PRED PRETRESNIM VEĆEM

U sastavu:

sudija Richard May, predsedavajući
sudija Patrick Robinson
sudija O-Gon Kwon

Sekretar: g. Hans Holthuis

Datum: 17. decembar 2003.

TUŽILAC
protiv
SLOBODANA MILOŠEVIĆA

TRINAESTA ODLUKA PO ZAHTEVIMA TUŽILAŠTVA I SRBIJE I CRNE GORE NA OSNOVU PRAVILA 54bis

OVO PRETRESNO VEĆE Međunarodnog suda za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. (dalje u tekstu: Međunarodni sud),

REŠAVAJUĆI PO poverljivom "Izveštaju Tužilaštva o poštovanju odluka Pretresnog veća vezanih za pravilo 54bis i zahtevu za izdavanje daljih naloga na osnovu pravila 54bis" koje je Tužilaštvo (u daljem tekstu: Tužilaštvo) podnelo 31. oktobra 2003. (u daljem tekstu: Podnesak) i u kojem ono od Pretresnog veća traži da, inter alia, (1) odredi konačni datum do kojeg Vlada Srbije i Crne Gore (u daljem tekstu: Srbija i Crna Gora) mora dostaviti materijal čije se dostavljanje nalaže obavezujućim nalozima i (2) izda obavezujuće naloge za dostavljanje određenih drugih materijala koji su predmet naloga za izveštavanje i bliže specifikacije,

IMAJUĆI U VIDU sledeće:

(1) poverljiv "Odgovor Srbije i Crne Gore na Izveštaj Tužilaštva o poštovanju odluka Pretresnog veća vezanih za pravilo 54bis i zahtev za izdavanje daljih naloga na osnovu pravila 54bis podnesen 31. oktobra 2003", koji je Srbija i Crna Gora podnela 1. decembra 2003. (u daljem tekstu: Prigovor) kao prigovor na Podnesak kojim od Pretresnog veća traži da odbije zahtev za pravno sredstvo koje se u Podnesku traži; i

(2) poverljivu "Repliku Tužilaštva na Odgovor Srbije i Crne Gore na Izveštaj Tužilaštva na osnovu pravila 54bis od 31. oktobra 2003", podnesenu 8. decembra 2003. (u daljem tekstu: Replika), u kojoj se navodi forenzički dokazni materijal koji stavlja u pitanje navode Srbije i Crne Gore u njenom Prigovoru, poput navoda da ona nije u mogućnosti da pronađe dokumentaciju iz mandata optuženog kao predsednika Republike Srbije i predsednika Savezne Republike Jugoslavije i dokumentaciju Zajedničke komande za Kosovo i Metohiju,

IMAJUĆI U VIDU izuzetnu opsežnost dosadašnjeg toka postupka, koji je dobrim delom, na traženje Srbije i Crne Gore, vođen poverljivo,

IMAJUĆI U VIDU posebno "Drugu odluku po zahtevu Tužilaštva za izdavanje naloga na osnovu pravila 54bis protiv Srbije i Crne Gore", izdatu 12. juna 2003. (u daljem tekstu: Druga odluka) i odluke koje su joj usledile i u kojima se, inter alia, odbijaju neki zahtevi Tužilaštva za obavezujuće naloge za dostavljanje dokumentacije^[1], a neki prihvataju, te Tužilaštvu i Srbiji i Crnoj Gori nalaže da Pretresnom veću podnesu izveštaj o određenim aspektima tekućeg sudskog postupka, na primer o tome dokle je Srbija i Crna Gora došla u traganju za određenom dokumentacijom, a Tužilaštvo u konkretnijem formulisanju određenih zahteva za pomoć (u daljem tekstu: ZZP),

IMAJUĆI U VIDU da je Srbija i Crna Gora Tužilaštvu podnela stenografske beleške sa sastanaka Vrhovnog saveta odbrane Savezne Republike Jugoslavije^[2] koje su predmet "Delimične odluke po zahtevu Tužilaštva za naloge protiv Srbije i Crne Gore na osnovu pravila 54bis", koju je Pretresno veće izdalo 5. juna 2003, i postupak koji je nakon toga usledio,

IMAJUĆI U VIDU, u vezi s Drugom odlukom, sledeće:

(1) da je Srbija i Crna Gora ispunila zahteve Tužilaštva u vezi s dostavljanjem sledeće dokumentacije: Rešenje 1 – tačka 8, ZZP 117, 219; Rešenje 3 – tačka 163, ZZP 85; Rešenje 4 – tačke 137-139, ZZP 309(1-3); Rešenje 6 – tačka 71, ZZP 219, paragraf 7; Rešenje 11 – tačka 101, ZZP 219, paragraf 34, tačka 103, ZZP 219, paragraf 35; Rešenje 12 – tačka 50, ZZP 219, paragraf 4, tačka 52, ZZP 219, paragraf 4, tačke 60-63, ZZP 219, paragraf 4, tačka 66, ZZP 219, paragraf 4, tačka 68, ZZP 219, paragraf 4; i

(2) da Tužilaštvo u svom Podnesku za sada ne traži preduzimanje daljih koraka u vezi sa sledećom dokumentacijom: Rešenje 2 – tačka 12, ZZP 117; Rešenje 3 – tačka 4(a), ZZP 79, tačka 5, ZZP 79; Rešenje 4 – tačka 79, ZZP 219, paragraf 18, tačka 146, ZZP 309(10); Rešenje 5 – tačke 17-18, ZZP 119A, tačke 43-46, ZZP 175; Rešenje 7 – tačka 47, ZZP 203, 279; Rešenje 11 – tačke 70, 95, 98, 100, 102, 104-107, ZZP 219, paragrafi 6, 27, 31, 33, 35, 36-39 (tim redosledom), tačke 108-110, ZZP 229; Rešenje 12 – tačka 51, ZZP 219, paragraf 4, tačka 53, ZZP 219, paragraf 4, tačka 64, ZZP 219, paragraf 4, tačka 67, ZZP 219, paragraf 4, tačka 69, ZZP 219, paragraf 5, tačka 75, ZZP 219, paragraf 11,

UZIMAJUĆI U OBZIR argumente Tužilaštva i Srbije i Crne Gore u Podnesku, Prigovoru i Replici, kao i informacije sadržane u njima, vezane za napore koji su uloženi kako bi se pronašla dokumentacija koja je predmet Druge odluke,

UZIMAJUĆI U OBZIR odredbe Pravila 54bis Pravilnika o postupku i dokazima Međunarodnog krivičnog suda (u daljem tekstu: Pravilnik) i sudsku praksu Međunarodnog krivičnog suda vezanu za obavezu država da pruže pomoć,^[3]

UZIMAJUĆI U OBZIR da, u vezi s traženom dokumentacijom koja je predmet prethodnih naloga za dostavljanje, Pretresno veće smatra da ima osnova da se odbije (odnosno proglasi neosnovanim) zahtev Tužilaštva da Pretresno veće utvrdi konačni datum do kojeg nedostavljeni dokazni materijal mora biti dostavljen, pošto je Srbija i Crna Gora uložila dovoljno napora da tu dokumentaciju pronađe učinivši sve što je u njenoj moći da se povinuje nalozima Pretresnog Veća (vidi Dodatak A koji je ovde priložen),

UZIMAJUĆI U OBZIR da, u vezi s traženom dokumentacijom koja nije predmet prethodnih naloga za dostavljanje, Pretresno veće (1) smatra da je u ovom trenutku opravdano odbiti (odnosno proglasiti neosnovanim) zahtev Tužilaštva da Pretresno veće izda obavezujuće naloge za dostavljanje određene dokumentacije, pošto je Srbija i Crna Gora uložila dovoljno napora da tu dokumentaciju pronađe (ili iz drugih razloga); i da ono (2) smatra da je opravdano izdavanje obavezujućih naloga za dostavljanje određene dokumentacije druge vrste uprkos naporima, premda nedovoljnim, koje je Srbija i Crna Gora uložila da tu dokumentaciju pronađe (vidi Dodatak A koji je ovde priložen),

UZIMAJUĆI U OBZIR da je Pretresno veće u javnoj verziji "Pete odluke po zahtevima Tužilaštva i Srbije i Crne Gore na osnovu pravila 54bis", izdate 15. septembra 2003 (u daljem tekstu: Peta odluka), naložilo Srbiji i Crnoj Gori – u slučaju da ona nastavi da tvrdi da nisu postojali entiteti pod nazivima "Vrhovna komanda" i "Štab Vrhovne komande", ili bilo koji drugi entitet, nezavisno od naziva, koji je preko civilnog i vojnog rukovodstva obavljao komandnu funkciju i/ili vršio kontrolu nad oružanim organizacijama koje su tokom zvanično proglašenog ratnog stanja u Saveznoj Republici Jugoslaviji, u periodu od 24. marta 1999. do 10. juna 1999, učestvovale u odbrani zemlje i pružanju bezbednosti – da to navede u javnim, pismenim i inter partes podnescima Pretresnom veću; te da je odgovor Srbije i Crne Gore zaveden kao poverljiv,^[4]

UZIMAJUĆI U OBZIR da Pretresno veće u ovom trenutku nije voljno da prihvati zahtev Tužilaštva za "generalnu" dozvolu da kao dokazni materijal upotrebi dokumentaciju koju je primilo od Srbije i Crne Gore nakon isteka roka određenog usmenim nalogom Pretresnog veća od 30. oktobra 2003, naime, da, počev od 30. oktobra 2003, Tužilaštvo ima dvadeset i jedan dan (21) da podnese konačan spisak dokaznog materijala, no da Tužilaštvo takve zahteve može da podnosi prema potrebi, od slučaja do slučaja,

IMAJUĆI U VIDU pravilo 7bis Pravilnika koje, u relevantnom delu, nalaže da Pretresno veće, kada smatra da, u vezi s postupkom u datom predmetu, Srbija i Crna Gora nije ispunila obavezu u skladu s članom 29 Statuta Međunarodnog krivičnog suda, o tome obavesti predsednika Međunarodnog krivičnog suda koji o tom pitanju potom podnosi izveštaj Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, ^[5]

NA OSNOVU člana 29 Statuta Međunarodnog krivičnog suda i pravila 54, 54bis i 126bis Pravilnika,

OVIM NALAŽE sledeće:

1. Tužilaštvo i Srbija i Crna Gora treba da preduzmu mere navedene u Dodatku A koji je ovde priložen.

2. Srbija i Crna Gora treba da u roku od tri (3) nedelje od izdavanja ove Odluke, a u skladu sa Petom odlukom Pretresnog veća i Sedmom odlukom o zahtevima Tužilaštva i Srbije i Crne Gore na osnovu pravila 54bis, koju je Pretresno veće izdalo 23. septembra 2003. (u daljem tekstu: Sedma odluka), podnese javnu verziju svog podneska o Vrhovnoj komandi (vidi gore str. 4, fusnota 4), u kojoj su redigovani paragraf (7) i zahtev za pravno sredstvo na stranici (5).

3. Odbija se zahtev Tužilaštva da kao dokazni materijal upotrebi dokumente koje je od Srbije i Crne Gore primilo nakon roka koji je Pretresno veće odredilo usmenim nalogom od 30. oktobra 2003, pri čemu se Tužilaštvu daje mogućnost da takve zahteve, prema potrebi i od slučaja do slučaja, podnosi kasnije.

4. Tužilaštvu se daje dozvola da podnese repliku.

5. Tužilaštvu i Srbiji i Crnoj Gori se daje dozvola da podnesu podnesak, prigovor i repliku koji su duži od maksimalnog broja stranica navedenog u paragrafu C.5 Uputstva o dužini podnesaka i zahteva, koje je predsednik Međunarodnog suda izdao 5. marta 2002.

Sastavljeno na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu je engleski tekst merodavan.

^[1] Rešenjima 13 i 14 u Drugoj odluci odbijaju se zahtevi Tužilaštva za obavezujuće naloge i stoga ta rešenja nisu relevantna za ovaj predmet koji se sada nalazi pred Pretresnim većem.

^[2] Ovi dokumenti su navedeni pod tačkom 9 "Spiska prioritetnih dokumenata koji se traže od Srbije i Crne Gore za predmet protiv Slobodana Miloševića", koji je priložen "Odgovoru Tužilaštva na podnesak Srbije i Crne Gore u vezi s nerešenim zahtevima za pomoć od 6. maja 2003" podnesenom 20. maja 2003.

^[3] Vidi, na primer, Tužilac protiv Tihomira Blaškića, predmet br. IT-95-14-A R108 bis, "Odluka po zahtjevu Republike Hrvatske za preispitivanje odluke Raspravnog vijeća II od 18. srpnja 1997", od 29. oktobra 1997, paragraf 32 (u kojem se navodi da se u bilo kojem zahtevu za nalog za dostavljanje dokumentacije na osnovu člana 29, paragraf 2, Statuta Međunarodnog suda moraju navesti konkretni dokumenti, a ne široke kategorije, i na sažet način obrazložiti zbog čega se ti dokumenti smatraju relevantnim za sudski postupak u datom predmetu, te da zahtev ne sme biti neprimereno opterećujući, kao i to da se državi od koje se traži dokumentacija mora dati dovoljno vremena da zahtev ispuni).

^[4] Poverljivi "Podnesak Srbije i Crne Gore u skladu s paragrafom 3 Pete odluke Pretresnog veća po zahtevima Tužilaštva i Srbije i Crne Gore na osnovu pravila 54bis, od 15. septembra 2003" podnesen 9. oktobra 2003. (u daljem tekstu: Podnesak o Vrhovnoj komandi)

^[5] Vidi Tužilac protiv Tihomira Blaškića, predmet br. IT-95-14-A R108bis, " Odluka po zahtjevu Republike Hrvatske za preispitivanje odluke Raspravnog vijeća II od 18. srpnja 1997", od 29. oktobra 1997, paragrafi 33-37 ("Međunarodni sud nema nikakvih ovlasti da države prisiljava na suradnju ili da im izriče sankcije. Eventualno izricanje sankcija protiv države koja odbija suradnju nadležnost je prvenstveno matičnog tijela Suda, Vijeća sigurnosti, sukladno uvjetima navedenim u poglavlju VII Povelje Ujedinjenih naroda. Međutim, Međunarodni sud ima inherentnu ovlast da donese sudsku konstataciju da je došlo do nepoštivanja odredbi Statuta ili Pravilnika od strane pojedine države. Međunarodni sud također ima ovlast da o takvoj konstataciji izvijesti Vijeće sigurnosti…. Valja dodati da, osim u slučajevima predviđenim Pravilom 7 bis (B), predsjednik Međunarodnog suda postupa kao nuncius, tj. naprosto prenosi Vijeću sigurnosti sudsku konstataciju dotičnog suca ili raspravnog vijeća.")