DELIMIČNO SUPROTNO MIŠLJENJE SUDIJE SHAHABUDDEENA

A. Uvod

1. Kao što je Žalbeno veće primetilo u paragrafu 20 svoje odluke, "U ovoj žalbi se ne postavlja pitanje načelne prihvatljivosti onoga što nazivamo dokazima u vidu rezimea - tj. rezimiranje materijala relevantanog za bitna pitanja u nekom predmetu. Takav materijal je bio prihvaćen mnogo puta u primerenim prilikama." U odluci se dalje kaže: "Da li je u nekom pojedinačnom slučaju primereno da se taj dokazni materijal uvrsti zavisi od okolnosti tog slučaja." Dakle, prihvata se princip uvrštavanja u spis dokaznog materijala u vidu rezimea, a u mnogim slučajevima takav je dokazni materijal i uvrštavan u spis; međutim, postavlja se pitanje u užem smislu da li je primereno da se takav dokazni materijal uvrsti u spis u ovom konkretnom slučaju.

2. U traženju odgovora na to pitanje, korisno je uzeti u obzir okolnosti u kojima deluje Međunarodni sud. Pred njim se vode predmeti koji se protežu u vremenu i prostoru i uključuju svedočenje na stotine svedoka. Ta poteškoća već duže vreme muči međunarodne sudove. To je bio problem i u Nirnbergu. Premda se to nije pokazalo u sudskoj praksi, čak je i Međunarodni sud pravde u jednom času, u ne tako davnoj prošlosti, bio suočen s tom nedoumicom. Dakako, s tim problemom je vrlo dobro upoznat i ovaj Međunarodni sud: kad bi im bilo dopušteno da teku na uobičajeni način, neki prvostepeni postupci trajali bi pet godina, pa i više.

3. Međunarodni sud je u datim okolnostima morao da iskoristi svoje ovlašćenje i stranama u postupku odredi vremenski rok za izvođenje dokaza,[1] pri čemu se podrazumeva da je korišćenje tog ovlašćenja podređeno višnjem uslovu da suđenje mora da bude pravično za obe strane,[2] te da se s vremena na vreme po potrebi menjaju ranije odluke donete na osnovu tog ovlašćenja.[3] Generalno gledajući, strane u postupku uvažavaju potrebu za tim ograničenjima, što im služi na čast; po mom mišljenju, ovde se ne postavlja pitanje zakonitosti ovlašćenja da se određuju granice, niti da li je te granice trebalo proširiti. Međutim, važeća ograničenja mogu u bilo kojem času da dovedu do problema. Neki od njih su prisutni i u pitanju koje se ovde rešava.

4. Konkretno pitanje koje se postavlja jeste da li svedok koji svedoči uživo i koji je zaposlen u Tužilaštvu može da rezimira pismene izjave nepozvanih svedoka, pri čemu to svedočenje u vidu rezimea uključuje opažanja i zaključke dotičnog svedoka u vezi s tim izjavama. Delimično se slažem s odgovorom koji je Žalbeno veće upravo dalo. Međutim, moram sa žaljenjem da konstatujem da imam drugačije mišljenje o jednom drugom pitanju. U daljem tekstu objašnjavam, s dužnim poštovanjem, u čemu se sastoji moja poteškoća.

   B. Kontekst

5. Optuženi je okrivljen u odnosu na Hrvatsku, Bosnu i Kosovo, u vezi sa događajima koji su se desili tokom dugog vremenskog perioda. Uz mogućnost korišćenja diskrecionog prava da izmeni svoju odluku, Pretresno veće je bilo prisiljeno da odredi ograničenje od 14 meseci za izvođenje dokaza optužbe u odnosu na sve tri teritorije. Kada je reč o Kosovu, optužnicom su obuhvaćene 24 lokacije, uključujući Račak. Da bi ispoštovala vremensko ograničenje koje joj je Pretresno veće odredilo, optužba je morala da ograniči broj svedoka koje će pozvati za svaku pojedinu lokaciju. Generalno gledajući, ograničila se na pet svedoka po lokaciji. Od tih pet svedoka, samo su jedan ili dvojica mogli da budu pozvani da svedoče uživo; za preostalih četvoro ili troje, optužba je trebala da ponudi izjave svedoka prema proceduri koju propisuje pravilo 92 bis.[4] Optužba može da pozove više svedoka, ako to želi, ali mora da ima na umu posledice koje će to imati za obavezu da se pridržava ukupnog roka koji je odredilo Pretresno veće.

6. Pretresno veće prihvata da je Račak bio "značajan događaj". Prema navodima optužbe, tamo je lišeno života više od 40 nenaoružanih ljudi, pored drugih koji su ranjeni. Do lišavanja života je navodno došlo na šest lokacija koje obuhvataju 13 mesta zločina. Optužba tvrdi da ograničeni broj svedoka ne može dati celoviti prikaz događaja. Optužba ima mnogo svedoka. Neće ih pozvati sve; međutim, optužbi bi bilo lakše da funkcioniše u okviru vremenskog roka koji je odredilo Pretresno veće kad bi jednom od njenih svedoka bilo dozvoljeno da rezimira svedočenja sadržana u pismenim izjavama 60[5] drugih svedoka i da o tome iznese svoja opažanja i zaključke u izveštaju koji će podneti. Dotični svedok, g. Kelly, radi kao istražitelj u Tužilaštvu. On je lično ispitivao neke od svedoka čije se izjave podnose; njegove kolege su uzele izjave ostalih svedoka; no, on ih je sve pročitao. Sve izjave svedoka navedene su u fusnotama njegovog izveštaja, premda mu nisu priložene; nisu ponuđene u dokazni materijal, ali su bile na raspolaganju optuženom i Pretresnom veću.

   C. Odluka Pretresnog veća

7. To su okolnosti u kojima je optužba ponudila svedočenje g. Kellyja. Pretresno veće odbilo je ponudu. Ono nije zauzelo stav da je optužba trebala da podnese zahtev na osnovu pravila 92bis, a ne, kako je to učinila, na osnovu pravila 89(C). Veće je svoju odluku zasnovalo na mišljenju da "svedok koji daje svoje zaključke o dokazima zadire u funkciju Pretresnog veća" i na činjenici da je g. Kelly zaposlen u Tužilaštvu. Došlo je do zaključka da je svedočenje g. Kellyja nepouzdano, da "ima malu ili nikakvu dokaznu vrednost", te da je stoga neprihvatljivo. Izuzimajući svedočenje g. Kellyja, Pretresno veće je napomenulo: "ako bi se tokom izvođenja dokaza odbrane pokrenula neka značajna pitanja, optužba će uvek imati mogućnost da pozove dodatne svedoke radi pobijanja navoda odbrane, što ne znači da mi zagovaramo ovakav način postupanja". Veće nije ohrabrilo takav pristup, i to, mislim, zato što je takvo svedočenje u sklopu pobijanja još više ograničeno od glavnog ispitivanja: uz neke iznimke koje nisu relevantne, sud odlučuje na principu ex improviso. Činjenica da je neko pitanje značajno može da ukazuje na to da ga je optužba već predvidela i zbog toga ne može da bude predmetom svedočenja radi pobijanja navoda odbrane. Krenuti putem pobijanja značilo bi takođe oduzeti od vremena koje optužba ima na raspolaganju za izvođenje dokaza.

   D. Osnovni stav zauzet u ovom mišljenju

8. Podržavam odluku Žalbenog veća da su zaključci koje je g. Kelly ponudio u svom rezimeu pismenih izjava odsutnih svedoka neprihvatljivi. Kao što je Žalbeno veće podsetilo u 10. paragrafu svoje odluke, optužba prihvata činjenicu da Pretresno veće može da uvrsti u spis samo rezime, a zaključke da odbije ako oni zadiru u funkciju Pretresnog veća. No, Žalbeno veće smatra da je i rezime neprihvatljiv. Upravo ovakav stav smatram problematičnim.

   E. Merodavne odredbe

9. Pravilo 89(C), usvojeno u februaru 1994, glasi: "Veće može da prihvati bilo koji relevantan dokaz za koji smatra da ima dokaznu vrednost". Uobičajen je stav da su dokazi iz druge ruke, shodno ovom pravilu, prihvatljivi. Pravilo 89(F) usvojeno je u decembru 2001. i glasi: "Veće može da primi svedočenje svedoka usmeno ili, kad to dopuštaju interesi pravde, u pismenom obliku". Pravilo 92 bis, takođe usvojeno u decembru 2001, glasi:

   Pravilo 92 bis
   Dokazivanje činjenica na način koji nije usmeno svjedočenje

   1. Pretresno veće može da prihvati, delimično ili u celosti, svedočenje svedoka u obliku pismene izjave, umesto usmenog svedočenja, kad se njome dokazuje bilo šta osim dela i ponašanja optuženog za koja se on tereti u optužnici.

      1. Faktori koji idu u prilog prihvatanju svedočenja u obliku pismene izjave uključuju ali nisu ograničeni na okolnosti u kojima takvo svedočenje:

         1. ima kumulativni karakter, jer će drugi svedoci usmeno svedočiti ili su već usmeno svedočili o sličnim činjenicama;

         2. govori o relevantnom istorijskom, političkom ili vojnom kontekstu;

         3. sadrži opštu ili statističku analizu nacionalne strukture stanovništva u mestima na koja se odnosi optužnica;

         4. govori o uticaju zločina na žrtve;

         5. govori o pitanjima karaktera optuženog; ili

         6. govori o faktorima koji treba da se uzmu u obzir prilikom odmeravanja kazne.

      2. Faktori koji idu u prilog tome da se svedočenje ne prihvati u obliku pismene izjave uključuju pitanja da li:

         1. postoji neki važni javni interes da se to svedočenje dâ usmeno;

         2. strana koja se protivi može dokazati da je svedočenje nepouzdano zbog svog karaktera i izvora, ili da njegov štetni učinak nadmašuje njegovu dokaznu vrednost; ili

         3. postoje bilo koji drugi faktori zbog kojih je primereno da svedok prisustvuje radi unakrsnog ispitivanja.

   2. Pismena izjava u skladu s ovim pravilom prihvatljiva je ako joj je priložena deklaracija lica koje daje pismenu izjavu u kojoj stoji da je sadržaj izjave istinit i tačan po njegovom najboljem znanju i verovanju, i

      1. deklaraciju je overilo:

         1. lice ovlašteno da overi takvu deklaraciju u skladu s državnim zakonskim aktima i procedurom; ili

         2. predsedavajući službenik kojeg je sekretar Međunarodnog suda imenovao za tu svrhu; i

      2. lice koje je overilo deklaraciju pismeno potvrdi:

         1. da je lice koje daje izjavu lice imenovano u dotičnoj izjavi;

         2. da je lice koje daje izjavu navelo da je sadržaj pismene izjave, po njegovom najboljem znanju i verovanju, istinit i tačan;

         3. da je lice koje daje izjavu obavešteno da protiv njega može da se pokrene postupak za lažno svedočenje u slučaju da sadržaj pismene izjave nije istinit; i

         4. dan i mesto davanja deklaracije.

            Deklaracija mora da bude pridodana pismenoj izjavi predatoj pretresnom veću.

   3. Pismena izjava koja nije u obliku propisanom stavom (B) može ipak da bude prihvatljiva ukoliko ju je dalo lice koje je u međuvremenu umrlo, ili lice kojem uz svu dužnu revnost više ne može da se uđe u trag, ili lice koje zbog telesnog ili duševnog stanja ne može da svedoči usmeno, ako se pretresno veće:

      1. u to ubedi ocenjivanjem verovatnoće; i

      2. na osnovu okolnosti u kojim je izjava data i zabeležena zaključi da postoje zadovoljavajuće indicije da je pouzdana.

   4. Veće može da prihvati transkript svedočenja koje je svedok dao u postupku pred Međunarodnim sudom kojim se dokazuje bilo šta osim dela i ponašanja optuženog.

   5. Osim ako se na osnovu pravila 127 ili nekim nalogom ne naloži drugačije, strana koja želi da uvrsti pismenu izjavu ili transkript o tome mora da obavesti suprotnu stranu najmanje četrnaest dana ranije, a suprotna strana može tome da se usprotivi u roku od sedam dana. Pretresno veće će, nakon što sasluša strane, odlučiti da li će prihvatiti izjavu ili transkript u celosti ili delimično i da li će od svedoka tražiti da bude prisutan radi unakrsnog ispitivanja.

   F. Odluka Žalbenog veća

10. U odluci Žalbenog veća zauzet je stav da svedočenje g. Kellyja u vidu rezimea ne može da se uvrsti u spis zbog toga što -

    1. dokazni materijal u vidu rezimea ne omogućava da se unakrsno ispita autor rezimiranih izjava i sastavilo ga je lice zaposleno u Tužilaštvu. Iz ovih i drugih razloga, taj materijal je nepouzdan; prema tome, nema dokazne vrednosti i ne može da bude prihvaćen u spis. Zato je neprihvatljiv i kao dokaz iz druge ruke prema pravilu 89(C), na koje se pozivala optužba. Ovo je već bilo dovoljno za presuđenje o ovom pitanju;

    2. čak i nezavisno od tačke (a), pismene izjave svedoka koje je rezimirao g. Kelly bile su sastavljene za svrhu sudskog postupka; pismene izjave svedoka takvog posebnog tipa sada su prihvatljive samo na osnovu pravila 92bis. Optužba ih nije ponudila u spis pozivajući se na to pravilo;

    3. optužba je indirektno pokušavala da pokaže da je Pretresno veće pogrešilo u vršenju svog diskrecionog prava da odredi vremenski rok; a to pitanje već je rešeno.

    G. Argument da svedočenje g. Kellyja u vidu rezimea predstavlja
    neprihvatljiv dokaz iz druge ruke

11. Kada je reč o tački (a), po mom mišljenju utemeljeni su samo oni argumenti koji se tiču unakrsnog ispitivanja i radnog odnosa u Tužilaštvu. Jedno minorno pitanje koje bi takođe moglo da se postavi tiče se prividnog odsutstva veze između g. Kellyja i pismenih izjava koje su uzele njegove kolege. Ta praznina mogla je da se ispuni njegovim usmenim svedočenjem. On je svedočio; da mu je bilo dozvoljeno da se pozabavi tim pitanjem, mogao je da pokaže da su mu kolege prosledile pismene izjave sa svojim objašnjenjima. Ostavivši po strani pitanje težine, svedočenje iz druge ruke o svedočenju iz druge ruke može da se prihvati i bivalo je prihvaćeno. Prema tome, ta veza je mogla da se uspostavi. No, uz ovu digresiju, usredsredićemo se samo na ova dva pomenuta pitanja.

12. Pitanje prvo: unakrsno ispitivanje. Uvodno treba da se podseti da Žalbeno veće u svojoj odluci kaže da je materijal u vidu rezimea "bio prihvaćen mnogo puta u primerenim slučajevima". Koliko mi se čini, ako se smatra osnovanim prigovor da u slučaju iskaza u vidu rezimea ne može da se unakrsno ispita autor početne izjave, onda je taj prigovor i tada bio valjana prepreka prihvatanju pomenutog materijala.

13. Diskusija se neće pomaći ni korak napred uvođenjem tvrdnje da bi prihvatanje svedočenja g. Kellyja dovelo do ukraćivanja optuženom prava da ispita svedoke, koje mu je dato članom 21(4)(e) Statuta Međunarodnog suda. Za slučajeve u kojima se dopušta da svedok iznese dokaze iz druge ruke, uvrežena je sudska praksa Međunarodnog suda da, ako druga strana želi da pobija neki deo svedočenja, ona mora to da učini kroz unakrsno ispitivanje svedoka koji iznosi dokaze iz druge ruke i/ili dovođenjem sopstvenih svedoka. Ostalo se prepušta dužnosti Pretresnog veća da oceni težinu dokaza, naročito u svetlu činjenice da prvobitni izvori nisu provereni u unakrsnom ispitivanju. Dakako, Pretresno veće može da zatraži da se pozove izvorni svedok; no, ako to učini, dotični dokazni materijal više ne može da se smatra dokazom iz druge ruke. Pristup dokazima iz druge ruke u strogom smislu jeste onaj koji je ovde već pomenut. Taj pristup primenjuju sudije u mnogim pravnim sistemima koji dokaze, uključujući i materijal iz druge ruke, ocenjuju na osnovu svog "slobodnog sudijskog ubeđenja". Iz razloga koji se iznose u nastavku ovog mišljenja, ta sudijska praksa ne može da se zanemari.

14. U paragrafu 1 svoje odluke, kao i na mnogim drugim mestima u toj odluci, Žalbeno veće ispravno primećuje da optužba nije ponudila na uvrštenje u spis izjave svedoka koje su rezimirane u izveštaju g. Kellyja. Odbrana ima pravo da proveri tačnost rezimea poređujući ga sa celovitim izjavama svedoka na kojima se rezime zasniva. Prema tome, ovaj se argument poziva na princip koji ima težinu, ali on sam, uz dužno poštovanje, ovde nema merituma. Optužba je istakla da su izjave svedoka referencirane u fusnotama rezimea g. Kellyja. One se formalno ne nalaze u dokaznom materijalu, ali su dostupne kako Pretresnom veću tako i optuženom. Doista, optužba je u dva navrata pozvala Pretresno veće da ih pročita.[6] Prema tome, izveštaj g. Kellyja upućivao je i Pretresno veće i odbranu na dostupna sredstva za proveru tačnosti rezimea.

15. Važno je upravo to - da postoji mogućnost za proveru tačnosti rezimea. No, da bi se to učinilo, nije potrebno da se unakrsno ispita autor početne pismene izjave; prema tome, za tu svrhu nije bilo potrebno da dotične izjave budu u dokaznom materijalu. Za proveru tačnosti rezimea bilo je dovoljno da se unakrsno ispita sam g. Kelly. On je, naposletku, rezime i napravio. Da bi ga unakrsno ispitala, strana koja vodi unakrsno ispitivanje treba da ima originalne izjave, ali nije potrebno da one za tu svrhu budu u dokaznom materijalu. Strana u postupku može da ima pravo na to da joj druga strana učini dostupnim neki materijal; sasvim je drugo pitanje da li će taj materijal da uđe u dokazni spis. Prema tome, iako izjave svedoka nisu bile u dokaznom materijalu, činjenica da su bile na raspolaganju odbrani - i Pretresnom veću! - ima svoju pravnu vrednost. Pravo na dostupnost materijala je zadovoljeno.

16. Po mom mišljenju, uz dužno poštovanje, za pravno pitanje prihvatljivosti dokaza, koje se ovde razmatra, činjenica da optuženi nema pravnog zastupnika nije relevantna. Ako je neki dokazni materijal optužbe prihvatljiv u slučaju optuženog koji ima pravnog zastupnika, teško mogu da razumem da taj isti materijal nije prihvatljiv u slučaju optuženog koji nema pravnog zastupnika. Treba da se poštuje pravo optuženog da ne želi da bude pravno zastupan. Ne vidim kako ostvarivanje tog prava može da utiče na prihvatljivost dokaza. Pitanje težine je sasvim druga stvar. U suprotnom bi došlo do protivurečja u slučaju dvojice saoptuženih gde je jedan odlučio da nema pravnog zastupnika, a drugi da ga ima. Materijal koji bi bio prihvatljiv u slučaju ovog drugog ne bi bio prihvatljiv u slučaju prvog, i to samo zbog okolnosti pravne zastupljenosti.

17. Pitanje drugo: nepouzdanost dokaza zbog toga što je svedok zaposlen u Tužilaštvu. Ponovo jedna uvodna napomena: ako je taj argument osnovan, trebalo je da bude primenjen u prilog neprihvatljivosti dokaza i u drugim slučajevima u kojima je rezime dokaznog materijala bio prihvaćen, a predočilo ga je osoblje Tužilaštva.

18. Što se tiče osnovanosti tog argumenta, jurisprudencija nekih državnih pravnih sistema s pravom smatra da činjenica da je svedok član tima optužbe, odnosno da je povezan s timom optužbe, utiče na težinu koja se tim dokazima pridaje, a ne, kako smatra Pretresno veće, na prihvatljivost tih dokaza. Tužilac je strana u postupku, ali je prihvaćeno da tužilac zastupa javni interes međunarodne zajednice i da mora da postupa s objektivnošću i pravičnošću koje su primjerene dotičnoj okolnosti.[7] Tužilac je službenik pravde u pravom smislu te reči. Njegov zadatak nije da po svaku cenu ishodi osuđujuću presudu; to pokazuju pravila koja se odnose na obelodanjivanje oslobađajućih dokaza. To se u suštini odnosi na sisteme common lawa,[8] ali je jednako vidljivo i u kontinentalnim sistemima. Krivični sud koji deluje na međunarodnom planu mora da ima u vidu taj aspekt, naročito s obzirom na svečanu izjavu koju daje svedok.

19. Često su moguće razlike među presedanima koje, dakako, moraju da se uzmu u obzir; no, ipak se smatra da glavnina ranije sudske prakse[9] na Međunarodnom sudu ide u prilog mišljenju da rezime dokaznog materijala koji podnosi osoblje Tužilaštva jeste prihvatljiv. Slično je i sa sudovima u Holandiji i Španiji; ograditi se od njihovog iskustva, kao što je to pokušalo da učini Pretresno veće, na osnovu toga da je reč o inkvizitornim jurisdikcijama znači preuveličavati common law karakter Međunarodnog suda i omalovažiti poštovanja vredne uzuse drugih pravnih sistema. Jer, kad se govori o tome da je po svom Statutu Međunarodni sud uređen po uzoru na akuzatorni sistem, treba da se ima na umu da je on istim tim Statutom uspostavljen i kao međunarodni sud.

20. Vezano za to, Statutom je Međunarodni sud uređen tako da se sudijski kadar sastoji od sudija iz svih pravnih sistema koji bi svi trebali biti u mogućnosti da funkcionišu od prvog dana. Oni to ne bi bili u stanju da se od njih tražilo da odmah odbace svoje temeljne tradicije i da trenutno prigrle nove. Takođe treba imati na umu da je Međunarodni sud uspostavljen kako bi se bavio problemima iskrslim na područjima koja ne pripadaju anglosaksonskom pravnom sistemu. Iz toga sledi da Statut, iako jeste izgrađen na temeljima akuzatornog modela, nije imao nameru da isključi sve druge uticaje. Kao što veliki dio jurisprudencije Međunarodnog suda pokazuje, ne postoji ništa što bi prisiljavalo na takvu isključivost.

    H. Argument da je svedočenje g. Kellyja u vidu rezimea
    prihvatljivo samo na osnovu pravila 92bis

21. Što se tiče tačke (b), iz paragrafa 17(3) odluke Žalbenog veća zaključio sam da je ono zauzelo stav da je optužba imala obavezu da postupa na osnovu pravila 92bis. Argumentuje se da su pismene izjave svedoka sačinjene za svrhu sudskog postupka, da se radi o posebnoj svrsi i da (uz izuzetke koji nisu primenjivi u ovom slučaju) pismene izjave svedoka sačinjene za tu posebnu svrhu mogu da budu podnesene samo na osnovu pravila 92bis ako, kao što je ovde očito slučaj, takvo svedočenje "dokazuje bilo šta osim dela i ponašanja optuženog za koja se on tereti u optužnici." Uz dužno poštovanje, nisam ubeđen da postoji takvo ograničenje.

22. Pismene izjave svedoka sačinjene za svrhu sudskog postupka mogu, dakako, da se podnose kao dokazni materijal na osnovu pravila 92bis, ali je teško pronaći osnovu za dalju tvrdnju da se takve izjave mogu podnositi kao dokazni materijal samo na osnovu tog pravila. U tom pravilu ne stoji, niti ono dovoljno jasno implicira, da se pismene izjave svedoka sačinjene za svrhu sudskog postupka mogu podnositi kao dokazni materijal samo na osnovu tog pravila; da je to bila namera ovog pravila, bilo bi to jasno naznačeno, a ne bi se prepustilo čitaocima iz raznih zemalja i pravnih sistema da sami, po mom mišljenju uz dosta muke, izvode takve zaključke.

23. Pravilo 92bis ne obavezuje podnosioca dokaza da mora da se koristi procedurom koju ono utvrđuje. Takva bi obaveza postojala samo kad bi pravilo tražilo, a ne naprosto dopuštalo, strani da podnosi dokaze po proceduri koju ono utvrđuje. Kao što pokazuje ranije izneseni tekst pravila, pravilo govori o nadležnosti pretresnog veća da prima dokazni materijal u pojedinim slučajevima; ono ne govori o obavezi strane u postupku da se koristi mehanizmom koji je njime predviđen.

24. Polazeći od stava da pravilo 92bis ne nameće obavezu strani koja želi da podnese dokazni materijal u vidu sadržaja pismene izjave svedoka (u slučajevima koje predviđa to pravilo) da to čini samo na osnovu procedure koju ono utvrđuje, tačno tumačenje ovog pravila jeste da ono ne zabranjuje strani u postupku da se koristi alternativnom procedurom na osnovu nekog drugog pravila. Nema sumnje da strana koja želi da se koristi prednostima koje joj pruža pravilo 92bis ima obavezu da poštuje proceduru koje to pravilo propisuje. Međutim, ta obaveza ne postoji ako strana želi da se koristi alternativnim rešenjem na osnovu neke druge odredbe. Budući da je to ovde slučaj, nema nikakve koristi od pribegavanja analogiji sa principom lex specialis.

25. U stvari, Pravilnik daje mogućnost izbora, u meri u kojoj je to moguće; on za osnovni problem daje alternativna rešenja. Čak i kad se uzmu u obzir izuzeci predviđeni stavom (C) pravila 92bis, može da se desi da podnosilac dokaza iz valjanog razloga ne može da zadovolji uslove propisane stavom (B) pravila za direktno podnošenje: može da se desi da izvorni svedok nije spreman da sačini deklaraciju predviđenu u stavu (B), iako ostaje pri onome što se nalazi u njegovoj pismenoj izjavi, odnosno, može da dođe do neke druge poteškoće u primeni procedure, koja nije obuhvaćena stavom (C). Takvi razlozi mogu da onemoguće podnosioca dokaza da se pozove na to pravilo. Teško da postoji neki razlog zbog kojeg mu ne bi bilo dopušteno da podnese dokaze iz druge ruke kroz svedočenje drugog svedoka o sadržaju izjave svedoka na osnovu pravila 89(C). Jedino ograničenje jeste uslov da suđenje mora da bude pravično, kako propisuju stavovi (B) i (D) pravila 89. No, taj uslov nije sprečavao da se pribegava pravilu 89(C) pre nego što je usvojeno pravilo 92bis, s obzirom da je jedino pitanje koje se postavlja pitanje težine; ne mogu da vidim zbog čega bi to sprečavao sada.

26. Kada je reč o diskrecionom pravu, treba podsetiti da ni Pretresno veće nije osporavalo argumente optužbe, pomenute u paragrafu 10 odluke Žalbenog veća, da se svedočenje u vidu rezimea g. Kellyja ne "odnosi na neko konačno pitanje u tom predmetu, jer 'ne govori o krivici niti individualnoj krivičnoj odgovornosti optuženog...'".

27. Uopšte nije upitno da je pre usvajanja pravila 92bis pravilo 89(C) omogućavalo da svedok koji svedoči uživo (poput g. Kellyja) iznosi dokaze iz druge ruke o sadržaju pismene izjave odsutnog svedoka, bez obzira na to da li je dotična izjava sačinjena za svrhu sudskog postupka. Pravilo 92bis ne bavi se slučajem u kojem svedok uživo svedoči o sadržaju pismene izjave odsutnog svedoka; ono predviđa direktno podnošenje pismene izjave svedoka. Svaki eventualni uticaj koji ono ima na pravilo 89(C) - odredbu vrlo opšteg karaktera - ima ga samo u onoj meri u kojoj se potonje pravilo tiče pitanja direktnog podnošenja pismene izjave svedoka, koje je sada obrađeno i u stavu (F) pravila 89.

28. Takođe vredi uzeti u obzir činjenicu da bi, ako procedura iz pravila 92bis isključuje mogućnost primene pravila 89(C), to podrazumevalo da se pravilo 89(C) obesnažuje pro tanto. Da li je to doista tako?

29. Treba imati na umu da se "obesnaženje implikacijom ne preporuča... Stoga, ako postoji mogućnost da se starije i novije odredbe protumače na način da i jedne i druge imaju učinak, onda tako treba da se i učini."[10] Pre nego što je usvojeno pravilo 92bis, odredbe pravila 89(C) dopuštale su da svedok iz druge ruke svedoči o sadržaju pismenih izjava potencijalnih svedoka sačinjenih za svrhu sudskog postupka. Ako se smatra da više nije moguće da se tako postupa, iako pravilo 89(C) postoji u istom obliku kao pre, to nužno znači da je u tom delu učinak pravila implicitno poništen. Nema sumnje da šesnaest stalnih sudija Međunarodnog suda mogu da implicitno obesnaže pravilo koje su sami doneli u nekom aspektu u kojem je pre važilo, premda stara formulacija ostaje; jedan deo tog tela, postupajući u sudijskom svojstvu, može da kaže da je to bila namera tela kao celine u njegovoj zakonodavnoj funkciji. Međutim, nisam ubeđen da je celina imala takvu nameru.

30. Treba dodati da se ne čini da postoji osnov za mišljenje da je optužba ta koja se protivi mogućnosti unakrsnog ispitivanja koje predviđa pravilo 92bis (E), kao što je eventualno moguće iščitati iz paragrafa 18 odluke Žalbenog veća. Kao što se moglo videti, Pretresno veće je odredilo vremensko ograničenje od 14 meseci za izvođenje dokaza optužbe. Da bi poštovala to ograničenje, optužba je morala da se generalno ograniči na pet svedoka po svakoj lokaciji. Poziva po jednog ili dva svedoka da svedoče u sudnici, a zatim na osnovu pravila 92bis podnosi pismene izjave preostala četiri ili tri svedoka.[11] Za sve takve svedoke, kako one koji svedoče "uživo", tako i one druge, optužba je redovito suočena s mogućnošću unakrsnog ispitivanja. Osim toga, treba da se krene od pretpostavke da bi optužba, kad ne bi postojalo vremensko ograničenje, bila spremna na to da će svi njeni drugi svedoci biti unakrsno ispitani, kako je uobičajeno. Stoga ne bi bilo korektno da se optužbi pripiše da krzma da se suoči s unakrsnim ispitivanjem na osnovu pravila 92bis (E).

31. Međutim, mogućnost unakrsnog ispitivanja na osnovu pravila 92bis (E) mogla je da funkcioniše na drugi način: mogla je da dovede do produženja postupka, na što je ukazala optužba i što se navodi u paragrafu 3 odluke Žalbenog veća. Obrada 60 izjava svedoka na osnovu pravila 92bis, zajedno s unakrsnim ispitivanjem, mogla bi da oduzme dosta vremena - naročito ako se uzme u obzir eventualnu potrebu za dodatnim ispitivanjem. Ovaj slučaj se tiče konkretnog mesta na lokaciji Račak. Pored njega postoje još 23 lokacije na Kosovu koje treba da se obrade. Pravično tumačenje bilo bi da je optužba smatrala da procedura iz pravila 92bis ne može da se iskoristi za 60 izjava svedoka u okviru vremenskog ograničenja od 14 meseci koje je odredilo Pretresno veće. Motivacija nije bila da se izbegne unakrsno ispitivanje, već da se pronađe način kako da se izvede neophodni dokazni materijal u okviru raspoloživog vremena.

32. Najzad, Pretresno veće nije reklo da pravilo 92bis predstavlja prepreku. Čini se da rezonovanje Pretresnog veća nije bilo da je optužba imala mogućnost da postupa na osnovu tog pravila i da, s obzirom da to nije iskoristila, nije smela da postupa na osnovu pravila 89(C). Ja se, uz dužno poštovanje, ne slažem s nekim stavovima Pretresnog veća, ali se slažem s njegovom pretpostavkom da pravilo 92bis ne sprečava primenu pravila 89(C). Kad to ne bi bilo tako, možemo samo zamisliti nebrojene prigovore koji bi bivali uloženi kad god bi svedok koji usmeno svedoči o više stvari iznosio dokaze iz druge ruke: svaki put, ako bi se desilo da se moglo primeniti pravilo 92bis, moglo bi se tvrditi da dotično svedočenje iz druge ruke nije prihvatljivo jer se moglo podneti na osnovu tog pravila.

    I. Argument da optužba indirektno tvrdi da je Pretresno veće pogrešilo u ostvarivanju diskrecionog prava da odredi vremensko ograničenje

33. Što se tiče tačke (c), optužba se u prošlosti jeste žalila na način na koji je Pretresno veće iskoristilo svoje ovlašćenje da odredi vremensko ograničenje; ta je pritužba rešena i optužba bi krivo postupala kad bi sada nastojala da je indirektno aktualizuje. Ali ne mislim da je to učinila. Pretresno veće ima ovlašćenje da proširi vremensko ograničenje; ali vremensko ograničenje, kakvo postoji u svakom datom trenutku, uvek je vremensko ograničenje. Kao takvo, ono je prisilno. Optužba je želela da kaže da bi joj pomoglo da ostane u okvirima postojećeg vremenskog ograničenja kad bi joj bilo dopušteno da podnese kao dokazni materijal rezime pismenih izjava 60 drugih svedoka koji je sačinio g. Kelly; kad bi se primenila procedura iz pravila 92bis, vremensko ograničenje koje je sada na snazi bilo bi prekoračeno. Čini mi se da to nije isto što i indirektni pokušaj da se iznese teza da je Pretresno veće pogrešilo u ostvarivanju diskrecionog prava da odredi postojeće vremensko ograničenje.

    J. Zaključak

34. Kao što se moglo videti, Žalbeno veće u paragrafu 20 svoje odluke prihvata da je dokazni materijal u vidu rezimea u principu prihvatljiv na Međunarodnom sudu i da je "bio prihvaćen mnogo puta u primerenim slučajevima". Ne mogu da uvidim zašto ovaj konkretan slučaj nije za to primeren. Ovaj predmet obuhvata ogroman geografski prostor, dugi vremenski period i beskonačne spiskove svedoka; očito je da zahteva posebne mehanizme za izvođenje dokaza. Uzori za to mogu da se pronađu u nekim nacionalnim pravnim sistemima, kao i u nirnberškim suđenjima. Varijacije su moguće; ono što je svima zajedničko jeste želja da se izbegnu nesigurni zaključci zasnovani na delimičnim dokazima. To bi se moglo postići metodom koji bi omogućio sudu da celovito sagleda sve relevantne dokaze u razumnom vremenskom periodu, a koji bi ujedno bio u skladu sa temeljnim idejama pravičnosti. Obe strane imaju pravo na ekspeditivan pretres; ali to nije razlog da se žrtvuje celovitost dokaznog postupka. Poželjno je ono rešenje koje omogućava da se pomire brzina i sveobuhvatnost.

35. U tom smislu, procesni princip koji je korišten u Nirnbergu omogućio bi međunarodnom krivičnom sudu da sasluša svedočenja svedoka, makar putem rezimea dokaznog materijala koje bi iznelo osoblje Tužilaštva, pod uslovom da optuženi ima mogućnost pristupa originalnim izjavama. Ti procesni mehanizmi bi na ovaj i na druge načine omogućili sudu da celovito sagleda situaciju bez opterećujućeg produženja rokova.

36. Ima mnogo osnova u argumentu da je teleskopski pristup koji je korišćen u Nirnbergu prevaziđen sve većim naglaskom koji se stavlja na ljudska prava. No nirnberški problem i dalje postoji, a time i potreba da se pronađe rešenje. Dakako da rešenje koje krši temeljne norme nipošto ne zadovoljava. No, ako se pazi na ono bitno, do sukoba ne mora ni doći. A sagledavši bitno uviđamo da dužnost da se bude pravičan nije dužnost da se bude nepogrešiv.[12] Pravičnost suđenja je rezultat pravičnosti pravosudnog sistema koji je korišćen. A to pak zavisi od toga da li je uspostavljena ravnoteža između dva suprotstavljena javna interesa. Prvo, postoji javni interes da se poštuju prava optuženog, što s pravom dobiva mnogo publiciteta. Drugo, postoji manje proklamovan, ali ravnopravan javni interes da se obezbedi da krivična dela budu propisno istražena i procesuirana.

37. Ne vidim kako mogu da se zadovolje oba ova važna javna interesa ako se zauzme stav koji efektivno znači da će se Pretresno veće u svom razmatranju oslanjati na delimičan materijal; čak i ako se uzmu u obzir moguće varijacije, ne može se ubedljivo tvrditi da je takav ishod u ovom slučaju nemoguć. A ako to bude ishod, Pretresno veće neće imati celovitu sliku događaja i neće biti u poziciji da donese presudu koja će izdržati objektivnu kritiku. Izuzimanje svedočenja g. Kellyja u vidu rezimea imaće takav veštački efekt. Što je još važnije, dovešće pod upitnik održivost Međunarodnog suda.

38. Ova poslednja napomena otvara sledeće pitanje. Po mom shvatanju - ako ne i po opštem shvatanju - odluka Žalbenog veća u uskom pravnom smislu ne obavezuje to veće, ali, dakako, predstavlja autoritet za njega i od nje može da odstupi tek u retkim slučajevima.[13] Smatram da održivost Međunarodnog suda i drugih međunarodnih krivičnih sudova koji su već ustanovljeni ili će tek biti ustanovljeni predstavlja ubedljiv razlog da se iskoristi ovlašćenje za odstupanje od konkretne teze koju je sledilo Žalbeno veće, ako ona znači da je svedočenje g. Kellyja u vidu rezimea neprihvatljivo.

39. Na kraju, podržavam odluku Žalbenog veća kojom se odbija žalba, ali samo u odnosu na zaključke g. Kellyja. Kada je reč o njegovom rezimeu, smatram da je on prihvatljiv na osnovu pravila 89(C) i žalbu bih u tom delu prihvatio.

Sastavljeno na engleskom i francuskom, pri čemu je merodavan engleski tekst.

[2] Radi se o širokom području koje obuhvata diskreciono razmatranje glavnih i sporednih pitanja u nekom predmetu, kumulativnih i nespornih činjenica, mišljenja, obima izuzeća u odnosu na važnost nekog konkretnog pitanja i drugih faktora koji su generalno osmišljeni kako bi se isključila mogućnost arbitrarnosti. Vidi niz predmeta u Sjedinjenim Američkim Državama u korisnoj zbirci B.H.Glenna, Limiting Number of Noncharacter Witnesses in Criminal Case, 5 A.L.R., 3d 238.

[3] Pravilo 73 bis (F) Pravilnika glasi: "Za vreme suđenja pretresno veće može da odobri zahtev tužioca za dodatno vreme za izvođenje dokaza ukoliko je to u interesu pravde." Pravilo 73 ter (F) na isti način tretira odbranu.

[4] Transkript, Pretresno veće, 20. februar 2002, str. 661 i 665, g. Nice u ime optužbe.

[5] Transkript, Pretresno veće, 28. maj 2002, str. 5717, 5735 i 5934, g. Nice.

[6] Transkript, Pretresno veće, 30. maj 2002, str. 5927 i 5933.

[7] Tužilac je to potvrdio u svojem Aktu br. 2 iz 1999. godine u kojem je rekao da tužioci predstavljaju "međunarodnu zajednicu" i da bi trebali da "promovišu princip pravičnosti i profesionalnosti".

[8] R v Banks [1916] 2 KB 621, str. 628, sudija Avory.

[9] Prikupljene u fusnoti 40 "Interlokutorne žalbe tužioca na odluku o prihvatanju svedočenja rezimirajućeg svedoka" od 27. juna 2002.

[10] Maxwell on Interpretation of Statutes, 12. izd. (London, 1969), str. 191.

[11] Transkript, Pretresno veće, 20. februar 2002, str. 661 i 665, g. Nice u ime optužbe.

[12] Vidi napomene sudije Hackwortha, koji je suprotnog mišljenja, u Effect of Awards of Compensation made by the United Nations Administrative Tribunal, Advisory Opinion, I.C.J. Reports 1954, str. 47 na str. 86; napomene lorda Diplocka u predmetu Maharaj v. Attorney-General of Trinidad and Tobago (No. 2), [1979] A.C. 385, P.C. na 399, koji kaže da ne postoji "temeljno ljudsko pravo na pravni sistem koji je nepogrešiv, već na onaj koji je pravičan"; i napomene lorda Templemana u predmetu Bell v. Director of Public Prosecutions (Jamaica), [1985] 1 A.C. 937, P.C.

[13] "Stvarno pitanje jeste da li... postoji razlog da se ne sledi rezonovanje i zaključci ranijih predmeta", kako je ocenio Međunarodni sud pravde u predmetu Land and Maritime Boundary between Cameroon and Nigeria (Cameroon v. Nigeria), Preliminary Objections, I.C.J. Reports 1998, str. 275 na str. 292, par. 28. Po mišljenju Žalbenog veća MKSJ-a, "u interesu izvesnosti i predvidivosti, Žalbeno veće trebalo bi da sledi svoje ranije odluke, ali bi trebalo da bude slobodno da od njih i odstupi iz uverljivih razloga u interesu pravde". Vidi Tužilac protiv Aleksovskog, IT-95-14/1-A od 24. marta 2000, par. 107.