|
Skupština Republike Srpske,
1992-95.
Pripremio
IZJAVA VEŠTAKA PODNETA
Uvod: Uloga Skupštine RS Skupština bosanskih Srba je bila vrhovno telo koje je donosilo odluke u Republici Srpskoj i njeno rukovodstvo se prema njoj tako i odnosilo. Sednice su se održavale često, ali neredovno. Diskutovalo se neobično otvoreno i često su se mogle čuti oštre kritike na račun Karadžića, Mladića i drugih vođa SDS-a i RS-a. Uprkos tome, Skupština je usvajala gotovo sve glavne mere koje predloži rukovodstvo, ili jednoglasno ili uz nekoliko glasova protiv. Većina diskusija jedva da se ticala mera koje se razmatraju. Transkripti tih diskusija su korisni jer jasno pokazuju gledišta različitih poslanika i zbog onoga što otkrivaju o tadašnjim događajima u RS. Spremnost Skupštine da sledi svoje rukovodstvo može se pripisati Karadžićevom ogromnom uticaju (koji se nije libio da koristi na ovim sednicama), Krajišnikovoj pomnoj kontroli dnevnog reda, te pažljivoj pripremi rezolucija na sastancima Glavnog odbora SDS-a i Kluba poslanika SDS-a. Malo je reći da je Krajišnik vešto predsedavao tim sednicama - on je svakom poslaniku ostavljao dovoljno prostora da iskaže svoje mišljenje, smirivao je strasti, iznova formulisao rezolucije pred sobom i dosledno podržavao Karadžićev stav, čak i ako je ponekad morao da obuzda govorljivog predsednika RS. Glavni odbor SDS-a i Klub poslanika su ponekad imali zajedničke sastanke i u mnogim slučajevima članovi Glavnog odbora SDS-a prisustvovali su sednicama Skupštine, mada nisu svi bili poslanici. Svaka skupštinska sednica obiluje pozivanjima na sastanak Kluba poslanika održanog ranije tog dana ili prethodnog dana, a neki poslanici navode da ponavljaju ono što su već ranije izneli na takvom skupu. Kada je rat počeo, većina sednica bi u uvodnom delu bila otvorena za novinare i goste. Potom bi novinari i gosti bili zamoljeni da odu. Novinari su bili verni sledbenici linije SDS-a, što je Krajišnik na 34. sednici jasno i rekao: “Ovi novinari su ovdje za našu arhivu i to su novinari naših sredstava informisanja.”[1] Zatvorene sednice sadrže mnogo iskrenih komentara. U više navrata, međutim, skupštinsko rukovodstvo bi skrenulo diskusiju sa izvesnih tema. Čak i izuzetno kontroverzne izjave često ne bi izazvale reakciju ili bile odbačene od strane prisutnih. Glavni izuzeci su se, pak, javljali nakon što bi poslanici oštro kritikovali rukovodioce u vladi ili druge poslanike. U tim kritičkim izlaganjima mogu se naći neka sećanja na ranije događaje koja nam najviše otkrivaju. Pojedinačne skupštinske sednice se u sledećem izveštaju obrađuju svaka zasebno. U pregledu situacije opisani su relevantni tekući događaji koji su uticali na rasprave na sednicama i sažete su glavne teme o kojima se raspravljalo. Zatim slede odlomci, uz koje su navedeni odgovarajući naslov, ime govornika i ERN govornikovog izlaganja. Originalni citati dati su u beleškama na kraju svakog poglavlja, radi lakšeg prevoda i jednostavnijeg pirstupa govornicima bosanskog/hrvatskog/srpskog jezika. Prevodi na engleski onih odlomaka uz koje je naveden engleski ERN su moji, te se mogu razlikovati od onih koje je napravila prevodilačka služba Međunarodnog suda. Pošto transkripti predstavljaju usmeni govor, konvencije pisanog jezika se nisu uvek poštovale u skupštinskim raspravama, tako da u transkriptu ima dosta grešaka. U transkriptima ima puno rečenica koje se pretapaju jedna u drugu, a neke reči se podrazumevaju, ali nisu izgovorene. Podrazumevane reči date su u kosoj zagradi: “/ -- /”. Komentari kojima se daje pojašnjenje dati su u obloj zagradi: “( -- )”. Moguće greške u transkriptu označene su rečju: “sic” u zagradi. Ukoliko je potrebno dalje pojašnjenje, čitaoca upućujem na original na B/H/S-u. 16. sednica Skupštine Sažetak Odlukom skupštine osniva se Vojska Republike Srpske (VRS) i general Ratko Mladić postavlja se za komandanta. Nakon što je Karadžić dao predlog i objašnjenje, skupština odobava Šest strateških ciljeva kojima SDS i RS treba da se rukovode u narednih četiri godine. Razni poslanici iznose svoj stav o velikom nizu vojnih pobeda ostvarenih od aprila i izražavaju nameru da nastave sa ostvarivanjem svojih ciljeva. Odlomci Sarajevo je u potpunom okruženju “… to mogu da kažem prilično dobro, s obzirom na snage sa kojima smo raspolagali, prilično dobro držimo pozicije koje smo imali. Držimo sve svoje krajeve, sve opštine, sva naselja od Sarajeva i držimo naše neprijatelje, sad moram i mogu da kažem da držimo naše neprijatelje u potpunom okruženju, tako da im ne može da dođe vojna pomoć, ni u ljudstvu, ni u naoružanju.”[2] 0190-8522. Bosanski Srbi imaju šest strateških ciljeva “Srpska strana u BiH, Predsjedništvo, Vlada, Savjet za nacionalnu bezbjednost koji smo formirali donijela je strateške prioritete srpskog naroda, odnosno strateške ciljeve srpskog naroda, od kojih je prvi strateški cilj razdvajanje od druge dvije nacionalne zajednice, državno razdvajanje. … Drugi strateški cilj je, čini mi se, koridor izmedju Semberije i Krajine. … nema Krajine, nema Bos. Krajine, nema Srpske Krajine, nema Saveza srpskih zemalja, ukoliko ne ostvarimo taj koridor koji će nas dobro integrisati koji će nam omogućiti nesmetan protok iz jednog dijela naše države u drugi. Treći strateški cilj je uspostavljanje koridora u dolini rijeke Drine, odnosno, eliminisanje Drine kao granice između dva svijeta. … Četvrti strateški cilj je uspostavljanje granice na rijeci Uni i rijeci Neretvi. … Peti strateški cilj je podjela grada Sarajeva na srpski i muslimanski dio i uspostavljanje u svakom od ova dva dijela efektivne državne vlasti te konstitutivne države. … Alija nema državu dok mi imamo dio Sarajeva. … Međutim, borbama za Sarajevo držimo borbe daleko od Krajine, daleko od Semberije, daleko od Drine, daleko od svih onih krajeva gdje bi se, eventualno, mogli sukobiti sa Muslimanima. … Šesti strateški cilj je izlaz Srpske Republike BiH na more.”[3] 0190-8523 – 0190-8524. Srbi iz Ilijaša su se organizovali za rat,
doprinos okruženju Sarajeva “… ovaj rat moramo završiti što prije. Vjerujte, kod nas se ne radi već dva mjeseca, sve fabrike su zatvorene. Kod nas se, kako kaže naš narod, digla kuka i motika u rat. Mi smo spremni, mi držimo 50 km okruženja oko Ilijaša. Mi smo organizovani, i ja sam molio TV da dođe da snimi kako smo mi organizovani za rat u Ilijašu, kako je organizovana odbrana linije. Jestž istina da smo mi pokrali dosta stvari. Imamo mi svega još dole da živimo. Mi smo pokrali 32 tone cisterne nafte i benzina. Mi smo presjekli i minirali prugu i nema više dolaska u Sarajevo. Mi smo minirali i auto-put. Sve ćemo učiniti da više neprijatelj iz pravca Zenice u Sarajevo neće doći, a i odozgo ko pođe biće gotov.”[4] 0190-8530. Treba razoriti sarajevsku bolnicu “… poznavajući ko nam je neprijatelj, u kojoj mjeri
je on perfidan, i u kojoj mjeri mu se ne može vjerovati sve dotle
dok se on fizički, vojnički ne uništi i ne slomije, što
podrazumijeva, naravno i eliminisanje i likvidaciju njegovih ključnih
ljudi. Ja se odmah opredjeljujem za ovu prvu opciju, ratnu opciju …”
B/H/S ERN 0084-7729. “Ja kao nesrećni ratni minister zdravlja
znam da mi je ovog trenutka, i nama svima, ja gledam na vojsku i na nas
civile kao na jedno, izručeno 150 ljudi iz vojne bolnice koji su
sa sobom uspjeli izvući gaće i odijela i ni jednog instrumenta.
… Ali, oni koji budu planirali operaciju Sarajeva, oslobađanja
Sarajeva ili uništenja žive neprijateljske sile u Sarajevu,
moraju da planiraju šta će sa zdravstvenim objektima. I odmah
da vam kažem, ako će Vojna bolnica pasti u ruke neprijatelju,
onda sam ja za to da se Koševska bolnica uništi i da neprijatelj
nema gdje da se liječi.”[5]
0190-8531 – 0190-8533. Uprkos muslimanskoj većini, Srbi zauzeli Bosanska
Krupu za dva dana “Moram da vam kažem, da podsjetim, prisutne, u srpskoj opštini Bosanska Krupa ima samo 24% Srba, nas ima 14.500 a Muslimana ima 47.000. Što nam predsjednik kaže, nama nije bilo do rata u srpskoj opštini Bosanska Krupa, ali smo na to bili prisiljeni. Nije se više moglo živjeti u srpskoj opštini Bosanska Krupa od drskosti, od vojnog egzercira, od niza stvari, od preuzimanja nasilno svih firmi sa oružjem u ruci, od toga da je sve i jedan Srbin ostao bez posla u opštini Bos. Krupa, od toga da ni jedan professor Srbin nije htio potpisati lojalnosti, pa ni jedan Srbin u opštini Bos. Krupa. Zbog toga smo morali gospodo da zaratimo. Mi smo se godinu i po dana spremali za rat u srpskoj opštini Bos. Krupa jer smo znali da će do tog rata doći i da do njega mora doći. Moram sad sa pravom postaviti pitanje kako se moglo desiti da se u roku dva dana operacija zauzmu dvije trećine grada. Mi smo došli, fala Bogu, do naše granice, jer smo je tako i mi zamislili i nacrtali i vi dobro znate, narodni poslanici, da smo rekli mi da je naša granica desna obala rijeke Une i da mora biti desna obala rijeke Une granica…”[6] 0190-8534. Potpuno čišćenje svih koji nisu Srbi
bilo bi genocid “Ljudi i narodi nisu piljci niti ključevi u džepu pa ćemo premjestiti tamo amo. … Rat ne možemo voditi ni na svakom frontu niti protiv naroda, ja bih ovdje predložio da mi usvojimo takvu pamet da mi nećemo u rat, a ako budemo napadnuti mi ćemo se braniti i mi nećemo rat protiv Muslimana kao naroda, niti protiv Hrvata kao naroda, već protiv onih koji su taj narod poveli i nahuškali na nas.” B/H/S ERN 0084-7742. “Prema toma mi ne možemo očistiti niti možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi i ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid.”[7] 0091-3539 i 0091-3541. Za nestašice u Sarajevu treba kriviti Muslimane "I mi trebamo još ovog momenta u prsten staviti aždajinu glavu Sarajevo i iz njega može da ima izlaza samo onaj koga ćemo mi pustiti, a ne svaki od nas već onaj ko je glavni, ko komanduje. Mi ne smijemo kazati, mi ćemo uništiti Sarajevo, ne mi nećemo, mi hoćemo da sačuvamo Sarajevo, nama Sarajevo treba. Mi nećemo kazati da ćemo srušiti dalekovod ili vodu isključiti, ne jer to Ameriku diže na noge, ali gospodo, mi vas molimo sve u redu, e, jednog dana nema vode u cijelom Sarajevu. ... Prema toma mi moramo mudro saopštiti svijetu, gađali su oni, pogodili dalekovod i nestalo struje, gađali vodovod, nestalo struje tu i tu, vršimo napore i popravljamo, to je ta diplomatija."[8] 0190-8552. Prvi strateški cilj je najvažniji “Samo ja bih htio jedno objašnjenje, pošto sam i ja učestvovao u donošenju tih ciljeva. Mi se moramo opredjeliti u jednom. Prvi cilj je najvažniji i on je za ove ostale ciljeve, svi ostali ciljevi su podtačke prvog. Jesmo li se opredjelili, da se konačno razgraničimo sa druge dvije nacionalne zajednice. Mi ćemo se razdvojiti sa njima, ako se Bosna i Hercegovina pocijepa na troje. … Kad smo govorili da gdje su Srbi, to je srpska teritorija, to je mobilizacija cijelog srpskog naroda, mi ćemo organizovano, korektno našem narodu dati krov nad glavom. Preseliti ga ako treba, nećemo dovesti u genocidan položaj.”[9] 0190-8559 – 0190-8560. 17. sednica Skupštine Sažetak U vreme ove sednice, VRS je osvojila oko 70% BiH, što obuhvata gotovo svu teritoriju na kojoj su Srbi predstavljali relativnu većinu pre rata. Stranačke vođe sada predlažu pregovore o miru i izvesnu trgovinu teritorijama. Oni od Skupštine traže uputstva i ovlašćenja za pregovarački tim koji kreće u London na mirovne razgovore pod pokroviteljstvom Evropske zajednice. Međutim, nije ostvareno svih šest strateških ciljeva. Rukovodstvo nailazi na otpor poslanika koji nastupaju sa nekoliko zahteva: širi koridor u Posavini, dovršetak osvajanja u istočnoj Bosni, oslobađanje Cazinske krajine (područje Bihaća) i rešenje situacije u Sarajevu. Neki poslanici predlažu smanjenje ili ukidanje kriznih štabova, koje vide kao prelazna tela, kao i uspostavljanje predstavničke vlade. Nekolicina delegata govori o potrebi da se Srbi “oslobode” iz gradova koji nisu pod srpskom kontrolom. Za te Srbe se kaže da su taoci. Odlomci Zahvaljujući JNA i TO ostvarili smo naše
ratne ciljeve “Srpski narod je nakon povlačenja jugoslovenskih oficira i ogromnog broja koji su napustili ovaj prostor, a nisu smjeli napustiti niti je trebalo, da tako postavimo upitnik i mogućnosti da oni to napuste, pribrala se sa oficirskim kadrom koji je ostao i koji je po našem mišljenju veoma zaslužan za potpun vojni trijumf srpske vojske i srpskog naroda u BiH. Našeg naroda jeste puno stradalo, stradali su uglavnom nejaki i starci koji nisu mogli da pobjegnu od ustaškog noža ali u osnovi cjelina srpskog naroda je spasena zahvaljujući ispočetka nešto jugoslovenskoj vojsci ali više TO a kasnije zahvaljujući vojsci Srpske Republike Bosne i Hercegovine da većina srpskog naroda nije prošla onako kako je to planirao naš neprijatelj.”[10] “Mi danas kontrolišemo cijelu svoju teritoriju, možda kontrolišemo i ponešto teritorije koja bi pripala ili koja će pripasti ako pogodbi bude pripasti drugim nacionalnim zajednicama, ali se tokom rata iz razloga bezbjednosti te teritorije ne mogu ustupati, one se mogu ustupiti jedino nakon garantovanog mira i garantovanih granica od strane međunarodne zajednice.”[11] Eliminisali smo muslimanske ekstremiste u Krajini “Što se tiče odnosa sa Muslimanima u vojnom pogledu oni neće nikakve pregovore oni u malom broju mjesta prihvataju miran zajednički život i čekanje političkog rješenja. Tako je u Bijeljini i oko Bijeljine gde Muslimani ne pokazuju želju da se bore protiv Srba i protiv njihove države i gde u osnovi žive mirno i dobro, tako je nakon i u Krajini gde nakon eliminacije ekstremista muslimanski narod je prihvatio da živi sa Srbima, tako je u Sanskom Mostu, Ključu i Prijedoru, gdje je nažalost bilo borbi i te borbe su izazvali muslimanski ekstremisti ali je nakon njihove eliminacije ostatak naroda nije za borbu protiv Srba.”[12] Izolacija Sarajeva pokazuje da Vlada BiH ne funkcioniše “Oko Sarajeva, kao što vam je poznato srpski narod ne dopušta da bude poražen i mi kontrolišemo vojnički gotovo sve naše okruženje oko grada, pri čemu nismo dopustili da se snage centralne Bosne da se spoje sa snagama u Sarajevu, jer bi to bio katastrofalan ishod, niti dopuštamo da se dovoze plaćenici i dobrovoljci kojih ima u Turskoj spremnih i kojih ima u arapskim zemljama koji bi za novac sigurno došli da se bore protiv srpskog naroda. Mi jako dobro znamo kako bi to izgledalo. Zahvaljujući sarajevskom ratištu Vlada i Skupština i svi drugi državni organi A. Izetbegovića ne funkcionišu i pokazalo se da država Bosna i Hercegovina nikada nije funkcionisala i nikada nije uspostavljena izvan Jugoslavije.[13] SAO-i su predstavljali mehanizam da se odupre Izetbegovićevoj
vladi “Naime, pred bojazni da budemo ovladani ili dominirani od strane Izetbegovićeve vlade mi smo izradili neke političke, a manje državne mehanizme otpora zloupotrebi centra, tako da smo sada kada imamo svoju državu te mehanizme naslijedili. Sada nam se vraćaju kao negativni eho. Odmah ćemo svi znati da se radi o jednoj urođenoj srpskoj tendenciji autonomaštva, tendenciji stvaranja malih kneževina i malih knezova, iza kojih uvijek stoji privatni interes, a nikad interes naroda.[14] Spoljne sile će popustiti pred srpskom odlučnošću “Naravno protiv sebe imamo velike sile. Ali još uvijek te sile će se prilagođavati sili srpskog naroda, odnosno njegove težnje da živi u svojoj državi, odnosno u savezu država, odnosno da živi onako kako hoće.[15] Naši vojnici su na granicama, definišući
tako prostor naše države “... naš narod je u potpunosti opredijeljen za borbu odnosno za mir, jer mi nemamo više razloga da se borimo skoro sve smo svoje oslobodili u konačnom razgovoru bismo mogli i da vratimo neke teritorije ako neko selo nije naše i to je pitanje koje se ne može olako definisati ali u osnovi mi možemo da kažemo da mi imamo svoju državu da su na granici ti naši vojnici, da je naš narod potpuno opredijeljen da živi u toj državi i da li će se sa nekim drugima udruživati sa ostalima u Bosni i Hercegovini ili sa nekim drugim što ćete opet vi kao predstavnici naroda odlučiti u tom smislu mi politički stojimo odlično.”[16] Neki krizni štabovi su dobro obavili svoju ulogu,
drugi nisu “Dodao bih prethodnu nedefinisanost nadležnosti i funkcija kriznih štabova koji su u jednom broju opština odigrali značajnu ulogu, a u drugim su se izrodili u značajna ...................... izvorišta razdora postali tromi, brojni i neorganizovani.”[17] Krizni štabovi su u jednom momentu činili
napredak “... mi smo u jednom periodu radili po Uputstvu Vlade, pa smo formirali krizne štabovi koji su mislim u jednom momentu činili napredak, a dalje sami smetnja sebi jer vjerovatno bi ih trebalo prevazići i da se vratimo na redovni skupštinski život, to znači da afirmišemo redovne skupštine i da krizne štabove možemo zanemariti. Ali sa povjerenicima mi smo ih shvatili da su oni za nas bili nepovjerenje prema izabranim predstavnicima naroda, barem se tako pokazalo, a u pojedinim rješenjima bili su paravlast. Nisam vidio potrebu da se za Krajinu takvo rješenje predloži, mi smatramo da to rješenje Vlade treba primijeniti tamo gdje nije funkcionisala vlast, gdje se Vlada morala oslanjati na povjerenike, ali ako funkcioniše Skupština, regionalna, okružna, nema potrebe da tamo dolaze pojedinci.”[18] Sada imamo za taoce čitave gradove i područja “... sada imamo taoce čitave gradove i stanovnike čitavog područja Zenice, Sarajeva, pa i nekih drugih.” [19] Biće teško odreći se osvojene teritorije “65% srpske teritorije po katastru pripada našem narodu, a 70% je osvojene, što je samo 5% u korist, u odnosu na prethodnu cifru, ako pođemo od toga da neprijatelj dobije onoliko koliko mu mi poklonimo ko bi onda imao smjelosti da objasni našim ljudima da napuste ono što već imaju, što mu predstavlja kompenzaciju za prostor koji mi je razoren, popaljen ili sa koga je otjeran.”[20] Moramo stvoriti uslove za prisilne emigracije “Nažalost, sve manje možemo računati na Srbiju koja je već iscrpljena prijemom naših izbjeglica i ranjenika, a i sama je u teškoj situaciji i u blokadi. (Ovo je referenca na sankcije UN-a – rdj.) Pa zato moramo stvoriti uslove za unutrašnje vojne i prisilne emigracije, a to ne možemo bez teritorije. Mi moramo inostranstvu davati do znanja da treba i sami da se prisjete da se osvojeno teško napušta. I posljednje što dolazi u obzir je kompromis na račun osvojenih teritorija.”[21] Koridor u Posavini je tanak, moramo osvojiti više “Taj koridor je tanak, pupčana vrpca u Doboju, Orašje
nije zauzeto, čitava okolica Brčkog nije zauzeta, mi na vojnom
planu ima da radimo još ohoo.”[22] Ja sam za viteško ratovanje, a ne za genocid “Dozvolimo da vojnički radimo sa vojnicima, a ne da ubijamo žene i djecu, zato što nose dimije, ili ne znam šta, ja sam ti rekao u razgovoru s sa jednim pukovnikom da li su oni to shvatili i kako su shvatili, ali ja sam za viteško ratovanje, a ne za genocid.”[23] Granice treba utvrditi samo ratom “Konkretno ja tražim od nas da ne raspravljamo uopšte o granicama našim, da ne raspravljamo uopšte o lokaciji i mjestu gdje će biti Vlada dok se ne završi rat, to su dva moja prijedloga da o tome ne raspravljamo nikako. Ratni naš cilj je da vojnički vidimo ko je jači u Bosni, ali na bojnom polju, jer se bojno polje i radi danas. Motiv naš je srpska država. Srpske zemlje. To je moj cilj i moje traženje od ove Skupštine, da ne raspravljamo o granicama ...”[24] Srbi iz Sarajeva proterali Muslimane sa njihove zemlje “Kad su Srbi u Sarajevu digli ustanak i kad su uzeli određene teritorije pod svoju kontrolu, o tome momentu nije bilo Vlade ili se bar nije znalo gdje je. Čak štaviše, u prvim danima nismo znali da li je i gospodin Karadžić živ. Kada smo saznali da je živ i kad je sišao među nas na Ilidžu i dao nam određena ohrabrenja Srbi su u Sarajevu na tim prostorima zadržali određenu teritoriju pod kontrolom, a po nekim dijelovima i proširili svoje teritorije i potjerali Muslimane sa teritorije gdje su oni praktično u većini.”[25] Nismo ni pola svojih teritorija osvojili (U ovoj rečenici Kuprešanin greškom pripisuje Plavšićki izjavu koju je dao Karadžić.) “Gospođa Biljana Plavšić je rekla da smo mi uglavnom osvojili svoje teritorije, ja mislim da nismo ni pola svojih teritorija osvojili.”[26] Treba ukinuti krizne štabove; Podrinje je od
suštinske važnosti “Tražim da skupština odavde naredi da se ukinu svi krizni štabovi koji postoje i ratna predsjedništva, tamo gdje može da funkcioniše civilna vlast, mora da funkcioniše od sutra i vojna komanda radi ono što je njen zadatak, tamo gdje ne može da se formira civilna vlast uvodi se vojna uprava i to sutra, ako to ne napravimo džaba mi sjedimo ovdje, ja vas uvjeravam, dalje kad krenemo gore do Višegrada, Rogatice, molim vas krenite u Srebrenicu, srebrenički dio, bratunački dio, gore opštine, pa onda gore uz poznati Žep, Rogaticu i idemo dalje do Goražda, praktično šta mi imamo na Drini i Podrinju, vrlo malo, a Drina i Podrinje ako ne bude naše onda mi nemamo šanse, i da nam niko ne brani sutra da mi budemo u jednoj državi, a što nam je mislim krajnji cilj, sa ostalim srpskim narodom.”[27] Vreme je za ujedinjenje sa RSK “... mi smo obavezni da sav srpski prostor, a sad prvenstveno Srpsku Krajinu i Srpsku Republiku Bosnu i Hercegovinu potpuno prožmemo, politički, pravno i bilo kako i sve ono što je moguće u ovom momentu međunarodnih odnosa da ne bi pokvarili ono što sad imamo u Srpskoj Krajini, to je oni koji nam pomažu da štite granice tako da nazovem, ali da to sve objedinimo, od pravnog političkog, od kulturnog, prosvjetnog i bilo kakvog drugog odnosa.”[28] Izlaz na more je prirodno pravo Srpske Republike “... negdje imaju nedefinisane teritorije, vezano za to pitanje
trebalo bi da donesemo zaključak, a to je pošto je aktuelno
pitanje more da mi javno iznesemo svoj šesti strateški cilj
da Srpska Republika BiH polaže pravo i osporava dio teritorije, znači
uz more, kao prirodno pravo izlaska ove Republike na more, time bi ovaj
problem čini mi se najadekvatnije riješili ...”[29] Muslimani imaju visok natalitet. Sukob je podjaren
da bi oni nestali “Šta ćemo mi raditi ako dobijemo državu u kojoj smo manjina. Šta ćemo raditi ako zbog jednog potoka ili jedne, jednog brda golog izginemo i opet dobijemo neprijatelja u svoju državu na taj način. ... Evropa ne želi i ne smije da dozvoli islamsku državu ovde, to je naš veliki problem, to je naš najveći problem. Oni žele nas i Hrvate da zadrže u jednoj unitarnoj Bosni da mi kontrolišemo Muslimane a mi Muslimane kontrolisati ne možemo u toj unitarnoj državi. Mi dobro znamo gdje dođe fundamentalizam da se tu više živjeti ne može, nema tolerancije, oni se natalitetom učetvorostručuju, a mi Srbi nismo tome dorasli, ne da samo mi Srbi nismo tome dorasli, čak ni Hrišćani u Libanu nisu dorasli tim orijentalnim mentalitetima koje daje Islam. ... Ni Srbi ni Hrvati zajedno natalitetom ne mogu da kontrolišu prodor Islama u Evropu, jer za 5-6 godina bi u unitarnoj Bosni Muslimana bilo preko 51%. ... Ako oni dakle neće nikakvu islamsku državu na Balkanu, onda je još manje vjerovatno da hoće čistu islamsku državu, dakle islamski kanton, muslimanski kanton na području Bosne. ... da je ovaj sukob podjaren da bi nestali Muslimani.”[30] 18. sednica Odlomci Srbi koji su ostali na nesrpskim teritorijama smatraju
se zatočenicima “Jedna je bila inicijativa da mi pokrenemo zahtjev Skupštine da se hitno sve međunarodne institucije, a pogotovo novinari ako su posjetili naše logore, da zahtijevamo da posjete i logore u koje su zatočeni Srbi i da se zahtijeva da se izvrši zamjena zarobljenika, takva jedna Deklaracija bi bila dobra i bila bi zaštita naših zarobljenika, ako se sjećate prošli put kada smo bili u Sarajevu da smo tada rekli i zauzeli stav i zadatak je bio ovog pregovaračkog tima da predloži i da zahtijeva da se stavi kao pitanje na Konferenciju u Londonu, to je pitanje zatočenika, u stvari naših ljudi koji su u tim etničkim prostorima muslimanskim. I mi smo stavili i to je usvojeno da se mora hitno prići formiranju koordinacionog tijela od tri predstavnika od sve tri strane da bi se omogućilo svakom čovjeku koji je u jednom zatvorenom gradu da bi mogli izaći na slobodnu teritoriju na koju hoće. Pa bih ja zamolio Komisiju da pripremi takav jedan zahtjev ili da ovde ovlastimo jednu komisiju koja bi takav zahtjev uputila međunarodnim komisijama za oslobađanje zarobljenika i za zamjenu zarobljenika.”[31] Srpska Republika je privremena država do ujedinjenja
svih srpskih zemalja “Mislim da ne treba govoriti o opredjeljenju da li mi svi želimo da živimo u jednoj državi. ... Ja lično smatram da je Srpska Republika BiH privremena država sve do onog momenta dok ne budemo u situaciji da se sve srpske zemlje ujedine. Ako imaju pravo Nijemci i drugi, zašto to ne bi imali i Srbi. ... Mi možemo sa jednom državom, kao što je Savezna Republika Jugoslavija, da uspostavimo najčvršće veze onoliko koliko je moguće njima da to uradimo. ... Nije ovo samo dogovor samo između nas, nego je dogovor i između nas i Srbije, i između nas i Krajine itd.”[32] 22. sednica Sažetak Ova sednica tiče se uglavnom unutrašnjih pitanja: zahtev da premijer Đerić i Vlada podnesu ostavke kako bi se stvorile mogućnosti za restrukturiranje vlade, finansiranje sanitetskih službi vojske i razna imenovanja. Nikola Koljević podnosi izveštaj o stanju međunarodnih pregovora.
Odlomci Problemi finansiranja vojske počeli su u jesen
1991. godine (Ovo je negde na početku rasprave o raspoloživim sredstvima za sanitetske službe vojske.) “Ovi problemi nisu nastali od juče i ovo je pomalo sramno da se tek sada raspravljaju, ovi problem datiraju od oktobra, od septembra mjeseca 1991. godine, kada su prvi vojnici počeli da izlaze na teritorije, uglavnom sada koje drže Srbi, kao tada mobilisani vojni obveznici na terenu, kad su počeli oblačiti vojnu opremu.”[33] Poverenici imaju zadatak da formiraju organe srpske
države “Negdje oko krajem maja ili početkom juna, odlukom našeg Ratnog Predsjedništva formirana su ratna povjereništva za pojedine rejone i imenovani uglavnom poslanici koji su obavljali tu dužnost. ... Povjerenici ne suprotstavljaju se lokalnoj vlasti, oni su vlast ne samo da moraju da podržavaju nego i aktiviraju tamo gdje ona nije bila ili formirana, naročito u onim opštinama gdje mi nismo prije toga imali svoju srpsku vlast, nego smo je formirali naknadno. Povjerenici znači podstiču rad izvršnih organa i skupštine opštine, a onde gdje je nema i formiraju te opštine. ... Odluka nije izričita, prema tome ne kaže se da je obavezno u svakoj opštini u Republici Srpskoj formirati povjereništva, nego onde gdje se za to ukaže potreba. Povjerenik takođe ima obavezu da koordinira vojnu komandu koliko je to naravno moguće i civilnu vlast opet u onim uslovima gdje tog povjerenje nema. ... Povjerenik koordinira i uspostavlja kontakte i sa crkvenim vlastima onde gdje to ima kao i naročito u eliminisanju nesklada između ponašanja civilne vlasti prema crkvi, kao što ima u nekim dijelovima Hercegovine.”[34] Iza humanitarne misije UN-a kriju se njihovi stvarni
interesi “... su oni na humanitarni aspekt išli od početka sve kad uzmete ne samo opsadu Sarajeva, etničko čišćenje, humanitarnu pomoć, sve su to humanitarne stvari iza koje se kriju određeni politički interesi.”[35] General McKenzie je bio prijatelj Srba, pomenuo je
suverenost “General Mekenzi je osvedočeni neutralni svedok događaja u BiH, da ne kažem da je srpski prijatelj. On je srpski prijatelj bio utoliko ukoliko je bio neutralan. To je bio čovjek koji je bio od snage UNPROFOR-a dosada najviše nama pomagao svojom neutralnošću, ja ne mislim da je on bio na našoj strani, mislim da je svojom neutralnošću pomogao, i uostalom, koliko nam je pomogao vidi se po tome da je smenjen. On je lično zamolio i rekao u tom obrazloženju koje je trebalo biti dostupno i ovoj Skupštini ... da nikada suverenost Republike Srpske neće biti ugrožena prisustvom Kanadskog bataljona. On je prvi čovek koji je pomenuo suverenost od međunarodnih faktora, naše republike, niko do sada nije pomenuo ni tu suverenost niti nas je imenovao.”[36] Nismo pitali unapred šta treba da uradimo u Prijedoru “Nismo pitali ni vas, ni gospodina Karadžića, ni gospodina Krajišnika šta smo trebali da uradimo u Prijedoru, jedina zelena opština u Bosanskoj Krajini bio je Prijedor, da smo slušali vas mi bi danas bili zeleni, mi bi i danas bili Krupa, a Prijedor ne bi bio Prijedor. Mi smo njih sredili i spakovali tvrdim pakovanjem tamo gdje im je mjesto.”[37] 23. sednica Sažetak Poslanici gotovo jednoglasno biraju Radovana Karadžića za predsednika, a Biljanu Plavšić i Nikolu Koljevića za potpredsednike. Usvajaju deklaraciju koju je predložio Karadžić, kojom se proglašava kraj rata kako bi se stekla prednost u sferi odnosa sa javnošću. Takođe usvajaju i odluke kojima se utvrđuju državni praznici, osuđuje Milan Panić (protivkandidat Miloševiću u izborima za predsednika Srbije), i odbacuje zahtev UNPROFOR-a da se Kanadski bataljon stacionira u Banjaluci. Izglasavaju da se 1993. godina proglasi “Godinom istaknutih Srba”, što je skupni naziv do kojeg se došlo nakon što su pojedini poslanici predložili da se 1993. proglasi “godinom Nikole Tesle” i “godinom Jovana Dučića”.
Odlomci Treba da apelujemo na Srbe, a ne na građane Srbije
i Crne Gore (Poslanici razmatraju apel građanima Srbije i Crne Gore da ne glasaju za Milana Panića, Miloševićevog protivkandidata na izborima za predsednika Srbije.) “/Treba uputiti predlog/ ne, gospodo, građanima, nego Srbima Srbije i Crne Gore, srpskom narodu. Građani Srbije su i veliki broj Muslimana koji se našao tamo i uhljebio, a bore se protiv nas, i veliki broj Šiptara koji se bore protiv nas, i veliki broj Mađara za koje nas i nije briga. Mi trebamo da uputimo proglas srpskom narodu Srbije i Crne Gore ...”[38] Dukićev stav odnosi prevagu. Konačna rezolucija glasi: “Apelujemo na svoje sunarodnike iz Srbije i Crne Gore...”[39] Oskudno naoružani Muslimani su u okruženju
u Cerskoj i Srebrenici (Pokazujući kako on od ljudi uvek traži da se stave na mesto svojih protivnika, Mladić kaže:) “Kako bi bilo njemu da je u okruženju kao što je muslimanski narod i njegova oružana snaga, ako se tako može nazvati, u Cerskoj, u Srebrenici, pa čeka kad će mu onaj transportom doneti 500-800 metaka.”[40] Mladić pominje sastanak na vrhu Savezne Republike
Jugoslavije “Mi moramo shvatiti, ja mislim da smo to mi na ovom zadnjem sastanku, na kome smo prisustvovali Predsjednik Karadžić, Krajišnik, i prof. Koljević, ministar Subotić i ja, jasno stavili do znanja i vojnom i političkom vrhu Savezne Republike Jugoslavije da nas nema ko Kineza i da se mi ne možemo deliti ovako ili onako.”[41] Brđanin zagovara da se preispita lojalnost zaposlenih (Brđanin iznosi predlog od 13 tačaka, koji se usvaja većinom glasova, ali je nejasno da li se on usvaja kao izveštaj ili kao rezolucija.) Tačka 8 glasi: “Da se preispita struktura zaposlenih u svim radnim organizacijama i državnim ustanovama, a naročito onih koji su protiv srpskog naroda i Srpske Republike.”[42] 24. sednica Sažetak Vance-Owenov mirovni plan (u daljem tekstu: Mirovni plan) pušten je u javnost pet dana pre ove sednice. Na sastanku Kluba poslanika koji je održan pre sednice iza zatvorenih vrata, Karadžić objašnjava da mnogi elementi tog plana ne pogoduju srpskim ciljevima, ali predlaže da se Muslimani prisile da mu se suprostave, tako da mirovna konferencija ne propadne zbog Srba. On je pre za to da se Mirovni plan “preformuliše”, nego da se u potpunosti odbaci. Na otvorenoj skupštinskoj sednici koja je potom održana, Karadžić i Mladić generalno prihvataju proces, ali smatraju da su mnoge konkretne odredbe nezadovoljavajuće. Razni poslanici oštrije izražavaju svoje generalno neslaganje. Skupština usvaja izjavu od sedam tačaka u kojoj ponavlja srpski stav, nazivajući Mirovni plan početnom tačkom za dalje razgovore. Odlomci Strateške ciljeve ne treba menjati Ja ne tražim, niti bih preporučio da Skupština mijenja strateške ciljeve. ... Ja mislim da mi ukoliko budemo taktički mudri, ne mijenjamo strateški cilj ....[43] Mi smo njima samo malo manje nego što su oni
nama “Jer mi, vjerujte, ne možemo više živjeti zajedno. Ja ne znam koji to bili uslovi sada bili da mi živimo zajedno, ja moram biti iskren oni su nama mnogo zla nanijeli, i ni mi njima nismo ovoga puta mnogo manje.”[44] Skupština pozdravlja ubistvo potpredsednika Vlade
BiH Turajlića (Ovaj odlomak se odnosi na ubistvo Hakije Turajlića, potpredsednika bosanske vlade, od strane jednog vojnika, Srbina iz Bosne. Turajlić je ubijen dok se vozio francuskim oklopnim transporterom. Mladić izveštava skupštinu o delegaciji turske vlade koja je u Sarajevo stigla pod zaštitom UNPROFOR-a.) “Iz Sarajeva u vozilu UNPROFOR-a u kojima je bio pukovnik Sartr, Francuz, bio je i potpredsjednik Turajlić Hakija, te krnje Vlade Bosne i Hercegovine, naši su to vozilo zaustavili i pretresli, jedan od naših vojnika je sa šest metaka ubio tog Turajlića. (Aplauz.) Molim vas da ne razvijamo tako klimu prema UNROFOR-u, ima i onih koji dobro rade, mi ćemo uložiti oštar protest, ja sam naredio već da napišu protest do Nambijara i ja sam to njima rekao prošli put, UNPROFOR niti Ujedinjenje nacije nisu servis, ni logistika Alije Izetbegovića, niti Franje Tuđmana, niti naš, ali ipak moramo voditi računa, moramo biti mnogo, mnogo trezne glave, ja vas molim nemojmo da nas neki pojedinac povuče u nesreću.”[45] Skupština je zauzela stav da su Muslimani verska
skupina turske orijentacije “Skupština je zauzela stav da su Muslimani komunistička tvorevina i da predstavljaju vjersku skupinu turske orijentacije. ... Oni su nevjernici, narod koji nije narod, odnosno narod koji hoće da bude narod i nema nikakve argumente za naciju.”[46] 26. sednica Sažetak Ovoj sednici prisustvovali su mnogi gosti, među kojima Vitalij Čurkin,
zamenik ministra spoljnih poslova Rusije, i Tomislav Karađorđević,
pretendent na nepostojeći srpski presto. Poslanici iznose razne argumente
protiv Mirovnog plana: nacionalnim pravima, filozofskim načelima,
ekonomskom infrastrukturom, istorijskim presedanima i savremenim poređenjima.
Donja dva odlomka tipičan su primer širokog dijapazona primedbi
na Mirovni plan. Neki poslanici prkose pretnjama i pritiscima UN-a i velikih
sila, dok drugi imaju pomirljiviji stav prema takvom tretmanu, kao datosti
međunarodnog političkog života. Odlomci Vance-Owenov plan je na štetu Srba “Predložene granice Vens-Owenovih provincija ucrtane su sa očiglednom namjerom da zauvijek razbiju srpski etnički prostor, da se otimanjem prirodnog bogatstva i privatnog posjeda srpski narod trajno osiromaši. Po tom predlogu više od polovine Srba ostalo bi u muslimanskim i hrvatskim provincijama kao nacionalna manjina, bez neposredne veze Srbije sa srpskim krajinama, bez izlaza na more, bez rudnika i energetskih izvora, bez polja i saobraćajnica, bez crkava i manastira u srpskim provincijama nema života u budućnosti.”[47] Vance-Owenovim planom Srbi bi bili prisiljeni da prihvate
katoličanstvo ili islam “... hoćemo li mi da potpisujemo da nam 200 hiljada vojnika
dođe sa našim potpisom da nam okupira našu zemlju, a da
ne govorim o 45% srpskog stanovništva u drugim provincijama koje
treba da se iseljavaju ili da prime katoličanstvo ili da pređu
na islam.”[48] VRS nije činila nedela “Ako su eventualno napravili kod nas neko nedjelo, i ne možemo da se zakunemo da nema nedjela. Mi smo čuli ukupno za 18 silovanja. Nismo provjerili sva ta silovanja, mi ćemo to provjeriti, nema niko pravo da siluje, 18 ne 18.000 nego 18. Propaganda je od toga napravila 18.000. Mi treba da sudimo Srbima koji čine nedjela. Mi ne damo ga nikome da ga drugi sudi. Mi smo suveren narod i mi to hoćemo da radimo i time obavezujemo i druge da to rade ako hoće, ako neće neka prave farse kao Tuđman što je sudio pa oslobađao, ali mi se nismo u ovom ratu nikada oslonili na kriminalce, naši komandanti su ugledni oficiri, ako nisu oficiri onda su ljudi iz naroda, oni koji nisu školovani oficiri, i kada se to zna, jasno je da naša vojska nije nikada napravila nedjelo, odnosno vojska nije napravila nedjelo, mogao je pojedinac napraviti nedjelo, mada iz vojske sumnjam...”[49] 27. sednica Sažetak Dva poslanika priključuju se Skupštini i obojica izjavljuju da su sa prethodnih sednica odsustvovali zato što nisu dobili poziv. Navodeći da je među Srbima još uvek sveže sećanje na Drugi svetski rat, poslanici usvajaju odluku kojom se zahteva da avioni iz Nemačke prekinu letove preko RS. Osuđuju inicijativu članova Skupštine Crne Gore, koji zagovaraju prihvatanje Mirovnog plana. Žale se na nepravednu raspodelu humanitarne pomoći među različitim grupama u Bosni, ali obećavaju neometani prolaz za konvoje preko njihove teritorije. Predsednik Skupštine Krajišnik traži i dobija odobrenje da prihvati jednosoban stan koji mu vlasti u Beogradu nude kako bi tamo mogao da školuje svoje dvoje male dece. (Objašnjava da mu je godinu dana ranije umrla supruga.) U kratkom vremenu predviđenom za pitanja poslanika, Branko Lukić moli premijera da formuliše jedinstvenu politiku kojom bi se ohrabrio odlazak nesrpskog stanovništva iz RS-a. Duško Pejović, poslanik iz Gackog, izveštava da su Muslimani napali njegovu opštinu iz većinske muslimanske opštine Pljevlja u Saveznoj Republici Jugoslaviji. On govori o hapšenju “špijuna i vođa” povezanih s Muslimanima u SRJ i tu akciju hapšenja dovodi u vezu s krijumčarskim prstenom koji snabdeva hranom Goražde, koje se nalazi u okruženju. U tom prstenu su Srbi iz lokalnih sela, kao i Muslimani iz SRJ. Traži da se Goražde oslobodi što pre. Odlomci Treba usvojiti doslednu politiku kojom će se
pospešiti iseljavanje nesrpskog stanovništva iz RS “Zapazio se jedan, po meni krupan politički problem, problem iseljavanja nesrpskog stanovništva. Nikakvi jedinstveni kriteriji na području Republike Srpske ne postoje, niti kakvi zakonski akti. Došlo je do strašnog haosa i pristupa ovom po meni krupnom političkom pitanju. Ja ne znam kako vi mislite. Moje je mišljenje da ih bude što manje s nama. Treba im omogućiti da idu što prije i poželjeti im sretan put. Međutim, zbog nedostatka zakonske regulative dobija se utisak da im onemogućavamo da se isele. Skupština opštine Banja Luka je, mislim, najbolje učinila. Tri dokumenta su potrebna da se isele nesrpski stanovnici sa područja Banjaluke. Ministarstvo NO (narodna odbrana) je donijelo 14 zakonskih akata za iseljavanje. Čak u toj zakonskoj obavezi traži se i plaćanje PTT usluga, a da onda napusti područje RS. Na drugoj strani, neke vojne komande isto tako propisuju svoje kriterije, a neke opštine srpske naplaćuju mostarinu, u Bos. Gradiškoj naplaćuju 100 maraka po glavi Muslimana što pređe most. To se zove mostarina. Gospodo, kamo sreće da RS ima kapitala pa da im mi platimo da oni odu.”[50] /kao u verziji na engleskom:/ Goražde treba osloboditi
da nas ne bi poklali “Po mom mišljenju, sporne teritorije su one srpske teritorije koje još nisu oslobođene. To su za nas te, kao što je Goražde. Ako ne oslobodimo taj grad, u kome ima zatočenih Srba, a bojim se da ne budemo i svi oko te opštine zatočeni, a sve što smo uradili, bojim se da će to sve biti polovično. Jedna oaza je to koja se mora što prije raščistiti, prekinuti svaku vezu Sarajeva sa istokom. Ako ona ostane, ona će nas napadati, proširivati i nas u okolini poklapati.”[51]
30. sednica Skupštine Sažetak: Predsednici Jugoslavije, Srbije, Crne Gore i Grčke prisustvovali su ovoj sednici kako bi uzaludno pokušali da uvede skupštinu da prihvati Vance-Owenov mirovni plan. Razni govornici dali su različita objašnjenja zašto ga treba odobriti. Odlomak Mirovni plan je put do ostvarenja krajnjeg srpskog
cilja “Otvorilo se čak i pitanje, što ja smatram zaista neprihvatljivim, da li se odustaje od cilja? Ja ću da vam kažem: ne! Ne odustaje se od cilja. Nije pitanje, dakle, ako gledamo taj plan. Da li plan predstavlja postignuti cilj? Naravno da ne predstavlja. Već je pitanje da li predstavlja put ka konačnom cilju? U mnogo čemu je postignut, ali ne do kraja. Ali da predstavlja put ka konačnom cilju - naravno da predstavlja. Ali se treba pomučiti malo više glavom, malo više pameću, a malo manje krvi proliti. “Pošto ste skupština, znate da smo napravili jedinstven platni promet, da idemo na jedinstven novac, da idemo na sve moguće veze i transakcije između ekonomije, da idemo u jedno stabilizovanje jednog celovitog jedinstvenog privrednog područja gdje će te tu srpske zemlje biti u ekonomskom i kulturnom i u obrazovnom i u svakom drugom pogledu… Na kraju da vam kažem, nemojte nama govoriti da se osećate napuštenim. Nama koji smo za sve ovo vreme brinuli sve vaše brige. I to ne brinuli, mentalno samo, nego rešavali i pomagali svim svojim snagama i svim svojim mogućnostima po cenu ogromnog lišavanja 10-milionske Srbije i dalje ćemo vas pomagati, što nije sporno.”[52] 31. sednica Skupštine Sažetak Ova “posebna sednica” sazvana je da bi se dodalo drugo pitanje za referendum koji treba da se održi 15–16. maja 1993. Osim što će se izjašnjavati o tome odobravaju li Vance-Owenov mirovni plan, glasači će se na referendumu izjašnjavati i o tome da li su za nezavisnu RS, slobodnu da stupi u ravnopravne odnose sa drugim narodima i državama. Ta formulacija je usvojena na kraju sednice. A debata koja je prethodila pruža poslanicima još jednu priliku da izraze neslaganje s Mirovnim planom. Dva dana pred sednicu, 7. maja 1993, džamija Ferhadija u Banjoj Luci srušena je do temelja i taj događaj nagnao je Radoslava Brđanina da dâ svoj komentar (vidi donji odlomak).
Odlomci Srbi treba da prestanu sa žalopojkama zbog rušenja
džamije u Banjaluci “Još nešto, nemojte bude veći katolici od pape. Ja predlažem da se zabrani satanizovanje Srba od Srba. Molim vas glavna je tema u Banja Luci 24 sata o džamiji, ja ne kažem da ih treba hvaliti što su srušene, ali nemojte toliko plakati, barem na našim sredstvima informisanja. Ja ću svima oni koji kukaju, uvećati razglednicu u boji i neka je nose sa sobom.”[53] Karadžić objasnio Miloševiću zašto
je protiv Mirovnog plana “Vens Owenov plan ne valja. Milošević me pitao zašto si rekao da je Vens-Owenov plan katastrofalan. Zato što je katastrofalan. Suština je u tome da 50% stanovništva ostaje kod Muslimana i Hrvata, a 50% živi u Nagornom Karabahu. Po enklavama iz kojih ne može da izađe ko će putovati od Romanije do Zvornika, Zvornik će biti turski.”[54] Na čijoj strani će se boriti vojska koju
plaća Milošević? “Ove koje plaća Milošević treba da se vidi da li će se oni boriti na našoj strani ili neće. Dobar dio oficira primi platu tamo. Ovo stanje, ako glasamo ne. Ako Srbija zatvori puteve i ako budemo morali nabavljati i ostale namirnice, brašno i ulje. To ćemo, gospodo, moći samo preko bogatih Srba. Ima Srba koji će dati hiljade i hiljada maraka za te stvari u to sam siguran.”[55] 32. sednica Skupštine Sažetak Izborna komisija potvrđuje rezultate referenduma od 15-16. maja 1993, prema kojima je 96% glasača odbilo Mirovni plan. Na drugo pitanje na glasačkom listiću - da li su za nezavisnu RS, slobodnu da uđe u savez sa drugim narodima i državama - potvrdno je odgovorilo takođe 96% glasača. Skupština je onda ratifikovala te rezultate. Posle Karadžićevog izlaganja, u kom je on pohvalno govorio o rezultatima izbora i obećao jednaka prava za sve Muslimane i Hrvate u RS, poslanici su odobrili “Deklaraciju o nastavku mirovnog procesa”. Zatim se vodi debata o predlogu za finansiranje zdravstvenih službi, koji je usvojen. U skladu s prethodnom najavom, Krajišnik drži zatvorenu sednicu na kojoj se raspravlja o “unutrašnjoj politici,” što znači, pre svega, o korupciji, krađi, dezerterstvu i zastrašujućem nedostatku finansijskih sredstava Republike. Odlomci Za Žepu i Srebrenicu imamo precizne dogovore
s UNPROFOR-om “... Srebrenica i Žepa tu smo mi precizan ugovor i ulogu
UNPROFOR-a definisali. Neće nas prevariti. Radi se o tačnoj
demarkaciji linije sukoba i od te linije sukoba pošto su Žepa
i Srebrenica pod zaštitom snaga Ujedinjenih nacija. Tamo je tačno
dogovoreno da bude jedna kanadska četa ojačana, odnosno jedna
četa u Žepi. Oni su tražili neke dodatne snage radi logistike
i u dogovoru i /uz/ odobrenje Predsjednika štaba i vrhovne komande
mi smo to njima dozvolili. Sada je u toku pregovarački proces stavljenje
pod zaštitu užeg dela Sarajeva. Razdvajanje snaga može
biti na liniji gdje su snage sukobljene.”[56] Imamo ministra ekonomije koji iz Beograda vodi politiku "Maloprije je kolega Malidža govorio o privredi, mi imamo potpredsjednika vlade zaduženog za privredu, koji sjedi u Beogradu. … Neko je rekao da imamo i predsjednika Privredne komore, a bišeg (sic: bivšeg?) ministra, koji takođe sjedi u Beogradu. Imate puno ljudi koje sjede u Beogradu. I sad da pomenem ono što je predsjednik rekao… Kad je pominjao MUP, rekao je da ima paralelan MUP, da čak i ima neka paralelna vlast. … On je trebao nama ovdje jasno da kaže, koji su to krugovi, koji su paralelna vlast, i koji su paralelan MUP. Ovaj parlament mora da to zna. Dok nam se to ne kaže, za nas ne postoji ni paralelan MUP, ni paralelna vlast. … A ono što se očigledno vidi jeste to da ne može član vlade koji sjedi u Beogradu da osjeća ovaj narod, ako sjedi u Beogradu. Odveo ženu i djecu u Beograd, namjestio tamo stan i sad iz Beograda vodi politiku za narod srpski u Republici Srpskoj. To ne može."[57] Prihvatili smo gotovo sve oficire iz SFRJ “Ima dosta oficira koji žele da se mješaju u vlast. Prije svega da pomenem pitanje mobilizacije. Često puta lokalni komandanti brigada dođu /kao u originalu:/ da srpskom ljudi koje treba da mobilišu. Takav primjer sam vidio u Višegradu, ... sam tamo bio povjerenik. ... Mi smo iz Savezne Republike Jugoslavije maltene prihvatili sve oficire. A često puta su nama oficiri dolazali isluženi i oni koji se ne mogu puno upotrebiti u ratne operacije i često su takvih uhlebljeni u štabovima, dok operativnih oficira za vođenje jedinice imalo vrlo malo i vrlo malo sposobnih."[58] Mafijaši u Ilijašu zastrašuju ovlašćena
lica i odbijaju mobilizaciju “Kod nas /U Ilijašu/ ima bar jedno 150 mafijaša koje voze golfove neregistrovane, obučeni u uniformama, nose pištolje i najsavremenije oružje i naočale i hodaju i niko im živ ne smije niti ih ko može da angažuje. Pljačkaju, hodaju, ubijaju, švercuju itd. Ja sam pitao komandante brigade i ovako mi kažu, onaj tamo iz vojnog odsjeka pošalje poziv da se on mobiliše, ali ne smije niko da ga mobiliše. To je povezana mafija od Ilidže, Rajlovca, Vogošće pa do Ilijaša, stvarno kojih se, kojih se svi živi od nas bojimo. Neka dođe neka specijalna jedinica da to prekontroliše. Znate koliko to smeta poštenim borcima koji gledaju kako oni to rade.”[59] MUP ima Biro u Beogradu, a srbijanski MUP u Republici
Srpskoj “Bosanska Gradiška je uvela za prelaz preko mosta 100 maraka od svih građana koje odlaze od Republike Srpske i zadržava za sebe. Nadalje gdje je problem duple vlasti. Ministarstvo unutrašnje vlasti je Biro u Beogradu i Ministarstvo unutrašnjih poslova u Republici Srpskoj. Trebamo da utvrdimo da li ovaj Biro u Beogradu treba da postoji po mojoj ocjeni to treba da to bude nekakav ugostiteljski centar sa određenim licima koji mogu voditi protokol za predsjednika države i članove Predsjedništva. Predlažem da se ispita CSB kao međustanica između Republičkog ministarstva unutrašnjih poslova i opštinskog.”[60] TAJFUN je obaveštajni organ koji radi za više
strana “ ... danas prisutno dosta privatnih obavještajnih službi, takođe je u ovoj fazi rata, prošlu godinu, i to je vama poznato, bilo je prisutno nekih službi, a i ljudi, a i danas koje rade mimo zvaničnog kanala MUP-a za potrebe MUP-a Srbije. Jedan od takvih obavještajnih centara je bio i TAJFUN, on je doduše radio za više strana.”[61] Moramo ograničiti paralelnu vlast i paralelan
MUP “Naš će predlog biti i za onaj sastanak koji treba da održimo u užem krugu, da to svedemo na minimum minimuma. Nama treba jedan broj ljudi da sjede i rade u Beogradu, ali ne trebaju čitave firme vlasti i sa takvim ovlaštenjima koje, čak šta više, ni Vlada ove Republike nema. Mislim da to neće ići i da u svakom slučaju treba razriješiti i osloboditi se toga, pogotovo što imamo dovoljno podataka da je tu u pitanju i paralelna vlast, i paralelan MUP, itd.”[62] 33. sednica Sažetak Na dnevnom redu su 42 tačke koje se većinom tiču pitanja unutrašnje uprave u RS. Na početku sednice, poslanici usvajaju rezoluciju kojom proglašavaju nevažećim zaključke Partizanske konferencije u Mrkonjić-Gradu u novembru 1943, što je potez koji, po njihovom shvatanju, poništava sve ono što je potom uređeno ustavom, uključujući i postojanje Republike BiH. Šest nedelja pre ove sednice, 4. juna 1993, Savet bezbednosti UN-a je doneo rezoluciju 836, kojom su utvrđena uputstva za šest “zona sigurnosti.” Potom su UNPROFOR-ovi komandanti na terenu pregovarali i postigli konkretan dogovor o demilitarizaciji istočnih enklava Srebrenice, Žepe i Goražda. Taj dogovor se unekoliko razlikovao od teksta rezolucije i Karadžić daje ocenu te razlike u jednom obraćanju na ovoj sednici. Poslanici u Skupštini debatuju i usvajaju rezoluciju kojom se čini jedan izuzetak njihovoj politici uskraćivanja prava UNPROFOR-u da stacionira trupe na teritoriji RS-a. Tom rezolucijom Karadžić i Glavni štab dobijaju ovlašćenje da dozvole razmeštaj 100 ukrajinskih vojnika u Goraždu. Odlomci RS mora da uspostavi kontrolu nad svojim kancelarijama
u Beogradu (Krajišnik sumira zaključke sa prethodne sednice koji zahtevaju dalje angažovanje.) “Zadužena su ministarstva koje bi poslove i u kom obimu iz njihove nadležnosti trebalo obavljati u SRJ, odnosno u Birou, i da utvrde broj i profil radnika koji bi obavljali te poslove, na osnovu toga izvršiće imenovanje, odnosno prijem radnika. ... utvrdiće se svi poslovi i nadležnosti koji su neophodni za rad ....”[63] VRS nabavlja naoružanje iz SRJ i plaća ga
ratnim plenom “Ministarstvo odbrane trenutno pregovara i finansira ukupnu proizvodnju municije i opreme u Republici, a putem kompenzacionih ugovora sa preduzećima iz SRJ i prodajom roba iz ratnog plijena i robnih rezervi, čine se /Ministarstvo/ napori za obezbjeđivanje i nabavku sredstava za kupovinu municije i vojne opreme u SRJ i inostranstvu ...”[64] Srebrenica i Žepa su deo RS (Ova diskusija odnosi se na Rezoluciju 836 Saveta bezbednosti UN-a, koja je doneta u junu 1993. godine i kojom su ustanovljeno šest “zona sigurnost”, među kojima su Sarajevo, Goražde, Srebrenica i Žepa.) “Ta rezolucija koja je o tome govorila nije bila usklađena sa Ženevskom konvencijom koji govori da se samo mogu štititi nenaoružana, odnosno demilitarizovana područja. Mi imamo na odnosu Goražde i Žepu vrlo dobar odgovor, to je ugovor koji za istoriju ostaje, koji govori o briljantnim pobjedama naše vojske, a i o briljantom ponašanju za pregovaračkim stolom i zaista su to istorijski dokumenti koji su vrlo značajni, međutim oni nisu provedeni u djelo, jer je muslimanska strana prevarila, nije izvršena potpuna demilitarizacija, vrlo malo je oružja predato. Mi smo tražili da se to oružje preda UN, nismo tražili da preda nama, kao pobjednicima iako smo na to imali pravo. Sada nama se postavlja pitanje zašto bismo mi sklapali ikakav ugovor sa Muslimanima, to je teritorija RS, tu muslimanska država nema nikakvih prava niti treba da bude ugovorna strana i naša skupština treba da odluči o izuzetku, jer je naša skupština donijela generalu odluku da se našem području ne raspoređuju snage UN. U razgovorima sa korektnim, pa možda nama naklonjenim oficirima UNPROFOR-a, shvatili smo da bi bilo dobro da u Goražde uđe, po našoj odluci uđe jedna četa Ukrajinaca, čime bi se dokazalo na djelu da ne treba velike snage da štite sigurnosne zone ....”[65] U skladu sa našim strateškim ciljevima,
Drina ne može biti granica “Još oni nama nisu priznali granice Republike Srpske, Goražde je naše, možda ćemo morati praviti neke ustupke u samom dijelu Sarajeva da bi Goražde ostalo naše, jer značaj Drine za Republiku Srpsku i za srpski narod je ogroman i konačno jedan od strateških ciljeva da Drina ne bude granica, to smo donijeli ovdje u ovoj Skupštini.”[66] Ulazak u Srebrenicu bi izazvao katastrofalne posledice (Karadžić tvrdi da bi Skupština trebalo da odobri raspoređivanje jedinica od 100 ukrajinskih pripadnika UNPROFOR-a u Goraždu. Zalaže se za to da Srbi ponekad moraju biti velikodušni pobenici, a ne da uvek odbacuju svaki ustupak.) “Kako se uzme to sa Srebrenicom, ja mislim da to je naš poen, jer da smo ušli u Srebrenicu, ušli bi ljudi čije su porodice pobijene, 1.200 Srba je pobijeno, bilo bi krvi do koljena, a mi bi mogli izgubiti državu za to. Zato ja smatram da je Morillon nas spasio, a ne Muslimane kada je ušao u Srebrenicu. Šta u Srebrenici oni imaju puške, ali te puške nas opravdavaju da i lovimo, oni izađu po 300-350 iz Srebrenice oni izlaze sa puškama i mi se ne možemo prema njima ponašati kao prema civilima, naša ih vojska lovi jer su to neprijateljske snage na našoj teritoriji i konačno Stoltenberg me pitao da li se mi slažemo da oni (UN) evakuišu Srebenicu i da sve odvedu u Tuzlu, kakav su dobitak dobili Muslimani u Srebrenici. Oni su kao u kavezu i tamo su još neki Kanađani koji im tamo prodaju robu...”[67] Moramo podsticati incidente kako bi se pojačao
sukob “Važno je da smo mi izvukli Srbe iz Goražda, mi ne želimo da pucamo po Goraždu nema potrebe da opalimo ni jedan metak po Goraždu. ... Mi smo vojnički već pobijedili, mi moramo politički pobjediti, to znači moramo predviđati šta će se desiti i preduhitriti te dogođaje ili dan ranije sa potezom koji čini neku besmislenu mjeru protiv nas. ... Ugovori koje je Muslimanska strana potpisala su ponižavajući za Muslimane. To je katastrofa, to je za istoriju, to je priznavanje srpske pobjede i UN su to potpisale, Morijon je to potpisao...”[68] Skupština bosanskih Srba nikada nije odobrila
Biro u Beogradu (Ovaj komentar odnosi se na biro u Beogradu, o kome se raspravljalo na prethodnim sednicama.) Kaže da bi taj Biro u Beogradu trebalo ukinuti i da Skupština nikad nije odobrila njegovo uspostavljanje. “Apsolutno sam ovdje kod stava da ga treba ukinuti ako već postoji, za mene on stvarno faktički postoji, ali nikada nismo donijeli odluku da postoji.”[69] 34. sednica Skupštine Sažetak 34. sednica je bila najduža ratna sednica kako po trajanju, tako i po dužini transkripta. Obuhvata 7 ili 8 dana zasedanja, od kraja avgusta do 1. oktobra 1993. U centru sednice bila su tri najvažnija događaja: predloženi mirovni plan poznat kao Unija tri republike; vojna pobuna u Banjaluci, nazvana “septembar ž93,” i poziv RSK-a da im se uputi pomoć zbog toga što srpskim položajima prete napadi Hrvata. Skupština prvo razmatra mirovni dogovor poznat kao Unija tri republike, koji je postignut uz zalaganje Lorda Davida Owena i Thorwalda Stoltenberga (koji je zamenio Vanca kao lični predstavnik generalnog sekretara UN-a), nakon što su srpske vođe odbile Vance-Owenov mirovni plan. Na insistiranje pregovaračkog tima, Glavni odbor SDS-a i Klub poslanika su, sa samo jednim glasom protiv, predložili prihvatanje plana za Uniju tri republike. Posle duge diskusije, i Skupština usvaja plan, ali je osnovala komisiju za granice, koja je trebalo da traži proširenje teritorije. Tokom skupštinskog odlučivanja 9. i 10. septembra, pripadnici 16. brigade blokirali su puteve oko Banjaluke, uhapsili komandante 1. krajiškog korpusa i pritvorili više civilnih vođa u gradu. Svoj pokret su nazvali “septembar ž93” i organizovali su krizni štab na čelu s rezervistima. Poslanici u skupštini bosanskih Srba reagovali su na taj ustanak s ogorčenjem i izrazili su veoma raznorodne ideje o motivima koji se kriju iza njega. Slažu se da su “socijalni zahtevi” pobunjenika potpuno opravdani – običan vojnik je primao platu manju od 2 nemačke marke, ako ju je uopšte primao – ali iza pobune vide druge motive. Neki su verovali da se radi o zaveri komunista koji žele da se osvete srpskim nacionalistima. Pošto se pobuna dogodila u isto vreme kada je došlo do pretnji hrvatskim napadima na RSK, neki poslanici u njoj vide dalekosežnu šemu, dirigovanu iz inostranstva, da se sruši vlast srpskih nacionalista kako u RS tako i u RSK. Karadžić govori o sumnjivoj jedinici obaveštajaca poznatoj kao “Tajfun,” koja je prvobitno bila deo JNA, ali je pre rata stavljena u službu SDS-a. Pobuna je ozbiljno zaoštrila već ionako klimave odnose između rukovodstva stranke i komandanata VRS. Mladić je u više navrata na sednici istakao svoju lojalnost i podređenost Karadžiću, praktično moleći da ne bude smenjen. Vrhunac sednice je razgovor između Karadžića (sa mesta) i Mladića (za govornicom), u kojem oni viču jedan na drugog - Karadžić optužuje Mladića da ima političke veze, a Mladić poriče da je član bilo koje političke organizacije. O “septembru ž93” napisan je izveštaj u kom je isticana lojalnost VRS i podređenost SDS-u. Govor generala Gvere i odgovarajući izveštaj vojnog rukovodstva već su obelodanjeni i prevedeni (B8287 i B5875). Iz jezika koji se mogao čuti na ovoj sednici vidi se da je postojao sveobuhvatni plan demografske transformacije i uveliko postaje jasno zašto su vođe bosanskih Srba, pored proterivanja Muslimana i Hrvata, ustrajavali na iseljavanju Srba s meštovitih područja, kako bi se uspostavile etnički čiste teritorije. Odlomci i sažeci izlaganja Karadžić zagovara da se prihvati unija tri
republike U uvodnom govoru ovog zasedanja, Karadžić zagovara prihvatanje plana o ujedinjenju tri republike. Tim predlogom stvorila bi se savezna (BiH) vlada sa malo stvarne vlasti. Karadžić smatra da se takvo rešenje može porediti sa Jugoslavijom posle 1974. godine, s obzirom da “se izvršenje /zakona/ prenosi na Republiku.”[70] On ponavlja šest strateških ciljeva i tvrdi da ih sporazum ili ispunjava, ili stvara situaciju u kojoj će se oni ubrzo moći ispuniti. Napominje da sporazumom nisu izričito utvrđeni jedino granica Neretvom (#4) i koridor koji daje izlaz na more (#6). Karadžić objašnjava strateški
značaj Sarajeva Izražava spremnost da se odrekne izvesne teritorije u cilju ostvarenja sigurne, priznate srpske države. “Smanjićemo svoju teritoriju, smanjili smo je, ali hoćemo da to bude za sva vremena naša, da u njoj organizujemo jedno slobodno demokratsko društvo, privredu, prosvjetu, informisanje, procvat srpskog društva.”[71] Karadžić ponavlja da je to moguće jedino ako se obezbedi mir i ako “nema osporavanja naše državnosti i našeg suvereniteta”. Podvlači strateški značaj toga da se sačuva Srpsko Sarajevo, i smatra da Mirovni plan uveliko ide u tom smeru. “Nije Sarajevo u muslimanskoj državi, nego je Sarajevo u srpskoj državi, jer je sve okolo srpsko. I sve zadržavamo. ... Ako bude puštena ijedna stopa na neku silu njihovu mi ćemo završiti posao. ... Sarajevo ima više šansi da postane kompletno srpsko nego da postane muslimansko. A najrealnija je šansa da se Sarajevo podijeli i da se stvore dva grada.” ... “sve što je srpsko u Sarajevu zadržaćemo.” “Jer nama Sarajevo integriše istočnu Hercegovinu, Staru Hercegovinu i Romaniju ... Romanija ima svoju čaršiju u Sarajevu. I tako će i ostati. ... Gradićemo policentrični razvoj i za takav razvoj nama je Srpsko Sarajevo od neprocjenjive važnosti i nećemo ga dati.”[72] Karadžić opisuje prirodu odnosa sa Miloševićem U ovom delu Karadžić odgovara nekolicini poslanika koji su izneli primedbe na to što se predloženim planom o uniji tri republike njihove oblasti prepuštaju Hrvatima i Muslimanima. On odbacuje takav lokalizam i “kneževine” i, da bi istakao da je velika greška dopustiti da se lokalizam meša u interese države, navodi primer Kneza Miloša, koji je u 19. veku dozvolio cvetanje takvih malih kneževina, pa i to da “Turci” ostanu u gradovima. Nakon tog komentara, Krajišnik podseća Karadžića da odgovori na optužbu poslanika Momira Gakovića da Milošević ima suviše veliki uticaj na stvari bosanskih Srba. Karadžić odgovara: “ Ja moram da vam kažem da su oni veoma oprezni sa nama. Oni su se opekli i vrlo su oprezni. Vrlo nas uvažavaju. Ne mogu da kažem da ne vrše pritisak, ali ne vrše ultimativne pritiske. Razgovaraju, pokazuju veliko strpljenje s nama. Radije bi da nas ubijede nego da vrše pritisak. A Milošević je, mogu da vam kažem, lukav kao zmija i on je pomogao dosta da se ovo uradi. Naročito je pomogao kod ustavnih principa.” Odvajanje Sarajeva nije dovedeno do kraja Radić veruje da će se rat nastaviti. Daje potvrdu ideji da je “odvajanje” bilo koncept koji podrazumeva stvaranje etnički čistih teritorija putem prisilne migracije. Pita zašto je u Sarajevu posebna situacija. “Da li je to zbog toga što je bila brzina pa se nije mogla urediti podjela, ili je to nekakva taktika Zapada kako bi nekim svojim tihim pritiscima istjerao srpski narod iz Sarajeva.”[73] Krupa osvojena po naređenjima Skupštine
bosanskih Srba (Vještica potvrđuje da je desna obala Une zaposednuta 21. aprila 1992. u skladu s uputstvom Skupštine bosanskih Srba. To pominje odgovarajući na zahtev koji je Skupštini uputio general Novačević, tražeći njenu saglasnost za to da se tri jedinice UNPROFOR-a s aerodroma premeste u tri sarajevska predgrađa. Vještica se javio da bi se suprotstavio daljem angažovanju UNPROFOR-a i podseća na njegovo prvo angažovanje na području Krupe.) “Vi znate da smo mi u opštini Krupa na Uni onako kako je ova skupština odlučila da je granica zapadna granica države srpske rijeka Una, mi smo to odmah 21. aprila uradili onako kako smo se i dogovarali tada. ”[74] (Nedavno je UNPROFOR dobio dozvolu da premesti jedinicu na to područje, iako smo se mi tome snažno suprotstavili.) “Balije (pogrdan naziv za Muslimane – rdj) su sada između nas i snaga UNPROFOR-a i u zadnje vrijeme neprekidno nas provociraju i diraju.”[75] Hrvati predstavljaju manju opasnost za RS nego Muslimani U ovom kratkom obraćanju, Karadžić tvrdi da mu je manji problem ostaviti mali hrvatski džep na srpskoj teritoriji, jer oni imaju niži natalitet i skloni su emigraciji. Podržava ideju čvrste granice koja bi Srbe razdvajala od druge dve grupe. U prilično nepovezanoj rečenici kaže kako u roku od dve godine očekuje pokolj u Sarajavu, ali navodi kako srpske snage ne mogu koristiti teško naoružanje da razore grad zbog ograničenja koja nameću međunarodno pravo i pažnja svetskih medija. Politika RS-a je da konsoliduje izbeglice i stimuliše
rađanje Velibor Ostojić, ministar bez portfelja, na čelu je komisije zadužene za smeštaj izbeglica. Iz njegovog izveštaja se vidi da RS svesno i agresivno kroji demografsku kartu područja. U svom govoru on kaže: “Išli smo na to da ostvarimo cilj, a to je etnički-geografski kontinuitet srpskog naroda, prilikom smještaja izbjeglica, a u stvari /smo/ gradili novu demografsku politiku RS. U tom cilju imali smo dva zadatka, da raseljeno stanovništvo što prije zbrinemo i smjestimo i zaposlimo kako bi krenulo prvo neka njegova ekonomska konsolidacija i kasnije i politička integracija životna u sredini u kojoj se našao.”[76] Mnoga raseljena lica nalaze se u Jugoslaviji, njih oko 130.000, a prilikom njihovog vraćanja, Jugoslavija ih u RS vraća selektivno, tako da oni najobrazovaniji i vojno sposobni ostaju tamo. “Sav ovaj posao (demografske promene) podrazumijeva još jedan program, još jedan posao države, a to je stimulisanje nataliteta. Nama gospodo nedostaje stanovništva da pokrijemo teritorije koje imamo ...”[77] MUP daje informacije Republici Srbiji “... SNB (Služba nacionalne bezbjednosti) svakodnevno razmjenjuje
bezbjedonosna saznanja sa, prije svega sa SB Vojske RS, zatim republike
Srbije, Crne Gore i SRK. Začeci formiranja SNB datiraju iz predratnog
perioda, kada je dio sadašnjih kadrova uočavajući namjere
muslimansko-hrvatske koalicije i shvatajući ispravnost politike SDS
na različite načine bio uključen u određene djelatnosti
putem kojih su prikupljani i obezbjeđivani podaci od interesa za
srpski narod i njegovo rukovodstvo. Ovi kadrovi su svojim aktivnostima
doprinijeli paralisanju funkcionisanja bivšeg MUP-a, a posebno bivše
Službe državne bezbjednosti, koja je bila isključivo u
funkciji politike koju su provodile snage HDZ i SDA. Ovi kadrovi su po
izbijanju ratnih sukoba se prvi stavili u funkciju oružane borbe
i svi kadrovi koji su trenutno u Službi državne bezbjednosti
žstari kadroviž su 27. marta pristupili u MUP RS. Oni su predstavljali
jezgro današnje SNB.”[78] Karadžić iznosi kratku istoriju “Tajfuna” Odgovarajući na pitanja o ulozi MUP-a u “ustanku” iz septembra 1993. godine, Karadžić je ispričao istoriju grupe obaveštajaca zvane “Tajfun”, čiji su pripadnici ponudili pomoć SDS-u prilikom angažovanja snaga u Hrvatskoj (verovatno u drugoj polovini 1991. godine). Karadžić je tada prihvatio tu pomoć. Kaže da Srbi u BiH još uvek nisu imali državu, mada su imali Savjet nacionalne bezbjednosti. U skorije vreme, kaže da je učinio sledeće: “Uredio sam Mići Stanišiću da svu tu mrežu, sredstva i sve, prebaci u Bijeljinu i da se integriše u ustavni sistem.”[79] To još nije učinjeno. Ta grupa, kaže Karadžić, ovlašćena je da radi i hapsi. Ta grupa očigledno nije bila zadovoljna time da potpadne pod komandu civilne službe bezbednosti. Mislim da treba da ih koristimo, kaže Karadžić, jer oni imaju veliku mrežu saradnika. Zatim naglašava da u partiji mora da vlada disciplina: “Ne može član Glavnog odbora da govori nešto što nije program i politika stranke.”[80] Korupcija slabi odvajanje; Osuđuje se šverc
sa Hrvatima Radić kaže da su se on i druge vođe u Sarajevu dogovorili da ne dozvole Srbima koji su ranije pobegli da se vrate i rade bez dozvole vlasti. “Što se tiče vojske u zadnje vrijeme mogu reći da je saradnja u Sarajevsko-romanijskom korpusu prilično dobra. Kako je došao general Galić svi predsjednici izvršnih odbora i ja sa njima skoro svakog mjeseca se sastajemo i analiziramo stvari i pojave itd. Imamo problema jer nemamo vojske, Sarajevo je veliko, vjerujte mi ne možemo mnogo više da uradimo bez pomoći naše braće iz naše Republike Srpske, ali bi mogli nešto da urade po onom planu što je dao general Kovačević.”[81] On kaže da svakog dana, pre kraja radnog vremena, obiđe svaku fabriku, dom zdravlja i vojsku. Osuđuje šverc sa Hrvatima između Kiseljaka i Vareša, pomoću kog Hrvati nabavljaju robu iz Srbije. Sa žarom se zalaže za to da zadrže delove Sarajeva koje sad kontrolišu (implicitna kritika plana o uniji tri republike, koji podrazumeva demilitarizaciju Sarajeva), napominjući kako nam deca nikada neće oprostiti ako te delove ustupimo. Karadžić prepričava razgovor s Miloševićem “Mogli smo se boriti za Banja Luku da je neprijatelj bio spremniji i da smo mi bili manje spremni.” Zatim pretpostavlja da bi ih neko ih Srbije kritikovao da je borba za Banjaluku bila neophodna. “Ja sam Miloševiću sad rekao pred Tuđmanom da, ako smo braća kese nam nisu sestre. On kaže – sad jesu, ali neće biti sestre kad vi dobijete državu. Više Srbija nas pomaže 50 puta nego što mi nešto tamo platimo ili prodamo.”[82] Karadžić razmatra spajanje vojski RSK i
RS Karadžić pretpostavlja da Owen i Stoltenberg vrše veliki pritisak na Tuđmana da potpiše Mirovni plan. Ako to koči hrvatsku ofanzivu na RSK, onda dobro. Ako ne, moramo da mislimo unapred, a ja “mislim da bi mi možda mogli da mislimo o tome, da proglasimo ujedinjenje, da se sva vojska potčini Mladiću i da se stavi pod jednu komandu i da se branimo kao cijelina.”[83] Zatim se priseća kako je odmeravao događaje u predratnom periodu i na početku rata, tako da je svaki Izetbegovićev potez služio kao izgovor za korak srpskog rukovodstva. Stanišić je zadužen za saradnju MUP-a
sa Srbijom Mandić u kratkim crtama iznosi istorijat specijalne paralelne kancelarije
za ekonomsku saradnju koju je ustanovila RS. To je u početku učinjeno
u tajnosti, ali sada se iznosi pred Skupštinu. Zatim pominje da je
Mićo Stanišić odgovoran za saradnju MUP-a RS sa MUP-om
Jugoslavije. “Vi znate da je Mićo Stanišić savjetnik
predsjednika Republike i njegov je zadatak saradnja MUP-a Jugoslavije
sa našim MUP-om, on ima svoja dva saradnika koji obavljaju gore poslove
i to je u nadležnosti njegovoj.”[84] 17 džamija smo sravnili s temeljom Suprotstavljajući se savezu tri republike, tvrdi da bi to omogućilo muslimanskim izbeglicama da se vrate u Veliki Babić: “ a mi ćemo im morati sve tamo nadoknaditi što smo im srušili i popalili i 17 džamija s temeljom sravnili.” [85] Zajednički život s Muslimanima je nemoguć Podržava savez tri republike, ali odbacuje povratak izbeglica i buduća premeštanja stanovništva vidi kao neizbežna i poželjna. “Alija upravo nudi obećava da se svi vrate na svoje. Gospodo, nema srpske države u bosanskom loncu bez preseljavanja i raseljavanja. Ako želimo etnički čistu svoju srpsku državu, a želimo je, zar ne, ako svi znamo i ističemo da sa njima zajedničkog života nema, onda moramo da shvatimo da nam upravo ovaj predlog mapa to nudi i preseljenja mora da bude.”[86] Sami smo oslobodili Srbobran “Ja bih rekao da je područje Srbobrana slobodno od prvog dana. Sami smo to oslobodili, nismo zvali u pomoć nikoga, nego smo to učinili sami. Naši borci su ostali kod kuće, branili svoja ognjišta, svoj grad, svoju Krajinu. Jednostavno, branili su srpstvo i pravoslavlje. Nisu tražili uhljeblja ni u Beogradu, ni u Novom Sadu, kako neki drugi što su radili.”[87] Karadžić zadovoljan što su zadržana
mesta gde su ranije živeli Muslimani U toku diskusije o mirovnom planu Karadžić napominje da su oni izgubili svega nekoliko područja na kojima su živeli Srbi. “A sačuvali smo 250.000 mjesta životnog prostora gdje su Muslimani živjeli.”[88] TV odašiljače ćemo tretirati kao naseljena
mesta Toholj objašnjava da će u okviru priprema za Mirovni plan područja s televizijskim i radio odašiljačima biti prikazana /na mapi/ kao naseljena mesta. Drugi odašiljači će biti razmontirani i preseljeni na bezbednu teritoriju. “Imamo mapu svih televizijskih i radio objekata na prostoru bivše republike BH ... Svaki objekat koji je uz granicu, koji možemo spasiti, mi ga tretiramo kao naseljeno mjesto. Ono što budemo mogli sačuvati iz strateških interesa i razloga sačuvaćemo. ... Oni koji se ne budu mogli sačuvati, dislociraćemo i prenijeti na susjedno brdo koje pripada nama.”[89] Naš cilj je proterati Muslimane iz Livna Subašić imenuje grupu Muslimana koji su sada u Livnu i za koje kaže da su ekstremisti, navodeći da bi cilj trebalo da bude da se oni rasteraju iz Livna. “... Jedan od ciljeva jeste da se ti Muslimani rastjeraju. Njih ima dosta u Livnu i ne znaju šta će s njima (verovatno Hrvati – rjd). Dosta ih je došlo kao izbjeglica ... pa im sad predstavaljaju veliki problem.”[90] Bilo bi lakše kad bi Srbi napustili Sarajevo “Ne sekiraju mene muslimanske enklave na našem prostoru. Pametna državna politika u budućnosti će ovo uspješno razriješiti, bojim se za prostore koji su u njihovom okruženju ili su pod međunarodnom upravom ... Ja moram kazati, ovo govorim sve da bi lakše zaključili, da su Sarajevo Srbi napustili najvećim delom.”[91] Prijedor je bio model za čišćenje opština U ovom razgovoru o zakonu o stanovanju, Brđanin je napadnut zato što je pokušao da spreči Srbe da se vrate u svoje stanove iz kojih su pobegli. On se javlja radi ispravke. Zakon je donesen upravo iz suprotnog razloga, kaže: “ zbog velikih gradova i nesrpskog stanovništva koje se obezbijedilo u četvorosobnim stanovima.”[92] Srdić odgovara da taj proglem postoji samo zato što oni u drugim opštinama nisu bili dovoljno vredni: “Trebali su da očiste svoje opštine kao što smo mi očistili (Prijedor – rjd) ...”[93] 35. sednica Skupštine Sažetak 35. sednica bila je jednodnevno zasedanje održano sutradan po završetku 34. sednice. Posle mirovnih razgovora na britanskom vojnom brodu “Invincible” na Jadranskom moru, Skupština usvaja “Deklaraciju” kojom se od Muslimana traži da i oni potpišu predloženi mirovni plan, inače će se s pregovaračkog stola povući svi teritorijalni ustupci. Nakon što Mladić održi svoj ratoborni govor o tome kako Muslimane u istočnim enklavama treba razmeniti za Srbe u Tuzli i Zenici, poslanici bez ijednog glasa protiv odbijaju zahteve UNPROFOR-a da u Maglaj postavi posmatrače i otvori koridor za humanitarnu pomoć od Tuzle do Gradiške. Poslanici usvajaju zakone o smanjenju poreza za preduzeća koja se bave proizvodnjom i distribucijom strateške robe. U raspravi o tim merama, poslanici skreću pažnju na rasprostranjenu utaju poreza, iznose na svetlo dana da se sa Hrvatima obilato trguje u sarajevskim predgrađima, te potvrđuju da za to postoji dozvola predsednika Ministarskog saveta. To otkriće Krajišniku nije nimalo po volji, pa on prekida raspravu o toj temi. Odlomci Finansijska policija RS ugleda se na Srbiju Ocenjujući, u ime finansijske policije RS, predložene poreske promene, Simić pokazuje da je u kontaktu i dosluhu s finansijskom policijom Republike Srbije. Predloženi poreski zakon napravljen je po uzoru na zakone Republike Srbije, ali finansijskoj policiji RS nedostaju zaposleni da ga sprovede. “Mi imamo kao mišljenje kolege iz financijske policije iz Srbije, da su poreske stope nesnošljive, i one su previsoke i o tome ne bi trebalo gubiti vrijeme. (na rešavanje tog problema) ... podsjetiću vas, da u Srbiji samoj bez Crne Gore financijska policija ima 1.920 inspektora, plus prateće službe, plus materijalnu opremu. Mi imamo 63 inspektora za RS bez pratećih službi bez ikakve opreme.”[94] RS je suviše tvrdo pratila politiku Republike
Srbije “... jer smo napravili jednu grešku ... što smo tvrdo pratili politiku Srbije...”[95] RS se za hranu suviše oslanja na Srbiju “Mislim da smo se do sada uvijek oslanjali na majku Srbiju, kada je u pitanju pšenica i kukuruz itd. Mi smo država za sebe i moramo da razvijamo vlastitu strategiju. Srbija nam je vjerovatno pomogla i ja lično predlažem Srbiji da nam ne pomaže kada je u pitanju prehrana ...”[96] Ujedinjenje sa RSK odgađa se zbog potrebe da
se skinu sankcije i obezbede granice RS Karadžić proces koji se trenutno odvija poredi s kolapsom Sovjetskog Saveza i kaže da je ovo pravo vreme da se kreira naša država. Dva glavna razloga zašto to već nije učinjeno su naša želja da se osiguraju granice i potreba da se ukinu sankcije Jugoslaviji. “Imali smo dovoljno razloga i opravdanja da se ujedinimo sa Srpskom Krajinom.” Ako bi se ukinule sankcije “onda mi treba da predložimo kompletno ujedinjenje srpskog naroda i Jugoslavije i RSK i RS ...”[97] Velika Srbija će se integrisati oko Beograda
i regionalnih centara “Ukupna srpska nacija treba da se integriše oko nekoliko svojih
stvorišta, prije svega oko Beograd pa onda oko nekih čvorova
policentričnog razvoja u RS.”[98] Na čelu firmi koje se bave strateškom robom
mogu se nalaziti samo Srbi, članovi SDS-a “Još jednu stvar vrlo, vrlo bitnu, ne možemo u firmama koje se bave strateškim robama da budu direktori drugih stranaka i drugih opredjeljenja. Moramo što hitnije i što prije da SDS postavi svoje ljude, koji će se starati o izvršavanju ovakvih odluka i koje će biti non-stop u kontaktu sa opštinskim vlastima i sa državnim vlastima, jer nabavka ovako strateških proizvoda ne može biti stvar pojedinaca i tako slobodnog ubjeđenja i mišljenja, samo kompletno i zajedno u čitavom sistemu možemo da ovo sprovedemo do kraja.”[99] Krajišniku se sviđa ova ideja i traži od Grahovca da je zapiše. 36. sednica Skupštine Sažetak Predsednik Krajišnik daje sažetak izveštaja o radu Skupštine u prve dve godine, jasno stavljajući do znanja da je on njegov autor i pokrovitelj. Izveštaj se jednoglasno usvaja. Poslanici osuđuju intervju s Miloradom Mandićem objavljen u Dugi, koji sadrži lični napad na Biljanu Plavšić. Razne vođe i poslanici je prekomerno hvale, a Skupština izglasava da se od ministra informacija zatraži da pripremi demant tog članka. Zatim se usvaja više rezolucija i zakona, od kojih se nekima RS nastoji uskladiti s pravnim sistemom Republike Srbije. Skupština izglasava da se disparatne radio i TV stanice u RS integrišu i da se stvori zajednička mreža elektronskih medija sa RSK. Raspravlja se o rezoluciji da se suspenduje Sindikat; Krajišnik objašnjava da je to poseban srpski sindikat stvoren početkom aprila 1992, pošto su mu njegove vođe predložile da se odvoje od sindikata BiH, na sličan način kako su poslanici koji su se odvojili od Skupštine BiH formirali zasebnu srpsku skupštinu. Skupština razmatra nekoliko kadrovskih odluka i dobija konačni izveštaj o pobuni poznatoj kao “Septembar ž93.” Poslanici razmatraju novu direktivu vlade kojom se najveći deo odgovornosti za pomoć jedinicama vojske prenosi na opštine u kojima su one stacionirane. Nekoliko govornika objašnjava da je vojska spala na opštine, pošto vlada RS nije u stanju da isplati plate ili zadovolji osnovne vojne potrebe. Odlomci Neki članovi SDS-a se 1991. nisu držali
uputstava “Mislim da smo odlično uradili posao koji smo imali pred sobom iako smo i tu mogli sebi dati kritika vezano za ona uputstva mi smo bili ujedno i članovi opštinskih odbora i SDS-a i vi znate koja smo mi sve uputstva imali i tu bi mogli da damo sebi malo kritike. Ima nas koji na terenu nisu odradili po onom uputstvu što smo imali. Naš je narod negdje stradao malo više nego što je trebao da strada da smo mi iz SDS bili malo aktivniji na terenu ne bi nam se genocid negdje ni desio.”[100]
“Crvene beretke” uživaju privilegovani
status u Brčkom Vojinović odgovara na optužbe da je paravojska u Brčkom ubila pripadnika vojne policije. “U samom gradu Brčkom, a to je da ekscese koji su izazvali određeni pripadnici vojske RS nisu paravojne formacije, već se nalaze u sastavu Vojske RS, jedino što nose drugačija obilježja, to su te takozvane žCrvene beretkež, inače, u razgovoru sa komandantom brigade (saznao sam da) ti momci su predviđeni za neka specijalna ofanzivna dejstva i sigurno imaju neki beneficirani status u našem gradu, a možda zbog toga što su duže vremena bili neupotrebljeni, kako da kažem, možda zato su napravili te ekscese, jer dugo nisu ratovali.”[101] Karadžić i Milošević razgovarali
o specijalnoj ulozi Sarajeva “Politika SDS je da Sarajevo održi. Ova Skupština je tu politiku ugradila u strateške ciljeve, to je, čini mi se, 5. strateški cilj. ... moramo stvoriti i kritičnu masu inteligencije ovdje mi ćemo ovdje biti u dodiru sa jednim ogromnim svijetom, agresivnim svjetom islamskim. Naš kapital, naše obrazovanje, naša kultura, naša privreda biće tu u dodiru na Miljacki u dodiru sa čitavim jednim svijetom čiji eksponent će biti bosanski Muslimani. Mi tu bitku ne smijemo izgubiti nikada i nipošto. ... Sarajevsko ratište je stvorilo državu ... ali da je Sarajevsko ratište puklo, da su oni izbili na Drinu i presekli koridor, ne bi bilo ni Krajine, ni SRK, ni Hercegovine, ni ničega. ... Ja sam sa Miloševićem već o tome razgovarao, Srpsko Sarajevo će biti poduprto od svakog od 12 miliona Srba.”[102] Mandić i Stanišić naoružavali
Srbe i isterali Muslimane iz policije na Romaniji “Vito /Žepinić/ i Delimustafić, tačno je gospodo da su htjeli mene da zatvore, znate li zašto, zato što sam iz MUP-a zajedno sa Stanišićem 560 heklera izvukao na Romaniju i podijelio Sokocu, Rogatici, Han Pijesku i Palama, zato što sam kada je Zoran Cvijetić načelnik SJB u Sokocu 3 mjeseca prije rata istjerao sve Muslimane iz stanice pa su ga suspendovali Vito i Alija i zabranili mu plate i penzije iz specijalne kase dao sav novac da se ta kasa održi za gorivo i plate ...”[103] Srpski sindikat je početkom aprila 1992. osnovan
uz naše odobrenje “Petog ili šestog aprila kada je bio u Sarajevu rat, ova grupa sindikalaca upravo g. Volaš i g. Belenzada došli i rekli, možemo li mi izdvojiti svoj sindikat da se izdvojimo što je skupština izdvojila iz Republičke skupštine i da pokažemo svijetu da mi nismo sindikat BiH. Politički tada oni su to predložili i mi smo se složili da se izdvoje, jer sve što se više institucija izdvoji to je pozitivno da se pokaže da Hrle Sulejman (predsednik sindikalne organizacije BiH - rjd) ne može da predstavlja Republiku BiH u sindikalnom pogledu, kao što ne može ni Alija Izetbegović. Oni su se izdvojili i formirali sindikat.”[104] SDS je organizovala štampanje Skokove predratne
studije o opravdanosti regionalizacije Usred duge debate o smeni Milorada Skoka sa mesta direktora Elektroprivrede RS, Miljanović se javlja da ga brani. “Htio bi podsjetiti da je odmah pristupio srpskom oslobodilačkom pokretu u BiH, da je aktivno sudjelovao u radu Ekonomskog savjeta SDS-a, učestvovao u radu vrlo značajnih savjetovanja koje smo mi organizovali prije rata. Podsjećam da je u nekoliko desetina primjeraka štampana njegova studija o opravdanosti postojanja autonomnih regija, vrlo dokumentovana ekonomska studija.”[105] General Talić naredio opštinama da plaćaju
poseban porez na vojsku Kasagić je nezadovoljan time što je opštinama naloženo da preuzmu na sebe glavnu odgovornost plaćanja i snabdevanja vojske, smatrajući da bi to trebalo da bude funkcija Vlade RS, a ne opština. “Prije tri dana kada smo bili kod generala Talića, on je sazvao sve predsjednike i opština i izvrsnih odbora i kaže da ovih 21 opštinu treba, ja sam upamtio cifru 2.150 hiljada maraka, Nikola kaže 2 miliona i 700 maraka, to je isto mogla Vlada da učini, odnosno ministar za odbranu i finansije...”[106] 37. sednica Skupštine Sažetak Sednica počinje sumornom ocenom finansijskog položaja VRS. Da bi našla sredstva za izdržavanje vojske, vlada je odgovornost za njeno izdržavanje prebacila na opštine u kojima je vojska stacionirana. Više poslanika negoduje da je time na opštine stavljen neravnopravan teret. Uprkos tome što se, usled slabe ekonomije, ovom problemu ne vidi rešenje, Skupština od vlade traži da centralizuje vlast i nađe bolji način za finansiranje vojske. Takođe se traži da se vrate dezerteri iz Srbije, ali iz raznih razloga to se verovatno neće uskoro i desiti. Karadžić zaključuje da vojska nije spremna za borbu i da su muslimanske i hrvatske snage u ovom trenutku bolje obučene i opremljene od VRS. Polažući velike nade u to da će Muslimani i Hrvati potpisati mirovni sporazum 18. januara, Karadžić i Krajišnik dobijaju saglasnost od Skupštine da se pričeka s “platformom” daljih zahteva. Kao i u gotovo svakoj prethodnoj raspravi o mirovnom planu, Karadžić i Krajišnik pokušavaju da proguraju da se on prihvati, dok razni drugi poslanici zagovaraju tvrdu liniju i stalno osvajanje teritorije (naročito onu teritoriju na kojoj se nalazi grad odakle dolazi taj poslanik). Karadžić u jednom sveobuhvatnom govoru objašnjava da je vreme da se sklopi mir, čak i ako to znači odustanak od neke teritorije, kako bi se obezbedile granice 100% srpske države i postigla međunarodna saglasnost da se ukinu sankcije Jugoslaviji. On predviđa dalju razmenu teritorija posle potpisivanja mirovnog plana. Posebno očekuje da Muslimani odustanu od Srebrenice i Žepe u zamenu za manja područja oko Sarajeva. Nekoliko poslanika objašnjava kako Hrvati predstavljaju manju opasnost za srpsku državu. Vođe gaje duboke nade da će mirovni sporazum biti potpisan kroz nedelju dana. Odlomci Karadžić je za mir da bi se osigurale granice
100% srpske države “Mi možemo smatrati da smo pobjednici kada smo pritisnuli ovoliko zemlje računajući da je ta zemlja sada 100% srpska, makar i da spadnemo na 50 i koji procenat mi treba da budemo presrećni i prezadovoljni, to je Dušanovo carstvo, ne budemo li bili zadovoljni zbog nekog potoka, pa čak zbog neke varošice, mi rizikujemo da izgubimo sve.”[107] Govori od pojedinačnim primerima Doboja i Foče, koji su pre rata imali znatno muslimansko stanovništvo, a sada su gotovo potpuno srpski. Krajišnik spreman da ustupi teritorije kako bi
obezbedio odvajanje od Muslimana “Vjerujte da bi najveća tragedija bili kada bi Muslimani prihvatili sada da žive sa nama skupa. Vidjeli ste kako se utrpavaju Hrvatima, (da) Hrvati neće, mi bi izgubili državu. Ja samo to ne bih prihvatio, a prihvatio bih manji procenat nego što sada imamo da mi ostanemo odvojeni i da imamo svoju državu da ne budemo sa Muslimanima.”[108] Nijedan Musliman i Hrvat se ne sme vratiti na područja
pod našom kontrolom “Ovo što bih ja zaista htio da bude naš stav ovdje, da se utvrdi da Muslimani i Hrvati ne mogu da se vraćaju na prostore gdje ćemo mi imati vlast, a da ta analogija važi i za nas da se nećemo vratiti na prostore koji će pripasti Hrvatima, ... ne može se oteti u našem narodu uvjerenje da mi nekad pravimo kompromise da više brinemo o njihovoj sudbini, nego o sudbini vlastitog naroda.” ... “treba da otpadne bilo kakva pomisao da ćemo mi dobiti 500 Muslimana i više koji će biti u okviru neke naše buduće države.”[109] (Nekoliko minuta kasnije, Karadžić kaže da po međunarodnom pravu ne možemo deklarativno reći da se zabranjuje povratak izbjeglica, ali da je on Owenu već rekao da se izbeglice mogu vratiti samo ako je to “sveukupan proces”, drugim rečima, Srbi će morati da se u vrate u gradove koje drže druge dve grupe da bi taj proces mogao da se odvija. 0215-2158.) 38. sednica Skupštine Sažetak Pošto je na prethodne dve sednice odložila preduzimanje konkretnih koraka, Skupština je usvojila platformu za buduće pregovore o Vance-Owenovom mirovnom planu. Prva polovina sednice je otvorena; druga polovina je zatvorena, ali je tema na oba dela ista. Na pregovarački tim Karadžića, Krajišnika, Buhe (ministra spoljnih poslova) i Koljevića sasuli su uobičajenu paljbu kritika oni koji traže više teritorija i nastavak rata, dok su vođe uspešno zagovarale relativno umerenu platformu. Takođe usvajaju rezoluciju kojom odobravaju zajedničko javno preduzeće za radio i TV difuziju u RS umesto rascepkanog sistema odvojenih stanica u Banjaluci i Srpskom Sarajevu.
Odlomci Demografski inžinjering: Karadžić (ponovo) daje kratak istorijski pregled nastanka RS.
Prihvatanjem sopstvene države na Lisabonskoj konferenciji, kaže:
“Mi smo tada dobili pravo da formiramo svoju republiku i preliminarno
prihvatanje jedna značajne teritorije u preliminarnoj mapi, to je
teritorija koji je istorijski, više istorijski nego etnički
bila srpska i s obzirom da je to bilo preliminarno bilo i prije rata tada
nam je MZ priznala značajnu teritoriju preko 50% BiH i prihvatila
priznanicu da je to srpsko bez ikakve agresije. Dakle, naša teritorija,
njene granice nisu rezultat agresije nego rezultat da mi tu živimo
kao većina već vjekovima ... To nas je uvelo u rat, u tom ratu
mi smo branili svoje teritorije, postavili neke linije odmah na početku
rata i iza tih linija sklonili većinu svoga stanovništva koje
smo uspjeli da izvučemo iz muslimanskih i hrvatskih teritorija ...
da je ostvarena Lisabonska konferencija bez pogibija nama bi bilo lakše
da naš narod povučemo sa njegovih ognjišta, jer bismo mi
stvorili državu ....”[110] Vojska i policija RS učestvovale su samo u odobrenim
vojnim operacijama “... bili najdisciplinovanija vojska i policija, nismo vršili odmazde, vršili smo jedino opravdane i svrsishodne vojne operacije i to do granice naših etničkih prostora, rijetko prelazeći na susjedno područje isključivo iz razloga taktičkih iz razloga odbrane.”[111] Prijedor je pre rata imao relativnu muslimansku većinu “Drugo, mi imamo veliki broj Muslimana zbog Valdhajma koji je pobio srpsku djecu, ali Prijedor je bio relativna većina muslimanska, ako nije čak i više, je li bilo 40%, oni traže 30% opštine Prijedor.”[112] Srbi su paralelno smišljali poteze, ali su taktizirali
kad će da ih povuku Karadžić zagovara strpljenje u pregovorima, da se čeka da Muslimani naprave preterani zahtev koji bi svetsko mnjenje okrenuo protiv njih. “... sećate se prije rata sve SAO i sve one mjere bile su uvijek posle Alijine greške, mi smo imali 9-10 poteza koji smo napravili, izmozgali smo ih svi zajedno, ali ih nismo odmah lansirali, svih devet poteza, nego smo lansirali kako Alija napravi grešku, pa mi lansiramo potez, pa onda Muslimani psuju njemu /Aliji/ mater, a ne nama.”[113] 39. sednica Skupštine Sažetak Od poslednje sednice, hrvatske i muslimanske vođe su uspostavile prekid vatre i osnovale “Federaciju” pod okriljem Vašingtona. Vođe RS i poslanici u Skupštini uviđaju da ih taj novi sporazum, u kom Srbi nisu imali gotovo nikakvog učešća, ostavlja usamljenim i u stvari osujećuje veoma povoljan provizorni mirovni sporazum do kog su na pregovorima u Ženevi došli kopredsedavajući konferencije o bivšoj Jugoslaviji. Skupština je saglasna da se Butrosu Butrosu-Ghaliju uputi pismo kojim se izražava protivljenje predloženom angažovanju turskih trupa u Bosni u okviru UNPROFOR-a, zbog viševekovne turske okupacije BiH. Poslanici naširoko raspravljaju o jednom pokušaju (a Radoslav Brđanin ga hvali) da se u vojsku vrate svi oni koji su pobegli od vojne obaveze i da se iz vlade uklone oni čiji sinovi izbegavaju svoje obaveze. Poslanici navode da je na 34. sednici usvojena 21 mera, ali da nikada nisu sprovedene, i zahtevaju od vlade da preduzme korake. Da bi se otvorio put ka restrukturiranju vlade, Vladimir Lukić daje ostavku kao predsednik, praktično omogućavajući Karadžiću da ga ponovo izabere ili da mu nađe zamenu. Odlomci Karadžić: Ja sam odgovoran za sve odluke
Vojske “Ja sam odgovoran vama i narodu, meni su odgovorni komandanti, komandanti GŠ, GŠ i komandanti korpusa i brigada. Data je saglasnost ja sam formirao Vrhovnu komandu da sam ne odlučujem, ne da se zaklanjam iza te Vrhovne komande, ja potpisujem, ja odlučujem i odgovarajuć /?odgovaraću/ za svaku odluku, ali sam formirao Vrhovnu komandu na širokoj osnovi i mislim da ima devet ljudi koji su po položaju tu da me pomognu da sagledamo da odlučimo i prihvatili smo da se taj prsten rešava /Ozren/ ... mirovne snage možemo da iskoristimo ako ih zatisnemo između nas i Muslimana i zaledimo stanje ....[114] Podela postignuta na Lisabonskoj konferenciji –
zasluga Krajišnika “... bila je Lisabonska mapa pa su je Muslimani odbacili, obradovali smo se kada su je odbacili, mi smo je prihvatili da je uvučemo u Lisabonski proces i to je mudrost i vještina g. Krajišnika, koji ih je uvukao da kažu tri stvari, da prihvate tri stvari, da će biti podjela na troje, da će biti na nacionalnoj osnovi i referendum i mi smo ih uvukli tada kada su rekli prihvatamo podjelu na troje i da će biti na nacionalnoj osnovi Bosna je bila gotova za MZ ....”[115] Karadžić naredio Vojsci da nastavi u Bihaću
uprkos pritiscima spolja Mnogo ljudi pobeglo je odande na bezbednija mesta od Vozuće, Zavidovića, Maglaja i Lukavca. “Molim vas za Bihać su izglasili (da ga osvoje?), ja sam dao dozvolu pored toga što smo obustavili neke akcije dao sam dozvolu da se uzme Alibegovića kosa i ja sam za ovih 10 dana tolike pritiske istrpio, svaki dan me neko zvao ili ambasador Šikin ili Akaš, ili onaj ili ovaj, da se obustavi u Bihaćkoj zoni akcija, ja nisam obustavio i hvala Bogu urodilo je nekim plodom i to značajnim plodom urodilo.”[116] Mi smo dobro integrisanu srpsku državu planirali
daleko pre rata “... prof. Milojević prije rata, planirajući šta
će sve biti od one BiH, uplanirali smo i ispalo je skoro slično
onome šta će biti u Sarajevu, razmišljali smo tada da osvojimo
planinu Zvijezdu i da to bude granica, a da kanjon rijeke Krivaje posluži
za povezivanje Sarajeva i Banjaluke i da se za 1,5 jednim dobrim putem
može stići iz Sarajeva u Banjaluku, to je država, to je
dobro integrisana nacija, to je bio naš plan daleko prije rata, molim
vas, ta opcija još nije izgubljena ....”[117] Karadžić bi sprečio naseljavanje
Muslimana na srpska područja (Nakon sporazuma u Vašingtonu, krajnje rešenje krize još uvek je bilo sporno, pa je Karadžić razmatrao raznorazne mogućnosti.) “Može se desiti, ili će probati da nam uvale sve Muslimane, ili će probati da podijele Bosnu kao Sandžak pola Srbima pola Hrvatima, u tom slučaju će probati da nam uvale Tuzlu, mi ćemo morati, možda biti u prilici da to prihvatimo, ali ćemo ih delimitirati u nekoj njihovoj autonomnoj pokrajini iz koje neće moći slobodno da se naseljavaju u naše krajeve ....”[118] General Tolimir je naredio Srbima u Kninu da ne upotrebe
oružje “... u datumu srpske istorije novije ostaće zapisan 16. 08. 90, tada vojni obveznici u Kninu nisu hteli da vrate oružje, nisu primili generala Trajčeskog, tražili su da dođem ja, došao sam i rekli su, recite kada ćemo pucati, rekao sam kad nas napadnu ustaše, i tada sam rekao da sam najsretniji oficir zato što srpski vojnik neće da vrati oružje.”[119] U gradovima koje drže Muslimani Srbi su taoci
kojima se manipuliše (Ovaj odlomak odnosi se na Srpsko građansko vijeće koje je
u Sarajevu osnovao Mirko Pejanović, zajedno sa drugih bosanskim Srbima
koji su ostali lojalni Vladi BiH.) Poslanici na ovoj 39. sednici “osvrnuli
su se na pokušaj muslimanskih vlasti na manipulišu delom srpskog
naroda koje kao etničke taoce drže u gradovima pod svojom okupacijom.
Nije bio teško prozreti prvobitnu svrhu oduzimanja građanskih
prava Srbima u muslimanskom delu Sarajeva, Tuzli, Zenici i drugim gradovima
od početka rata. Svrhu osnivanja nacionalno ponižavajućih
i navodnih srpskih konsultacionih vijeća, kao što nije teško
prozreti ni stvarnu pozadinu najnovijeg formiranja takozvane skupštine
građana srpske nacionalnosti.”[120] Ministarstvo odbrane RS u Srbiji sprovelo operaciju
vraćanja dezertera “Realizovali smo postupak vraćanja vojnih obveznika sa prostora SRJ na jedan od mogućih načina. Ministarstvo Odbrane je poslalo svoje ljude u sve okruge u Srbiji i Crnoj Gori, uputili pozive oko 12.000 vojnih obveznika koji se nalaze na tom prostoru, odnosno tačno ih tamo ima oko 19.000, a ono što smo imali oko 12 /12 000 imena/. Formirali prihvatni centar u Zvorniku, koristili vojnu policiju Vojske Jugoslavije i delom MUP Jugoslavije i vratili smo 2.768 vojnih obveznika i podelili ih jedinicama, međutim u vreme vraćanja došlo je do jako negativnog odjeka u SRJ, političke stranke su to koristile protiv vladajuće stranke u Jugoslaviji i Vrhovna komanda, odnosno Savet odbrane SRJ je zabranio taj postupak i nama je sada potpuno onemogućeno bilo koji način vraćanja naših vojnih obveznika na tim prostorima. Treba posebno da se dogovori predsjednik Republike dr Karadžić i predsjednik Milošević.”[121] Težili smo ka homogenom preseljavanju izbeglica “Kada je u pitanju homogeno preseljavanje izbjeglica to smo uspjevali u početku rata ....”[122] 40. sednica Skupštine Sažetak Ministar spoljnih poslova Aleksa Buha podnosi opširan izveštaj o međunarodnim pregovorima i predlaže rezoluciju od 6 tačaka kojom bi se utvrdili pregovarački stavovi Skupštine. Tom rezolucijom, usvojenom drugog dana, osuđuje se granatiranje sa “muslimansko-hrvatskih položaja” zgrade u Brčkom u kojoj se sastaje Skupština. Diskusije na ovoj dvodnevnoj sednici su najvećim delom posvećene mirovnim pregovorima. Mnogi poslanici podvlače značaj koridora u Posavini za buduće srpske planove. Predano se zalažući za mirovni sporazum, Karadžić se ne slaže sa onim poslanicima koji traže da se rat nastavi i osvoji još teritorije. Pozdravlja se nekoliko stranih gostiju. Milan Martić se obraća Skupštini u ime RSK, a i predstavnik stranke Žirinovskog iz Rusije se obraća Skupštini. Skupština usvaja rezoluciju da se ime jedne ulice u Brčkom promeni u “Ulica dvanaest beba”, u čast novorođenčadi čija smrt je navodno prouzrokovana izolacijom Banjaluke od spoljnog sveta. Radoslav Brđanin, u poslednjem pravom govoru na toj sednici, predlaže da se RS ujedini sa Srbijom i Rusijom u savez pravoslavnih zemalja. Odlomci Cilj bosanskih Srba je ujedinjenje sa Srbijom ili
nezavisnost (Ova izjava je u sklopu podužeg izlaganja o mirovnim pregovorima.)
“... ja mislim da su oni itekako registrovani kod jedne i druge
strane, a što se tiče političkog ustrojstva, mi smo u skladu
s platformom Skupštine izričito stavili do znanja da je naša
opcija, primarna opcija, ujedinjenje sa Srbijom, ako ne ide to, onda nezavisnost.[123] Srbi iz RSK će braniti koridor “Da vam kažem nešto što je moja dužnost ispred srpskog naroda u RSK, a to je da ne dozvolimo više nikada nikome da nas dijeli kao što je to jednom napravljeno poslije drugog svjetskog rata, jednom umjetnom granicom Josipa Broza, da razdvoji jedan te isti narod. Mi smo jedan te isti narod i više nikada nikome nećemo dozvoliti, ma koliko to zvučalo to da smo mi dvije republike, dvije države, mi smo jedan narod i budite sigurni neće dugo vremena proći, da li se to nekome sviđalo ili ne, mi ćemo biti jedna država. ... RSK, njen narod sve vojno sposobno stanovništvo stavlja se na raspolaganje u odbranu koridora, u odbranu svakog pedlja srpske zemlje bilo to na Goraždu, bilo to na Brčkom, bilo to Benkovcu, Obrovcu mi moramo biti jedan narod i imati jednu odbranu.”[124] Svaki Srbin mora postati kamikaza u odbrani Brčkog “... jednostavno oko Brčkog nema pogodbe, bez Brčkog nema RS niti RSK. Mi moramo reći svijetu da mi nismo ratnički raspoloženi, ali svijet mora znati sledeće: da sve i jedan Srbin mora postati kamikaza u odbrani Brčkog.”[125] Nije uvek istina ono što kažemo javno “Mi nismo nigdje ni u jednoj važnoj stvari popustili, nije uvijek istina ono što mi kažemo javno, pa ni oko tog Danskog bataljona. To je objektivizirano i bitno je drugačije.”[126] UNPROFOR u Srebrenici radi za nas “Imamo primjere izvanrednog odnosa sa UNPROFOR-om, gdje su naši oficiri imali dovoljno strpljenja i mudrosti, pa im ti strani oficiri jedu iz ruke, imamo odnos UNPROFOR-a u Srebrenici, gdje im zatrpavaju rovove, tjeraju ih (Muslimane) dalje od nas, kukaju na njih; sad su tamo Holanđani ...”[127] Bez Srbije ne bi bilo ništa “... mi smo pred vratima /da budemo priznati/ i mislim sve što je Slobo govorio može da se prihvati osim jednoga da smo mi od sada nešto propustili, nismo propustili. Mi njih vodimo na naš cilj. ... bez Srbije ne bi bilo ništa, nemamo mi te resurse i ne bi mogli da ratujemo, a da ima nesporazuma ima, on se vidi. Glavni prvi i veliki nesporazum bio je Vens-Owenov plan i to je bilo ozbiljno i to nije bila igra nikakva, bolje što narod misli da je bila igra.”[128] Iza teritorijalnih zahteva treba da stoji ekonomska
i vojna strategija “Što se tiče mape, ... ja mislim ono što možemo da uradimo da definišemo na toj našoj teritoriji koji su to punktovi sa ekonomskog stanovišta i sa vojno strateškog stanovišta za nas najvažniji i da od toga ne odstupamo.”[129] Ograničavanje ulaska u Sarajevo opsadom poredi
se sa blokadom Berlina “Nismo mi u Sarajevu izgubili, pogledajte vi, narodu u Sarajevu ne gine se, živi se normalno, podijelili smo grad, granične prelaze napravili, prolaze Turci kroz našu teritoriju, i mi ih kontrolišemo i na ulazu i na izlazu kada idu za Visoko. Šta oni sada rade, oni prave incidente ne bi li smo mi to zatvorili da oni traže promjenu statusa toga puta da idu bez kontrole, a mi zagrabimo udicu ko smo i izađemo im u susret i zatvorimo to i ne damo im da prođu itd. To su velika lukavstva, moramo očuvati taj karakter tog koridora berlinskog tipa, da bi ga natjerali da se Sarajevo definitivno podjeli i teritorije kompaktiraju, pa ćemo mu kvadratni metar brda između Vogošće i Visa uzećemo mu kvadratni kilometar na Drini.”[130] 41. sednica Odlomci Muslimanima, Hrvatima i dezerterima ne sme se dozvoliti
kupovina stanova (Milojević kritikuje zakon koji je predložio Radoslav Brđanin, da se odobri prodaja stanova u vlasništvu preduzeća.) “Mi ako hoćemo da budemo narod koji može da ima svoju državu, a najviše stvaraju oni koji su poginuli i država mora da nađe način da besplatno da stanove porodicama poginulih i invalidima prve kategorije, ako ništa od ovih stanova koji su ostali od Muslimana i Hrvata na ovim prostorima. Ne može isto da siročad kupuju pod istom uslovima stan i oni koji nisu učestvovali u ratu, a po ovom mogu svi da se vrati iz Beograda i da kupe stan, muslimani mogu da kupe stan, Hrvati da kupe stan i svi koji su izbjegavali ratnu i radnu obavezu mogu da kupe stan.”[131] Brđanin uvređen insinuacijom da bi on pomagao
povratak Hrvata i Muslimana “Prvo ne vjerujem da, gospodo, možete povjerovati u najveće čudo svjetsko da je Brđanin uopšte mogao učestvovati da vrati Hrvate i Muslimane, ja javno kažem za govornicom da bi imali pola gradova muslimanskih da nije bilo budala kao što je Brđanin i sl. ... ja sam stvarno se naljutio samo zbog par stvari (u prethodnom izlaganju), što se spominju Muslimani i Hrvati, itd.”[132] 42. sednica Skupštine
Sažetak Poslanici oštro kritikuju Plan Kontakt grupe i ogorčeni su insistiranjem Srbije da ga prihvate. Krajišnik ih izveštava da su se 17. jula 1994. on i druge vođe bosanskih Srba sastali s Miloševićem i crnogorskim predsednikom Bulatovićem u Beogradu i da su im njih dvojica rekli da treba da prihvate plan ili će biti zamenjeni popustljivijim saveznicima kao što je Nenad Kecmanović, koji bi prihvatio plan. Na nagovor Karadžića i Krajišnika, poslanici usvajaju rezoluciju od pet tačaka, kojom se kompromisno slažu s teritorijalnim razdvajanjem od druge dve grupe i prihvataju plan kao osnov za dalje pregovore. Odlomci Prvi strateški cilj: proterati Hrvate i Muslimane
iz njihovih domova "Mi sasvim sigurno znamo da moramo nešto da damo, to je van svake sumnje ukoliko hoćemo da ostvarimo prvi strateški cilj, a to je da se ratosiljamo neprijatelja iz kuće, a to je Hrvata i Muslimana, da ne budemo više zajedno u državi."[133] Na razgovorima u Lisabonu smo dobili etnički
podeljenu Bosnu “Kada smo mi 18. marta (1992.) dobili bitku za svoju Republiku, dobili smo je 18. marta i to na vještinu g. Krajišnika. ... Tada je Alija prvi put rekao “da” na tri Bosne i da budu na etničkoj osnovi, i to je za njega bilo fatalno. ... Tada je Bosna pukla, tada smo mi prihvaćeni kao strana u sukobu. ... da su oni nas ignorisali i ćutali, priznali Bosnu i kazali poslije toga postoje tamo neki pobunjenici koji sopstvenu državu ruše, mi bi bili u teškim problemima, niko sa nama ne bi razgovarao ...”[134] Srbija i Crna Gora insistiraju da prihvatimo plan
Kontakt grupe “Mi smo jutros do četiri sata diskutovali sa predstavnicima Srbije i C. Gore, nije to nikakva tajna, oni smatraju da mi to moramo prihvatiti /plan Kontakt grupe/ mi smo rekli mi ne moramo, mi to ne možemo prihvatiti. Narod smo poveli, mi ćemo ga voditi dokle možemo, kada ne možemo doći će Kecmanović i nek on vodi i potpiše, ako narod prihvati, bio je general Perišić, naš general Mladić, Tolimir, sva je naša delegacija do jednog rekla da ne prihvatamo. Niko od danas nije rekao da to može biti, ali shvatite da moramo naći načina, nije dovoljno da kažemo ne i briga se nas ... Mi moramo pobijediti, hoćemo državu a ne da bude pola Srba mrtvih. Ja se ne bojim njihovog bombardovanja, oni neće bombardovati. Moramo naći način kako da se nastave pregovori.”[135] Uprkos Miloševićevom insistiranju ne smemo
prihvatiti plan Kontakt grupe “Mi imamo problema zbog loših resursa oko snabdijevanja iz Srbije, ja neću da kažem da li je to namjerno ili ne. Ja znam da su svi resursi iscrpljeni i mi ne možemo ni u kom slučaju da uvažimo da ne razgovaramo sa Srbijom, niti bi to bilo dobro. Otišli smo da razgovaramo, tačno je da Srbija i Crna Gora, bio je gospodin Bulatović i Milošević, prezentirali su svu sliku, mi smo rekli sve da je tako, partizani i ljudi koji su se borili 41. – 45. borili su se bez ijednog metka i oružja, mi ćemo se boriti protiv Muslimana i otimati njima oružje, mi ne možemo ovo prihvatiti, jer ovo je unitarna Bosna. Naš stav je bio jasan, oni su rekli ne možemo tako ...”[136] Srpsko osvajanje motivisano nadom u veliku Srbiju “Ostali smo mi Srbi iz bivše BiH sami, kakav izlaz mi tu da tražimo, nemojte, ja uvijek kažem, mi smo stalno išli na neko ujedinjenje, svijet ne da veliku Srbiju. Velika Srbija je zato što će Srbija da dobije teritorije u BiH i Hrvatskoj, a ne da teritorije gdje nema srpskog naroda. Mi ako damo ove teritorije koje je predložila Kontakt grupa, ona gdje nepravedno prema 350 hiljada ljudi da se mi sada distanciramo, nama odgovora neka unija, ne znam koliko ostaje Srba u ovoj državi koju ćemo Doboju, gdje ćemo sa tim ljudima.”[137] Znali smo da ka velikoj Srbiji moramo ići malim
koracima “Nas je Kozirev prevario u Lisabonu smo se prije rata sreli sa njim i pitao je da li mi možemo prihvatiti vanjske granice BiH u tim uslovima znajući da ne daju veliku Srbiju i ujedinjenje, znajući da moramo to etapno, prihvatamo da dobijemo unutrašnje granice, da to bude konfederacija, da mi svoju republiku imamo unutar te konfederacije.”[138] Srbi stvaraju državu bez veza s Muslimanima i
Hrvatima “Ja vas molim da to podržite, a to je da stvaramo državu a ne nekakvu zajednicu u kojoj bi opet imali vezu sa Muslimanima i Hrvatima, a da ne budemo spojeni sa Srbijom i C. Gorom.”[139] Mirovni plan pretpostavlja iseljenje 300.000 Srba “Teritorijalno rješenje pretpostavlja iseljenje preko 300.000 Srba, uključujući one koji moraju napustiti prostore koji pripadaju našim neprijateljima, kao i onaj dio Srba koji je već jednom izašao sa teritorije pod kontrolom naših neprijatelja, i ovo podrazumijeva i proces iseljavanja iz RSK obzirom da već ima takvih indikatora i straha zbog koridora, da je već opao i promet preko koridora zbog specifičnog statusa i odnosa međunarodnih faktora oko Brčkog.”[140] Karadžićev odgovor na optužbe o etničkom
čišćenju: I Srbi su etnički očišćeni “Oni će nama nju osporavati zbog etničkog čišćenja, ovoga i onoga, ali mi ćemo reći – i Srbi su etnički očišćeni.”[141] 50. sednica Skupštine Sažetak Ofanzive HVO-a/HV-a u Bosanskoj Krajini predstavljaju izvor sve veće brige. U ovom odeljku, civilni i vojni rukovodioci napadaju jedni druge kao odgovorne za vojne nedostatke i neuspehe. I Karadžić i Mladić govore o tom pitanju. Mladić iznosi detaljan izveštaj o vojnim sredstvima VRS-a i predlaže plan od 25 tačaka kako bi se otklonili nedostaci u vojsci. Odlomci Pripadnike vojske plaća Jugoslavija na osnovu
sporazuma dva predsedništva “Te plate mi nismo primali kao milostinju od njih, nit ih primamo za ovo što ovdje neko dobacuje da bi služili njima. Primamo ih na osnovu sporazuma koje je tadašnje Predsjedništvo RS sklopilo sa tadašnjim Predsjedništvom Jugoslavije.”[142] U nekim mestima SDS je formirala Vojsku RS uz pomoć
JNA “U trenutku kada je počeo rat, mi smo imali u opštinama gdje je većina vlast opštinsku, čvrsto je držali, sve kontrolisali. U opštinama gdje smo bili manjina formiranu tajnu vlast, opštinski odbor, opštinsku skupštinu, predsjednika izvršnog odbora. To su bile sećate se A ili B, varijante. U B varijantama gdje smo bili u manjini 20%, 15% imali smo vlast uspostavljenu i brigadu, jedinicu i tamo, kolika da je ali odred je bio tamo i komandant, i počeo je rat i JNA je ponegdje pomogla koliko je mogla, pomogla je prije toga, … Izvršena je disperzija oružja zahvaljujući JNA, izvuklo se što se moglo izvući i rasulo po srpskom prostorima i podijelilo narodu, ali narod je organizovala SDS i stvorila vojsku, to je bila vojska. Zajedno sa milicijim to su bile oružane snage SR BiH, one su stvorile prostore, oslobodile su i stvorile prostore. Negdje uz pomoć JNA, negdje bez pomoći JNA, a negdje i krijući od JNA, jer je JNA, komandovao i Huso i Uso, a šta se dešava. Pravimo razne računice i pogodbe sa Jugoslavijom, odlučujemo se da od te TO od tih srpskih brigada koje jeste vodio SDS, ali ne kao partijsku vojsku, nego kao narodnu vojsku, jer nije smio svako da stane na čelo brigade ilegalne i da se suprotstavi zelenom beretkama…”[143] Rukovodstvo bosanskih Srba je dobilo oficire JNA koje
su tražili “Došli su gospodo oficiri koje smo mi tražili, ja sam tražio Mladića. /fusnota: 0084-6058/ ... Pratio sam ga, sjedio sam kod generala zajedno sa g. Krajišnikom kod generala Kukanjca u kabinetu i slušali kako naređuje i komanduje i kako komanduje oko Kupresa, oko Knina. Noći i noći smo proveli kod generala Kukanjca u sobi tada, predsjednik Krajišnik je već bio predsjednik Skupštine, a ja sam bio samo predsjednik Stranke, nisam imao državnih funkcija. Tražili smo Mladića i rekli neka oni formiraju štab kakav oni hoće, nećemo da se petljamo u to.”[144] Mladić govori o izvorima municije VRS "Kao ilustraciju za povećenje navodim pregled utroška nekih vrsta materijalnih sredstava po izborima obezbeđenja od početka rata zaključno sa 31. decembrom 1994. godine, sa potrebama za 1995. godinu u sadašnje stanje. Od ukupno utrošenih količina pešadijske municije od početka rata do danas utrošili smo 9.185 tona, 1,49% te municije obezbeđeno je iz naše proizvodnje, 42,2% iz materijalnih rezervi koje smo nasledili, koje smo imali, koje smo izvukli iz enklava i zatekli u kasarnama te bivše vojske, 47,2% iz pomoć Vojske Jugoslavije i 9,11% iz uvoza, odnosno kupovinom. Trenutno raspolažemo sa 9,69% ukupnih potreba za 1995. godinu. ... Za artiljerijsku municiju utrošili smo 18.151 tonu, obezbeđeno je 26,2% iz proizvodnje 39% iz materijalnih rezervi, 34,4% iz pomoći Vojske Jugoslavije i 0,26% iz uvoza. Raspolažemo sa 18,36% ovogodišnjih potreba. Za protivavionsku municiju utrošeno je 1.336 tona, obezbeđeno je 0% iz proizvodnje, znači nismo proizveli ni jednu čauru, ni metak, 42,7% iz materijalnih rezervi, 52,4% iz pomoći vojske Jugoslavije, 4,9% iz uvoza, raspolažemo sa 7,89% ovogodišnjih potreba."[145] 52. sednica Skupštine Sažetak Tri nedelje pre ove sednice, VRS je ušla u Srebrenicu, a nešto kasnije zauzela je Žepu. Ti događaji se u skupštinskim raspravama pominju kao pobede. Međutim, u zapadnoj Bosni Hrvatska vojska je zauzela Glamoč i Grahovo i ušla na teritoriju RSK u obliku klina, proteravši predsednika Milana Martića i ostatke srpskih snaga u Bosnu. Ti porazi rezultirali su dubokim jazom između civilnih i vojnih vođa. Dva dana pre sednice Karadžić je izdao naređenje da se general Mladić razreši direktne komandne odgovornosti i da se Glavni štab transformiše u Generalštab VRS. Generali, koji su se dan pre sednice sastali u Banjaluci, osudili su tu odluku i izjavili da će samo od generala Mladića primati naređenja. Karadžić se na sednici upušta u oštru razmenu gledišta s generalom Tolimirom i generalom Gverom. Iz toga se vidi da je Karadžić imao bitnog udela u odlukama komande vojske, uključujući pokret bataljona i naredbe za napad na konkretna mesta. Tolimir i Karadžić su po nekoliko puta uzimali reč, uzajamno se optužujući za gubitke na zapadu. Njih dvojica se nadmeću ko je zaslužan za “rešenje problema” Srebrenice i Žepe. U toku rasprave, govore o naredbama i planovima za te operacije i o psihološko-propagandnoj delatnosti po njihovom završetku. Otkrivaju i ulogu Miloševića u ranijim odlukama da se obustavi ofanziva na Goražde 1993. zato što je napredovala tako sporo. Poslanici usvajaju rezoluciju kojom se potvrđuje poverenje u generale i suštinski im se prašta neposlušnost, ali njihova rezolucija takođe potvrđuje i Karadžićevu odluku da promeni komandnu strukturu VRS-a i premesti Mladića na položaj savetnika Generalštaba. Odlomci U Srebrenici i Žepi smo imali uspeh “Imali smo, kao što znate, uspjeh u Srebrenici i Žepi, tom uspjehu nema prigovora ni primjedbe, naravno, mnoge gluposti su napravljene nakon toga, jer je mnogo muslimanskih vojnika lutalo okolo šumama, i tada smo imali gubitaka, u samoj akciji nismo imali gubitaka. U Žepi smo imali uspjeh, mada nam je Žepa pojela najmanje 15 dana i tu smo dosta zamajali i tako da nam se desilo da nam u međuvremenu padnu Glamoč i Grahovo.”[146] Problem Srebrenice i Žepe smo rešili skromnim
vojnim sredstvima “Problemom Žepe, gospodo draga, mi smo rešili da dve brigade sada imamo u zoni II krajiškog korpusa iz Drinskog Korpusa. Problemom Srebrenica takođe smo stvorili adekvatne rezerve i učinili smo to u periodu u kome smo procenili da međunarodna zajednica neće reagovati neposredno poslije događaja koji su se desili u zapadnoj Slavoniji i išli smo isključivo zato i to je bila jedna od strategijskih odluka GŠ i realizovali smo je u skladu sa najboljim mogućnostima uz minimalne gubitke maksimalnom racionalizacijom i upotrebom snaga u vreme kad je taj isti Drinski korpus davao brigadu na sarajevskom ratištu i kada nismo dovodili ni jedinice MUP-a, ni jedinice iz drugih zona odgovornosti, izuzev jedinice Drinskog korpusa. Ne znam da li sam shvatio dobro predsjednika Republike, ali smatram da nikakve veze Žepa i Srebrenica nemaju sa gubitkom položaja u Glamoču i Grahovu, ....”[147] Vodili smo psihološko-propagandnu aktivnost kako
bi smo ograničili kontrolu štete “Takav je bio odnos i prema UNPROFOR-u u Srebrenici, kada je rešen problem Srebrenice, kada je pritisla međunarodna javnost na nas, došla je instrukcija i od predsjednika Državnog komiteta za saradnju sa UNPROFOR-om (Nikola Koljević – rdj), sa kojim sam razgovarao svakodnevno, jer sam trebao da vodim psihološko propagandu aktivnost kompletnu oko rješavanja operacije u Žepi i Srebrenici, i vodio sam, kontaktirali smo po 50 puta gdje je rečeno, nastojte da što pre rešimo problem toga UNPROFOR-a da nam se ponovo ne nabaci sindrom talaca nakon onoga što smo imali poslije bombardovanja i mi smo odradili u skladu sa postojećim sporazumima i dogovorima.”[148] Poglavari Pravoslavne crkve kažu da je Karadžić
suviše blizak Miloševiću Govori o Karadžićevoj odluci od pre dva dana da se Mladić razreši dužnosti. “Greška Karadžića - suviše vezivanje za politiku Slobodana Miloševića, greška Mladića - što još uvijek sprovodi jednu komunističku politiku, to je moj zaključak lični ... Gospodo, toga gospodina iz Dedinja (deo Beograda gde živi većina političkih rukovodilaca – rdj) 1991. krajem, kada je već u oktobru i novembru potpisan takav plan, pa sada kasnije obelodanjen. Milan Babić tada još slušao, sada ga ponovo sluša ne vredi i kada je rekao osim Srbije i Crne Gore sve će ovo drugo pojesti crni mrak.”[149] U Sarajevu smo hteli da upotrebimo još više
tenkova; JNA nas je sprečila “Predali smo veliku teritoriju. Jeste pomogla dosta JNA, negdje
je i odmogla JNA. U Sarajevu nije htjela da uradi ono što smo mi
tražili. Nije htjela da nam da četu tenkovsku da mi uradi ono
što smo mi tražili. Rat bi bio završen da je uradila. Kada
je vladika govorio o Banjalučkom korpusu, to je bila JNA, a sadašnji
komandant Talić i Kostić i ostali su nam puno učinili i
poslije toga su prihvatili korpus (komandu korpusa) i stvorili od njega
srpski korpus.”[150] Milošević rekao Karadžiću da nikada
neće ostaviti Srbe same “Meni je lično Milošević rekao, (podrazumeva se da citira Miloševića) žBio mi je Cimerman, traži da vas ugušim, traži da zatvorim granicu na Drini. Nikada ja svoj narod ugušiti neću.ž Ja sam to zapamtio i računao sam na to, i nikada nisam mogao posumnjati da će se zatvoriti granica na Drini, jer je on rekao da nikada ugušiti neće svoj narod, i oslonio sam se na tu njegovu riječ, i svi smo se oslonili i vama sam prenio. Jedino na jednoj, prije 4. avgusta, na jednoj skupštini sam rekao ostaćemo sami, kada smo odlučivali hoćemo li prihvatiti (neki mirovni plan) ili nećemo. Do tada nisam ni sanjao da ćemo ostaviti (sami).”[151] Nije nam bilo pametno da damo snimke ženskih
leševa na ulicama Srebrenice “Potpukovnik Milutinović ... daje stranim agencijama katastrofalne snimke koje mogu Mladića da koštaju da mu se na Hagu pokažu. Puštaju oni koga hoće, pa se snime leševi žena po ulicama Srebrenice, pa se to pusti na stranim medijama.”[152] Na sastanku s Miloševićem, samo su Tolimir
i Mladić bili za nastavak ofanzive Govori o prvom pokušaju Srba da zauzmu Goražde u vreme Londonske konferencije u avgustu 1992. Zatim prelazi na drugi napad na Goražde, u proleće 1993. “Drugi put iz Goražda general Mladić je u tri sata ujutro dignut po vašem naređenju (obraća se Karadžiću) i išli smo svi zajedno kasnije gore kod Miloševića (u Beograd), kada smo bili i ja i general Mladić i svi mi protiv, i predsjednik Krajišnik da se prihvati da prekinemo ofanzivu na Goražde.”[153] Tolimir i Krstić su imali zadatak da se pobrinu
za Žepu “Ponovo ste pominjali ovu Žepu. General Mladić je u
Žepu dolazio samo helikopterom i otišao, a ja i Krstić
smo dobili zadatak i odradili smo ga onako kako je trebao i mislim da
ova Žepa ne zaslužuje da bude predmet prigovora generalima,
naprotiv, ona je rešena i ja sam objasnio šta smo stvorili.”[154] Ofanziva okončana kada VRS nije uspela brzo da
zauzme Goražde Odgovarajući generalu Tolimiru, Karadžić izjavljuje: "Goražde smo mi došli u svađu sa Miloševićem i sa svima živima radi toga što smo dali dan, pa dan, pa dan, pa pet dana da se uzme desna obala. Prvi red kuća nismo uzeli, nije uzeto, nije moglo da se uzme, razumem da nije moglo. General Gvero je bio na telefonu sa mnom, svaki čas je govorio danas dopet (sic: danas do pet?) sutra do pet. ... Mi zamajavamo Čurkina, Stoltemberga i sve ko je bio od stranaca tu, Miloševića kome su obećali 300 tona nafte, to jedino priznajemo da je on tu bio u pravu, kada smo oborili avion, kada smo napravili onu dramu, namjerno išli, ima snimljeno u Vrhovnoj komandi, svi smo bili da se ide dalje žestoko na Goražde, bili smo na vrhuncu moralne pobjede, međutim počelo je da to ne to dole jer smo počeli da gnjavimo…”[155] Karadžić izdao i usmeno i pismeno naređenje
da se zauzme Srebrenica “Sjećate se kada sam naglo sazvao Vrhovnu komandu i sve predsjednike opština da se ona tri kilometra, da se obuku policajci u civile da kažu, uredu, dio pripada i nama ta tri kilometra, nemojte da se tako ne radi, tako da se ne radi sa svojom državom, da smo Srebrenicu uzeli i ušli u nju kada je bio Morion, nas bi bombardovali, ali znate kako, tepih bombama ... došao je trenutak, ja sam direktivu broj sedam i to signirao da se uzme i Teočak, Srebrenica, Žepa i Goražde, sve je to potpisano i išli smo snažno u to. Vi ste sami u telegramu opisali po prvi put sam se čudio zašto Tolimir ovako fino poštuje predsjednika Republike, izvještavate kako je predsjednik Republike veoma zadovoljan, ohrabruje vojsku da nastavi, dok mi ljudi nisu rekli, pa čoveče, on tebe hoće da umiješa da slučajno ne bi ti rekao da ti nisi za to, ja sam za sve naše odluke i ja stojim iza njih, i snimljene su vrhovne komande i sve u njima stoji i usmeno i pismeno sam naredio da se ide na Žepu i Srebrenicu. ... Nismo mogli u tom trenutku uzeti Goražde, nismo mogli i sada ga ne možemo uzeti, jer su prijetnje su ozbiljne ...”[156] (Na 54. sednici Skupštine Karadžić je ponovo pomenuo da ima punu odgovornost za sedam direktiva koje je potpisao, ali je porekao odgovornost za direktive br. 8 i 9. Vidi odlomak sa 54. sednice na strani 0215-4554.) 53. sednica Skupštine Sažetak RSK je pala pre ofanzive hrvatske vojske. Srpske izbeglice se kao reka slivaju iz RSK u RS, a neki nastavljaju dalje u Srbiju. Na ovoj sednici razdor između civilnih i vojnih rukovodilaca u RS rezultira uzavrelom razmenom mišljenja, pošto više govornika raspravlja o pitanju ko je izgubio RSK. Poslanici takođe raspravljaju o pregovaračkom timu koji će zastupati RS u mirovnim razgovorima koje će predvoditi Amerika. Najbitnije pitanje je odnos delegacije s Miloševićem i u tom pogledu neki su za “jedinstvenu” delegaciju s Miloševićem na čelu, dok su drugi za “zajedničku” delegaciju. (Ta odluka je očito utabala put za dogovor koji je postignut nekoliko dana kasnije, a to je da će bosanske Srbe na pregovorima koje predvode SAD zastupati Milošević.) Konačna odluka predviđa “zajednički pristup” Jugoslavije i RS. Karadžić poredi RS sa RSK, pokazujući da je RS u četiri pogleda superiornija u od RSK, te nije verovatno da će je neprijatelj pregaziti. On i Krajišnik nastoje da spreče dalji odliv Srba iz RS, posebno iz opština na liniji fronta. Milorad Dodik, nekada vođa Reformista u Bosanskoj krajini, kritikuje politiku vlade kao član opozicije ili jedan od “nezavisnih” poslanika. Odlomci Karadžić još jednom navodi strateške
ciljeve (Pred sobom ima nacrt mirovnog plana.) “Nas zanima granica na Uni, granica na Savi, granica na Drini, granica na Neretvi, izlaz na more i dio Sarajeva. Znači tamo se pominje, granica na Savi to je najbolji koridor, to nema šta, to je najbolje. Tamo se pominje zamjena Goražda sa dijelove Sarajeva, naime mi Sarajevo nipošto napustiti ne možemo, jer bi tada tek Muslimani imali dobru državu, a nas bi osušili bi nam ove tri pokrajine istočnu Hercegovinu, staru Hercegovinu i Romaniju, tu ne bi ništa ostalo ako me ne budemo imali svoje Sarajevo i taj regionalni centar da se tu može i školovati i liječiti i trgovati i obavljati posao.”[157] Tražimo široku teritoriju zato što
je tamo počinjen genocid “Između Grmeča i Kozare, ja mislim da to i Milošević mora da zna, to je rečeno i stranim pregovaračima, između Grmeča i Kozare ne može ništa pripadati nikome nego nama, jer je tamo izvršen genocid, tamo je srpski narod postradao i tamo je broj Muslimana porastao prema 50% na osnovu genocida, a ne na osnovu nekog prirodnog razvoja i u dolini Neretve izvršen genocid.”[158] Prirodno je što je Milošević u Ženevi
bio šef “Nikada nismo bili za to, da radimo posebno, uvijek smo bili za to da radimo zajedno. Predsjednik Milošević je išao s nama u Ženevi, nije to bila jedinstvena delegacija, ali jeste bila, sjedili smo svi zajedno ... Nemamo mi želju da postanemo posebna država. Najviše bi voljeli da se danas ujedinimo i neka sutra Milošević pregovara. (Karadžić kaže da je loš trenutni predlog da Milošević pregovara u naše ime, a da mi onda uzmemo ono što nam se nudi.) ... Međutim, ako formiramo zajedničku, ne jedinstvenu nego zajedničku delegaciju, gdje će naravno Milošević biti formalni ili neformalni šef, a i u Ženevi svaki put je bio šef, to je jasno da on je bio šef ....”[159] Vojna struktura RS zavisi od Jugoslavije “... gospodo, treba znati da smo mi preuzeli jednu strukturu koja je zavisna od Jugoslavije i koja je vezana za Jugoslaviju i platama i penzijama i nabavkom oružja i municije itd, mada smo dobar dio toga platili, dobar dio smo i dobili.”[160] Nismo imali pravo da menjamo strateške ciljeve
(Govori o planu Kontakt grupe i drago mu je što su ga odbili.) “Mi nemamo pravo na mijenjamo taj strateški cilj što se uklapa u diskusije prethodnika, to je da imamo kompaktnu teritoriju, neka je ona i manja, opet ćemo razgovarati, ona mora biti kompaktna. Mi smo imali na tri dijela pocijepanu državu. ... Mi smo bili na sastanku sa predsjednikom Miloševićem, to je tajna i neka ostane ovdje, ali već kada se zna treba reći, ne znam ni ko je rekao, ali gospodo, to je bila naša inicijativa, povodom odluka ove Skupštine da imamo zajednički nastup, da ujedinimo sve resurse naše da odbranimo Republiku, da vidimo šta sa RSK, da ne možemo ovako nastupati i da srpski blok mora da ima zajedničku politiku. Mi moramo uvijek pokušavati da se Srbi ujedine, jer znamo da oni grade na tome svoju strategiju.”[161] Srpski vojnici su obezbedili naoružanje JNA jer
smo mi bili najmnogobrojniji “Mogu da kažem samo da su aktivni oficiri obezbedili materijalno-tehnička sredstva kojima je 35% stanovnika RS uspelo da 4 godine drži preko 70% teritorije na kojoj je živjelo preko 65% stanovnika naših neprijatelja, ja ovdje govorim o stanovništvu, ne samo o vojnicima, a oficiri su ipak bili ti srpski koji su obezbijedili materijalno-tehnička sredstva iz one bivše Jugoslavije i donijeli ih zato što smo bili većina i zato smo to uspjeli...”[162] Poslanik žali zbog mera koje su Srbi preduzeli
protiv nesrba u Banjaluci “Plašim se, iskreno da vam kažem, i ovo što se desilo u Banjaluci. Ne volim ja te Hrvate i Muslimane, Hrvate ne volim pogotovo, ali plašim se ono što se desilo. Dešava se nešto što cijeli svijet smatra da je najveći kriminal, kriminal progonstva. Zašto? Mislim, nije loše ako toliko Hrvatska TV velike adute daje na taj progon Hrvata i Muslimana iz Banjaluke iako ono što njihova TV prikazuje reakciju svijetu i stranih agencija novinskih i TV izveštača, ja vam kažem da to uopšte nije bezazleno.”[163] Krajišnik onda prekida Vidića i kori ga što se udaljio od tačke koja je na dnevnom redu. 54. sednica Skupštine Sažetak Kataklizma koje su se pribojavali se ostvarila: HVO, ABiH i vojska Republike Hrvatske napali su Bosansku krajinu i osvojili 12 opština. Prijedoru i Banjaluci preti neposredna opasnost da padnu. Predsednik Karadžić, ministar spoljnih poslova Aleksa Buha i general Milovanović, načelnik Glavnog štaba, podnose izveštaje o nezavidnoj situaciji, slabosti RS, koja će stoga verovatno pretrpeti nove vojne poraze, i ogromnoj reci izbeglica koja beži ka istoku. Karadžić se spremno stavlja u svoju ulogu bodrioca, kaže kako RS ne sme da izgubi ni pedalj teritorije i da svi treba da rade udruženim snagama. Poslanici oštro kritikuju vojne komandante VRS. Traže smenu četiri generala i kažnjavanje onih komandanata čije jedinice su se razbežale. Skupština apeluje na Miloševića da pomogne RS. Poslanici razmatraju planove da se pomogne izbeglicama koji beže pred muslimansko-hrvatskom ofanzivom. Buha, usred opšteg pesimizma, nalazi razloga za ohrabrenje u mogućem mirovnom planu, koji nastaje kao rezultat Miloševićevih razgovora sa Holbrookom. Odlomci Zauzimanje Srebrenice i Žepe je bila najveća
greška u ovom ratu “Naša kataklizma počinje sa Bihaćem negdje oko Nove godine. ... ali nam je /njegovo osvajanje/ bilo prezentovano euforično da smo mi već u gradu, itd. Uspostavljanje tadašnjeg mirovnog procesa i prekida vatre je katastrofa za RS. To je moja konstatacija, ne predlažem da je usvoji Skupština kao konstataciju da je tačna. A najveća greška rata je Srebrenica je i Žepa i za to neko treba da snosi odgovornost. ... Ko je odgovoran za to? Mi smo legalizovali pred MZ da se mogu uzeti zaštićene zone, a onda smo nakon pet dana galamili kako ne može se na zaštićenu zonu RSK udariti, a mi smo prije pet dana uradili to što smo uradili. Izgubili smo poziciju koju smo mogli da branimo.”[164] Za granatiranje civila u Sarajevu treba kriviti neodgovorne
pojedince “Gospodo, mi nikada nismo htjeli priznati da su padale naše granate. Ja znam odgovorno to nije radila ni Vrhovna komanda ni GŠ, takve naredbe nisu davali, ali neki nadobudni i neodgovorni pojedinci su to radili. Mi smo trebali, ubuduće to treba da radimo, da se ponekad i prizna da se to desilo, ali da kažemo da su to uradili neodgovorni pojedinci koje će biti uhapšeni, trebali smo čak izvesti neko suđenje kao blef, vidite šta radi gospodin Tuđman.”[165] Jugoslavija treba da prihvati bosanske Srbe; zauzvrat,
Muslimani iz Sandžaka treba da se presele u RS “Ovaj predlog, da se ide na Skupštinu Jugoslavije sa zahtevom da se Srbima sa ovih prostora omogući naseljenje prostora Jugoslavije, da Muslimane iz Sandžaka preselimo ovdje, da dio Šiptara (Albanaca) preselimo ovdje sa Kosova, tako svet i Evropa hoće ... ali da imamo kao rezervnu varijanta da nateramo Jugoslaviju da je dužna da brani ove prostore, ili da nas primi ili da brani ove prostore.”[166] Arkan treba da organizuje odbranu Banjaluke “Ja predlažem da gospodin Arkan dođe na ove prostore
i da bude komandant grada Banja Luka. Molim vas, nemojte mi zameriti,
ono što je on uradio u Istočnoj Slavoniji to su praktični
rezultati. One što on je uradio za kratko vreme u Novom /Bosanski
Novi – rjd/, on je spasio Novi, Prijedor, itd. i izuzetni su rezultati.
Molim ovu Skupštinu da me razumije, iza njega postoje djela, rezultati
i prihvatimo to kao istinu.”[167]
“Mi u ovom momentu možemo da očekujemo pomoć koju prizivamo cijelo vrijeme iz Jugoslavije samo, po meni, u onome što se zove dobrovoljci. Znači dobrovoljna vojska i dobrovoljno davanje materijalnih sredstava, nećemo da uzmemo u obzir da je tamo izuzetno teška situacija /u Srbiji/. Ti dobrovoljci koje predvodi Željko Ražnjatović kao patrioti, čuo sam da su napravili dosta toga uspješnog, međutim, u izlaganju generala Milovanovića, oseća se da se i to ne prihvata, odnosno da se ne prihvata ni takva vrsta pomoći, pa me isto i to čudi. Mislim da su te jedinice, pretpostavljam da su podređene komandovanju, znači komandi VRS, da nisu samostane ili slobodni strijelci.”[168] Arkan je služio režimu u Beogradu “Arkan je u službi politike Beograda, koliko ja znam, inače ne bi egzistirao, u kojoj bi pravnoj državi egzistirala neka paravojna formacija itd. On u funkciji nije došao da pomogne nama, nego da izvrši funkciju iz Beograda ...”[169] Zauzimanje Srebrenice i Žepe bilo je vojno neophodno “... jer smo uzeli zaštićene zone, a branimo se što
nas napadaju iz zaštićenih zona. Verovatno će pametniji
ljudi posle nas, da li je Srebrenica i Žepa greška, ja ovom
momenta znam, da nismo uzeli Srebrenicu i Žepu, ne bi sada imali
Romaniju, sa vojničke tačke gledišta. U političke
aspekte i u metodologiju uzimanja Žepe i Srebrenice ne ulazim, nisam
bio prisutan, samo sam bio informisan, kao i vi. Bio sam na zapadnim granicama
RS.”[170] Rekli smo 1991. Predsedništvu SFRJ da ujedini
Srbe i proglasi rat Karadžić tvrdi da beleške sa sednice Predsedništva 1991. godine potvrđuju da je tada rekao: “Gospodo, nas su stavili u bob stazu budemo li ovako taktizirali dovešće nas mečki na rupu, iskočimo iz bob staze, proglasimo ujedinjenje, stanimo na granice, proglasimo ratno stanje, odbranićemo se, imamo resurse, imamo tehniku, imamo sve. Sada znam i to da tada Amerika nije toliko bila protiv nas, jer nije se bila ni zadužila kod Islama (umerenih muslimanskih država) ...”[171] Hvalite Miloševića; nemojte ga podrivati “Ja sam stalno opoziciji i uvijek opoziciji u Srbiji govorio, nemojte da slabite predsjednika Miloševića. Zašto? Nemojte da ga slabite. Slab predsjednik Milošević slaba Srbija, slab predsjednik Srbije, slaba Srbija, jačajte ga, pregorite tu borbu za vlast, jačajte ga, pohvalite svaki njegov korak. Mi smo, gospodo, u našoj zemlji to isto iskusili.”[172] Karadžić je potpisao sedam direktiva koje
su mu podnete “... ja sam pregledao, odobrio i potpisao sedam direktiva, osmu i devetu mi niko nije podnio ni da je pročitam, a kamoli da je potpišem, radi toga što je general Gvero pisao i ostali koga će da slušaju. ... ja to neću da trpim, moram to da vam kažem, je li treba i narodu da kažem pa da se narod uplaši, i molim novinare da o tome ne pišu. Moram ponovo ovdje da pomenem primjer iz onoga suđenja u Nirnbergu ...”[173] Karadžić je podržavao operaciju u Srebrenici
i ne kaje se zbog toga “Ja sam kao vrhovni komandant stao iza plana za Žepu i Srebrenicu, za Srebrenicu uglavnom. Žepa se podrazumijevala. Gospodo, mi bismo izgubili rat da postoji Žepa sa 90.000 naoružanih Muslimana izgubili bismo rat. Lično sam nadgledao plan bez znanja GŠ, ne ni krijući nego slučajno nailazeći generala Krstića i savjetovao mu da pravo ide u grad i da proglasi pad Srebrenice, a poslije ćemo se juriti sa Turcima po šumama, odobrio sam i bliži zadatak i radikalni zadatak i ne kajem se za to.”[174] 55. sednica Skupštine Sažetak Dejtonski pregovori samo što nisu počeli. Nekoliko dana pre ove sednice, delegacija RS od 22 člana sastala se s Miloševićem u Beogradu. Milošević je članove RS ukorio zbog toga što su odbili Vance-Owenov plan i Plan Kontakt grupe i rekao im da sad plaćaju cenu toga što su “tvrdoglave vođe”. Navodi se da im je on u toku sastanka koji je trajao tri i po sata rekao da su “oni najveća prepreka ostvarivanju naših ciljeva”. Neki skupštinski poslanici Miloševićeve reči tumače kao pretnju da će se smeniti rukovodstvo RS. Nekoliko njih daje karakterizaciju Miloševića kao vođe, izražavajući duboko nepoverenje da će on zastupati njihove interese. Međutim, Karadžić i Krajišnik su stali u odbranu Miloševića, naglašavajući da je RS u teškoj situaciji i da je oslabljena, dok njeni neprijatelji svakim danom postaju sve jači. Zastupaju gledište da su kompaktnost, komunikacije i postojanje države bitniji od bilo kog konkretnog teritorijalnog zahteva. Karadžić još jednom odoleva pokušajima nekih poslanika da iznude osvajanje još teritorija i da konkretnim zahtevima vežu ruke pregovaračkog tima. Odlomci Milošević nas dobro poznaje “Što je predsjednik Krajišnik rekao, da je Milošević spriječio ofanzivu da nismo mogli uzeti Bihać, on /Milošević/ nas optužuje što nismo /Fikretu/ Abdiću pomogli, mi smo to trebali raditi za Abdića. ... Čovjek nas zna sve u glavu, iako neke od nas nije ni vidio, osim ono na Palama, upućen je čovjek i jednostavno svu odgovornost on prevaljuje na nekog drugog.”[175] Karadžić opisuje svoju prvu posetu Miloševiću “Mi nismo inferiorni u odnosu na predsjednika Miloševića, nikada nismo bili, prvi put sam bio kod njega, tek kada sam shvatio da imamo veliku snagu, to je bio kraj septembra 1990. godine ... ja sam pozvao i Koljevića i Kozića, vodio sam ih sa sobom, jer nisam htio sam i odmah sam izborio ravnopravan položaj, evo njih neka potvrde, odmah sam zahtijevao ravnopravan, ovo što kaže, druže i gospodine već tada je bilo. Nismo mi bili nimalo inferiorni na ovom sastanku, ali je predsjednik Milošević razgovarao drugačije sa vama /prošle nedelje/ nego što razgovara sa nama, jer je procijenio da je napad najbolja odbrana, on je shvatio da će biti napadnut i napao je nas. On je otvoreno, i poslije u razgovoru /1990. godine/ smo rekli, svi koji kod nas dolaze polovina i većina su to naši ljudi, i oni nama dođu i kažu, vi smijenite rukovodstvo pa će biti bolje, ne birajte više ove ludake, bandoglave, sve vi to govorite, gospodine predsjedniče, vi hoćete da nas destabilizujete, hoćete da nas srušite, a ja vam kažem vi ne možete nas srušiti, ako nas srušite, srušićete državu i narod, prije izbora nas niko ne može srušiti, a ni na izborima ne može, sve smo mi to njemu otvoreno rekli.”[176] Karadžić je 1991. godine preporučio
rat jugoslovenskom saveznom Predsedništvu “... mi smo 1991. onom Predsjedništvu Jugoslavije, sve je
to snimljeno i ostalo tamo, rekli sada imamo šansu da izađemo
na svoje granice, da napravimo državu, pa će nas ružiti,
pa će nas napadati, pa će nas priznati. Nije bilo muške
snage nije bilo državničke vizije da se to tada napravi, tada
smo imali i veće resurse i veće teritorije i granice, Amerika
se nije bila zaintačila toliko protiv nas, svi bi klepili ušima
da smo slomili Sloveniju i Hrvatsku, slomili za 15 dana, pa ih onda puštali
iz Jugoslavije kroz Parlament, ali mi smo gnjavili i gnjavili i tonemo
dublje i dublje u živo blato i to je razlog zašto smo se mi
razišli sa rukovodstvom Srbije, ne ideološke razlike.”[177] Karadžić bi da navede Miloševića
da uspešno pregovara za RS “... moramo mi njega (Miloševića) dovesti u situaciju da se bori za nas kao što bi se borio i za sebe i za svoje mjesto u istoriji i za svoju reputaciju.”[178] 56. sednica Skupštine Sažetak Ovo je prva sednica posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma (zvanično “Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini”) u Parizu 14. decembra. Nikola Koljević i Branislav Lukić podnose izveštaj o više mirovnih razgovora, uključujući i donatorsku konferenciju u Londonu nekoliko dana ranije. Mnogi poslanici ih nemilosrdno kritikuju, besni što je Milošević potpisao sporazum a da ih nije konsultovao i što Koljević i Buha, predstavljajući bosanske Srbe, nisu uspeli da izdejstvuju povoljnije uslove. Poslanici raspravljaju o budućnosti 140.000 Srba koji žive u sarajevskim predgrađima, području koje su Srbi držali tokom celog rata, ali koje je u Dejtonskim pregovorima dodeljeno Federaciji. Koljević naglašava da su odredbe Dejtonskog sporazuma neizmenjive, ali je za to da Krajišnik i Karadžić posete predgrađa Sarajeva i da Srbi ostanu u njima, makar za sad. Grujo Lalović (na stranici 0215-4788 – 0215-4790) predlaže da sarajevski Srbi prihvate život u Federaciji i da vlada RS neke uprave preseli tamo, kako bi im bila blizu. Krajišnik odbacuje tu ideju, smatrajući da prvi strateški cilj isključuje bilo kakav saživot s Muslimanima i Hrvatima. Odlomci: RS traži da joj se vrati teritorija koja je u
Dejtonu dodeljena Federaciji “Republika Srpska zadržava pravo da mirnim putem i političkim
sredstvima pod svoj suverenitet vrati područja definisana strateškim
ciljevima, te područja koja su drugoj strani pripala na osnovu genocida
ili brutalnog osvajanja potpomognutog intervencijom stranih sila.”[179] Prvi strateški cilj nalaže da Srbi napuste
Sarajevo “Zadatak ove Republike i prvi strateški cilj je da se mi odvojimo od Muslimana i Hrvata i nema niko pravo da zasniva strategiju Srpskog Sarajeva na ostanku u zajedničkoj državi. Tako da je isključena bilo kakva opasnost ili želja sa kopčom i rešenjem Sarajeva mi želimo da ostanemo sa Muslimanima i Hrvatima. Niko ne može sada novo rješenje praviti da ostanemo skupa niti to ljudi u Sarajevu žele, odnosno /srpski/ narod, niti želi rukovodstvo Sarajevo, ali je jedna manjkavost naših poslanika koji vide opasnost, da bi ako ostanemo u MHF, da bi Sarajevo bilo kopča unije. Ima samo jedan problem gdje ćemo sada ljudi iseliti, da se kaže iselićemo ih tu i tu, na taj i taj način. Treba nam vrijeme, jer je ovo iznenađenje, jer ni u jednoj varijanti ništa nije predviđeno. Zato nam treba i vrijeme za političko rješenje i konačno razlaz i na kraju krajeva najbolje rešenje da se Sarajevo iseli i da se naše lokacija da se smjeste ljudi i da se mi i tu ako imamo opasnosti sa tom kopčom (u zajedničkoj državi) konačno raskopča. ... da ostane jedan glavni cilj, jer to rješenje ne dovodi do uspostavljanja unije, nego do raspada, jer nam je to prvi strateški cilj.”[180] [a] Postoje dva prevoda transkripta 16. sednice na engleski: engleski ERN 0190-8515 – 0910-8570 i engleski ERN 0091-3562. Ja sam za neke odlomke koristio jedan, a za neke drugi, u zavisnosti od toga koji mi je bio na raspolaganju, a uz prevod sam naveo odgovarajući ERN /u engleskom originalu/. [b] Dokument od 16 stranica naslovljen “Zapisnik” (ERN 0214-9855 – 0214-9870) zapravo je transkript sa sastanka Kluba poslanika, a ne “Zapisnik” u smislu kako se ta reč koristi u vezi sa drugim skupštinskim zasedanjima. [c] Na naslovnoj strani navedeni su ovi datumi. Međutim, iz samog trankripta se vidi da je poslednji sastanak mogao biti 30. septembra, a ne 1. oktobra 1993. [d] 1993. Postoje dva prevoda na engleski (jedan potpun i jedan nepotpun), kao i jedan sažetak 50. sednice na engleskom. Koristio sam ta dva prevoda i na kraju citata na engleskom jeziku stavio sam njihov ERN. [1] 0215-0912. [2] 0190-8522. [3] 0084-7723. B/H/S ERN 0084-7722 - 0084-7723. [4] 0084-7728. [5] 0084-7731. [6] 0084-7731 – 0084-7732. [7] 0084-7744. [8] 0084-7747. [9] 0084-7752 - 0084-7753. [10] 0214-9507. [11] 0214-9507. [12] 0214-9508. [13] 0214-9508. [14] 0214-9509. [15] BCS 0214-9510. [16] 0214-9511. [17] 0214-9517. [18] 0214-9524. [19] 0214-9525. [20] 0215-9532. [21] 0214-9532. [22] 0214-9549. [23] 0214-9554. [24] 0214-9555. [25] 0214-9561. [26] 0214-9565. [27] 0214-9569. [28] 0214-9572. [29] 0214-9571. [30] 0214-9581 – 0214-9582. [31] 0214-9606 – 0214-9607. [32] 0214-9618. [33] 0214-9713. [34] 0215-9733. [35] 0214-9744. [36] 0214-9744. [37] 0214-9745. [38] 0214-9970. [39] 0214-9771. [40] 0214-9843. [41] 0214-9843. [42] 0214-9847. [43] 0214-9867. [44] 0214-9916. [45] 0214-9927 – 0214-9928. [46] 0214-9935. [47] 0215-0063. [48] 0215-0064 – 0215-0065. [49] 0215-0078. [50] 0215-0103. [51] 0215-0105. [52] 0215-0191. [53] 0215-0210. [54] 0215-0224. [55] 0214-0223. [56] 0215-0250. [57] 0215-0274. [58] 0215-0276. [59] 0215-0295. [60] 0215-0300. [61] 0215-0312. [62] 0215-0321. [63] 0215-0356. [64] 0215-0357. [65] 0215-0369. [66] 0215-0376. [67] 0215-0376 – 0215-0377. [68] 0215-0377. [69] 0215-0386. [70] 0215-0517. [71] 0215-0569. [72] 0215-0570; 0215-0571. [73] 0215-0614. [74] 0215-0691. [75] 0215-0691. [76] 0215-0737. [77] 0215-0738. [78] 0215-0741. [79] 0215-0823. [80] 0215-0825. [81] 0215-0968. [82] 0215-0593. [83] 0215-0895. [84] 0215-0922. [85] 0215-0530. [86] 0215-0539. [87] 0215-0541. [88] 0215-0593. [89] 0215-0600; 0215-0601. [90] 0215-6015. [91] 02150-0636. [92] 0214-0669. [93] 0215-0676. [94] 0215-1100 - 0215-1101. [95] 0215-1114. [96] 0215-1117. [97] 0215-1146. [98] 0215-1165. [99] 0215-1110. [100] 0215-1199. [101] 0215-1105 – 0215-1106. [102] 0215-1327 – 0215-1328. [103] 0215-1372. [104] 0215-1361. [105] 0215-1403. [106] 0215-1418. [107] 0215-2140. [108] 0215-2152. [109] 0215-2154. [110] 0215-2184 - 0215-2186. [111] 0215-2185. [112] 0215-2229. [113] 0215-2234. [114] 0215-2320. [115] 0215-2320. [116] 0215-2321. [117] 0215-2322. [118] 0215-2232. [119] 0215-2324. [120] 0215-2333. [121] 0215-2359. [122] 0215-2457. [123] 0215-2498 - 0215-2499. [124] 0215-2502; 0215-2502 – 0215-2503. [125] 0215-2509. [126] 0215-2532. [127] 0215-2533. [128] 0215-2533. [129] 0215-2535. [130] 0215-2545. [131] 0215-2661. [132] 0215-2662; 0215-2663. [133] 0215-2880 – 0215-2881. [134] 0215-2884. [135] 0215-2923. [136] 0215-2923. [137] 0215-2927. [138] 0215-2931. [139] 0215-2935. [140] 0215-2944. [141] 0215-3005. [142] 0084-5943. [143] 0084-6058. [144] 0084-6058 - 0084-6059. [145] 0084-5822. [146] 0215-4187. [147] 0215-4202. [148] 0215-4207. [149] 0215-4210; 0215-4211. [150] 0215-4230. [151] 0215-4233. [152] 0214-4234. [153] 0215-4262. [154] 0215- 4263. [155] 0215-4264. [156] 0215-4264 – 0215-4265. [157] 0215-4332. [158] 0215-4387. [159] 0215-4386. [160] 0215-4393. [161] 0215-4397; 0215-4398. [162] 0215-4406. [163] 0215-4415 – 0215-4416. [164] 0215-4484. [165] 0215-4493. [166] 0215-4503. [167] 0215-4503. [168] 0215-4509. [169] 0215-4529. [170] 0215-4539 – 0215-4540. [171] 0215-4552. [172] 0215-4553. [173] 0215-4553. [174] 0215-4556. [175] 0215-4630. [176] 0215-4665. [177] 0215-4666. [178] 0215-4714. [179] 0215-4751. [180] 0215-4843. |