“Zapravo, tokom tog sastanka optuženi mi je rekao “Slušajte, ovoga je već dosta. Hrvoje, hajde da mi uzmemo svaki svoj deo Bosne i to bez međunarodne zajednice”.
Svedočenje Hrvoja Šarinića, člana kabineta hrvatskog predsednika Franje Tuđmana 21. januara 2004. godine o razgovoru koji je vodio sa Slobodanom Miloševićem u septembru 1995. godine
Kada je proces protiv Slobodana Miloševića počeo 12. februara 2002. godine, zastupnik tužilaštva u tom predmetu Geoffrey Nice je započeo sa pričom o jednom 58-godišnjem Hrvatu koji je jedva uspeo da izbegne smrt na Poljoprivrednom dobru Ovčara pored Vukovara, u istočnoj Hrvatskoj, kada su srpske snage pogubile najmanje 200 Hrvata i drugih nesrba u novembru 1991. godine.
Nice je nastavio sa pričom o mladoj bosanki, u poznoj trudnoći koja je 1992. godine rodila devojčicu u šumama u blizini Višegrada u istočnom delu Bosne i Hercegovine nakon što su je srpske snage primorale da napusti grad. Nakon obećanja da će biti prebačeni autobusom Crvenog krsta, srpske snage su uhapsile ovu ženi, njenu bebu i 45 članova njene šire porodice i druge i zatočile ih u kuću čiji tepisi su bili namočeni benzinom. “Oni su živi spaljeni”, rekao je Nice “a plač bebe se čuo gotovo dva sata pre nego što je i ona preminula”.
Tužilaštvo je tvrdilo da je Slobodan Milošević, u to vreme predsednik Srbije, krivično odgovoran za zločine počinjene nad ovim i drugim civilima i ljudima koji nisu bili učesnici sukoba na oko 50 različitih mesta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini od 1991. do 1995. godine.
Među optužbama podignutim protiv njega, Tužilaštvo je tvrdilo da je Slobodan Milošević počinio genocid u osam opština Bosne i Hercegovine, uključujući masovna pogubljenja sedam i po hiljada muškaraca i dečaka bosanskih Muslimana u Srebrenici tokom jula 1995. godine.
Plan
Po Tužilaštvu, ovi zločini su deo plana Slobodana Miloševića da nasilno premesti Muslimane, Hrvate i druge nesrbe sa velikih područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine da bi uspostavio i zadržao kontrolu nad njima. Plana, kako je tvrdilo Tužilaštvo da se uspostavi Velika Srbija.
Tužilaštvo je izvelo dokaze koji su pokazali da je Slobodan Milošević skovao ovaj plan nekoliko meseci pre nego što su zločini počinjeni. Visoki funkcioneri i insajderi koji su svedočili tokom suđenja, među kojima i članovi Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) Stjepan Mesić iz Hrvatske i Borisav Jović iz Srbije kao i vođa Srba iz Hrvatske i osuđeni saučesnik Milan Babić. Oni su svedočili o Miloševićevoj želji za uspostavljanjem Velike Srbije. Milan Babić, svedok Tužilaštva i insajder je svedočio da se Milošević javno zalagao za očuvanje Jugoslavije dok je u stvarnosti njegov cilj bilo “očuvanje” Jugoslavije za srpski narod. Zaista, u jednom presretnutom razgovoru od 30. decembra 1991. godine Milošević je dao uputstvo vođi bosanskih Srba Radovanu Karadžiću da ne govori o bilo kakvom novom konceptu Jugoslavije i tako zavara javnost: “Pazi se”, rekao je Milošević, “bilo bi opasno ako bi oni pomislili da se stvara nešto novo”.
Nekoliko svedoka je govorilo o tome da je u martu 1991. godine Slobodan Milošević održao tajni sastanak sa predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom u Karađorđevu, lovnom gazdinstvu u Vojvodini, severnoj pokrajini Srbije, gde su se njih dvojica dogovorili da podele Bosnu po etničkom principu i da pripoje delove Srbiji i Hrvatskoj. Ostavili su otvorenu mogućnost da se bosanskim Muslimanima omogući da žive u enklavi.
Tužilaštvo je takođe pokazalo da plan Slobodana Miloševića da uspostavi Veliku Srbiju nije ostao samo na rečima. U julu 1991. godine Milošević je razgovarao sa vođom Srba u Bosni, Radovanom Karadžićem i vođom Srba u Hrvatskoj, Milanom Babićem o ujedinjenju pojedinih susednih teritorija u Hrvatskoj i Bosni. Milan Babić je pred sudom svedočio da je Karadžić rekao da će saterati Muslimane u doline reka da bi povezao sve srpske teritorije u Bosni. Milošević je Babiću rekao da “ne smeta Radovanu”.
Pokazujući da je njegov plan uspeo u Hrvatskoj, zaštićeni svedok C-048 je izjavio da su se Slobodan Milošević i šef Službe državne bezbednosti Srbije, Jovica Stanišić, još jedan od, kako se tvrdi Miloševićevih saučesnika, sastali u jednom kazinu u Novom Sadu u prvim nedeljama marta 1993. godine. Milošević je pitao Stanišića o situaciji u jednom od područja Hrvatske pod srpskom kontrolom. Stanišić je odgovorio da je područje očišćeno od Hrvata, da je situacija na terenu stabilna i da sve ide po planu. Milošević je uzvratio “Dobro, znači glavni deo posla smo obavili. Nastavi dalje tako samo suptilno”. Na sličan način 2. juna 1993. godine na sastanku Vrhovnog saveta odbrane, najvišeg tela zaduženog za odbranu države, Slobodan Milošević je rekao: “Ratna opcija u Bosni je iscrpljena, zauzeli su sve što su trebali da zauzmu”.
Dokazi na suđenju su pokazali da nakon što je plan Slobodana Miloševića da se ujedine veliki delovi Hrvatske i Bosne vojno postignut, on se okrenuo učvršćivanju svog uspeha političkim putem. Dana 9. januara 1993. godine na sastanku Saveta za koordinaciju državne politike, jugoslovenskog tela koje su sačinjavali najviši državni funkcioneri Milošević je rekao:
"(...) Jer, objektivno, po svim našim odnosima – političkim, vojnim, ekonomskim, kulturnim, obrazovnim, to jedinstvo imamo. Pitanje je kako sada da za to jedinstvo dobijemo pravo priznanje; odnosno kako to jedinstvo da legalizujemo; kako da situaciju, koja de facto postoji i koja neće moći nikako da bude ugrožena de facto, pretvorimo da bude i de facto i de jure. Prema tome, ovaj put - de jure, da se dode do toga, je kroz ’mali lavirint’. ... Dobijamo manje mrtvih glava i na taj nacin sačuvamo narod. Za narod se sve mora žrtvovati, osim naroda".
Rešenje na kome je Slobodan Milošević radio bilo je pripajanje Jugoslaviji područja koja su prethodno očišćena od nesrba. Hrvoje Šarinić, bivši član užeg kruga saradnika predsednika Hrvatske Franje Tuđmana je pred sudom izjavio da je tokom sastanka održanog 12. novembra 1993. godine Milošević njemu rekao “Kažem vam otvoreno, sa Republikom Srpskom koja će pre ili kasnije postati deo Srbije, sam rešio 90 posto srpskog nacionalnog pitanja, kao što je(hrvatski predsednik Franjo) Tuđman rešio nacionalno pitanje Hrvata sa Herceg-Bosnom (u zapadnoj Bosni). Tokom jednog drugog sastanka sa Šarinićem u septembru 1995. godine Milošević je ponovio šta je njegov cilj: “Slušajte, ovoga je već dosta. Hrvoje, hajde da mi uzmemo svaki svoj deo Bosne i to bez međunarodne zajednice”.
Miloševićevi saučesnici
Tužilaštvo je tvrdilo da je Slobodan Milošević bio u zaveri sa velikim brojem saučesnika među članovima političkog, policijskog i vojnog rukovodstva Jugoslavije, Srba u Bosni i Srba u Hrvatskoj, od kojih su mnogi optuženi pred Međunarodnim sudom (videti prozor)
Po Tužilaštvu, Slobodan Milošević i njegovi navodni saučesnici su rukovodili i kontrolisali snage koje su počinile zločine i institucije koje su ih pomagale i podržavale: vojske Srba u Hrvatskoj (SVK) i Srba u Bosni (VRS), Jugoslovenska narodna armija (JNA) i njena naslednica Vojska Jugoslavije (VJ), jedinice policije Srba u Hrvatskoj zvani “Martićevci”, po njihovom vođi osuđenom pred Međunarodnim sudom Milanu Martiću, jedinice policije bosanskih Srba, jedinica Službe državne bezbednosti Srbije poznate kao “Crvene beretke” i paravojne jedinice poput “Arkanovih Tigrova” pod vođstvom Željka Ražnatovića “Arkana” kao i Šešeljevci, nazvani po srpskom političaru i vođi političke partije Vojislavu Šešelju.
|
Saučesnici Slobodana Miloševića
* Optuženi pred Međunarodnim sudom ** Svedok Tužilaštva na suđenju Slobodanu Miloševiću Za zločine počinjene u Hrvatskoj: Za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini: Za zločine počinjene i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini: |
Miloševićevi saučesnici među Srbima u Bosni i Hrvatskoj
Svedočenja svedoka, dokumenti, presretnuti telefonski razgovori i drugi dokazi su pokazali da je Slobodan Milošević izvršio značajan uticaj na svoje, kako se tvrdi, saučesnike u rukovodstvu Srba u Hrvatskoj i Bosni i da je bio u stalnom kontaktu sa njima. Zaista, dokazi su pokazali da su Miloševićevi saučesnici u Hrvatskoj i Bosni od njega tražili i zaista zavisili od njegovih uputstava i podrške.
Svedok insajder Milan Babić je svedočio da je Slobodan Milošević smatran vođom i zaštitnikom svih Srba na svim prostorima bivše Jugoslavije. Zvaničnik Ujedinjenih nacija David Harland je svedočio da kada je trebao da napiše oznake sa imenima za delegaciju bosanskih Srba na pregovorima, general VRS i optuženi pred Međunarodnim sudom Ratko Mladić je precrtao reč “bosanski” i rekao “Ne, ne, svi smo mi jedna srpska delegacija. Znate, Beograd je naš glavni grad”. U presretnutom telefonskom razgovoru obavljenom 9. jula 1991. godine Radovan Karadžić je rekao Miloševiću “Treba da budemo u kontaktu, možda svakodnevno. Meni je veoma važno da čujem tvoje ocene.”
Dokazi Tužilaštva su takođe pokazali da ne samo da je Slobodan Milošević usmeravao i podržavao svoje saučesnike nego im je izdavao instrukcije i naređenja. U presretnutom telefonskom razgovoru od 31. jula 1991. godine Milošević je Radovanu Karadžiću rekao: “Srbi neće biti podeljeni u više država. To treba da je osnovna premisa tvog razmišljanja”.
Tužilaštvo je pokazalo da je Slobodan Milošević bio toliko presudan u formulaciji i izvršavanju politike njegovih saučesnika u rukovodstvu Srba u Hrvatskoj i Bosni da ih je zastupao u sastancima sa međunarodnim predstavnicima i tokom nekoliko mirovnih konferencija. Kada je američki izaslanik Richard Holbrooke pitao sa kim treba da pregovara o mirovnom planu za Bosnu, sa njim ili bosanskim Srbima, Milošević je odgovorio “Sa mnom, naravno”.
Miloševićevi saučesnici u Beogradu
Dokazi Tužilaštva takođe su pokazali da je Slobodan Milošević imao faktičku kontrolu nad pojedincima koji su obavljali ključne funkcije u SFRJ, koju je 1992 nasledila Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) nakon što se SFRJ raspala i u Srbiji, dominantnoj republici u obe ove države.
Jedna od ovih institucija je vojska, koja se u vreme SFRJ zvala Jugoslovenska narodna armija (JNA), a u SRJ je preimenovana u Vojsku Jugoslavije (VJ). Svedočenja svedoka i drugi dokazi su pokazali da je Slobodan Milošević faktički kontrolisao JNA na tri načina:
• Kontrolom glasova većine članova Predsedništva SFRJ, takozvani “srpski blok” koji je kontrolisao JNA
• Kontrolom ministara odbrane SFRJ koji su, kako se tvrdi, bili Miloševićevi saučesnici, Veljko Kadijević i kasnije Blagoje Adžić i načelnika Generalštaba JNA, uključujući Blagoja Adžića pre nego što je on postao ministar odbrane. Presretnuti telefonski razgovori su pokazali da su Kadijević i Adžić direktno komunicirali sa Miloševićem i Radovanom Karadžićem, iako ni Milošević ni Karadžić nije imao legalni autoritet nad njima.
• Kroz takozvanu “Vojnu liniju”, grupu oficira JNA lojalnih Miloševiću, sa kojima je on i još jedan od njegovih, kako se tvrdi, saučesnika, Jovica Stanišić, šef Službe državne bezbednosti, direktno kontatirao, zaobilazeći redovnu komandnu liniju JNA.
U SRJ, državi naslednici SFRJ, vojskom je komandovao i predsednik i Vrhovni savet odbrane (VSO) koji se sastojao od predsednika SRJ, Srbije i Crne Gore. Tužilaštvo je iznelo dokaze da je Milošević kontrolisao obadva. U periodu od 1993. do 1997. godine tokom kojeg su počinjeni zločini u Bosni, Zoran Lilić je bio predsednik SRJ. Milan Babić je svedočio da je čuo da Zoran Lilić za sebe kaže da je na Miloševićevom “raspolaganju”. Dodatno, bivši predsednik SRJ Zoran Lilić je svedočio za Tužilaštvo da se Milošević privatno sastajao sa načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije, Momčilom Perišićem, zaobilazeći redovni komandni lanac.
Druga ključna institucija koju je, po Tužilaštvu, kontrolisao Slobodan Milošević je Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije i, u okviru njega, Služba državne bezbednosti, koju je vodio njegov, kako se tvrdi, saučesnik Jovica Stanišić. Iako je šef Službe državne bezbednosti formalno potčinjen ministru unutrašnjih poslova, Tužilaštvo je pokazalo da se stvarna moć nalazila u rukama Stanišića, koji je faktički bio drugi čovek čitavog Miloševićevog režima. Milan Babić je svedočio da mu je Stanišić jednom rekao da se on bavi unutrašnjim pitanjima države a Milošević spoljnim. Aleksandar Vasiljević je svedočio da je Milošević postavio šefa Službe državne bezbednosti i da se prema njemu ophodio kao prema nekome višeg ranga od ministra unutrašnjih poslova.
Tužilaštvo je izvelo dokaze da je Slobodan Milošević oformio snage koje su delovale pod kontrolom Službe državne bezbednosti, ponajpre specijalnu jedinicu koja je popularno nazvana “Crvene beretke” kojom je komandovao njegov, kako se tvrdi saučesnik, Franko Simatović “Frenki” a koja je po Tužilaštvu počinila veliki broj zločina. Bivši predsednik Saveznog izvršnog veća SFRJ Ante Marković je svedočio o tome da je tada Milošević izjavio: ”naredio sam mobilizaciju rezervnog sastava snaga ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i hitno formiranje dodatnih snaga policije Republike Srbije”. Dodatno, Jovica Stanišić je na proslavi godišnjice formiranja Jedinice za specijalne operacije održanoj 13. maja 1997. godine navodno izjavio: “Gospodine predsedniče, sve što smo do sada uradili, uradili smo sa vašim znanjem i uz vašu saglasnost”.
Tužilaštvo je takođe izvelo dokaze da su paravojne jedinice delovale pod Miloševićevom kontrolom. Aleksandar Vasiljević je svedočio da su paravojne jedinice bile pod okriljem Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. On je izjavio da je šef Službe državne bezbednosti Jovica Stanišić i načelnik Uprave javne bezbednosti ministarstva unutrašnjih poslova Radovan Stojčić “Badža” stajali iza svih paravojnih jedinica.
Tužilaštvo je takođe izvelo dokaze da je kroz Službu državne bezbednosti i “Crvene beretke” Milošević isto tako kontrolisao svog, kako se tvrdi, saučesnika Željka Ražnatovića “Arkana” i njegovu paravojnu jedinicu “Arkanove Tigrove”. Zaštićeni svedok B-129 je opisao “Arkanove Tigrove”, koji su po Tužilaštvu počinili brojne zločine, kao rezervne snage Službe državne bezbednosti ili ministarstva unutrašnjih poslova. Zaštićeni svedok C-048 je svedočio da je u martu 1993. godine na sastanku u jednom novosadskom kazinu, Slobodan Milošević pitao Mihalja Kertesa, visokog jugoslovenskog funkcionera, da li je Arkan pod kontrolom a ovaj je odgovorio da jeste. Milošević je tada rekao: “sada su nam potrebni takvi ljudi, ali niko ne sme da misli da je moćniji od države”.
Novac, oprema i ljudstvo
Tužilaštvo je izvelo dokaze da je Slobodan Milošević svojim zastupnicima u rukovodstvu Srba u Hrvatskoj i Bosni obezbeđivao novac, opremu i ljudstvo da bi im omogućio da etnički očiste delove Hrvatske i Bosne koje je on želeo da uključi u Veliku Srbiju. Dokazi Tužilaštva su pokazali da su države Srba u Hrvatskoj i u Bosni gotovo u potpunosti zavisile od institucija pod Miloševićevom kontrolom da bi finansirale i sprovele njegov plan.
Tužilaštvo je izvelo dokaze da je 90% budžeta vlasti Srba u Hrvatskoj i 99,6% budžeta vlasti Srba u Bosni poticalo iz Savezne Republike Jugoslavije. Dokazi su takođe pokazali da je ogromna većina novca iz tih budžeta trošena na vojsku i policiju Srba u Hrvatskoj i Bosni.
Radovan Karadžić je u svom obraćanju Narodnoj skupštini Republike Srpske u maju 1994. godine prilično jasno izjavio: “Bez Srbije, ništa se ne bi desilo, mi nemamo sredstava i ne bismo mogli da vodimo rat”. Vođa Srba u Hrvatskoj, Milan Babić je svedočio da bez pomoći Jugoslavije ili Srbije, “ni u kom slučaju vlast Srba u Hrvatskoj ne bi mogla opstati”. Aleksandar Vasiljević, bivši general JNA i svedok insajder je tokom svog svedočenja u predmetu Milošević izjavio …”Postoje Krajina i Republika Srpska koje imaju svoje vlade, svoju vojsku ali finansiranje dolazi iz Savezne Republike Jugoslavije”.
Tužilaštvo je izvelo dokaze koji pokazuju da su vojska, policija, službe bezbednosti i lokalne grupe naoružanih Srba u Hrvatskoj i Bosni dobijali gotovo sve svoje oružje, municiju i opremu od JNA i njene naslednice VJ i ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, koje je kontrolisao Milošević, na već opisani način.
Oružane snage Srba u Bosni i u Hrvatskoj su dobile velike količine oružja pre nego što je sukob izbio. Milan Babić je svedočio da je u leto 1991. godine jedan pukovnik JNA, nakon što mu oni to naredili, dao Srbima iz Hrvatske oružje iz magacina JNA u Bosni, u blizini granice sa Hrvatskom. Zaštićeni svedok B-24, funkcioner srpskih vlasti u Zvorniku u istočnoj Bosni je svedočio da su dve trećine njihovog oružja dobijene od JNA. Jedan vojni dokument uvršten u dokazne predmete na suđenju Miloševiću, iz marta 1992. godine je pokazao da je JNA podelila 51900 komada oružja (bosanskim Srbima). Jedan drugi dokument, koji je uveo zaštićeni svedok B-1448 sugerira da su tokom 1992. godine paravojne jedinice u Bosni dobijale opremu iz jedne kasarne JNA u blizini Beograda.
Dokazi su takođe pokazali da su oružje, municija i oprema nastavili da pritiču tokom celog rata. Kada se JNA povukla iz Hrvatske i Bosne u maju 1992. godine za sobom je ostavila velike količine materijalno-tehničkih sredstava i ljudstva Srbima u Hrvatskoj i Bosni. Stepen do kojeg je vojska bosanskih Srba zavisila od ovog početnog poklona JNA i kasnije VJ najbolje se vidi iz pregleda popune VRS od početka rata do 31. decembra 1995. godine koji je Ratko Mladić podneo Skupštini bosanskih Srba u aprilu 1995. godine:
"... utrošili smo 9.185 tona pešadijske municije, 1,49% te municije obezbeđeno je iz naše proizvodnje, 42,2% iz materijalnih rezervi koje smo nasledili i zatekli u kasarnama te bivše vojske, 47,2% iz pomoći Vojske Jugoslavije i 9,11% iz uvoza, odnosno kupovinom. Trenutno raspolažemo sa 9,11% ukupnih potreba za 1995. godinu. Za artiljerijsku municiju utrošili smo 18.151 tonu, obezbeđeno je 26,2% iz proizvodnje 39% iz materijalnih rezervi, 34,4% iz pomoći Vojske Jugoslavije i 0,26% iz uvoza. Raspolažemo sa 18,36% ovogodišnjih potreba. Za protivavionsku municiju utrošeno je 1.336 tona, obezbeđeno je 0% iz proizvodnje, 42,7% iz materijalnih rezervi, 52,4% iz pomoći Vojske Jugoslavije, 4,9% iz uvoza".
Bivši general JNA Aleksandar Vasiljević je svedočio da je Predsedništvo SFRJ moralo da odobri davanje oružja iz skladišta JNA trećim licima. On je takođe svedočio da mu je jedan pukovnik JNA rekao da je General Života Panić, član najvišeg komandnog kadra JNA, njemu usmeno naredio da podeli oružje Srbima u Hrvatskoj. General Života Panić je bio podređen generalima Blagoju Adžiću i Veljku Kadijeviću.
Slobodan Milošević je sam priznao da je pružao podršku ratnim naporima 2. aprila 2001. godine u Beogradu kada je uhapšen zbog zloupotrebe položaja:
"Što se tiče sredstava trošenih za oružje, municiju i ostale potrebe Vojske Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, ti se izdaci nisu mogli iz razloga državnih interesa, kao državna tajna prikazivati u Zakonu o budžetu koji je javni dokument. Isto se odnosi i na izdatke za opremanje snaga bezbednosti i posebno specijalnih antiterorističkih snaga … što se u javnosti nije objavljivalo iz razloga državne tajne, kao što se nije objavljivalo ni sve što je išlo za Vojsku Republike Srpske".
Takođe, dokazi su pokazali da ne samo što je većina vojnika u vojskama Srba u Hrvatskoj i Bosni bila došla iz JNA već su i nastavili da primaju plate iz Beograda. Milan Babić je svedočio da je JNA plaćala oficire koji su dobrovoljno služili u jedinicama vojske Srba u Hrvatskoj. Vrlo poverljivo naređenje ministarstva odbrane SFRJ zahtevalo je prebacivanje visokih oficira JNA u kasarne vojske Srba u Hrvatskoj. U vezi sa oficirima JNA rođenim u Bosni, strogo poverljivo naređenje od 7. maja 1992. godine:
...”Obezbeđeno je da pripadnici JNA koji ostaju na teritoriji BiH ili se upućuju na tu teritoriju zadržavaju sva prava kao i ostali pripadnici JNA. U skladu stim a u cilju planskog i organizovanog sprovođenja ove odluke zadržati na sadašnjim dužnostima u jedinicama i ustanovama u Bosni i Hercegovini sve pripadnike JNA koji imaju državljanstvo BiH”.
Tužilaštvo je izvelo dokaze da su 30. i 40. kadrovski centri Vojske Jugoslavije osnovani upravo zbog toga da bi regulisali status, unapređenja, isplate iprivilegije bivšeg osoblja JNA iVJ koji su na službi u Bosni i Hrvatskoj. Dokazi izvedeni u ovom predmetu su pokazali da je general VRS Ratko Mladić, zajedno sa drugim oficirima VRS, od kojih je Međunarodni sud dvojicu osudio za zločin počinjen u Srebrenici 1995. godine, bili na platnom spisku 30. kadrovskog centra. Zapisnik sa sastanka Vrhovnog saveta odbrane, jugoslovenskog tela kojim je dominirao Slobodan Milošević, pokazuje da je ono donosilo odluke o unapređenju i kažnjavanju oficira bosanskih Srba.
Tokom unakrsnog ispitivanja britanskog generala Ruperta Smitha, Milošević je izjavio da isplaćivanje plata oficirima ne predstavlja komandovanje. General Smith je odgovorio “"...ko plaća, kod toga je na kraju i komanda".
Kažnjiva namera Miloševićevih saučesnika
Saučesnici Slobodana Miloševića su svoju kažnjivu nameru obznanili u svojim javnim nastupima, presretnutim razgovorima i drugom dokaznom materijalu. Na primer, u jednom presretnutom telefonskom razgovoru, predsednik bosanskih Srba, Radovan Karadžić je 24. oktobra 1991. godine rekao Miloševiću “…sve smo pripremili da stvorimo de facto situaciju…, na kojoj će oni (bosanski Muslimani) polomiti zube,….nema šanse da živimo u istoj državi sa njima(…)” Kasnije, u govoru koji je Karadžić održao predsednicima srpskih opština izjavio je “treba vlast da preuzmete potpuno i energično!”
Tužilaštvo je uvelo dva dokumenta koji pokazuju da je Karadžićev poziv srpskim vođama da preuzmu vlast bio potpomognut planom kako da to učine. Prvi dokument nazvan “Varijanta A i B” je utvrdio precizne korake koje su vođe Srba trebale da učine da bi uspostavili kontrolu bosanskih Srba i razlikovao se ukoliko su Srbi činili većinu stanovništva (varijanta A) ili bili u manjini (varijanta B). Radovan Karadžić je predsedavao sastankom na kojem je ovaj dokument podeljen srpskim opštinskim vođama 20. decembra 1991. godine, nekoliko meseci pre izbijanja sukoba.
Drugi dokument pod nazivom “Šest strateških ciljeva srpskog naroda”. Prvi strateški cilj opisan u ovom dokumentu je “državno razgraničenje od druge dve nacionalne zajednice”. Ovaj dokument, koji je predstavljao zvaničnu politiku bosanskih Srba, je objavljen u Službenom glasniku 12. maja 1992. godine, na početku rata.
Namera da se počini genocid
Tužilaštvo je takođe uvelo dokaze koji su pokazali da je rukovodstvo bosanskih Srba, a ponajpre Radovan Karadžić, nameravalo da počini genocid u Bosni. U presretnutom telefonskom razgovoru od 12. oktobra 1991. godine Karadžić svom sagovorniku, pesniku i profesoru Gojku Đogu u više navrata kaže da će bosanski Muslimani nestati:
“Karadžić:…oni ne razumiju da će biti krvoprolića i da će Muslimanski narod nestati. Zavedeni Muslimani koji ne znaju gde ih vodi, će nestati.
Đogo: da, da, da, da….
Đogo: Gde će on ratovat? Gde on misli, u Sarajevu da otvori rat? Jel on lud čovek?
Karadžić: On jest lud, potpuno lud čovek. Treba ih tuć. Oni će nestati, nestaće sa lica zemlje. Taj narod će nestati ako oni sada, ako oni zapnu sada.
Đogo: Biće puno krvi prolivene
Karadžić: Njima je jedina šansa bila ono što smo im nudili. To je bilo i previše, i previše što smo im nudili”.
U jednom drugom presretnutom razgovoru od 15. oktobra 1991. godine Karadžić je rekao: "Prije svega, niko od njihovog rukovodstva ne bi ost'o živ. Za tri-četiri sata bi bili pobijeni svi. Ne bi imali šanse da opstanu uopšte”. Istog dana u obraćanju skupštini Bosne i Hercegovine je rekao “Ovo je put na koji vi hoćete da izvedete Bosnu i Hercegovinu, ista ona auto-strada pakla i stradanja kojom su pošle Slovenija i Hrvatska. Nemojte da mislite da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod možda u nestanak”.
Pokazujući da namera Radovana Karadžića da počini genocid nije samo dizanje buke, Tužilaštvo je izvelo dokaze o Karadžićevoj Direktivi od 8. marta 1995. godine : "Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života mještana u Srebrenici i Žepi." Srebrenica i Žepa, obe smeštene u istočnoj Bosni su proglašene zaštićenim zonama Ujedinjenih nacija. Obe su bile prepune muslimanskih izbeglica.
Bivši zvaničnik bosanskih Srba, kasnije osuđen pred MKSJ, Miroslav Deronjić je svedočio da je dva dana pre početka masakra u Srebrenici, Radovan Karadžić njemu saopštio “Miroslave, svi oni trebaju biti pobijeni”. 11. i 12. jula 1995. nakon što su snage VRS-a zauzele Srebrenicu, Ratko Mladić se sastao sa komandantima mirovnih snaga Ujedinjenih nacija i predstavnikom bosanskih Muslimana. Tokom sastanka Mladić je ponudio bosanskim Muslimanima mogućnost da prežive ili da nestaju. Dana 13. jula 1995. godine pukovnik VRS i kasnije optuženi pred MKSJ, Ljubiša Beara je razgovarao sa Miroslavom Deronjićem o zarobljenicima iz Srebrenice koji su držani u obližnjem Bratuncu. Rekao je da ima "naredbe s vrha da ubije zarobljenike".
Oko mesec dana kasnije 6. avgusta 1995. godine Karadžić je opisao događaje u Srebrenici kao “uspeh”: “Imali smo, kao što znate uspjeh u Srebrenici i Žepi. Tom uspjehu nema prigovora ni primjedbe, naravno, mnoge gluposti su napravljene nakon toga, jer je mnogo muslimanskih vojnika lutalo okolo šumama, i tada smo imali gubitaka, u samoj akciji nismo imali gubitaka.”
Sprovođenje plana Velike Srbije na terenu
Civilne, policijske, vojne i paravojne strukture potčinjene Slobodanu Miloševiću i njegovi saučesnici su, kako se tvrdi, počeli sprovođenje njegovog plana. Radeći po instrukcijama Slobodana Miloševića i njegovih saučesnika, ove strukture su zajedničkim snagama proterale nesrpsko stanovništvo iz opština i sa teritorija širom Hrvatske i Bosne i uspostavile srpsku kontrolu nad njima.
Tokom izvođenja svojih dokaza, Tužilaštvo je pokazalo da je Miloševićev zločinački plan sledio isti kalup selo po selo, grad po grad. Početkom avgusta 1991. godine u Hrvatskoj, a u martu 1992. godine u Bosni, snage, kako se tvrdi, potčinjene Slobodanu Miloševiću i njegovim saučesnicima, počele su sa napadima na sela nastanjena nesrpskim stanovništvom.
Nakon početnog granatiranja, srpske snage bi ulazile u sela i primorale stanovnike na beg, ili ih ubile, ili ih odvele i zatočile u logorima u nečovečnim uslovima gde su premlaćivani, mučeni, seksualno zlostavljani ili naterani na prisilni rad. Oni su takođe uništavali brojne katoličke crkve, samostane, i džamije, kao i veliki broj kuća u vlasništvu nesrba i opljačkali njihovu imovinu
Često se dešavalo da pre samih napada, snage potčinjene Slobodanu Miloševiću i njegovi saučesnici proglase velike delove Hrvatske i Bosne autonimnim oblastima.
Oni su takođe preuzimali ustanove od javnog značaja i strukture lokalne samouprave ili osnivali paralelne institucije. Da bi eliminisali suprotstavljanje njihovoj vlasti, posebno su se ustremili na ekonomske, političke, verske i akademske vođe nesrpskih zajednica.
Posledica plana etničkog čišćenja Slobodana Miloševića je bilo to da je gotovo čitavo nesrpsko stanovništvo delova Hrvatske pod srpskom kontrolom, koje je 1991. godine brojalo 168.000 Hrvata nasilno premešteno ili ubijeno. Na sličan način, demografski dokazi koje je Tužilaštvo izvelo pokazuju da je oko 344.000 Muslimana rođenih pre 1980. godine živelo na teritoriji koja je kasnije bila pod kontrolom bosanskih Srba. U periodu 1997. i 1998. godine ih je ostalo svega 15.000.
Milošević je znao za zločine ali ih nije sprečio
Tužilaštvo je izvelo dokaze koji su pokazali da je Slobodan Milošević znao za zločine koje su njegovi izaslanici činili u Hrvatskoj i Bosni. Tokom proslave godišnjice “Crvenih beretki” 13. maja 1997. godine o kojoj postoji video snimak, Milošević je jednom od njenih članova, Radojici Božoviću rekao "Zdravo Božoviću, čitao sam tvoje izveštaje. Pukovnik Božović: "Hvala vam /nerazumljivo/ Ne dao bog da ih bude još, ali ako bude, tu sam”.
Međunarodni predstavnici su bili iznenađeni nivoom detaljnog znanja koje je Slobodan Milošević imao o događajima u Hrvatskoj i Bosni, što je po njihovom mišljenju bilo neuobičajeno za nekoga na takvoj poziciji. Na primer, američki general Wesley Clark je svedočio da je tokom mirovnih pregovora u Daytonu radio direktno sa Slobodanom Miloševićem da bi uspostavio vezu između dva grada na kompjuterizovanoj mapi. Clark je rekao da je Milošević znao strateški značaj pojedinih sela i nije se ni sa kim konsultovao.
Međunarodni predstavnici i organizacije su Slobodanu Miloševiću redovno slali pisma i izveštaje ili ga tokom sastanaka usmeno obaveštavali o zločinima koji su počinjeni na terenu. Na primer, američki ambasador Herbert Okun je svedočio da je tokom sastanka kojem je prisustvovao zajedno sa američkim pregovaračem Cyrusom Vanceom sa Miloševićem razgovarao o izveštajima da srpske paravojne jedinice deluju u istočnoj Bosni, a posebno o Željku Ražnatoviću “Arkanu”, čija jedinica je, kako se tvrdilo, počinila više zločina u Bijeljini. Milošević je sugerisao da je Arkan tamo bio u privatnom svojstvu. Vance je rekao Miloševiću da on u to ne veruje. Milošević je onda odgovorio “Arkan je bio u Bijeljini samo na početku. Ostatak vremena proveo je u Beogradu”. Kasnije nakon što je Vance rekao da su svi znali da je Arkan tamo bio, Milošević je priznao “Jeste, ali bili su i drugi”.
Na osnovu dominantnog odnosa koji je Slobodan Milošević imao sa svojim saučesnicima i snagama kojima je komandovao, Tužilaštvo je tvrdilo da je on imao mogućnost da kazni one koji su počinili zločine i da ih spreči da ne čine zločine u budućnosti. Na primer, general VRS-a Ratko Mladić je primao platu od Vojske Jugoslavije. Njegova vojska, VRS, je zavisila od novca, opreme i ljudstva koje je dobijala od VJ. Slobodan Milošević je, da je to hteo, mogao da ga obuzda i spreči patnje nebrojenih žrtava. Milošević je odlučio da to ne uradi. Zaista, zvaničnik Ujedinjenih nacija David Harland je svedočio da je početkom avgusta 1995. godine Radovan Karadžić pokušao da smeni Mladića ali je Mladić zadržao svoju poziciju zahvaljujući podršci Beograda.
Gonjenje Miloševićevih saučesnika
Zbog toga što je Slobodan Milošević umro pre kraja suđenja, presuda u ovom predmetu nije doneta. Međutim, Tužilaštvo je, u svojim naporima da omogući pravdu žrtvama ovih zločina, podiglo optužnice protiv više Miloševićevih, kako se tvrdi, saučesnika. Vođa Srba u Hrvatskoj Milan Babić je priznao krivicu za zločine počinjene u Hrvatskoj a Milan Martić je osuđen u prvostepenom postupku na 35 godina zatvora. Vođa bosanskih Srba Biljana Plavšić je takođe priznala krivicu, dok je Momčilo Krajišnik osuđen na 27 godina zatvora za zločine počinjene u Bosni. Srpskom političaru Vojislavu Šešelju se trenutno sudi, a bivši zvaničnici Službe državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić i Franko Simatović, očekuju početak svojih suđenja. Predsednik bosanskih Srba Radovan Karadžić i Ratko Mladić su i dalje u bekstvu.
Povratak na stranicu o suđenju Slobodanu Miloševiću