Odluka Pretresnog veća po predlogu za donošenje oslobađajuće presude

Dana 16. juna 2004. godine, nakon što je Tužilaštvo završilo izvođenje svojih dokaza Pretresno veće je donelo odluku da je Tužilaštvo izvelo dovoljno dokaza da bi neki sudija, delujući razumno, mogao doneti osuđujuću presudu protiv Slobodana Miloševića po svih 66 tačaka u tri optužnice, uključujući optužbe da je počinio genocid u Bosni i Hercegovini. Međutim, Veće je takođe zaključilo da Tužilaštvo nije uspelo da izvede dovoljni dokaza za neka mesta zločina spomenuta u nekoliko tačaka Optužnice.

Pravilo 98bis

Po pravilu 98bis Pravilnika o postupku i dokazima Međunarodnog suda, nakon što Tužilaštvo završi sa izvođenjem svojih dokaza protiv optuženog, on ima pravo da podnese zahtev sudijama da ga oslobode krivice po svim optužbama. Svrha ovog pravila je da optuženog rastereti od obaveze da se brani od optužbi Tužilaštva za koje nije izneto dovoljno dokaza.

Slobodan Milošević nije podneo takav predlog. Međutim, amici curiae (prijatelji suda) koje je Pretresno veće imenovalo da se pozabave proceduralnim pitanjima sprovođenja postupka, su podneli ovaj predlog u njegovo ime. Oni su tražili od sudija da odbace neke od glavnih optužbi protiv Miloševića. Treba napomenuti da amici curiae nisu osporili sve navode u Optužnici.

Tvrdnje amici curiae

Amici curiae su konkretno tvrdili da nije bilo dokaza da je optuženi imao nameru da počini genocid u Bosni i Hercegovini. Takođe su tvrdili da Tužilaštvo nije izvelo dovoljno dokaza u vezi sa 185 odvojenih navoda u Optužnici protiv Miloševića za zločine u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Na kraju su tvrdili da Tužilaštvo nije uspelo da dokaže da Međunarodni sud ima nadležnost nad određenim zločinima na Kosovu i u Hrvatskoj i da bi te optužbe trebalo odbaciti.

Pretresno veće prihvata svrsishodnost svih tačaka Optužnice

Pretresno veće je prihvatilo svrsishodnost svake od 66 tačaka Optužnice protiv Slobodana Miloševića, uključujući i optužbe za genocid (videti ispod), iako ga je oslobodilo krivice za neke zločine navedene u nekima od njih. Milošević time nije trebao da izvodi dokaze u vezi sa tim zločinima. Pretresno veće je takođe odbilo osporavanje nadležnosti Međunarodnog suda koje su amici curiae podneli za zločine navedene u optužnicama za Hrvatsku i Kosovo.

Osporavanje tačke za genocid odbijeno

Najduži deo Odluke Pretresnog veća po predlogu za donošenje oslobađajuće presude po pravilu 98bis, onaj koji opisuje dokaze izvedene u postupku protiv Slobodana Miloševića najdetaljnije, odnosi se na navode da je on počinio genocid u Bosni. Genocid se sastoji od više različitih zločina među kojima su ubistvo i nanošenje teških telesnih ili duševnih povreda, počinjenih sa namerom da se u celosti ili delimično uništi neka nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa kao takva.

Pretresno veće je razmotrilo dokaze da je Slobodan Milošević skovao zaveru sa većim brojem saučesnika da počini genocid u osam opština Bosne i Hercegovine koje je hteo da priključi srpskoj državi. Kako se tvrdi, među njegovim saučesnicima koji su učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu su bili članovi rukovodstva bosanskih Srba, uključujući predsednika Radovana Karadžića, komandanta vojske bosanskih Srba Ratka Mladića kao i predsednika skuštine Momčila Krajišnika i člana predsedništva Biljanu Plavšić.

Zločini
Pretresno veće je prvo preispitalo dokaze da bi ustanovilo da li je genocid zaista počinjen u tih osam opština kako je navelo Tužilaštvo. Veće je zaključilo da bi razuman sudija mogao zaključiti da je genocid počinjen u njih sedam: Prijedoru, Bosanskom Novom, Sanskom Mostu i Ključu u zapadnom delu Bosne i Hercegovine, kao i u Bijeljini, Brčkom i Srebrenici u istočnom.

Da bi došlo do ovog zaključka, Pretresno Veće je opisalo hronologiju događaja koja je pokazala smišljene napore bosanskih Srba da se uništi stanovništvo bosanskih Muslimana u ovim opštinama. Veće se pozvalo na dva dokumenta koji dokazuju postojanje plana ili politike da se preuzme kontrola nad opštinama. Prvi dokument, poznat pod nazivom ”Varijanta A i B”, opisuje u detalje koje mere je trebalo da preuzmu vlasti bosanskih Srba da bi preuzele kontrolu u opštinama u kojima su Srbi činili većinu (varijanta A) i u onim opštinama gde su bili u manjini (varijanta B). Kako je zaštićeni svedok B-024 svedočio, ovaj dokument je podeljen predsednicima opštinskih odbora Srpske demokratske stranke (SDS) na sastanku održanom 20. decembra 1990. godine kojem su prisustvovali Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik i Biljana Plavšić.

Pretresno veće je citiralo Radovana Karadžića koji je u četiri godine kasnije, u aprilu 1995 govorio o tom dokumentu u skupštini bosanskih Srba.

"U trenutku kada je počeo rat, mi smo imali, u opštinama gdje je većina, vlast opštinsku, čvrsto je držali, sve kontrolisali. U opštinama gdje smo bili manjina formirali tajnu vlast, opštinski odbor, opštinsku skupštinu, predsjednika izvršnog odbora. To su bile, sećate se, A ili B varijante. U B varijantama, gdje smo bili u manjini, 20%, 15%, imali smo vlast uspostavljenu i brigadu, jedinicu, i tamo, kolika da je, ali odred je bio tamo i komandant".

Drugi dokument koji je uputio Pretresno veće na postojanje plana ili politike preuzimanja kontrole nad opštinama je precizirao šest strateških ciljeva za bosanske Srbe koje je usvojila skupština bosanskih Srba u maju 1992. godine. Prvi cilj je razdvajanje od druge dve nacionalne zajednice i državno razdvajanje. Ostali ciljevi su opisali teritorijalne ambicije bosanskih Srba u Bosni i Hercegovini.

Pretresno veće je citiralo dokumente i svedoke koji su pokazali da su nakon što bi bosanski Srbi preuzeli kontrolu nad sedam opština, njihovi muslimanski stanovnici postali žrtve ubistava, uključujući i masovna ubistva, silovanja, mučenja i premlaćivanja, da su držani u nečovečnim uslovima u većem broju logora i proterani iz svojih domova.

Da navedemo samo nekoliko primera: svedok B-1450, Muslimanka koja je u maju 1992. godine silovana pod pretnjom noža na reci Savi u opštini Brčko. Pretresno veće napominje da je zaštićeni svedok B-108 koji je svedočio tokom zatvorene sednice izjavio da je dobio naređenje od pukovnika Ančića da iseli celokupno civilno stanovništvo Podbriža (sela u opštini Sanski Most) početkom juna 1992. godine. Gospodin Mesanović i svedok B-1088 su svedočili o nečovečnim uslovima u logorima Omarska i Keraterm u Prijedoru i o ubistvima i zlostavljanjima kojima su prisustvovali. Bivši zvaničnik bosanskih Srba Miroslav Deronjić i svedok B-1804, koji je bio na visokoj poziciji u Zvorničkoj brigadi vojske bosanskih Srba su svedočili o događajima koji su doveli do pogubljenja sedam i po hiljada muškaraca i dečaka Muslimana u Srebrenici u julu 1995. godine. Pretresno veće je opisalo mnoge druge događaje.

Kumulativni efekat ovih zločina je bilo dramatično smanjenje brojnosti stanovništva bosanskih Muslimana od 1991. godine pre rata do 1997-1998. godine nakon što je rat završen. Na primer Prijedor, koji je 1991 godine naseljavalo oko 40.000 bosanskih Muslimana (ili 42.6% ukupnog stanovništva) imao svega 397 (ili 1%) bosanskih Muslimana u periodu 1997-1998. godine. U Srebrenici, promena je bila još dramatičnija jer je udeo bosanskih Muslimana u ukupnom stanovništvu pao sa 73.2% u 1991. godini na 0.1% 1997-1998. godine. Od 344.803 bosanskih Muslimana koji su živeli na teritoriji na kojoj je, kako se tvrdi, Slobodan Milošević počinio zločine, svega 7.933 (ili oko 1.4%) je ostalo u periodu 1997-1998. godine.

Vođe
Nakon što je zaključilo da bi razuman sudija mogao zaključiti da su Muslimani bili žrtve genocida u sedam bosanskih opština, Pretresno veće se pozabavilo pitanjem da li dokazni materijal potvđuje navode Tužilaštva da Slobodan Milošević odgovoran za njih. Konkretno, Pretresno veće je razmatralo da li bi izvedeni dokazi mogli navesti nekog sudiju da zaključi da je Slobodan Milošević, zajedno sa svojim saučesnicima u rukovodstvu bosanskih Srba, imao nameru da, u celosti ili delimično, uništi bosanske Muslimane kao grupu.

Pretresno veće je čulo svedočenje veštaka o tome da se genocid nikada ne razvija od “dna ka vrhu” nego od “vrha ka dnu”. Drugim rečima, genocid se dešava “uz znanje, saglasnost i učešće državnih organa”. U ovom slučaju, kako tvrdi Tužilaštvo, državni organi su bili članovi rukovodstva bosanskih Srba i Slobodan Milošević.

Kažnjiva namera rukovodstva bosanskih Srba
Pretresno veće je čulo svedočenja koja bi mogla da ga navedu na zaključak da je rukovodstvo bosanskih Srba imalo nameru da počini genocid u ovih sedam opština Bosne i Hercegovine. Veće je citiralo veći broj izjava predsednika bosanskih Srba Radovana Karadžića koje ilustruju stanje njegove svesti. Na primer:

"Nestaće (Muslimani)! Sa lica zemlje će nestati taj narod ako oni, ako oni zapnu sada. …Oni to ne shvataju da bi tu bilo krvi do koljena i da bi muslimanski narod nestao. Nestalo bi sirotinje muslimanske koja ni ne zna kud on vodi, kud on vodi, ovaj, Muslimane . . .."

Na sličan način, Pretresno veće je čulo dokaze da je tadašnji predsednik Biljana Plavšić 1. maja 1992. godine jednom međunarodnom predstavniku rekla da Srbi zaslužuju više teritorije u Bosni i Hercegovini i da će, ako je potrebno da tri miliona ljudi pogine da bi se rešio problem, oni to i učiniti. Pretresno veće je takođe citiralo predsednika skupštine bosanskih Srba Momčila Krajišnika “da bi najveća tragedija bila kada bi Muslimani prihvatili sada da žive sa nama skupa. …. Ja samo to ne bih prihvatio, a prihvatio bih manji procenat nego što sada imamo da mi ostanemo odvojeni i da imamo svoju državu da ne budemo sa Muslimanima."

Da li je Milošević imao nameru da počini genocid
Pretresno veće je takođe zaključilo da bi razumne sudije mogle zaključiti da je Slobodan Milošević delio nameru da počini genocidi sa članovima rukovodstva bosanskih Srba, pri čemu je sudija O-Gon Kwon bio protivnog mišljenja (videti niže u tekstu “Protivno mišljenje”)

Kao prvo, Pretresno veće je zaključilo da je Slobodan Milošević bio vođa svih Srba. Veće je citiralo izjavu Borisava Jovića, bivšeg člana Predsedništva Jugoslavije: "Više od jedne decenije Milošević je bio glavna politička ličnost u Srbiji. Imao je apsolutni autoritet u narodu i u partiji i imao je mogućnost da presudno utiče na sve odluke i samim tim je bio, na neki način, glavni akter svega toga što se dogodilo u tom periodu".

Kao drugo, Pretresno veće je našlo dovoljno dokaza da je Slobodan Milošević "imao dubokog uticaja na političke i vojne vlasti bosanskih Srba". U presretnutom telefonskom razgovoru od 9. jula 1991. godine Radovan Karadžić je Miloševiću rekao: "Vi se javite možda dnevno. Vrlo mi je važno da čujem ocjene vaše...". Pokazujući Miloševićev uticaj na Ratka Mladića, Pretresno veće je citiralo jednog predstavnika Ujedinjenih nacija, koji je svedočio da je, kada je za pregovore lično morao da ispiše "oznake" s imenima Ratka Mladića i delegacije bosanskih Srba, Ratko Mladić precrtao reč "bosanski" i rekao: "Ne, ne, mi smo jedinstvena srpska delegacija. Znate, Beograd je naša prestonica”.

Pretresno veće se takođe pozvalo na dokaze da je Slobodan Milošević sebe predstavljao kao vođu bosanskih Srba. Tokom pregovora o okončanju rata u Bosni, američki predstavnik Richard Holbrooke je pitao Miloševića da li treba da kontaktira s njim ili sa bosanskim Srbima. Optuženi je odgovorio: "Sa mnom, naravno". Američki armijski general Wesley Clark je svedočio u vezi sa istim pregovorima da je Milošević rekao da je njegov paraf dovoljan da se verifikuje sporazum iz Daytona i da će kasnije obezbediti potpise bosanskih Srba.

Treće, Pretresno veće je čulo dokaze da se Slobodan Milošević zalagao i davao podršku ideji Velike Srbije. U govoru koji je održao 15. januara 1991. godine je rekao da srpski narod želi da živi u jednoj državi, pa je, prema tome, neprihvatljiva podela koja bi ih prisilila da žive u različitim suverenim državama. Da bi sproveo plan o stvaranju Velike Srbije Slobodan Milošević je u martu 1991. godine održao tajni sastanak sa Franjom Tuđmanom na kojem se dogovorio o podeli Bosne i Hercegovine po etničkom ključu i pripajanju tih njenih delova Hrvatskoj, odnosno Srbiji, dok bi se bosanskim Muslimanima dala mogućnost da žive u enklavi.
Četvrto, Pretresno veće je konstatovalo da je razumno zaključiti da je Slobodan Milošević znao za znatnu logističku i finansijsku podršku koju su bosanski Srbi dobijali iz Srbije i da ju je podržavao. Pretresno veće citira dokaze da je vojska bosanskih Srba (VRS) dobila značajan početni poklon u vidu borbene opreme, municije i ljudstva od Jugoslovenske narodne armije (JNA) kada se ona povukla iz Bosne u maju 1992. godine. Veće takođe navodi dokaze da su JNA i njena naslednica Vojska Jugoslavije (VJ) nastavile da pružaju pomoć VRS u oruđu i municiji. Među dokazima koje Pretresno veće navodi su i reči Ratka Mladića kada je u aprilu 1995. godine izneo pregled popune VRS od početka rata do 31. decembra 1994. godine. Njegov pregled je pokazao da je većina pešadije, artiljerije i protiv-avionske municije VRS došla iz VJ ili je nasleđenja od JNA.

Pretresno veće je takođe navelo dokaze da su oficiri VRS primali plate od Vojske Jugoslavije. Dodatno, odluke VRS, kao što su one o unapređenjima, morala je da odobri VJ pre nego što bi stupile na snagu, a vojnici VRS kojima je trebala medicinska pomoć, mogli su da je dobiju u Srbiji. Jedan svedok je svedočio pred Međunarodnim sudom da je posedovao vojnu knjižicu JNA izdatu 1992. i vojnu knjižicu VRS izdatu u julu ili avgustu 1996. Te dve isprave imale su isti identifikacioni broj.

Milošević je sam, 1996. godine, potvrdio da je Srbija pružala materijalnu pomoć vojsci bosanskih Srba: "Što se tiče sredstava trošenih za oružje, municiju i ostale potrebe Vojske Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, ti se izdaci nisu mogli iz razloga državnih interesa, kao državna tajna prikazivati u Zakonu o budžetu koji je javni dokument. Isto se odnosi i na izdatke za opremanje snaga bezbednosti i posebno specijalnih antiterorističkih snaga … što se u javnosti nije objavljivalo iz razloga državne tajne, kao što se nije objavljivalo ni sve što je išlo za Vojsku Republike Srpske".

Osim što joj je obezbeđivala novac, ljudstvo, municiju i opremu, Vojska Jugoslavije je takođe pomagala VRS u operacijama u Bosni. Jedan svedok je opisao kako su jedne noći u januaru 1993. godine, neposredno pre nego što su ljudi (oko 300 njih iz 72. brigade) prešli preko granice u Bosnu, promenili uniforme i zamenili oznake VJ simbolima VRS koje su im dali njihovi pretpostavljeni. Pošto su prešli granicu, sastali su se s pripadnicima 63. padobranske brigade iz Niša i napali selo Skelane.

Pretresno veće je na kraju pomenulo dokaze da je Slobodan Milošević znao o svemu što se dešavalo na frontu. Tokom pregovora u Daytonu, Milošević je pokazao da je podrobno poznavao konfiguraciju terena i da se nije ni sa kim konsultovao. Tokom pregovora, američki general Wesley Clark je pitao Miloševića zašto je, ako ima takav uticaj na bosanske Srbe, dozvolio Ratku Mladiću da pobije tolike ljude u Srebrenici. Milošević je odgovorio: "Pa, generale Clark, ja sam mu rekao da to ne radi, ali me on nije poslušao". General Clark je svedočio da ga je to priznanje zaprepastilo jer pokazuje znanje o tome šta će se dogoditi u Srebrenici pre samih događaja.

Protivno mišljenje

Sudija O-Gon Kwon je izrazio suprotno mišljenje od većine Veća po pitanju da dokazi izvedeni protiv Slobodana Miloševića mogu navesti nekog sudiju na zaključak da je Slobodan Milošević imao nameru potrebnu da se osudi za genocid. Međutim, sudija O-Gon Kwon je zaključio da je izvedeno dovoljno dokaza da neko Pretresno veće moglo osuditi Slobodana Miloševića za pomaganje i podržavanje genocida ili saučesništvo u genocidu.

Bez osuđujuće presude

Rezimirajući dokaze protiv Slobodana Miloševića, Pretresno veće je istaklo da to ne predstavlja njihovu sopstvenu analizu izvedenih dokaza. Takođe, veoma je bitno istaći da Odluka Pretresnog veća o zahtevu prema pravilu 98bis nije osuđujuća presuda. Ova odluka znači samo da je na kraju izvođenja dokaza Tužilaštva Pretresno veće našlo dovoljno dokaza na osnovu kojih bi moglo da osudi Slobodana Miloševića za zločine za koje je terećen. Sudije su u svojoj odluci jasno naglasile da ona ne znači da bi oni trebalo da ga osude, niti da to nameravaju. Sudije su donele ovu odluku pre izvođenja dokaza Miloševićeve odbrane. Zbog toga što je Milošević preminuo pre kraja suđenja, Pretresno veće je prekinulo postupak bez donošenja presude.

Povratak na stranicu o suđenju Slobodanu Miloševiću