogodila, ili da su neka od tih dela počinile druge strane, a da su ona pogrešno pripisana snagama pod kontrolom optuženog, pokreću pitanja koja su potencijalno veoma značajna za odbranu optuženog, pa amicus nema nameru da ovde takve tvrdnje odbaci. Međutim, činjenica je da to nisu pitanja koja se tiču samoodbrane i ona stoga ne ulaze u okvir ovih argumenata.

7. Ovi argumenti nemaju za cilj da iscrpno razmatraju dokazni materijal s dosadašnjeg suđenja. Njihov cilj je, pak, da Veću skrenu pažnju na simptomatična pitanja koja su se javila u toku suđenja. Ako se u toku suđenja javi novi dokazni materijal koji može biti relevantan za pitanje samoodbrane, amicus će na nalog Veća pripremiti pismeni adendum sadašnjim argumentima.

OPŠTI PRISTUP OVIH ARGUMENATA

8. U paragrafima 95-96 pismenih argumenata amicus podnetih 14. jula 2003. spomenute su dve različite situacije u kojima samoodbrana može imati posredan značaj za optuženog kada je reč o delu suđenja koji se odnosi na Kosovo. Kako bi opšti pristup pri iznošenju sadašnjih argumenata bio što jasniji, te paragrafe ovde citiramo u celini:

95. ... Prvo, u meri u kojoj su osobe - pripadnici vojske, paravojske ili policije - za koje se tvrdi da su počinile dela u nadležnosti ratione materiae Međunarodnog suda, postupale u skladu sa testom za samoodbranu iz člana 31(1)(c) Rimskog statuta (kao primenljivom iskazu međunarodnog običajnog prava), te osobe nisu počinile međunarodna krivična dela u tim okolnostima. Gospodin Milošević ne može biti odgovoran ni za jedan zločin za koji se tvrdi da su ga počinili drugi, a koji nije predstavljao krivično delo jer su dela izvršena u samoodbrani. Pitanje od odsudnog značaja za utvrđivanje potencijalne primenljivosti samoodbrane u takvim okolnostima jeste srazmernost.

96. Drugo, u meri u kojoj je OVK bila odgovorna za dela nasilja počinjena na Kosovu, vlada g. Miloševića je u skladu sa međunarodnim pravom imala pravo primeniti vojnu silu u odbrani teritorijalnog integriteta i nacionalne bezbednosti Srbije. Jasno je da pravo na upotrebu sile u odbrani države nije izgovor za počinjenje međunarodnih zločina kojima se krši bilo međunarodno humanitarno pravo bilo odredbe međunarodnog prava o ljudskim pravima. Pitanje srazmernosti sile opet će biti suštinsko za svako ocenjivanje tvrdnje da su zločini koji se terete počinjeni jedino u odbrani Srbije.

9. Prilikom analize ove dve situacije upućivaćemo na dokazni materijal koji je dosada ponuđen u vezi sa optužnicom za Kosovo. Prvo će se analizirati druga od dve gore opisane situacije – mera u kojoj je bilo koji od zločina koji se terete počinjen u legitimnoj odbrani teritorijalnog integriteta Srbije i/ili njene političke nezavisnosti.

SRBIJA IMA PRAVO DA BRANI SVOJE SUVERENE INTERESE

10. Još jednom napominjemo da u ovom delu podneska ne sugerišemo da činjenica da je vlada g. Miloševića, u skladu s međunarodnim pravom, imala pravo da pribegne sili radi odbrane teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti Srbije, može poslužiti kao osnov da se optuženi u ovom predmetu izuzme od krivične odgovornosti. Mada se gorenavedeni paragraf 96 može protumačiti u tom smislu, taj konkretni argument javio bi se samo u slučaju kada bi samoodbrana bila neposredno relevantna, što bi bio slučaj da se optuženi tereti za međunarodni zločin agresije – ova nemogućnost detaljno je objašnjena u podnesku od 14. jula 2004. i zasniva se na ograničenjima nadležnosti ratione materiae Međunarodnog suda. Ovaj deo podneska bavi se pak pitanjem moguće posredne relevantnosti samoodbrane, u smislu da je optuženi možda verovao da su dela srpskih snaga na Kosovu vršena u legitimnoj odbrani suverenosti Srbije. Ukoliko je optuženi imao ovakvo uverenje, utoliko za optužbu može biti teže da dokaže elemente mens rea konkretnih optužbi u skladu sa važećim krivično-pravnim kriterijumima.

11. U delu predmeta koji se odnosi na Kosovo uočavaju se dve veoma različite situacije za koje se opravdano može reći da su predstavljale opasnost po suverenost Srbije. Prva je prevashodno unutrašnjeg karaktera – tvrdi se da je teritorijalnom integritetu Srbije pretila opasnost od aktivnosti naoružane OVK, dok je druga nesumnjivo međunarodnog karaktera - bombardovanje ciljeva na Kosovu i drugim delovima teritorije Srbije od strane NATO-a. I jedna i druga situacija u kojoj su srpske snage odgovorile oružanom silom biće pojedinačno razmotrene, ali se odmah može konstatovati da jedino ona prvopomenuta - odgovor Srbije na opasnost od OVK - pokreće pitanje samoodbrane.

OVK kao opasnost po teritorijalni integritet Srbije

12. Optuženi je dosledno tvrdio da su srpska vojska i policija na Kosovu pribegle upotrebi vojne sile jedino zato da bi Srbiju odbranile od napada OVK. Na primer, u svojoj uvodnoj reči, g. Milošević postavlja sledeće retoričko pitanje: zašto je prihvatljivo da SAD, da bi se odbranile od terorizma, pošalju svoje trupe čak u Avganistan, a nije prihvatljivo da Srbija upotrebi silu na Kosovu, na sopstvenoj suverenoj teritoriji, kako bi sebe zaštitila od terora?^[1] U istoj uvodnoj reči optuženi navodi mnogobrojne primere navodnih napada OVK na Srbe – prisilna proterivanja, premlaćivanja, pljačkanje, uništavanje domova, itd. – za koje sve tvrdi da ih Međunarodni sud ignoriše, a oni predstavljaju primere napada OVK na srpski narod.^[2] Govoreći o situaciji na Kosovu, optuženi je u svojoj uvodnoj reči tvrdio:

Branio sam svoju zemlju časno i viteški i mogu da kažem da je Jugoslovenska vojska i jugoslovenska policija takođe branila svoju zemlju časno i viteški i da nije okaljala svoj obraz nikakvim zločinima.^[3]

13. Po rečima optuženog, navodni razlog za oružane aktivnosti OVK, usmerene protiv srpskog naroda i srpskih ciljeva bila je nezavisnost Kosova. Gospodin Milošević je više puta tvrdio da je želja i namera mnogih kosovskih Albanaca bila da se odvoje od Srbije i uspostave nezavisnu Republiku Kosovo koja bi bila politički povezana sa velikom Albanijom (ako ne bi postala i njen deo). Namera da se razbije Srbija predstavljala je opasnost po teritorijalni integritet Srbije i toj je opasnosti, tvrdi optuženi, njegova vlada imala legitimno pravo da se suprotstavi, ako treba i upotrebom vojne sile. Na primer, prilikom unakrsnog ispitivanja Mahmuta Bakallija, g. Milošević citira Rezoluciju br. 1244 Saveta bezbednosti od 10. juna 1999. godine – rezoluciju koja sadrži predloženi okvir za političko rešenje situacije na Kosovu. Ta rezolucija se zasniva na poštovanju “teritorijalnog integriteta teritorije Savezne Republike Jugoslavije”, a ta fizička teritorija jasno uključuje i Kosovo.^[4] U preambularnom paragrafu 10 Rezolucije 1244, Savet bezbednosti je naveo da je kao operativne odredbe rezolucije usvojio sledeće:

Potvrđujući privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu Savezne Republike Jugoslavije i ostalih država u regionu...^[5]

Nigde u tekstu rezolucije ili njenim dodacima ne pominje se secesija Kosova od Srbije. Iako se u rezoluciji govori o “bitnoj autonomiji i značajnoj samoupravi” za Kosovo, svesno se vodilo računa o tome da se u tekstu rezolucije nezavisnost Kosova ni eksplicitno ni implicitno ne pomene.

14. U unakrsnom ispitivanju od strane optuženog, g. Bakalli je svedočio da je kosovsko albansko stanovništvo decenijama težilo političkoj nezavisnosti od Srbije i da je Kosovo kao autonomna pokrajina u sastavu Srbije smatrano “kompromisnim rešenjem”. Gospodin Bakalli je rekao:

Od 1912. godine, cilj, težnja albanskog naroda uvek je bila da je za njih pogrešno rešenje da Kosovo pripada srpskoj državi, i to je oduvek bio slučaj sa albanskim narodom, koji ne želi da Kosovo bude pod srpskom vlašću. Zato je albanski narod Kosova izrazio svoju volju za stvaranje nezavisne Republike Kosovo, van nadležnosti i vlasti Srbije.^[6]

Bilo je još svedoka od kojih je g. Milošević u unakrsnom ispitivanju izvukao slična priznanja o aspiracijama za nezavisno Kosovo.^[7] Neki drugi svedoci, kao na primer Sabit Kadriu, žučno su poricali da je primarni cilj kosovsko-albanskih nacionalista bila nezavisna država Kosovo. Umesto toga, kako je naveo ovaj svedok, cilj je bila nezavisna republika unutar jugoslovenske federacije.^[8] Ovaj stav potvrdio je Ibrahim Rugova koji je svedočio da su članovi Skupštine Kosova usvojili takozvanu “Izjavu o ustavnosti” ili “Izjavu o nezavisnosti”. Ovaj svedok je rekao da se u toj Izjavi traži da Kosovo postane nezavisna republika unutar jugoslovenske federacije.^[9] Uprkos tome što je g. Milošević insistirao da je istinski cilj g. Rugove bio velika Albanija, u kojoj bi Kosovo i Albanija bili sjedinjeni u jednom suverenom entitetu, najviše što je ovaj svedok bio spreman da prizna je da ujedinjenje s Albanijom nije bilo potpuno isključeno, ali da nije bilo primarni cilj ni njega ni njegove političke stranke.^[10] Svedočenje ličnog pomoćnika g. Rugove, Adnana Merovcija, slagalo se s Rugovinim. Gospodin Merovci se lako složio s optuženim u tome da su kosovski Albanci želeli nezavisnost od Srbije, ali se nije složio s time da je krajnji cilj bio secesija od Srbije ili nezavisna država ili pripajanje Albaniji.^[11]

15. Čak i da većina kosovskih Albanaca jeste želela nezavisnu državu Kosovo koja ne bi bila u političkom savezu sa Srbijom, ta težnja sama po sebi ne bi opravdavala pribegavanje vojnoj sili od strane Srbije. Želja za nezavisnošću predstavljala je opasnost po teritorijalni integritet Srbije i opravdavala je vojnu reakciju jedino ako se ispoljavala u vidu oružane pobunjeničke aktivnosti. Shodno pomenutoj uvodnoj reči, tokom čitavog svog unakrsnog ispitivanja svedoka g. Milošević je mnogo vremena posvetio svirepostima koje je počinila OVK, i to ne samo nad srpskom policijom i vojskom, već ponekad, navodno, i nad kosovskim Albancima. Gospodinu Miloševiću veoma je bila važna činjenica da je NATO za OVK rekao da je “teroristička organizacija” koja se služi nasiljem kao sredstvom za ostvarivanje separatističkih ciljeva.^[12]

16. Više svedoka priznalo je da se OVK preko albanske granice redovno snabdevala oružjem, da su predstavnici Diplomatske posmatračke misije na Kosovu (u daljem tekstu: KDOM) znali za to i da KDOM nije bio u stanju da u potpunosti zaustavi tu praksu.^[13] Ne osporava se da je OVK bila dobro opremljena i veoma dobro naoružana.^[14] Takođe se priznaje da, nakon što se krajem oktobra 1998. godine deo srpskih snaga povukao sa Kosova, KDOM nije bio u stanju da efikasno spreči jačanje prisustva OVK na Kosovu. General Naumann je, na primer, hvalio napore organa vlasti Srbije da, u skladu sa dogovorom između g. Miloševića i rukovodstva NATO-a, povuku 6.000 policajaca sa Kosova u roku od 24 sata, i tim povodom rekao je i sledeće:

Mora se priznati, na osnovu izveštaja sa terena koje sam dobijao od KDOM-a i kasnije od Verifikacione misije na Kosovu, mnoge od tih incidenata izazvala je OVK, koja je očigledno koristila vakuum nastao povlačenjem srpskih snaga bezbednosti i koja je nastojala da nezapaženo uđe u te krajeve ili na ta područja i preuzme kontrolu nad njima. Mislim da je OVK pravila i provokacije, pri čemu se nije suzdržavala od nasilja.^[15]

Pored toga, general Michel Maisonneuve je priznao da su na sastancima sa komandantom OVK Drinijem viši predstavnici Verifikacione misije na Kosovu imali prilike da saznaju da OVK želi da nabavi naoružanje za posredno gađanje - “možda rakete tipa kaćuša”, da OVK “planira da nastavi i intenzivira neprijateljstva” i da je “sledeći vojni korak OVK to da aktivnost proširi i na gradove”.^[16]

17. U junu 1998. godine, Fred Abrahams iz Human Rights Watch-a (u daljem tekstu: HRW) razgovarao je sa predstavnikom Ministarstva za informacije u Prištini, u okviru svog istraživanja za izveštaj HRW-a Humanitarian Law Violations in Kosovo (1998). Ovaj svedok je naveo da je taj predstavnik Ministarstva postupke vlade pravdao činjenicom da se policija bori protiv terorista.^[17] Stav predstavnika Ministarstva poklapa se sa stavom optuženog, koji je tvrdio da je Jugoslavija imala pravo da sebe i svoje građane brani od terorizma,^[18] naglasivši pritom da je “pitanje teritorijalnog integriteta vladajuće načelo međunarodnog prava”.^[19] Gospodin Milošević je rekao kako treba praviti razliku između radnji koje se preduzimaju u samoodbrani i radnji koje preduzima “neko ko se bavi terorizmom ili vrši agresiju na jednu nezavisnu državu koja rešava svoje sopstvene probleme i ne ugrožava nikoga drugog”.^[20] Gospodin Abrahams se složio da HRW nikad nije osporavao pravo bilo jugoslovenske bilo neke druge vlade da se, ako treba i vojnim sredstvima, suprostavi oružanom ustanku unutar svojih granica, jer vlade imaju obavezu da zaštite prava svojih građana i odgovore na oružani ustanak.^[21]

18. Optuženi je više puta pokretao temu zlodela koje je OVK počinila na Kosovu, konkretno, ubijanje velikog broja civila, kako Albanaca tako Srba, vojnika i policije, kao i činjenicu da su srpska vojska i policija morale upotrebiti silu da spreče ta zlodela.^[22] Gospodin Milošević je od svedoka tražio da prokomentarišu spaljivanje srpskih kuća, silovanja, posečene voćnjake, rušenje crkava, iskopavanje grobalja i grobova, premlaćivanje, što su sve dela koja su kosovski Albanci vršili tokom perioda od 20 godina.^[23]

19. Svedok Gani Hajredinaj je svedočio da je video više naoružanih boraca OVK koji nisu nosili vojničke uniforme, već samo civilnu odeću.^[24] Optuženi tvrdi da se OVK namerno služila trikom koji se sastojao u tome da se neki od njenih boraca poture kao civili, kako bi se srpski napad na neki grad ili selo okarakterisao kao hotimično gađanje civila. William Walker, šef Verifikacione misije OEBS-a na Kosovu, rekao je da je čuo za svireposti koje je OVK činila nad kosovskim Albancima, kao i da se jednom prilikom susreo sa Bashotom, vođom OVK, koji je u kolima imao dva zarobljenika koji su navodno bili informanti.^[25]

20. Pored tvrdnji koje se tiču ovih generalnih strategija, g. Milošević je izneo tvrdnje i o nekim konkretnim zlodelima OVK, a svedočenja izvesnih svedoka unekoliko ih potrekpljuju. Lord Ashdown, na primer, svedočio je kako je obišao mesto na kome se tvrdi da su streljani pripadnici srpske policije. Lord Ashdown je bio uveren da je na tom mestu došlo do streljanja, a ne do razmene vatre u borbi, kao i da su prazne čaure ukazivale na tip municije koju je redovno koristila OVK. On nije osporio tvrdnju da su na tom mestu ubijeni pripadnici srpske policije, ali na to pitanje nije mogao dati definitivan odgovor, pošto su sva tela već bila odneta kada je on stigao.^[26] U dva izveštaja HRW – Humanitarian Law Violations in Kosovo (1998)^[27] i A week of Terror in Drenica (1999)^[28] – nabraja se više napada OVK na srpsku policiju, za koje HRW priznaje da su izazvali odgovor srpske vojske.^[29]

21. Gospodin Milošević optužuje Verifikacionu misiju OEBS-a na Kosovu (u daljem tekstu: KVM) da gaji predrasude prema Srbima, dok je pristrasna prema OVK. On stalno ponavlja, na primer, da su pripadnici KVM izveštavali jedino o nedelima koja su počinili Srbi i da im je odgovaralo da prećute terorističke napade i nedela koja je počinila OVK. Prilikom unakrsnog ispitivanja pukovnika Richarda Ciaglinskog, optuženi je pitao svedoka zašto su u saopštenjima za štampu KVM-a u centru pažnje jedino nedela koja su navodno počinili Srbi, pa su svetski mediji izveštavali jedino o nedelima Srba. Svedok je porekao ovu tvrdnju, rekavši da KVM u svojim saopštenjima za štampu jeste izveštavala o nedelima za koje je kriva OVK, ali da mediji to nisu prenosili. KVM nije kontrolisala svetsku štampu. Značajno je, međutim, da se svedok u izvesnoj meri složio s optuženim da je OVK odgovorna za ilegalne aktivnosti.^[30]

22. Kao što je gore u tekstu već napomenuto, pukovnik Ciaglinski nije bio jedini koji se složio s tim da vlade, u slučaju terorističkog ustanka, imaju pravo da pribegnu vojnoj sili u samoodbrani. Optuženi je od više svedoka uspeo da dobije iskaze koji idu u prilog ovom opštem načelu, kao i tome da to opšte načelo, a ovo je od ključnog značaja, važi i za vojne aktivnosti srpskih snaga koje su na Kosovu delovale protiv OVK. Nekoliko svedoka priznalo je da je OVK bila dobro naoružana i da je napadala Srbe, uključujući srpske snage bezbednosti i srpske civile. Mnogo toga ide u prilog tvrdnji da je Srbija imala pravo da upotrebi silu da bi se odbranila od opasnosti koje je po njen teritorijalni integritet predstavljala OVK, te da je g. Milošević imao suštinskih razloga da veruje da za odbranu Srbije na Kosovu treba da naredi upotrebu vojne sile.

Pitanje srazmernosti

23. Međutim, osnovno polazište i ključno pitanje kada se utvrđuje posredna relevantnost samoodbrane za stanje svesti optuženog tiču se načina na koji je Srbija odgovorila na opasnost koja joj je pretila od OVK. Iako se može pokazati da mnogi svedoci nisu osporavali pravo srpskih snaga da u samoodbrani upotrebe silu protiv OVK, mnogi od tih istih svedoka poricali su da su konkretna vrsta i intenzitet sile koje je Srbija upotrebila bili srazmerni pretećoj opasnosti. Pitanje srazmernosti odgovora srpskih snaga od temeljnog je značaja za potencijalnu posrednu relevantnost samoodbrane u vezi s optužbama koje se odnose na Kosovo.

24. U paragrafu 21 pismenih argumenata amicus od 14. jula 2003. godine, ukazuje se na značaj člana 31 (1)(c) Rimskog statuta koji za validno pozivanje na samoodbranu postavlja zahtev srazmernosti. Premda se sadašnji argumenti tiču pitanja posredne relevantnosti samoodbrane (za razliku od ekskulpatorne odbrane predviđene članom 31(1)(c) Rimskog statuta), značaj zahteva srazmernosti nije ništa manji. Ovde paragraf 21 citiramo u celosti kako bismo naglasili središnje mesto načela srazmernosti za svaku tvrdnju o samoodbrani, uključujući i mogućnost da je g. Milošević verovao da je u odbrani Srbije bilo nužno narediti upotrebu sile protiv OVK:

21. Član 31(1)(c) takođe zahteva da optuženi u samoodbrani upotrebi silu “na način koji je srazmeran stepenu opasnosti” koja preti. Srazmernost je u srži svakog zakonitog čina samoodbrane, jer optuženi mora da bude u stanju da pokaže da upotrebljena sila nije nadmašila stepen nužan za ograničenu i legitimnu svrhu odbrane. Pozivanje na pravo na samoodbranu ne može se koristiti da se prikrije nešto što za svrhu nije imalo odbranu, ili jedino odbranu. Upotreba preterane, znatno nadmoćnije ili nesrazmerne sile da bi se odgovorilo na određenu opasnost često ukazuje na postojanje motiva koji nije odbrana i razotkriva lažnost tvrdnje da se postupalo u samoodbrani.

U narednim paragrafima dati su primeri svedočenja svedoka optužbe koji se tiču same srži pitanja srazmernosti.

25. General Naumann je jedan od gorepomenutih svedoka koji su se složili da je Srbija imala pravo da upotrebi vojnu silu da bi se odbranila od napada OVK. Međutim, general Naumann je takođe konstatovao da, srpska vojska, odgovarajući na agresiju OVK na Kosovu nije poštovala načelo srazmernosti.UČK na Kosovu nije poštovala načelo srazmernosti.^[31] General Naumann je kao konkretan primer naveo uobičajenu praksu Srba da iz teškog artiljerijskog naoružanja otvaraju vatru na sela, kao osvetu za pokušaj ubistva ili ubistvo srpskog policajca za koje je kriv neki pojedinac.^[32] Gospodin Milošević je u unakrsnom ispitivanju podsetio generala Naumanna na jedan njegov intervju BBC-ju, u kojem je general Naumann rekao da je većinu incidenata inicirao OVK. General Naumann se složio da je to u brojčanom smislu tačno, s tim što je podvukao da je on u tom istom intervjuu rekao i to da srpske snage bezbednosti na Kosovu stalno iznova odgovaraju nesrazmernom silom. Ovo posebno dobro ilustruje sledeći primer iz tog unakrsnog ispitivanja:

Pitanje: Da li vam je poznato, gospodine Naumann, koliko je ubijeno građana na Kosovu od strane UČK - i Srba i Albanaca i Turaka i Roma - koliko je ubijeno policajaca, koliko vojnika, za sve to vreme pre vaše intervencije, i da li sve to imate u vidu kad govorite o proporcionalnoj upotrebi sile?

Odgovor: Da, gospodine Miloševiću, sve to imam u vidu. Mislim da sam ja rekao ... da se elementi OVK zaista grozno ponašaju i da ubijaju i muče srpske policajce. A to se jednostavno ne može tolerisati. Mislim da se u tome u potpunosti slažemo. Međutim nikada se ne sme smetnuti s uma, prvo, kako je do toga svega došlo; i drugo, ko je kontrolisao spiralu ekskalacije koja je na kraju dovela do sukoba za koji nismo videli nikakvog drugog izlaza. I molim vas da, kada govorite o žrtvama na srpskoj strani, da ne zaboravite da je na Kosovu na stotine ili na hiljade građana, i to građana vaše zemlje, izgubilo život zbog akcija vaših snaga bezbednosti. A to je sve počelo ekskalacijom u proleće 1998.^[33]

26. I neki drugi predstavnici OEBS-a bili su sličnog viđenja kao general Naumann. Pukovnik John Crosland je tvrdio da je do marta 1999. godine, za nepune tri godine, u svojstvu atašea za odbranu u ambasadi Velike Britanije u Beogradu napisao više od 70 izveštaja. Ovaj svedok je rekao da je u tim svojim izveštajima mnogo puta naveo da “snage VJ i MUP-a koriste prekomernu i nepotrebnu silu ... kao što su bezobzirno uništavanje imovine, paljenje čitavih oblasti, ubijanje stoke, pljačka” i da je on neposredno posle takvih incidenata svojim očima video “osakaćene kosovske Albance, iskopanih očiju i odsečenih ušiju, izgorelih tela.”^[34] Svedok kaže da je praksa, za koju tvrdi da je bila uobičajena za srpske snage na Kosovu koje su nastojale da poremete život seoskog stanovništva i dovrše njegovo raseljavanje, obuhvatala sledeće: paljenje useva, ubijanje stoke i uništavanje stogova sena na obodima sela;^[35] upotrebu teških mitraljeza (kalibra 20, 30 i 40 mm.) koji se obično koriste protiv materijalno-tehničkih sredstava vojske (koji se inače koriste protiv aviona i oklopnih vozila) za otvaranje vatre na sela u kojima žive civili;^[36] razaranje, spaljivanje i pljačkanje mnogih domova i radnji kosovsko-albanskog stanovništva.^[37]

27. Izveštaj OEBS-a Kosovo/Kosova: As Seen As Told detaljno opisuje sistematsku praksu srpskih snaga, koja je obuhvatala ubijanje stoke i životinja, iznuđivanje novca, kao i pljačkanje i krađu imovine po određenom obrascu.^[38] Srpske snage su imale običaj da gađaju kosovske Albance dok ovi, prisilno proterani iz svojih domova, beže u brda ili planine. U jednom slučaju koji se opisuje u ovom izveštaju, dok su kosovsko albanski civili bežali iz Kačanika, sela koje je bilo pod paljbom teške artiljerije, ni manje ni više nego 40 - 50 srpskih vojnika i/ili policajaca zauzeli su snajperske položaje i otvorili vatru od koje je poginulo između 40 i 70 osoba.^[39] Kosovski Albanci navodili su primere da su srpske snage psima tragale za izbeglicama koje beže preko planina.

28. Svedočenje Freda Abrahamsa iz Human Rights Watch-a takođe je već pomenuto u tekstu. Iako je g. Abrahams konstatovao da HRW nije porekao pravo Srbije da se pobunjeničkoj OVK suprotstavi vojnim sredstvima, ono što je od presudnog značaja jeste način na koji se ona suprotstavila toj pobuni. Nijedna vlada nema pravo da braneći se od pobune prekrši sopstvene zakone i međunarodne norme, u čemu i jeste kritika HRW-a na račun Beograda.^[40] Prema zaključcima HRW-a, srpska policija i vojska ubijanje i nanošenje štete kosovsko-albanskim civilima nisu svele na minimalnu meru, a u mnogim slučajevima su ih i namerno gađale. Na primer, u septembru 1998. godine, u selu i u okolini sela Gornje Obrinje u dolini Drenice, vodile su se borbe između OVK i srpskih snaga. HRW je zaključio da su neki stanovnici tog sela bili aktivni pripadnici OVK. Međutim, deset članova porodice Delalij – žene, mala deca i jedan starac, sve civili koji su se krili u obližnjoj šumi - otkriveni su i zatim ubijeni.^[41] HRW je verovao da su porodicu Delalij ubile srpske snage, premda je priznao da za to nema dokaza. U unakrsnom ispitivanju g. Milošević je podsetio svedoka da je u selu Gornje Obrinje ubijeno 14 srpskih policajaca i pitao ga šta za njega znači srazmernost - koliko policajaca treba da bude ubijeno da bi se mere koje Srbi preduzmu protiv sela smatrale srazmernim? Gospodin Abrahams mu je odgovorio sledećom tvrdnjom:

Pazite, broj žrtava među oružanim snagama, bez obzira da li se radi o 14 ili 1.400 žrtava, ne opravdava ubijanje i jednog jedinog civila. Što se mene tiče, ja sam čvrsto i potpuno uveren da članovi porodice Delijaj nisu bili borci. Oni su se krili u šumi i, po svemu sudeći, bili su ustreljeni u glavu. Ja nisam našao nikakve dokaze da su oni učestvovali u vojnim aktivnostima.^[42]

29. Gospodin Abrahams je za ovaj incident rekao da je on, doduše, najozbiljniji od svih o kojima je vodio istragu, ali da je indikativan za to kako su se Srbi za napade na srpsku policiju i druge službenike svetili po selima kosovskih Albanaca. Svedok se pozvao na izvestan broj izveštaja HRW-a, koji su zasnovani na pojedinostima dobijenim putem iscrpnih informativnih razgovora i istraga o slučajevima gde su Srbi gađali civile, prisilno ih proterivali i uništavali im sela. HRW je tvrdio da se argument o samoodbrani koristi da bi se prikrila teška kršenja ljudskih prava kosovskih Albanaca još od 1996. godine.^[43] Kada je OVK počela sa terorističkim napadima pojavio se jasan obrazac nasumične i brutalne osvete srpskih snaga nad kosovsko-albanskim stanovništvom sa područja na kojima su se dogodili ti napadi.^[44] U nekoliko izveštaja HRW-a dokumentuje se sistematska kampanja “čišćenja” građana albanske nacionalnosti na Kosovu, koja je uključivala silovanje i seksualno zlostavljanje kao instrumente sejanja straha i zastrašivanja.^[45]

30. Naravno, nisu jedino svedoci međunarodne zajednice svedočili da su srpske snage protiv kosovskih Albanaca upotrebljavale nesrazmernu silu. Gani Hajredinaj je, na primer, u svom svedočenju naveo više incidenata u kojima su Srbi otvarali žestoku i nasumičnu minobacačku vatru na sela kosovskih Albanaca, pljačkali i spaljivali im kuće, silovali i ubijali civile, a naveo je pojedinosti i o jednom incidentu u kom su srpske snage mitraljezima i ručnim granatama gađale konvoj kosovsko-albanskih izbeglica koje su bežale iz svojih domova na Kosovu.^[46]

31. Dokazi o pitanju srazmerne sile koje g. Milošević namerava da izvede u svoju odbranu biće od presudne važnosti za posredni značaj samoodbrane u vezi sa napadima OVK na Kosovu. U svom unakrsnom ispitivanju svedoka o pitanju srazmernosti, g. Milošević je stalno tvrdio da je svim srpskih snagama bilo izdato naređenje da vatru otvaraju jedino na OVK, a da izbegavaju nepotrebno nanošenje povreda i štete civilima, bez obzira na njihovu nacionalnost. Sledeći odlomak iz svedočenja ambasadora Williama Walkera pokazuje u kom smislu je nekoliko svedoka odgovorilo na tvrdnju optuženog da su srpske snage bile upoznate s tim naređenjem:

Pitanje: Pošto ste se sve to vreme nalazili na Kosovu, znate li da je postojalo strogo naređenje da se operacije mogu voditi samo protiv OVK i da se zaštićeni položaj svog civilnog stanovništva morao poštovati bez obzira na nacionalnost? Da li ste znali za to? Da li ste o tome bili obavešteni?

Odgovor: Verovatno da sam bio obavešten o tome, ali ukoliko i jeste postojalo takvo naređenje, neki od vaših podređenih stalno su ga kršili.^[47]

32. U svom unakrsnom ispitivanju svedoka K6, g. Milošević je pitao svedoka da li mu je bilo poznato da prema Pravilniku Službe državne bezbednosti nijedan nadređeni nikome ne može izdati naređenje da počini krivično delo. K6 se složio s tim da takvo naređenje postoji, ali je upitao optuženog: “A zašto Vi onda niste izdali naređenje da se počinioci uhapse?”^[48] Gospodin Milošević je svedoku K6 takođe skrenuo pažnju na jedno dodatno pravilo prema kome je izdavanje naređenja da se počini zločin samo po sebi krivično delo koje se mora prijaviti. Gospodin Milošević je pitao K6 da li je on ikada podneo prijavu o nekom od slučajeva o kojima sada izveštava Međunarodni sud. Svedok K6 je odgovorio da jeste podnosio takve prijave, dodavši: “Više sam nego uveren da ste o tome bili obaveštavani, ali da ipak niste preduzeli ništa. To što neki zakon postoji je jedno, a to da li se radi i postupa prema tom zakonu je nešto sasvim drugo.”^[49]

33. Svedok Nike Peraj se složio s g. Miloševićem da su izvesni srpski vojnici i policajci bili optuženi za zločine i zatvoreni. Međutim, g. Peraj je tvrdio da su u mnogim slučajevima osobe osuđene za zločine puštene na slobodu već u roku od nekoliko dana, i to po naređenjima koja su, kako je tvrdio, stizala iz Beograda. Ovaj svedok je izrazio sumnju da su se disciplinske mere prema srpskim snagama pravilno primenjivale.^[50]

34. Svedok Philip Coo je svedočio da su Srbi tokom 1999. godine izdali izvestan broj zapovesti koje su se odnosila na disciplinu u opštem smislu, a koje su obuhvatale zahtev da se postupa u skladu s međunarodnim humanitarnim pravom.^[51] Komanda VJ je preduzela neke disciplinske mere, izdavši, pored ostalog, zapovesti koje se tiču brige o izbeglicama, zapovesti komandantima da poboljšaju borbenu disciplinu, kao i da spreče neposlušnost pojedinaca, pljačkanje i ubijanje.^[52] Vojni tužilac u Nišu prijavio je da je u periodu od 1. marta 1998. do 26. juna 1999. radio na 245 krivičnih slučajeva.^[53] Većina ovih slučajeva obuhvatala je optužbe za individualnu krivičnu odgovornost, s tim što su optuženi većinom bili iz redova nižih činova oružanih snaga. U vezi sa komandnom odgovornošću nisu podizane optužbe niti preduzimane kakve druge disciplinske mere.^[54] Šta više, ovaj svedok je tvrdio sledeće:

Svi...ako ne svi onda većina komandanata na ključnim položajima, brigadni komandanti, komandant korpusa i oni iznad njega, kao i komandanti na ekvivalentnim položajima u MUP-u, bili su ili unapređeni ... i/ili su ostali na svom položaju. Slično tome, prema izvesnoj dokumentaciji, jedinice kojima su oni komandovali primale su odlikovanja.^[55]

U unakrsnom ispitivanju g. Coo je objasnio da je, razmotrivši zločine koji se navode u optužnici, zaključio da su komandanti na ključnim položajima, kako u VJ tako i u MUP-u, kojima se pripisuje odgovornost za te konkretne zločine, tokom rata i posle njega bili ili unapređeni ili su ostali na svojim položajima, odnosno niko od njih nije odgovarao po osnovu komandne odgovornosti.^[56]

35. Nisu svi svedoci tako spremno odbacili tvrdnju g. Miloševića da su postojale zapovesti da se zaštite civili i da su se o prekršiocima tih zapovesti vodile istrage, te da su oni, kada je trebalo, za svoja dela bili optuženi i odgovarali pred sudom. Na primer, Radomir Marković je objasnio da je srpsko rukovodstvo, uključujući i optuženog, uvek insistiralo na tome da se civili zaštite nezavisno od nacionalnosti i da je bilo dosta slučajeva da pripadnici OVK umaknu zahvaljujući tome što srpska policija nije želela da otvara vatru onda kada bi to moglo ugroziti živote civila.^[57] Ovaj svedok je takođe objasnio da su za MUP važile odredbe međunarodnog humanitarnog prava i da se svako kršenje tog prava moralo odmah prijaviti. Gospodin Marković je naveo da je bilo preko 200 izveštaja o kršenjima međunarodnog prava počinjenim protiv srpskih policajaca i da je tim pojedincima bilo suđeno za zločine kojima su se teretili. Takođe je potvrdio da su slične procedure važile i u VJ, i da je vođen sličan broj vojnih suđenja.^[58] Ovaj svedok je potvrdio i tvrdnju optuženog da je srpska policija imala naređenja da postupa u skladu sa zakonom čak i ako joj se naredi suprotno, kao i to da je imala naređenja da ne stoji po strani i posmatra kako neko vrši zločin.^[59] Na dosadašnjem suđenju svedočenje ovog svedoka potkrepljuju jedino tvrdnje optuženog, pa će za argument o samoodbrani za g. Miloševića biti važno da pozove svedoke i izvede dokaze koji se podudaraju s podacima koje je g. Marković izneo u svom svedočenju za odbranu.

36. Ukoliko su tačna ovakva višestruka svedočenja o upotrebi znatno nadmoćnije i nesrazmerne sile od strane srpskih snaga protiv kosovskih Albanaca, onda je kritično pitanje to u kojoj meri je optuženi bio upoznat sa tim delima. Jedan od ključnih pokazatelja da je optuženi bio upoznat s tvrdnjama da se čine svireposti jesu upozorenja koja su mu upućivali razni politički i vojni lideri. Na primer, nema sumnje da je Lord Ashdown tvrdio da je g. Miloševića, pre nego što mu je uručio pismo premijera Blaira 29. septembra 1998. godine, obavestio o implikacijama postupaka srpske strane koje je video s albanske granice:

Gospodin Milošević mi je, saslušavši taj moj opis, ako se dobro sećam razgovora, odgovorio da je ono što se događa u skladu s postupcima koji se preduzimaju protiv terorista i da njegova država ima pravo da deluje protiv terorista. Ja sam rekao da prihvatam da ona ima takvo pravo, ali da se ovde, međutim, ne radi o delovanju protiv terorista ... Sećam se da sam izričito rekao da mere koje on preduzima, po mom mišljenju, predstavljaju kršenje Ženevskih konvencija. I rekao sam mu da mislim da bi on, ako nastavi s tim operacijama, mogao biti optužen za ratne zločine, pošto će nakon ovog sastanka on lično biti odgovoran ako se one nastave.^[60]

37. Optužba je nastojala da dokaže da je optuženi učestvovao u uništavanju ili prikrivanju dokaza o svirepostima. U meri u kojoj Veće prihvata svedočenja svedoka poput Sandre Mitchell, Williama Fultona, Ismeta Haxhiavdije, Boška Radojkovića i Dragana Karleuše, ta svedočenja predstavljaju dodatni pokazatelj toga da je optuženi imao dotična saznanja i biće mu tim teže da tvrdi da nije bio svestan svireposti za koje se tvrdi da su počinjene na Kosovu.

38. I jedan i drugi alternativni osnov za navod o krivičnoj odgovornosti počiva na tvrdnji o znanju optuženog. Kada je reč o posrednom značaju samoodbrane za optuženog, ključno pitanje o kome treba presuditi je srazmernost. Ukoliko Veće zaključi da su srpske snage na opasnost od OVK odgovorile znatno nadmoćnijom i nesrazmernom silom, optuženi je ovo ili znao ili nije znao. Pod pretpostavkom da optuženi ovo nije znao i da optužba stoga ne može da pokaže da je zadovoljen uslov za postojanje odgovornosti nadređenog predviđen članom 7(3) Statuta Međunarodnog suda, optuženi će biti oslobođen optužbi. Pod pretpostavkom, pak, da je optuženi znao da se primenjuje takva sila, a u okviru svojih ovlašćenja nije preduzeo ništa da se to zaustavi, samoodbrana se ne može posredno primeniti pošto priroda počinjenih svireposti daleko prevazilazi silu koja je bila neophodna da se odbrani teritorijalni integritet Srbije.

Vazdušni napadi NATO-a

39. Gospodin Milošević stalno iznova osuđuje vojnu intervenciju NATO-a i u vezi sa njom iznosi važne tvrdnje. Sve te tvrdnje značajne su za odbranu optuženog, ali nijedna od njih nije relevantna za argumente o primeni samoodbrane na posredan način.

40. Kao prvo, g. Milošević kaže da vazdušni napadi NATO-a na Srbiju predstavljaju krivično delo, i to iz dva razloga: sama odluka za intervenciju kosila se sa međunarodnim pravom i predstavljala je međunarodno krivično delo agresije; i drugo, mnoge bombe NATO-a bile su usmerene na nezakonite ciljeve, čije je bombardovanje predstavljalo ratni zločin – teško kršenje međunarodnog humanitarnog prava. Dobra ilustracija za to je sledeći deo iz unakrsnog ispitivanja generala Klausa Naumanna od strane optuženog:

Pitanje: Rat jeste zločin ... taj rat je pokrenuo NATO-pakt ... rat protiv Jugoslavije?

Odgovor: ... prema izjavama vaših vlastitih Vladinih organa, otprilike 500 civila poginulo je u vašoj zemlji za vreme operacije NATO-a, kao i nekoliko stotina vojnika. ... mi smo preduzimali maksimalne napore kako bi izbegli žrtve među civilnim stanovništvom.^[61]

Pitanje: Kako objašnjavate napade na konvoje albanskih izbeglica? Kako objašnjavate gađanje bolnice “Dragiša Mišović” u Beogradu, uključujući porodilište te bolnice, žrtve koje su tada bile ... ko je odobrio upotrebu kasetnih bombi koje su bacane, kao što znate, i širom Kosova i po gradovima, uključujući jedan od najvećih gradova u Srbiji - Niš, centralno njegovo gradsko jezgro. Tamo je izranjavnjeno mnogo građana, pogotovo dece, od kasetnih bombi. Ko je odobrio upotrebu kasetnih bombi i ko je odobrio upotrebu sredstava sa osiromašenim uranijumom?

[u vezi sa napadima na konvoje albanskih izbeglica] ... NATO je jasno rekao da je se radi o tragičnoj grešci ... Nije mi poznato da su kasetne bombe korišćene u napadima na gradove dok sam ja bio u Vojnom komitetu. Korišćenje kasetnih bombi u napadima na vojne ciljeve bilo je uključeno u odobrenje za vazdušne napade uopšte, a konačno odobrenje za vazdušne napade dao je Savet NATO-a. Što se tiče sredstava sa osiromašenim uranijumom, ona predstavljaju deo opreme američkih vazduhoplova koji su korišćeni protiv tenkova [što je bilo] u okviru opšteg odobrenja za vazdušne napade. ... Ako je neko koristio taktiku kamuflaže da sakrije tenkove, recimo u okruženju bolnica, onda je pitanje sledeće: ko je prvi prekršio međunarodno pravo? ... Ne sećam se nijednog slučaja da je NATO napao neku bolnicu.^[62]

41. O legitimnosti intervencije NATO-a i njegovog vođenja vojnih operacija u stručnoj literaturi iznose se različita mišljenja. Sigurno je da se u dosta stručnih tekstova može naći potpora za obe tvrdnje optuženog i oba ta pitanja značajna su za argument tu quoque u prilog optuženom. Međutim, nijedna ni druga tvrdnja ne tiču se pitanja samoodbrane. Konkretne optužbe iz optužnice u ovom predmetu ne obuhvataju navode o kršenjima Statuta Međunarodnog suda počinjenim kao odgovor na vazdušne napade NATO-a.

42. Kao drugo, g. Milošević stalno iznova tvrdi da Srbi nisu vodili osmišljenu i sistematsku politiku proterivanja, već da su glavni uzrok reke kosovsko-albanskih izbeglica sa Kosova bili vazdušni napadi NATO-a. Iako dokazi sa dosadašnjeg suđenja većinom opovrgavaju ovu tvrdnju,^[63] optuženi je uspeo da dobije priznanja koja potkrepljuju njegov stav.^[64] Optuženi se tereti za deportaciju i prisilno premeštanje kao zločine protiv čovečnosti. Ni iz čega se ne da zaključiti da je argument optuženog taj da su prisilna deportacija ili premeštanje kosovskih Albanaca van ili unutar granica Kosova bili neophodni za odbranu teritorijalnog integriteta Srbije. Naprotiv, argument optuženog glasi da se masovni egzodus kosovsko-albanskih izbeglica najvećim delom dogodio zbog vojne intervencije NATO-a na Kosovu. Ovaj argument tiče se identiteta onih koji su odgovorni za masovno pomeranje stanovništva, a ne samoodbrane. Činjenica da se argument samoodbrane ovde ne poteže nije iznenađujuća. Ako optužba uspe da dokaže da je postojala sistematska kampanja proterivanja kosovsko-albanskih civila iz njihovih sela i gradova, svaka tvrdnja da je takva politika sprovođena iz odbrambenih razloga bila bi nerealna. Hotimično i plansko biranje civilnih meta, koje optužba tvrdi da se dogodilo, nikada se ne bi moglo opravdati razlozima samoodbrane.

43. Sada ćemo preći na razmatranje druge od dve situacije (navedene u paragrafima 8 i 9 ovoga podneska) u kojima samoodbrana u vezi s optužnicom za Kosovo može biti relevantna na posredan način; odnosno, razmotrićemo u kojoj meri su konkretna dela, za koja optužba navodi da su ih izvršile srpske snage, mogla biti počinjena u samoodbrani.

SRPSKE SNAGE DELUJU U LEGITIMNOJ SAMOODBRANI

44. U paragrafu 95 argumenata amicus od 14. jula 2003. godine, ovde citiranom u paragrafu 8, sažeto je opisana mogućnost posredne relevantnosti samoodbrane za optuženog, i to na osnovu činjenice da je samoodbrana potencijalno relevantna za fizičke počinioce zločina za koje se tereti u optužnici. Test za samoodbranu predviđen članom 31 (1)(c) Rimskog statuta, koji je Pretresno veće u Presudi u predmetu Kordić^[65] usvojilo kao autoritativni iskaz međunarodnog običajnog prava, izričito odbacuje pojam putativne samoodbrane:

Činjenica da je osoba u času izvršenja dela nastupala u odbrambenoj operaciji oružanih snaga, samo po sebi ne predstavlja osnovu isključenja krivične odgovornosti prema ovom potparagrafu.

Optuženi, dakle, dela pojedinačnih srpskih vojnika i policajaca u konkretnim incidentima ne može braniti jedino uopštenom tvrdnjom kako su oni tada učestvovali u legitimnoj odbrani Srbije od napada OVK. Neprimerenost tako uopštene tvrdnje detaljno je razmotrena u paragrafima 17-19 argumenata amicus od 14. jula 2003.

45. U članu 31(1)(c) Rimskog statuta naveden je niz elemenata koji moraju biti ispunjeni da bi test za samoodbranu bio zadovoljen i o njima je iscrpno bilo reči u paragrafima 20-22 argumenata od 14. jula 2003. Pre nego što svaki od elemenata pomenutog testa primenimo na konkretne incidente iz optužnice, nije na odmet citirati te paragrafe u celini:

20. Član 31(1)(c) zahteva da optuženi brani sebe ili drugu osobu, ili, u slučaju ratnih zločina, imovinu koja je neophodna za izvršenje vojnog zadatka, ali jedino protiv “neposredne i protivpravne upotrebe sile”. Nije dovoljno da optuženi odgovori smrtonosnom silom na neku nedefinisanu, buduću potencijalnu opasnost. Optuženi će morati da pokaže kako je u tom trenutku postojala neposredna potreba za upotrebom onakve sile kakvu je upotrebio. Ta trenutna i neposredna opasnost koja je pretila optuženom morala je biti i protivpravna. U slučaju oružanog sukoba, jus in bello priznaje zakonitost upotrebe smrtonosne sile protiv neprijateljskih boraca koji aktivno učestvuju u neprijateljstvima. U takvom kontekstu ne postavlja se pitanje samoodbrane. Za pojedinačne borce nije potrebno opravdanje za ubijanje neprijateljskih boraca zakonitim sredstvima. U primere nelegitimne upotrebe sile koja opravdava odgovor u samoodbrani spadali bi ubijanje ratnog zarobljenika koji pokuša da napadne stražara zatvora ili ubijanje neprijateljskog borca koji simulira predaju. U oba slučaja, pretnja silom je nelegitimna i reakcija koja ima smrtonosne posledice ne povlači individualnu krivičnu odgovornost.

21. Član 31(1)(c) takođe zahteva da optuženi u samoodbrani upotrebi silu “na način koji je srazmeran stepenu opasnosti” koja preti. Srazmernost je u srži svakog zakonitog čina samoodbrane, jer optuženi mora da bude u stanju da pokaže da upotrebljena sila nije nadmašila stepen nužan za ograničenu i legitimnu svrhu odbrane. Pozivanje na pravo na samoodbranu ne može se koristiti da se prikrije nešto što za svrhu nije imalo odbranu, ili jedino odbranu. Upotreba preterane, znatno nadmoćnije ili nesrazmerne sile da bi se odgovorilo na određenu opasnost često ukazuje na postojanje motiva koji nije odbrana i razotkriva lažnost tvrdnje da se postupalo u samoodbrani.

22. Član 31(1)(c) nalaže objektivan test za postupanje optuženog. Optuženi u odbrani sebe ili druge osobe, ili, u slučaju ratnih zločina, imovine koja je neophodna za izvršenje vojnog zadatka, mora da postupa “razumno”. Nije dovoljno da optužena osoba tvrdi kako je lično verovala u nužnost upotrebe sile radi odbrane od opasnosti koja je pretila. Optuženi takođe mora pokazati da bi i drugi u njemu sličnoj situaciji upotrebili silu sličnog intenziteta i vrste kakvu je on upotrebio. Ukoliko na osnovu činjenica u nekom predmetu objektivni test razumnosti nije zadovoljen, ali je optužena osoba iskreno verovala da je u samoodbrani bilo nužno da postupi tako kako je postupila, odgovarajuća odbrana mogla bi biti pozivanje na stvarnu zabludu.

46. Sledeća analiza relevantnih aspekata dosadašnjeg suđenja koji se tiču pitanja jesu li srpske snage delovale u legitimnoj samoodbrani odnosi se prevashodno na tačke 3 i 4 Druge izmenjene optužnice od 29. oktobra 2001. godine. Te dve tačke optužnice obuhvataju navode za ubistvo kao zločin protiv čovečnosti i ubistvo kao ratni zločin, sankcionisano zajedničkim članom 3 Ženevskih konvencija. Obe tačke odnose se na istih 12 incidenata u kojima se tvrdi da su počinjena ubistva. Relevantni aspekti dosadašnjeg suđenja biće pojedinačno razmotreni u vezi sa jednim reprezentativnim uzorkom tih incidenata. Iz razloga izloženih gore u paragrafu 42, u ovom delu podneska neće biti reči o tačkama 1, 2 ili 5 Druge izmenjene optužnice.

Napad na Račak

47. U delu suđenja koji se odnosi na Kosovo, napad izvršen 15. januara 1999. na selo Račak u opštini Štimlje figurira kao momenat koji je suštinski odredio sukob. Uprkos velikim razlikama u verzijama faktičke situacije u Račku, sve strane su saglasne da su ti događaji od ogromnog značaja. Gospodin Milošević sa svoje strane tvrdi da su napad na Račak, u dosluhu sa OVK, orkestrirali OEBS i NATO, kako bi NATO-u pružili izgovor da se vojno umeša u unutrašnje suverene poslove Srbije. Iz perspektive OVK, napad srpskih snaga na Račak ukazivao je na to da je Beograd očajnički pokušavao da uguši oružani otpor kosovskih Albanaca. Za OEBS i NATO napad na Račak predstavljao je presudan momenat neprihvatljive ekskalacije nasilja srpskih snaga nad kosovskim Albancima. Račak je prvi u hronologiji navodnih zločina za koje optužba u ovom suđenju optuženog tereti krivičnom odgovornošću. S obzirom na značaj tog konkretnog incidenta, nije iznenađujuće da se suprotstavljene verzije činjenica tako žučno osporavaju. Ovde nam nije namera da utvrđujemo činjenice niti da impliciramo da je jedna verzija događaja prihvatljivija od druge, već da utvrdimo da li se samoodbrana može javiti u vezi sa ijednom od različitih verzija događaja.

48. Nisu svi događaji koji se tiču incidenta u Račku sporni. Uveliko je prihvaćeno, na primer, da je OVK, pomognuta račanskim civilima, već u decembru 1998. počela da gradi bunker i rovove na brdima oko Račka, mada se tvrdi da ovi objekti u vreme napada, 15. januara 1999, nisu bili dovršeni niti u upotrebi.^[66] Takođe postoji opšta saglasnost da je OVK osnovala jedinicu na obodu Račka, smeštenu u 5 ili 6 kuća koje su se nalazile na okupu,^[67] podalje od ostatka sela, i da je OVK iz te baze vodila akcije protiv srpskih snaga. Postoji saglasnost da je ujutro 15. januara 1999. godine, kada je počeo napad, ubijen izvestan broj pripadnika OVK. Shukri Buja, komandant OVK koji je svedočio o incidentu u Račku, tvrdio je da je u prvim trenucima napada poginulo 8 vojnika, a zatim ih je, malo dalje od tog mesta, poginulo još 5 do 7.^[68] Ujutro 16. januara, u jarku u brdima oko Račka nađena su 24 leša. U vezi sa njihovim identitetom, načinom na koji su dospeli u jarak i identitetom onih koji su odgovorni za njihovu smrt postoje veoma različita mišljenja. Mada je, izgleda, uveliko prihvaćeno mišljenje da je tokom 15. januara u napadu na Račak ubijen znatan broj osoba, kao i da je sutradan u jarku “pronađeno” više leševa, ipak postoje najmanje četiri moguće verzije događaja koji se tiču incidenta u jarku. Amicus smatra da nijedna od tih verzija događaja ne pokreće pitanje samoodbrane.

49. Prve verzije incidenta u jarku ovlaš smo se dotakli u paragrafu 47 ovoga teksta, u vezi sa stavom optuženog da je navodni masakr jedna orkestrirana izmišljotina. Gospodin Milošević je tvrdio da su tela nađena u jarku ustvari borci OVK, koji su prethodnog dana ubijeni u razmeni vatre sa srpskim snagama u Račku i oko Račka; da su nakon toga, negde između kasnih popodnevnih časova 15. januara i ranih jutarnjih časova 16. januara, njihove uniforme OVK zamenjene civilnom odećom, a njihova tela preneta u jarak; i da se za ta tela lažno tvrdilo da predstavljaju civilne žrtve masakra u jarku.^[69] Istina je da niko ne tvrdi da je tela u jarku otkrio po podne/uveče 15. januara, niti da je presedeo celu noć pazeći da ih niko ne dira. Optuženi je naglasio činjenicu da niko ne može sasvim poreći mogućnost da je neko dirao tela između trenutka kada je nastupila smrt i 16. januara ujutro, kada su ona otkrivena u jarku. Konkretno, optuženi se pozivao na izjavu koju je veštak za sudsku medicinu dr. Helena Ranta navodno dala međunarodnim medijima, da je moguće da je masakr u jarku “namešten”.^[70] Ukoliko bi ova verzija događaja bila tačna, u vezi sa srpskim snagama koje su učestvovale u napadu na Račak ne bi se javilo pitanje samoodbrane. Ubijanje neprijateljskih boraca prilikom razmene vatre ne predstavlja kršenje međunarodnog humanitarnog prava. Nema potrebe pokretati pitanje samoodbrane, jer nikakvo krivično delo nije ni počinjeno (ni ratni zločin ni zločin protiv čovečnosti). Ako su srpske snage samo pucale na borce OVK, prouzrokovana smrt legitiman je deo vođenja borbi.

50. Po drugoj verziji incidenta u jarku, žrtve jesu izgubile život na mestu gde su pronađena njihova tela, ali su sve one bile borci OVK, koji su prethodno učestvovali u razmeni vatre sa srpskim snagama. Činjenica da su žrtve bile u civilnoj odeći objašnjava se na dva načina: ili su ovi pripadnici OVK namerno nosili civilnu odeću umesto vojnih uniformi zato da bi se stvorio pogrešan utisak da srpske snage napadaju civile, ili su vojne uniforme boraca OVK, pošto su bili ubijeni, zamenjene za civilnu odeću između popodneva 15. januara i ranih jutarnjih časova 16. januara. Opet je posredi isti slučaj, odnosno ni ova verzija događaja ne pokreće pitanje samoodbrane. Ukoliko su poginule osobe bile borci OVK, one su bez obzira na odeću predstavljale legitimne vojne ciljeve, pa srpske snage nisu počinile krivično delo time što su na njih otvarale vatru.

51. Treća verzija incidenta u jarku je da su sve poginule osobe bile civili, ali da je jedna od dve gornje mogućnosti navela srpske snage da pomisle da imaju legitimno pravo da ih ubiju. Prema ovoj verziji događaj,a srpske snage su ili pogrešno pretpostavile da su to borci OVK koji pucaju na srpske položaje ili su znale da se ne radi o borcima OVK, već o civilima koji su sasvim otvoreno uzeli oružje i pucali na srpske položaje. I u jednom i u drugom slučaju poginuli su sami sebe lišili statusa neboraca i odgovarajućih pravnih zaštita. Odluka da se otvori vatra od koje je poginulo 24 civila nije predstavljala krivično delo, pa ovde, isto kao i u paragrafima 49 i 50 ovoga teksta, samoodbrana nije relevantna.

52. Prema četvrtoj verziji incidenta u jarku, srpske snage su civile iz Račka ili sprovele do jarka, ili su na njih naišle dok su ovi bežali od srpskih granata koje su padale na selo, te su ih ubile uprkos tome što su znale da se radi o nenaoružanim civilima. Ako je ovo tačna verzija incidenta, opet se ne javlja pitanje samoodbrane, mada iz drugačijih razloga od onih već pomenutih. Prema ovoj verziji događaja, ubijene osobe nisu predstavljale nikakvu opasnost po srpske snage i motiv za njihovo ubistvo nije mogla biti odbrana. Motiv je jedino mogao biti taj da se te osobe kazne, možda iz osvete za podršku koju je OVK generalno imala među civilima i/ili zato što se znalo da OVK operiše u blizini sela.

Napad na Izbicu

53. Kao i u slučaju napada na Račak, činjenice vezane za događaje u selu Izbica u opštini Srbica su sporne. Optužba tvrdi da se 4.500 seljana iz Izbice i okolnih naselja sklonilo na obližnju poljanu nakon što su srpske snage otvorile žestoku minobacačku vatru na stambene četvrti. Optužba navodi da su srpske snage odvojile muškarce od žena i dece, da su muškarce odvele u dve grupe i ubile najmanje 116 civila, muškaraca kosovskih Albanaca, među kojima je bilo i mnogo staraca.^[71] Gospodin Milošević, međutim, tvrdi da su takvi navodi izmišljeni; da je OVK bila aktivna u Izbici i oko nje i da se najmanje 2.500 njenih boraca nalazilo na širem području Drenice (koja obuhvata opštinu Srbica); da mnogo boraca OVK nije nosilo uniforme uprkos tome što su nosili oružje i aktivno učestvovali u neprijateljstvima; da je velika grupa civila koja se sklonila na poljanu bežala od bombi NATO-a; da su svi ubijeni tog dana bili ili borci OVK ili civili koji su poginuli od bombi NATO-a.^[72]

54. Dosledno analizi ubistava u Račku, ni ubistva u Izbici ne pokreću pitanje samoodbrane, bez obzira o kojoj od dve verzije događaja je reč. U slučaju da su srpske snage ubile samo naoružane borce OVK koji su aktivno učestvovali u sukobu, Srbi nisu počinili nikakav zločin. Ti borci OVK predstavljali su legitimne ciljeve srpskih snaga. S druge strane, u slučaju da se srpski masakr nad uglavnom nenaoružanim civilima - muškarcima kosovskim Albancima - dogodio nakon što su muškarci odvojeni od žena i dece i radi streljanja odvedeni na dva različita mesta, samoodbrana ne može biti relevantna. Nijedan masakr nenaoružanih civila koji je izveden s predumišljajem ne može se opravdati tvrdnjom da su žrtve predstavljale opasnost po individualne vojnike i/ili policiju koji su izvršili masovno ubistvo.

Ubistva osoba iz konvoja iz Đakovice u Meji

55. Optužba navodi da su 27. aprila 1999. ili oko tog dana srpske snage proterale mnogo seljana, kosovskih Albanaca, iz njihovih mesta u dolinama Carragojs, Erenik i Trava u opštini Đakovica i prisilile ih da se priključe konvojima izbeglica. Takođe se navodi da su u selima ili oko sela Meja, Korenica i Meja Orize, iz konvoja izdvojeni muškarci, odvedeni od žena i dece i pogubljeni po kratkom postupku.^[73] Optužba navodi imena 18 navodnih žrtava,^[74] ali tvrdi da se čak 300 žrtava ovog incidenta i dalje smatra nestalim. Svedoci optužbe tvrde da se u široj zoni operacija u relevantnom vremenskom periodu nisu nalazili borci OVK.^[75] Sasvim suprotno tome, g. Milošević tvrdi da srpske snage nisu počinile nikakav masakr civila; da je NATO priznao da su njegovi avioni bombardovali konvoj iz Đakovice i da su pritom poginuli civili; da su pripadnicima Vojske Jugoslavije izdata stroga naređenja da ne pucaju na civile; i da su operacije vođene 27. aprila predstavljale direktan odgovor na intenzivnu aktivnost OVK u široj zoni operacija, koja je samo u mesecu aprilu 1999. imala za posledicu smrt najmanje 38 srpskih vojnika.^[76]

56. Kao i kada su posredi ubistva u Račku i Izbici, pitanje samoodbrane ne javlja se u slučaju ni jedne ni druge verzije događaja vezanih za masakr kosovsko-albanskih muškaraca civila iz konvoja iz Đakovice, za koji se tvrdi da je počinjen u Meji i na drugim mestima. U slučaju da srpske snage jesu postupale u skladu s zapovestima, da nisu gađale civile i da su vatru otvarale jedino na borce OVK (bili oni u uniformama ili ne), Srbi nisu počinili nikakav zločin. Međutim, u slučaju da su nenaoružani civili pod prisilom izdvojeni iz konvoja izbeglica i po prekom postupku pogubljeni u Meji i na drugim mestima, argumenti o samoodbrani su bez značaja. U toj verziji događaja nema ničega što bi ukazalo na to da je ijedan od muškaraca koji je izdvojen radi masakra predstavljao fizičku opasnost po srpske snage koje su počinile ta ubistva.

Ubistva u zatvorskom kompleksu Dubrava

57. Optužba navodi dva različita incidenta koja su se u dva uzastopna dana dogodila u zatvorskom kompleksu Dubrava: prvi se zbio 22. maja 1999. ili oko toga dana, kada je uprava perfidno objavila da svi zatvorenici treba da uzmu svoje lične stvari i da se postroje na sportskom terenu zatvorskog kompleksa kako bi bili prebačeni u zatvor u Nišu. Navod glasi da su srpske snage, pošto su se zatvorenici savesno postrojili na sportskom terenu očekujući prevoz, sa stražarnice i drugih mesta pogodnih za gađanje otvorile vatru na zatvorenike, ubivši veliki broj njih. Za drugi incident se tvrdi da se dogodio sutradan, kada su srpske snage bacale ručne bombe i pucale u odvodne kanale, kanalizaciju, zgrade i podrume, svugde gde su zatvorenici potražili zaklon nakon onoga što se desilo prethodnog dana.^[77] Optužba navodi 26 imena navodnih žrtava u zatvoru Dubrava,^[78] ali tvrdi da je u ta dva zasebna incidenta po kratkom postupku pogubljeno mnogo više zatvorenika. Gospodin Milošević tvrdi da zatvorenici uopšte nisu pogubljeni po prekom postupku, već da su poginuli od bombardovanja tog objekta od strane NATO-a. Specijalista sudske medicine Eric Baccard priznao je da je moguće da su oni zatvorenici koji su umrli od posledica prskanja pluća smrtonosne povrede zadobili od eksplozija bombi^[79] i da ne potiču nužno sva tela pronađena na groblju u Rakošu iz zatvorskog kompleksa Dubrava.^[80]

58. Ovaj slučaj ne pokreće pitanje samoodbrane bez obzira na to o kojoj se od dve verzije događaja u zatvorskom kompleksu Dubrava radi. Ukoliko zatvorenici nisu pogubljeni po prekom postupku i ukoliko je njihova smrt u maju 1999. godine bila jedino direktna posledica NATO bombardovanja, Srbi nisu počinili nikakav zločin. Ukoliko pak zatvorenici jesu pogubljeni po prekom postupku, nema dokaza koji bi ukazivali na to da su odgovorni za ta ubistva postupali u legitimnoj samoodbrani. Nema pomena o tome da su se zatvorenici pobunili ili da su uspeli da nabave nekakvo oružje kojim bi krenuli na one koji su ih držali u zatočeništvu, te da su na taj način predstavljali opasnost koja se mogla sprečiti jedino otvaranjem smrtonosne vatre.

ZAKLJUČNA ZAPAŽANJA

59. Time što konstatuje da, na osnovu dosadašnjih dokaza izvedenih pred Većem u ovom postupku, pitanje samoodbrane nije relevantno u slučaju ubistava za koja se navodi da su se dogodila u Račku, Izbici, Meji i zatvorskom kompleksu Dubrava, amicus ne želi da sugeriše da samoodbrana ne bi mogla biti relevantna ni za jedan od 12 različitih incidenata iz tačaka 3 i 4 Druge izmenjene optužnice. Međutim, da bi samoodbrana bila relevantna za dotične srpske vojnike i/ili policiju, kao i posredno relevantna za optuženog na osnovu doktrine odgovornosti nadređenog, biće potrebno izvesti dokaze koji pokazuju da su fizički počinioci zločina bili lično izloženi istinskoj i neposrednoj opasnosti, te da su dotičnom, inače protivzakonitom, postupku pribegli da bi odbranili sebe i osobe u svojoj nadležnosti.

60. Činjenica da pojedinačni vojnici ili policajci u nekoj od konkretnih situacija navedenih u Optužnici možda nisu postupali u samoodbrani ne znači automatski da pitanje samoodbrane nije relevantno za optuženog. Prva od dve opisane situacije u kojima samoodbrana može biti posredno značajna za optuženog nezavisna je od druge, o kojoj je bilo reči u paragrafima 44-58. U paragrafima 23-38 već je navedeno da je pitanje srazmernosti presudan faktor u odlučivanju o posrednoj relevantnosti samoodbrane za stanje svesti optuženog.

/potpis na originalu/

profesor Timothy L. H. McCormack,

U Hobartu

30. oktobar 2003.

^[1] Transkript str. 248, red 25 – str. 249, red 4.

^[2] Vidi posebno stranice transkripta 359-373.

^[3] Transkript, str. 415, red 4-7.

^[4] Vidi transkript, str. 602, red 12-25.

^[5] Vidi preambularni paragraf 10, 53 UN SCOR, UN Doc. S/RES/1244 (10. juni 1999.).

^[6] Transkript, str. 601, red 11-17.

^[7] Na primer, prilikom unakrsnog ispitivanja ambasadora Vollebaeka, g. Milošević je insistirao na tome da mu svedok da definitivan odgovor o tome kako on vidi status Kosova – da li je ono deo Srbije ili nije? Ambasador Vollebaek je odgovorio da on razume da je Kosovo deo Srbije, ali da takav njegov status osporava rukovodstvo kosovskih Albanaca (stranica 7694 transkripta, red 18 – stranica 7695 transkripta, red 25); Svedočenje Vetona Surroia bilo je manje dvosmisleno. On je svedočio da je na jednom sastanku između vođa kosovskih Albanaca i optuženog, kojem je i sam prisustvovao, Ibrahim Rugova pokrenuo pitanje statusa Kosova, rekavši g. Miloševiću da kosovski Albanci žele nezavisnost (vidi stranicu transkripta 3397, red 13-17); kada ga je ispitivao amicus curiae g. Tapušković, Veton Surroi je ponovio svoj stav da većina kosovskih Albanaca želi secesiju od Srbije i uspostavljanje nezavisne države (stranice 3487 transkripta, red 13 – stranica 3489 transkripta, red 6);

^[8] Vidi transkript str. 1743, red 15-17.

^[9] Transkript, str. 4193, red 5-15.

^[10] Transkript, str. 4338, red 3 - str. 4341, red 17.

^[11] Vidi unakrsno ispitivanje svedoka od strane g. Miloševića, transkript, str. 5483, red 23 – str. 5488, red 5.

^[12] Vidi, na primer, unakrsno ispitivanje generala Naumanna, transkript, str. 7026, red 2-9.

^[13] General Naumann je u svom unakrsnom svedočenju naveo da je NATO znao da iz Albanije na Kosovo stiže oružje za OVK i da je NATO tu praksu pokušao da spreči. Takođe je priznao da NATO u tome nije sasvim uspeo (vidi transkript, str. 7073, red 15 - str. 7074, red 21).

^[14] Vidi, na primer, svedočenje Ganija Hajredinaja (transkript, str. 4088, red 11-17).

^[15] Transkript, str. 6995, red 17-23.

^[16] Transkript, str. 5827, red 23 - str. 5830, red 14. Izveštaj OEBS-a Kosovo/Kosova: As Seen As Told potvrđuje svedočenja prema kojima je OVK kidnapovala i u nekim slučajevima ubijala istaknute srpske civile. U izveštaju se ponavljaju podaci izneti u izveštaju MKCK'a, prema kojima je do sredine marta 1999. godine 146 Srba kidnapovano ili nestailo ili se o njima ništa ne zna. Vidi dokazni predmet 106, Kosovo/Kosova: As Seen As Told , Deo IV, poglavlje 19.

^[17] Transkript, str. 6066, red 9-21.

^[18] Transkript, str. 6134, red 9-14.

^[19] Transkript, str. 6166, red 8-14.

^[20] Vidi transkript, str. 6134, red 9-14 i str. 6156, red 17-19.

^[21] Transkript, str. 6134, red 15-17 i strana 6163, red 11-15.

^[22] Vidi, na primer, unakrsno ispitivanje Shukrija Aliua (stranice transkripta 7807-7808).

^[23] Vidi, na primer, unakrsno ispitivanje Sabita Kadriua (transkript, str. 1747, red 20 – str. 1744, red 8; i str. 1766, red 11 – str. 1780, red 19). U unakrsnom ispitivanju od strane g. Miloševića svedok K6 je priznao da je OVK vršila napade na srpsku policiju; da je napadala imućne kosovsko albanske porodice i da im je pritom spaljivala i pljačkala domove, da je premlaćivala članove tih porodica i ponekad ih i ubijala; da je napadala kosovske Albance za koje je verovala da sarađuju sa srpskom policijom; i da je vršila provokacije kako bi navela srpsku policiju da napada i pali sela, što je imalo za cilj da se prikriju zločini OVK i da se odgovornost za započinjanje napada prebaci na Srbe (transkript, str. 6615, red 1 - str. 6636, red 25).

^[24] Transkript, str. 4088, red 2-10.

^[25] Transkript, str. 6911.

^[26] Transkript, str. 2353, red 8-22.

^[27] Dokazni predmet br. 191.

^[28] Dokazni predmet br. 198.

^[29] Vidi, na primer, izveštaje o napadima OVK na srpske policajce na području Likošana u februaru 1998. (dokazni predmet br. 191, str. 1-2); na području Novog Pokleka u maju 1998. godine (dokazni predmet br. 191, str. 2); na području Obrinja u septembru 1998. godine (dokazni predmet br. 198, str. 2); i na području Račka u januaru 1999. (dokazni predmet br. 198).

^[30] Vidi unakrsno ispitivanje ovog svedoka, transkript, str. 3285, red 14 – str. 3287, red 24.

^[31] Vidi transkript, str. 6984, red 15-19.

^[32] Vidi transkript, str. 6995, red 24- str. 6996, red 5.

^[33] Transkript, str. 7042, red 22 - str. 7043, red 16.

^[34] Vidi transkript, str. 7936 i izjavu svedoka, predmet br. 253, str. 43.

^[35] Transkript, str. 7973.

^[36] Transkript, str. 7940-7941.

^[37] Vidi dokazni predmet 253, str. 14.

^[38] Dokazni predmet br. 106, deo III, poglavlje 12.

^[39] Dokazni predmet br. 106, deo II, poglavlje 14.

^[40] Transkript, str. 6163, red 15-17.

^[41] Transkript, str. 6069, red 5-17.

^[42] Transkript, str. 6154, red 4-9.

^[43] Vidi izveštaj Persecution Persists: Human Rights Violations in Kosovo (1996), dokazni predmet br. 188, str. 8.

^[44] Id., str. 16.

^[45] Vidi posebno izveštaj Kosovo: Rape as a Weapon of ‘Ethnic Cleansing’ (2000), dokazni predmet br. 202, str. 2 i transkript, str. 6092, red 11-19.

^[46] Vidi transkript, str. 4090-4092 i izjavu svedoka, dokazni predmet br. 121, par. 1-8.

^[47] Transkript, str. 6898, red 6-12.

^[48] Transkript, str. 6649, red 22 - str. 6650, red 3.

^[49] Transkript, str. 6650, red 4-13.

^[50] Vidi deo unakrsnog ispitivanja svedoka od strane optuženog, transkript, str. 4692, red 2 - str. 4693, red 23.

^[51] Vidi, na primer, transkript, str. 10041, red 22-25.

^[52] Vidi Izveštaj veštaka Philipa Cooa, dokazni predmet br. 318, deo II F, par. 7.

^[53] Dokazni predmet br. 319.

^[54] Vidi Izveštaj veštaka Philipa Cooa, dokazni predmet br. 318, deo II F, par. 7.

^[55] Transkript, str. 10030, red 13-17.

^[56] Transkript, str. 10058, red 5-9.

^[57] Transkript, str. 8727, red 15 – str. 8728, red 8.

^[58] Transkript, str. 8729, red 3 – str. 8731, red 19.

^[59] Transkript, str. 8735, red 14 – str. 8736, red 5.

^[60] Transkript, str. 2381, red 5-9 i 17-23.

^[61] Transkript, str. 7044, red 2-12.

^[62] Transkript, str. 7054-7055.

^[63] Vidi, posebno, detaljnu studiju dr. Patricka Balla (Killings and Refugee Flow in Kosovo, March – June 1999 – dokazni predmet br. 67), kao i svedočenje svedoka kao što su Lord Ashdown (transkript, str. 2394, red 24 - str. 2394, red 14); William Walker (transkript, str. 6843, red 2-25); Sandra Mitchell (transkript, str. 7534, red 11-24); Veton Surroi (transkript, str. 3410, red 18 - str. 3411, red 2); i Adnan Merovci (transkript, str. 9096, red 16 - str. 9101, red 8).

^[64] Vidi unakrsno ispitivanje Radomira Markovića, transkript, str. 8742, red 3-12.

^[65] Tužilac protiv Kordića i Čerkeza (Presuda), predmet br. IT-95-14/2-T, (26. februar 2001), (u daljem tekstu: Presuda u predmetu Kordić), par. 450.

^[66] Vidi svedočenje komandanta OVK Shukrija Buja, posebno stranicu transkripta 6309, red 1-7.

^[67] Id., str. 6309, red 8 – 6310, red 16.

^[68] Transkript, str. 6318, red 16-23.

^[69] Vidi, na primer, unakrsno ispitivanje Shukrija Buje, transkript, str. 6412, red 21 - str. 6413, red 9.

^[70] Dr. Ranta je objasnila da je ona obavila autopsije u laboratoriji tek nedelju dana nakon masakra i da nije sprovela istragu na licu mesta. Tako da može da prokomentariše samo ono što je videla. Tvrdila je da ne može sa sigurnošću da kaže kako su dotične osobe ubijene niti da li je neko u međuvremenu dirao tela ili nije. Na konferenciji za štampu pomenula je teoretsku mogućnost da je masakr bio namešten, ali nije smatrala da je to verovatno. Vidi transkript, str. 17709, red 7 – str. 17714, red 12.

^[71] Vidi Drugu izmenjenu optužnicu, 29. oktobar 2001, par. 66(g), str. 30.

^[72] Vidi, na primer, unakrsno ispitivanje svedoka Sadika Xhemajlija od strane optuženog, transkript, str. 8899, red 1 – 8910, red 12.

^[73] Druga izmenjena optužnica, 29. oktobra 2001, par. 66(i), str. 31.

^[74] Vidi Prilog I Druge izmenjene optužnice.

^[75] Vidi, na primer, svedočenje Nikea Peraja, oficira VJ albanske nacionalnosti koji je bio prisutan u vreme operacija o kojima je reč, transkript, str. 4725, red 2-8.

^[76] Vidi unakrsno ispitivanje Nikea Peraja od strane optuženog, transkript, str. 4723, red 16 - str. 4729, red 16. U vezi sa tvrdnjom da je NATO priznao da je bombardovao konvoj, vidi unakrsno ispitivanje svedoka Xhevahirea Syle, transkript, str. 8209, red 8-18.

^[77] Vidi Drugu izmenjenu optužnicu, transkript, 29. oktobar 2001, par. 66(k)(i), str. 32.

^[78] Prilog J Druge izmenjene optužnice.

^[79] Vidi unakrsno ispitivanje dr Erica Baccarda od strane amicus curiae Branislava Tapuškovića, transkript, str. 5343, red 21 - str. 5344, red 24. Činjenica je i to da je svedok u ponovnom ispitivanju od strane optužbe priznao da su povrede od eksplozija mogle biti i od ručnih bombi bačenih u ograničenom prostoru, kao i da ne postoji dovoljno forenzičkih dokaza da bi se odredio tačan uzrok smrti. Vidi transkript, str. 5363, red 12 - str. 5364, red 3.

^[80] Vidi unakrsno ispitivanje dr Baccarda od strane optuženog, transkript, str. 5333, red 25 – str. 5334, red 21.