|
“Onda je Majlinda rekla: “Mama, mama, vidi kako su ubili Herolindu”. Kad sam se okrenula, tamo sam videla Herolindu. Videla sam da leži na zemlji. Imala je pet-šest rupa od metaka na telu. Ona je bila prelepa devojka...” Shyhrete Berisha, kosovska Albanka, govori o tome kako su srpske snage ubile njenu decu u jednom kafiću u mestu Suva Reka (Suharëke) na Kosovu. Svedočila je u predmetu protiv Slobodana Miloševića 10. jula 2002.
|
U martu 1999. godine, Šureta Beriša (Shyhrete Berisha) je bila 37-godišnja supruga i majka četvoro dece. Živela je sa porodicom u mestu Suva Reka na jugu Kosova, kada su srpske snage došle u njenu kuću u jutarnjim satima 25. marta 1999. godine.
U tom trenutku, muž gospođe Beriša Nedžat (Nexhat) imao je 43 godine, njene ćerke Majlinda i Herolinda 16 i 14 godina, sin Altin 11 godina, a najmlađi sin Redon je imao nepune dve godine. Porodica gđe Beriša je stanovala u jednoj kući u Suvoj Reci zajedno s rođakom njenog muža Fatonom Beriša i njegovom porodicom. Obe porodice su 1998. godine iznajmljivale kuću Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Dana 20. marta 1999., OEBS se povukao iz kuće u koju se gđa Beriša sledećeg dana vratila s porodicom.
Oko 5:00 sati ujutro, u četvrtak 25. marta 1999, gđa Beriša i njena porodica su spavali u Fatonovom delu kuće kad se začulo kucanje na ulaznim vratima. Gđa Beriša je ustala iz kreveta da otvori i na vratima zatekla tri srpska policajca koji su joj u grudi uperili automatsku pušku. Jedan od njih je vrhom puške pritisnuo njene grudi i povikao na srpskom: “Gde su vam gosti? Gde su Amerikanci? Gde je NATO?” Rekli su joj da pozove muža, a kada je on izašao na vrata, policajci su ga odveli u deo kuće koji je pripadao njenoj porodici. Njoj su rekli da nigde ne ide. Gđa Beriša je videla da je oko 20 metara dalje bio parkiran jedan veliki tenk s cevi uperenom u pravcu kuće.
Muž gđe Beriša joj je kasnije ispričao da je policija pretražila ladice i ormare u njihovom delu kuće. Kada su pronašli nekoliko pancirnih košulja i šlemove, počeli su da udaraju njenog muža. Dok je trajao napad na njega, jedan od policajaca je došao u Fatonov deo kuće i počeo da pretresa po ladicama i ormarima. Rekao je gđi Beriša da je život njenog muža u opasnosti i tražio od nje novac. Dala mu je 1.000 nemačkih maraka (DM) i, kada mu je rekla da nema više, on je otišao.
Gđa Beriša je videla policajce kako na kamion tovare mnoge vredne predmete iz njihove kuće. Rekla je da su ukrali televizore, kompjutere i grejalicu, sve što su mogli poneti. Takođe je videla policajce kako udaraju njenog muža kundakom automatskog oružja i šutiraju ga. Mogla je videti da je bio premlaćen i da mu je lice bilo potpuno crno.
Policajac je gđi Beriša, njenom mužu i Fatonovoj majci Fatime naredio da sednu i rekao im na srpskom: “Dajte nam novac ili ćemo vas ubiti, a vašu kuću zapaliti zajedno s vašom decom. Vidite onaj tenk. Dići ćemo vam kuću u vazduh.” Policajci su mislili da imaju mnogo novca zato što je u njihovoj kući bio OEBS. Gđa Beriša je mogla čuti kako deca plaču na spratu.
Fatime je imala nešto novca sakrivenog između grudi i pokušala je da izvuče novčanice, kad joj je jedan od policajaca rekao nešto kao: “Čekaj. Čekaj, Ja ću,” stavio ruke na njene grudi i zgrabio sav novac. Gđa Beriša je između grudi imala 3.000 DM koje je dala policajcu jer se plašila da će hteti da je svuče. Gđa Beriša veruje da je ukupno bilo 50.000 DM.
Gđa Beriša je videla policajce kako bacaju dokumente OEBS-a u vazduh, tako da je dvorište bilo prekriveno belim papirom. Misli da ih je bilo najmanje 15 i čula ih je kako uzvikuju stvari, kao: “Sad će doći NATO da vas spasi”. Konačno su otišli između 6:30 i 7:00 sati ujutro.
Pošto su se plašili da ostanu u kući, njena i Fatonova porodica su otišle u kuću strica njenog muža Vesela Beriše, koja se nalazila nekih 30 metara iza njihove. Gđa Beriša je pobrojala 24 člana porodice Beriša, starosti između 10 meseci i 60 godina, koji su noć 25. marta 1999. proveli u toj kući. “Samo je troje ljudi koji su te noći spavali u kući preživelo ono što je tek trebalo da se desi”, rekla je gđa Beriša u svojoj izjavi datoj Tužilaštvu.
Oko 12:20 sati u petak 26. marta 1999, gđa Beriša je videla otprilike 30 policajaca, naoružanih automatskim oružjem, kako izlaze iz policijske stanice preko puta. Videla ih je kako utrčavaju u komšijinu kuću u agresivnom borbenom stavu. “Svi”, izjavila je gđa Beriša, “muškarci, žene i deca su se jako uplašili”. Pošto je gđa Beriša počela da gubi svest, Fatonova žena Sebahate joj je dala tabletu za smirenje. “Možda mi je baš to spasilo život”, rekla je u svojoj izjavi.
Fatime je rekla gđi Beriša da su u njihovoj kući policajci i krenula je da otvori vrata. Gđa Beriša ju je videla kako izlazi na zadnja vrata. Ubrzo nakon toga je začula tri pucnja. Ona i Sebahate su počele da vrište jer su mislile da je Fatime pogođena. Gđa Beriša je videla kako iz njihove kuće izlazi plamen.
U strahu da će biti živi zapaljeni u kući, svi su potrčali prema zadnjim vratima. Svi su bili bosonogi jer nisu imali vremena da se obuju. Gđa Beriša je tražila svoju decu dok su svi govorili: “Požuri, požuri”. Čula je dva pucnja i Flora, žena sina Vesela Beriše Bujara, je povikala: “Upravo su pogodili mog Bujara”.
Gđa Beriša je videla policajce kako grabe muškarce i kako njihove žene pokušavaju da stanu između njih. Začula je čoveka po imenu Mišković, vlasnika hotela, kako njenom mužu viče: “Neka ti sad dođu NATO ili Amerikanci i spasu te”. Zatim je čula Miškovića kako naređuje Nedžatu da podigne ruke uvis. Kada je ovaj to učinio, Mišković mu je pucao u leđa tri puta. Ćerka gđe Beriša Majlinda je vrisnula “Tata” . “[M]oja deca su … volela mog muža čak više nego mene”, izjavila je gđa Beriša.
U tom je trenutku počela pucnjava i nastala je prava zbrka. Gđa Beriša je izjavila da su počeli da trče na sve strane. Majlinda i njena dva sina su otišli na jednu stranu, a ona na drugu. Zaustavili su se na mestu gde je nekada bio jedan albanski kafić i tu zatekli članove druge tri porodice Beriša. Nakon što su stigli Mejlinda i njeni sinovi, gđa Beriša je primetila da njen 11-godišnji sin Altin krvari. “Srbi su pucali na moju decu dok su bežala”, izjavila je. Altin joj je rekao da su ga pogodili u ruku i nogu, ali da ne brine.
Ubrzo su došli policajci koji su im na srpskom jeziku povikali da uđu u kafić. Čula je jednog policajca kako govori: “Nijedan Albanac neće ostati živ. Sve ćemo da ih eliminišemo.” Ušli su unutra i seli. Zatim su, prema rečima gđe Beriša, “oni ušli i počeli da pucaju na nas. Nisu prestajali”. Među onima koji su pucali, prema rečima gđe Beriša, a koji je bio najbliži njoj, bio je Zoran (misli da se prezivao nešto kao Popović), koji je bio iz Suve Reke. Zoran je bio vozač autobusa i vrlo dobro je govorio albanski.
Gđa Beriša je bila blizu začelja grupe, a pored nje se nalazio njen sin Altin. Pogođena je u desno rame i pala je na pod. U kafiću je bilo između 40 i 50 ljudi, većinom žena i dece, i samo četvorica muškaraca. Neki su još bili živi i čak nisu bili ranjeni, a među njima i njena najstarija kćerka Majlinda i najmlađi sin Redon. Majlinda joj je rekla: “Mama, mama, vidi kako su ubili Herolindu”. Gđa Beriša je videla kako njena 14-godišnja kćerka Heroldina leži licem prema zemlji, s pet-šest rupa od metaka iz kojih je stršalo meso. “Ona je bila prelepa devojka”, rekla je gđa Beriša.
|
|
Gđa Beriša je izjavila da su ih srpski policajci verovatno čuli kako razgovaraju jer su u prostoriju ubacili nešto što je izgledalo kao ručna bomba. Gđa Beriša je videla svog sina Redona svog u krvi kako još drži svoju flašu s mlekom. Videla je Majlindu i Sebahetu s otkinutim glavama. Sebahatina deca, trogodišnji Ismet i desetomesečni Eron, još su bili živi i plakali su. Ismet je plakao i tražio vode. Govorio je: “Mama, boli me noga.” Eronu je bilo otkinuto pola ruke i s nje je visilo meso.
Gđa Beriša je čula srpske policajce kako govore o tome da tela utovare na kamion. Glava njenog sina Altina se nalazila blizu nje, kao i glava 37-godišnje Vjolce (Vjollca) Beriša. Rekla im je da će da ih utovare na kamion i da se prave da su mrtvi. Srpski policajci su zatim ušli unutra i bacili nekakav projektil koji je gđu Berišu ranio u desno bedro, a Erona ubio. Iako u tom trenutku to nije shvatala, gđa Beriša je takođe bila ranjena u stomak.
Srpski policajci su podigli telo njenog sina Altina i vukli ga po zemlji. Jedan od njih je rekao da on još diše i, prema rečima gđe Beriše, misli da su zatim bacili neku vrstu granate. Čula je kako se Altin kratko oglasio i to je bilo to.
Dok su vukli njeno telo za nogu i ruku, gđa Beriša je držala oči zatvorene i usta malo otvorena kako bi mogla da diše. Seća se da je jedan od te dvojice muškaraca rekao na srpskom: “Jebem ti život. Kakav je ovo život? Ne mogu ovo više podneti”. Onaj koji ju je vukao rekao je: “Požuri, požuri. Moramo raščistiti ovo mesto”. Stavili su njeno telo na nosila i s vrata joj skinuli dva zlatna lanca.
Gđa Beriša se našla u kamionu na hrpi tela. Ispod nje se nalazilo telo Sebahate. Na vrh su ubacili telo njene ćerke Majlinde. Nakon što su završili, spustili su ceradu kamiona i krenuli.
Gđa Beriša nije mogla da diše od smrada krvi i leševa. Ugledala je svog sina Atona i pozvala ga, ali onda je videla da mu je glava prepolovljena. Oči i usta su mu bili otvoreni.
Kada je čula gđu Beriša kako zove Altina, Vjolca Beriša je podigla glavu i upitala: “Šureta, jesi li još živa?” Njen devetogodišnji sin Gramoz je takođe bio živ. Vjolca je rekla: “Jadni mi. Više nemamo šta da izgubimo. Sve su pobili.”
Nakon nekog vremena, kamion se zaustavio i gđa Beriša je čula ženski glas kako govori: “Sine, jesi li završio posao?” Muškarac je odgovorio: “Jesam”, i ona je rekla: “Srećan put”. Gđa Beriša i Vjolca su prepoznale glas Srpkinje po imenu Vera, koja je bila “majka Zorana Popovića, čiji se muž zvao Laza, pa su nju zvali 'Lazina Vera'”. Gđa Beriša takođe veruje da je prepoznala i Zoranov glas.
Vjolca i gđa Beriša su razgovarale o tome da iskoče iz kamiona, što je gđa Beriša i uradila u selu Ljutoglav (Malsia e Re). “Bila sam tako ranjena da o tome i nisam razmišljala, samo sam iskočila.” Jedan starac ju je vidio kako pada iz kamiona i rekao dvojici mladića da otrče tamo i da je stave u auto. Odveli su je u obližnju kuću. Odvezli su je u drugo selo gdje joj je ukazana lekarska pomoć.
Gđa Beriša je u desnom ramenu imala ranu od metka, geler granate u stomaku koji je odstranjen hirurškim putem i devet drugih lakših povreda na nogama i jednu na leđima. Godine 1999. kada je dala izjavu Tužilaštvu, gđa Beriša je izjavila da je još svuda po leđima imala ostatke gelera i da veruje da joj je i u stomaku ostalo još gelera.
Tokom sledećih mesec i po, gđa Beriša se nalazila na području Kosova. Izjavila je da je život bio težak, da je bilo jako malo hrane i da se puno kretala kako bi izbegla stalno granatiranje.
Jednog utorka u maju, gđa Beriša se ponovo spojila sa svojim roditeljima i zajedno s još nekim ljudima prešla granicu prema Albaniji. Taj dan, rekla je gđa Beriša, “bio je težak kao i dan kada su mi ubili decu”. Bili su na traktoru kada ih je zaustavila policija u srpskom selu Bukoš (Bukosh). Oko njih se pucalo i padale su granate. Nastala je zbrka i policija je vikala. Jedan od policajaca je prišao traktoru i pitao ih šta tu rade. Počeli su da viču na njih i da traže novac i zlato. Pitali su ih gde je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK). Policajci su njenog ujaka Isufa Kolgecija, koji je vozio traktor, s nekoliko prijatelja, kao i nekoliko mladića i devojaka, odveli u školu. Čuli su kako iz škole dopiru zvuci pucnjave i mislili su da su ih policajci ubili.
Jedan policajac je zgrabio oca gđe Beriša, koji je vozio traktor iza onog u kojem se ona nalazila. Jedna mlada žena je izvukla 100DM i rekla policajcu da ostavi oca gđe Beriša na miru jer ona ne zna da vozi traktor. Pustili su ga. Na traktoru u kojem je bila gđa Beriša, jedna žena je platila 100DM da joj oslobode sestru. Gđa Beriša je videla mnoge žene kako predaju šake zlata.
Na granici s Albanijom u Morini, pripadnici MUP-a Srbije su im naredili da predaju svoje lične karte i pustili su ih da pređu u Albaniju.
Na kraju svog svedočenja, gđa Beriša je izjavila sledeće: “Srbi su izbrisali istoriju tako što su odveli cele porodice. Nisu nam čak ostavili ni fotografije naše dece. Naši muškarci i deca su bili u najboljim godinama i nisu želeli da umru. Svi naši muškarci su bili obrazovani, svi su bili intelektualci i sva naša deca su bili odlični učenici. Volela bih da se vratim na Kosovo, ali ne ako tamo žive Srbi”.
Šureta Beriša je svedočila u predmetu protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića 10. jula 2002. U tom predmetu, svedočenja mnogih žrtava su podnesena u pismenom obliku kao dokazni predmeti, a svedoci su se pojavili pred Međunarodnim sudom kako bi odgovorili na pitanja optuženog ili suda. Šureta Beriša je o ovim događajima dala izjavu istražitelju Tužilaštva MKSJ-a u Tirani, Albanija, gde je pobegla u maju 1999. godine. Slobodan Milošević, koji se teretio za zločine počinjene, između ostalog, u Suvoj Reci na Kosovu, preminuo je u pritvoru 11. marta 2006. i postupak protiv njega je okončan.
>> Pročitajte celokupno svedočenje Šurete Beriša i njenu izjavu (na engleskom)