Odluka Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1993. godine da se oformi Međunarodni sud bila je hrabar i inovativan odgovor na sukob i zločine koji su tada činjeni u bivšoj Jugoslaviji. Međutim, iako je koncizni Statut koji je usvojio Savet bezbednosti bio jasan u vezi sa zločinima nad kojima je Međunarodni sud imao nadležnost, bilo je malo presedana na kojima bi se mogao zasnovati praktičan rad prvog takvog međunarodnog suda ili ih uopšte nije ni bilo od suđenja u Nirnbergu i Tokiju posle Drugog svetskog rata. Začetnici Međunarodnog suda su morali da izgrade jedinstven sistem krivičnog pravosuđa praktično ni iz čega.
Kada su prve sudije stigle ma Međunarodni sud u novembru 1993. godine nije bilo pravila o postupku, predmeta ili tužioca. Profesionalno i kvalifikovano osoblje je trebalo brzo zaposliti i njihova često prilično raznolika iskustva i metode rada iz nacionalnih sistema spojiti u delotvoran međunarodni sistem krivičnog gonjenja. Protivnici Međunarodnog suda, kao i oni koji su mu želeli dobro, nisu bili sigurni u njegov uspeh.
Do vremena kada je prvi tužilac stigao u avgustu 1994. godine, sudije su već bile izradile nacrt Pravilnika o postupku i dokazima, a zamenik tužioca postavio strukture Tužilaštva, zaposlio prve istražitelje i započeo istrage na ponekad neprijateljski raspoloženim prostorima.
Istraga ratnih zločina nije tipičan policijski posao. Zločini na kojima je radilo Tužilaštvo često su bili velikih razmera i odvijali su se na velikom prostoru. Neki su vršeni u toku više meseci i bili veoma organizovani. Uključivali su redovne vojnike, naoružanu policiju, paravojne formacije, političare i obične civile. Bilo je veoma mnogo različitih svedoka, uključujući žrtve i preživele, veštake, predstavnike međunarodne zajednice i svedoke “insajdere”. Međunarodni sud je formiran da bi se bavio najtežim zločinima i ljudima najodgovornijim za njih. Kad god je to bilo moguće, istrage su se zato usredsređivale na vođe koje su se mogle smatrati najodgovornijim za zločine, jer ni šefovi država nisu iznad zakona.
Rani period: 1993.-1997.
Prve istrage bile su suočene sa velikim izazovom: istragom navodnih zločina dok su se sukobi u Hrvatskoj (od 1991. do 1995.) i u Bosni i Hercegovini (od 1992. do 1995.) još uvek odvijali. Zaštitne snage Ujedinjenih nacija (UNPROFOR) raspoređene u obe ove države nisu kontrolisale bezbednost na terenu i često se dešavalo da zaraćene strane ne dozvole istražiteljima Međunarodnog suda pristup navodnim mestima zločina ili svedocima.
U ovom početnom periodu, Tužilaštvo je koristilo i oslanjalo se na rad Komisije eksperata Ujedinjenih nacija, tela za utvrđivanje činjenica koje je osnovao Savet bezbednosti, čiji raniji rad je pokazao da su u Bosni i Hercegovini (BiH), kao i u Hrvatskoj, počinjeni ozbiljni zločini. Podatke su takođe dostavljale države, kao i veći broj nevladinih organizacija i humanitarnih agencija koje su delovale u regionu za vreme sukoba. Domaća i međunarodna sredstva javnog informisanja su takođe bila izvor informacija. Pa ipak, bilo je od ključne važnosti da istražitelji direktno stupe u kontakt sa žrtvama i preživelima da bi njihove iskaze iz prve ruke zabeležili u vidu formalnih izjava koje će biti osnova dokaza pred sudom.
Mnogi od prvih dostupnih svedoka bile su žrtve koje su pobegle iz Bosne i Hercegovine i našle se kao izbeglice u drugim državama. Bile su zatočene u logorima i žrtve “etničkog čišćenja”. Mnoge su mogle da ispričaju potresne priče o ličnoj tragediji, patnji i gubitku. Međutim, većina država nije imala iskustva u saradnji sa međunarodnim tužiocima i istražiteljima a postojao je i mali broj pravnih mehanizama. Tokom početnog perioda, Tužilaštvo je stoga uložilo mnogo napora da sklopi potrebne pravne sporazume i pošalje timove istražitelja da razgovaraju sa svedocima i zabeleže njihove izjave.
Tužilac je lično uložio mnogo vremena i energije da bi Tužilaštvo steklo kredibilitet i uspostavilo saradnju sa državama. Mnogi komentatori u međunarodnoj zajednici i među diplomatama bili su skeptični u vezi s tim da bi MKSJ mogao uspešno da funkcioniše ili da postiže rezultate. Neki delovi bivše Jugoslavije direktno su odbijali da se prihvate legitimitet Međunarodnog suda i otvoreno opstruirali njegov rad. Iako je prilikom osnivanja Međunarodnog suda postojala opšta saglasnost da trajnog mira ne može biti bez privođenja ratnih zločinaca pravdi, realnost razmene informacija i stupanja pred sud radi svedočenja pokazala se kamenom spoticanja za mnoge institucije i pojedince.
Za MKSJ je bilo važno da pokaže da je krivično gonjenje na međunarodnom nivou postalo realnost. Prve istrage su se skoncentrisale na navode o široko rasprostranjenim i užasnim napadima na bosanske Muslimane i Hrvate na području Prijedora u severozapadnoj Bosni. Prvi predmet pred MKSJ se konkretno bavio zloglasnim zatočeničkim logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje koje su vodili Srbi. Duško Tadić, optuženi u tom predmetu, bio je u pritvoru u Nemačkoj gde je protiv njega vođena istraga za slična krivična dela. Tužilac MKSJ se pozvao na primat Međunarodnog suda nad nacionalnim sudovima i insistirao da se ovaj predmet prebaci u Hag.
Iako je predmet Tadić bio prvi koji je ušao u pretresnu fazu, prva osoba optužena pred Međunarodnim sudom bio je Dragan Nikolić, komandant logora Sušica u Bosni i Hercegovini, koji su srpske snage oformile u junu 1992. godine. Optužnica protiv njega je podignuta 4. novembra 1994. godine. Kao što će predmeti protiv Tadića i Nikolića kasnije pokazati, obojica su bili zlikovci u službi vlasti bosanskih Srba, koji su mučili i ubijali civile bosanske Muslimane, ali nisu bili deo političkog ili vojnog vođstva. U ovim prvim fazama njegovog postojanja Međunarodni sud je bio suočen sa velikim očekivanjima da podigne optužnice protiv osumnjičenih počinilaca, ali ta institucija tada nije bila u stanju da prikupi verodostojne dokaze da bi mogla podići optužnice protiv vođa koje su stojale iza zločinačkih kampanja. Mnoge od prvobitnih optužnica su zbog toga podignute protiv navodnih počinilaca relativno nižeg i srednjeg nivoa koje su preživeli očevici i žrtve prepoznali kao izvršioce zločina u logorima i na sličnim mestima. Međutim, taj takozvani “piramidalni” pristup, po kojem su vojni i drugi zvaničnici nižeg ranga pozvani na odgovornost za svoja dela, vremenom će omogućiti istražiteljima da prikupe dokaze protiv nadređenih i, konačno, glavnih arhitekata zločina.
Predmet protiv Nikolića ukazao je na veliki problem koji će dugi niz godina sputavati Međunarodni sud, ali koji je bio naročito akutan u prvim godinama: nemogućnost Međunarodnog suda da uhapsi osumnjičene i prepreke koje su mu neke strane hotimično postavljale. Nikolić, protiv koga je optužnica podignuta 1994. godine nije doveden u pritvor Međunarodnog suda sve do 2000. godine. Kada su 1995. podignute optužnice protiv vojnih i političkih vođa bosanskih Srba, Ratka Mladića i Radovana Karadžića, vlasti bosanskih Srba pribegle su doslednom obrascu opstruiranja Međunarodnog suda. One nisu bile usamljene u svom odbijanju da uhapse i prebace osumnjičene i da i ispune svoje obaveze prema Međunarodnom sudu. I Srbija i Hrvatska su opstruirale rad Međunarodnog suda, pri čemu su vlasti u Beogradu demonstrirale najdosledniju otvorenu netrpeljivost prema MKSJ.
Optužnice Međunarodnog suda protiv Mladića i Karadžića, podignute manje od dve i po godine nakon njegovog osnivanja, pokazale su koliko se Međunarodni sud razvio u odnosu na istrage i podizanje verodostojnih optužbi protiv vojnih i političkih vođa.
Sukobi u Bosni i Hercegovini, kao i u Hrvatskoj, okončani su pre kraja 1995. godine. Naredna 1996. godina, pošto je uspostavljen mir u Bosni i Hercegovini, bila je značajna godina u istoriji Međunarodnog suda. Ta institucija je, po prvi put, bila u stanju da u mnogim predmetima pošalje istražitelje na mesta navodnih zločina. Najznačajniji pojedinačni prodor zabeležen je u obimnoj istrazi u vezi sa događajima koji su se odigrali u Srebrenici tokom i nakon pada bivše “zaštićene zone” Ujedinjenih nacija u julu 1995. godine.
Uprkos poricanju srpskih i drugih vlasti da su se ikakvi zločini desili, istražitelji Međunarodnog suda su koristili svedočenja preživelih, satelitske snimke, arheologe, antropologe, pse tragače i razne druge specijalizovane timove i veštake u potrazi za dokazima masovnih pogubljenja i masovnih grobnica. Istragama Tužilaštva su otkrivene desetine masovnih grobnica koje su sadržale posmrtne ostatke više hiljada civila, od kojih su mnogima ruke iza leđa bile vezane žicom, a na očima su imali platnene poveze i prostrelne rane na potiljku. Nalazi programa ekshumacija koji je Međunarodni sud započeo u leto 1996. godine činili su ključni element teze tužilaštva protiv osoba kojima je kasnije suđeno i koje su proglašene krivim za svoju ulogu u genocidu koji su tamo počinile srpske snage. Više od decenije kasnije, nacionalni nadležni organi nastavljaju sa radom na ekshumacijama koje imaju užasne nalaze, dok su Karadžić i Mladić, protiv kojih je 1995. godine pred Međunarodnim sudom podignuta optužnica zbog uloge u osmišljavanju i nadgledanju srebreničkog genocida, i dalje bili na slobodi sve dok Karadžić nije uhapšen u julu 2008.
Ubrzo nakon prekida neprijateljstava u bosanskom sukobu, međunarodna zajednica je u februaru 1996. godine zahtevala da tužilac Međunarodnog suda dodatno pomogne napore na izgradnji mira preuzimanjem značajnije uloge u suđenjima za ratne zločine pred sudovima u Bosni i Hercegovini. U okviru sistema koji je postao poznat kao Pravila puta, nalog za hapšenje nekog osumnjičenog za ratne zločine pred bilo kojim nacionalnim sudom u Bosni i Hercegovini mogao je biti izdat jedino ako je predmetni spis pregledan i odobren od strane Tužilaštva Međunarodnog suda. Predmetni spisi su pregledani da bi se utvrdilo da li sadrže verodostojne navode i dokaze ili su zlonamerni i nepotkrepljeni. Ovaj proces je imao važnu ulogu u sprečavanju proizvoljnih i nezakonitih hapšenja i unapređenju slobode kretanja širom zemlje. Tužilaštvo je u okviru ovog “privremenog” aranžmana radilo duže od osam godina, zaključno s 2004. godinom kada je postupak prebačen nadležnim telima u Sarajevu.
Do kraja 1996. godine, Međunarodni sud je postigao impresivan napredak, podigavši optužnice protiv više desetina navodnih izvršilaca, ali samo mali broj njih se nalazio u pritvoru Međunarodnog suda. Multinacionalne snage za sprovođenje mira, na čijem čelu je bio NATO, (IFOR) zamenile su Ujedinjene nacije u Bosni i Hercegovini, ali su tokom svog mandata jasno pokazale da neće tragati za osumnjičenima koje traži Međunarodni sud i privoditi ih. Politička klima se nije promenila sve do leta 1997. godine i dolaska snaga koje su ih nasledile, multinacionalnih stabilizacionih snaga (SFOR), posle čega su hapšenja odobrena. Nasuprot ranijim bojaznima nekih vojnih stratega, ta hapšenja nisu izazvala nestabilnost niti okrenula lokalno stanovništvo protiv međunarodnih snaga stacioniranih u Bosni i Hercegovini.
Do promene strategije vojnih snaga međunarodne zajednice došlo je otprilike u isto vreme kada je Tužilaštvo usvojilo taktiku koja je trebalo da poveća izglede da osumnjičeni budu stavljeni u pritvor Međunarodnog suda i da se smanji mogućnost njihovog skrivanja. Umesto javnog objavljivanja svake nove optužnice, tadašnji tužilac Louise Arbour usvojila je praksu bližu onoj u većini nacionalnih sistema da se imena optuženih ne otkrivaju sredstvima javnog informisanja ili drugim telima već da se saopštavaju samo odabranim organima gonjenja kako bi mogli da privedu te osobe radi suđenja. Tužilaštvo je uspelo da iskoristi novootkrivenu spremnost SFOR-a i drugih međunarodnih tela da privedu i prebace optužene tako što im je dostavljalo imena na takozvanim “zapečaćenim” optužnicama. Usledila su brojna hapšenja. Ona su dopunjena takozvanim “dobrovoljnim predajama” mnogih drugih optuženih koji strahovali od hapšenja.
Zrelost: 1997-2004.
Krajem 1997. godine Međunarodni sud je dostigao nivo zrelosti koji je iznenadio mnoge posmatrače. Pokazao je da međunarodno humanitarno pravo nije samo puka teorija već da se može i efikasno primeniti. Ova institucija je nastavila da se suočava sa mnogim značajnim preprekama, poput daljeg skrivanja begunaca i dokaznog materijala od strane određenih država, entiteta i drugih organizacija. Međutim, Tužilaštvo je nastavilo da nadgrađuje i unapređuje svoje istrage i postupke podizanja optužnica, uz proširenje rada na suđenjima.
Sve veća zrelost Međunarodnog suda, zajedno sa njegovim većim kredibilitetom otvorila je nove mogućnosti Tužilaštvu da dobije informacije i dokazni materijal. To je takođe omogućilo Tužilaštvu da se skoncentriše na optužene na najvišim rukovodećim položajima, a ne na neposredne izvršioce i optužene nižeg ranga koji su bili predmet većine ranijih optužnica. Istražitelji i tužioci su sakupljali ogromnu zbirku dokaza o zločinima. Analitičari Tužilaštva su razvijali istančano razumevanje sukoba, komandnog lanca, kao i politike i ciljeva ključnih aktera. Svedoci iz redova međunarodne zajednice bili su spremni da svedoče, dajući opšti pregled svojih iskustava u kontaktima sa ljudima na vlasti u vreme kada su činjeni zločini. Mnogi drugi, takozvani svedoci “insajderi”, istupili su i bili spremni da kažu istinu, a sakupljeno je na stotine hiljada dokumentarnih dokaza, video snimaka i fotografija.
U periodu od 1997. godine bilo je više presedana, kako u sudnicama Međunarodnog suda, tako i van njih. Donete su prve osuđujuće presude, kako u prvostepenim, tako i u žalbenim postupcima, a osuđeni su izvršioci sa svih strana u sukobu u Bosni i Hercegovini: Srbi, Hrvati i Muslimani. Tužilaštvo je doživelo i svoj prvi neuspeh da obezbedi osuđujuću presudu, pošto su sudije jednog od optuženih oslobodili krivice (Delalić, novembar 1998.) Takođe, izvan kontrole Međunarodnog suda, prvi put je, opirući se pokušaju hapšenja optuženog, od strane SFOR-a, poginulo jedno optuženo lice (Drljača, 1997). Još jedan udarac Tužilaštvu i Međunarodnom sudu u celini bilo je samoubistvo Slavka Dokmanovića u Pritvorskoj jedinici Međunarodnog suda u junu 1997. godine. Dokmanović se obesio nakon završetka glavnog pretresa, neposredno pre nego što su sudije trebale da izreknu presudu.
Sledeći negativni aspekt koji je imao odraza na rad Međunarodnog suda bilo je stalno odbijanje srpskih vlasti u bosanskohercegovačkom entitetu pod dominacijom Srba, kao i režima u Beogradu da sarađuju sa Međunarodnim sudom. Oni su ne samo prikrivali informacije i odbijali da ih dostave nego su i odbijali da dostave materijal ili bilo kakve relevantne podatke istražiteljima Međunarodnog suda koji su nastojali da istraže zločine navodno počinjene protiv Srba. Saradnja Hrvatske je bila unekoliko bolja, ali su i tamošnje vlasti takođe uskraćivale pristup mnogim ključnim dokumentima i odbijale da priznaju mandat Tužilaštva u vezi sa zločinima koje je navodno počinila Hrvatska vojska protiv srpskih žrtava 1995. godine tokom operacija “Bljesak” i “Oluja”.
Tužilaštvo se 1998. godine, sa porastom nasilja na Kosovu, suočilo sa novim izazovom. Oružani sukobi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini su okončani 1995. godine, a onda su se, tri godine kasnije, pojavili izveštaji o tome da se čine novi zločini koji spadaju u nadležnost Međunarodnog suda. U nadi da će doprineti mirnom rešenju situacije na Kosovu, tužilac Louise Arbour je u izjavi za javnost u martu 1998. godine potvrdila da nadležnost Međunarodnog suda pokriva sva ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na Kosovu i da je ovlašćena da sprovodi istrage vezane za takva krivična dela.
Međutim, vlasti u Beogradu su jednostavno odbile svaki pokušaj Tužilaštva da ispita navode o zločinima na Kosovu, obrazlažući to time da je u pitanju unutrašnji sukob sa “teroristima”. Nakon izveštaja o masakru civila kosovskih Albanaca u Račku/Raçak u januaru 1999. godine, Louise Arbour je pokušala da ode na Kosovo iz Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije (BJRM), ali joj srpske vlasti nisu dozvolile da pređe granicu. Louise Arbour je bila frustrirana, ali ovaj događaj i njen sukob sa jugoslovenskim vlastima izazvao je veliki publicitet i pomogao Međunarodnom sudu u njegovoj misiji. Kada se vratila u Hag, Louise Arbour je jasno izjavila da će istražiti masakr u Račku “sa pristupom toj teritoriji ili bez nje”.
Događaji na Kosovu će se kasnije pokazati kao istorijski za Tužilaštvo na više načina. Dok je NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i nasilje na terenu na Kosovu još uvek bilo u toku, Tužilaštvo je podiglo optužnicu protiv predsednika SRJ, Slobodana Miloševića. Tada je prvi put jedan međunarodni krivični sud podigao optužnicu protiv aktuelnog šefa neke države.
Istražitelji Međunarodnog suda, zajedno s KFOR snagama NATO-a, ušli su na Kosovo 12. juna 1999. godine. Nekoliko dana kasnije, forenzički timovi koje su države članice stavile na raspolaganje Međunarodnom sudu počeli su da stižu na Kosovo da bi izvršili ekshumacije ljudskih posmrtnih ostataka iz masovnih grobnica i sa mesta zločina širom Kosova o kojima je vođena istraga. Obim i tempo rada su bili bez presedana. Samo u 1999. godini, 2.108 tela je otkriveno na 195 lokacija. Privremene operativne baze su uspostavljene u Albaniji, na Kosovu i u BJRM, a sa hiljadama svedoka je razgovarano u vrlo kratkom periodu.
Sukob na Kosovu je Tužilaštvo suočio sa novom vrstom scenarija, pošto su države članice NATO bile strana u oružanom sukobu i time su njihove akcije potencijalno bile obuhvaćene mandatom Međunarodnog suda. Tužilaštvo je od raznih izvora počelo da dobija prijave i propratni dokazni materijal u vezi sa navodima da su vođe i pripadnici NATO snaga možda zaista počinili krivična dela u nadležnosti Međunarodnog suda tokom vazdušne kampanje NATO protiv SRJ.
Tužilac je smatrao svojom obavezom da razmotri te prijave i navode, i nakon detaljnog razmatranja zaključaka svog tima, zaključio je da nema osnove za otvaranje istrage. Carla Del Ponte je rekla da se, iako je NATO napravio nekoliko grešaka, uverila da tokom vazdušne kampanje NATO nije bilo hotimičnog gađanja civila ili nelegitimnih vojnih ciljeva. Tužilac je takođe bila mišljenja da u ovoj situaciji, koja uopšte nije bila predviđena kada je Međunarodni sud osnivan, ona treba da preduzme neuobičajeni korak, i da javno objavi svoje zaključke, čime je pismena procena Tužilaštva postala dostupna javnosti.
>> Pročitajte izveštaj Tužioca o kampanji NATO bombardovanja >> Pročitajte saopštenje za javnost od 13. juna 2000. godine
Prvih godina, Tužilaštvo je usredsredilo svoj rad na institucionalnu izgradnju, ali početkom novog milenijuma, tužilac je morao da počne da razmišlja o tome kako da jednog dana rad privede kraju, s obzirom na to da je Međunarodni sud oduvek bio zamišljen kao ad hoc telo. Tužilaštvo jednostavno nije moglo da nastavi sa otvaranjem novih istraga protiv bezbroj osumnjičenih, nerazmišljajući o tome kada bi ti predmeti realno mogli biti okončani.
Ubrzo nakon što je Carla Del Ponte u septembru 1999. godine preuzela funkciju tužioca MKSJ, iznela je prvu procenu završetka istražnog mandata Tužilaštva. U decembru te godine izjavila je sredstvima javnog informisanja da oko 36 istraga, sa oko 150 osumnjičenih treba da se završi do kraja 2004. godine. Kasnije je to zaista postao krajnji datum za okončanje istraga u okviru strategije okončanja rada koju je podržao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali su neke od 36 istraga u međuvremenu prekinute s obzirom na to da je tužilac morao da nekim predmetima da prioritet u odnosu na druge kako bi ispoštovao rokove.
Osim toga, ispostavilo se da zločini obuhvaćeni mandatom MKSJ nisu zaustavljeni s okončanjem sukoba na Kosovu. Nakon izbijanja oružanog sukoba između vladinih snaga i organizovanih grupa albanskih pobunjenika u BJRM tokom 2001. godine, tužilac MKSJ je odlučio da u skladu s mandatom istraži navode da su obe strane u tom sukobu počinile ratne zločine. Primat Međunarodnog suda nad tim predmetima osporen je od strane sudova u BJRM i zbog toga je pred pretresnim većem MKSJ 25. septembra 2003. godine održana rasprava o ustupanju nadležnosti da bi se razrešilo pitanje primata. Kao posledica ovoga, u pet istraga ratnih zločina pred nacionalnim sudovima nadležnost je ustupljena MKSJ. Jedna od njih je kasnije rezultirala podizanjem optužnice pred Međunarodnim sudom, dok ostale treba da se vrate pod nadležnost vlasti BJRM.
Veoma značajan događaj u istorijatu Međunarodnog suda bilo je prebacivanje bivšeg predsednika Srbije i SRJ, Slobodana Miloševića, u pritvor MKSJ 29. juna 2001. godine, što je Carla Del Ponte nazvala “značajnom prekretnicom za međunarodno krivično pravosuđe”.
U leto 2001. godine usledio je još jedan istorijski događaj – prva osuđujuća presuda pred MKSJ za genocid. General Krstić je proglašen krivim za genocid počinjen u Srebrenici, u Bosni i Hercegovini, u julu 1995. godine. Ovo je bio značajan uspeh Tužilaštva, jer je opšte poznato da je zločin genocida teško dokazati pred sudom. Pokušaji da se dokaže da je genocid počinjen u drugim delovima Bosne i Hercegovine, poput Brčkog ili Prijedora, u drugim predmetima nisu uspeli.
U 2001. godini, Carla Del Ponte je preusmerila fokus rada Odeljenja za istrage i krivično gonjenje time što je istražne resurse podredila potrebama viših zastupnika tužilaštva, s ciljem da ubrza pripremu optužnica protiv osumnjičenih na visokim funkcijama i da pruži bolju podršku radu Tužilaštva u pretpretresnim, pretresnim i žalbenim fazama rada.
Sve do 2000. godine, skoro sve optužnice koje je podiglo Tužilaštvo prevashodno su se odnosile na žrtve Bošnjake. Od više od 40 optužnica, jedini izuzetak su bile rane optužbe u vezi sa Zagrebom i Vukovarom (gde su žrtve bile Hrvati) i logorom Čelebići u Konjicu, u Bosni i Hercegovini (gde su žrtve bili bosanski Srbi), kao i optužnica podignuta 1999. godine protiv beogradskog rukovodstva za zločine počinjene protiv kosovskih Albanaca. Ogromna većina optuženih je bila srpske nacionalnosti, uz još desetak bosanskih Hrvata obuhvaćenih sa više ranih optužnica.
Srpske i hrvatske vlasti su više puta optuživale Tužilaštvo za nacionalnu pristrasnost i neuvažavanje patnji svih strana u sukobu. Tužilaštvo je uvek tražilo da oni koji prate njegov rad sačekaju dok se ne podignu sve optužnice pre nego što iznesu takve optužbe. Počevši od 2001. godine, istrage Tužilaštva protiv visokih funkcionera osumnjičenih za zločine protiv Hrvata i Srba su počele da daju rezultate i potvrđeno je nekoliko optužnica za hrvatske operacije u Medačkom džepu i “Oluji”, za zverstva koja su u srednjoj Bosni počinili mudžahedini, za ubistva civila bosanskih Hrvata u Grabovici i Uzdolu (BiH) i za zločine protiv civila kosovskih Albanaca i Srba koje je počinila Oslobodilačka vojska Kosova (OVK).
Tužilaštvo je u periodu od 2002. do 2004. godine imalo izuzetno puno posla. Rad na pretpretresnim, pretresnim i žalbenim postupcima se drastično uvećao, velikim delom zbog uvođenja ad litem sudija, što je gotovo udvostručilo mogućnost Međunarodnog suda da predmete vodi istovremeno. U isto vreme, Tužilaštvo je radilo pod velikim pritiskom da bi ispoštovalo rok da do kraja 2004. godine okonča sve istrage i podigne poslednje optužnice. Na diplomatskom frontu, Tužilaštvo je intenzivno radilo na tome da privoli države na ispunjavanje svoje međunarodne pravne obaveze da sarađuju sa Međunarodnim sudom.
Isti period bio je obeležen nizom potvrdnih izjašnjavanja o krivici, što je pomoglo da se smanji sve veći broj predmeta. Tužilaštvo je uspelo da sklopi sporazume o potvdnom izjašnjavanju o krivici sa čak 14 optuženih od septembra 2001. do januara 2004. godine, što je odraz uverljivosti dokaza sakupljenih protiv pojedinih optuženih. Biljana Plavšić je bila prvi visoki funkcioner koji je javno priznao svoje zločine. Neki od izvršilaca, poput Milana Babića ili Dragana Obrenovića dali su Tužilaštvu dragocene informacije i pristali da svedoče protiv drugih optuženih.
Završetak rada: od 2004. do danas
MKSJ je privremena ad hoc institucija i već nekoliko godina radi na koordinisanom završetku svog mandata, što takođe podrazumeva prosleđivanje dokaznog materijala i predmeta nacionalnim jurisdikcijama.
U decembru 2004. godine, tužilac MKSJ je potpisao poslednje optužnice, od kojih je poslednja potvrđena i otpečaćena u proleće 2005. godine. Ovo je bio prvi korak u pravcu smanjenja obima rada u okviru strategije okončanja rada Međunarodnog suda. Sada se fokus interesovanja Tužilaštva mogao potpunije okrenuti ka pretpretresnom, pretresnom i žalbenom radu. Cilj je da se sva suđenja završe što je pre moguće nakon kraja 2010. godine, a sve žalbe dve godine kasnije.
Potvrđivanje poslednjih optužnica je napokon okončalo nagađanja oko toga ko je pod istragom, ko će možda biti optužen i da li postoje neke preostale “tajne optužnice”. Ključno pitanje optuženih koji su još uvek u bekstvu je i dalje visoko na listi prioriteta. Politička podrška i pritisak međunarodne zajednice uvek su bili od velike važnosti Međunarodnom sudu, ali realni izgledi za integraciju u Evropsku uniju (EU) predstavljali su do sada najjači instrument koji je privoleo države bivše Jugoslavije da sarađuju sa Međunarodnim sudom.
Odluka Evropske unije da postavi saradnju sa MKSJ kao uslov za pregovore o integraciji bila je od ključne važnosti za postizanje dotad nezabeleženih rezultata u vezi s hapšenjima i predajama. U periodu od šest meseci na prelazu iz 2004. u 2005. godinu više od 20 optuženih je prebačeno pod nadzor Međunarodnog suda. Krajem 2008. godine preostala su samo dva begunca – Ratko Mladić i Goran Hadžić.
Kako se rokovi predviđeni strategijom okončanja rada približavaju, preduzet je jedan broj mera da bi se sudski procesi ubrzali. Timovi Tužilaštva pregledaju i racionalizuju svoje teze pokušavajući da smanje njihov obim i usredsrede se na ključne optužbe. U nekim slučajevima sudije nalažu tužiocima da to učine uprkos protivljenju Tužilaštva. Tužioci koriste pisane dokaze kada god to mogu umesto da pozivaju veliki broja svedoka da dođu na svedočenje. Predmeti se spajaju kad god je to moguće, a trenutno se vode tri predmeta sa po šest ili više optuženih na optuženičkoj klupi. U julu 2007. godine, po prvi put je istovremeno vođen postupak protiv čak 26 optuženih.
U međuvremenu, Tužilaštvo nastavlja da vodi istrage pružajući potporu tekućim suđenjima i žalbama. Čak i sada, novi svedoci istupaju i nove arhive postaju dostupne omogućujući pristup svežim dokazima. Mnogo dokaznog materijala Međunarodnog suda se sada deli sa lokalnim sudovima, a jedan broj predmeta je prosleđen na procesuiranje u zemlje bivše Jugoslavije. To se posebno odnosi na Veće za ratne zločine Suda Bosne i Hercegovine u Sarajevu koje je osnovano u velikoj meri upravo zbog strategije okončanja rada Međunarodnog suda. Osoblje Tužilaštva je pomoglo da se osnuje odeljenje sa posebnom namenom zaduženo za ratne zločine pri državnom Tužilaštvu BiH i pomoglo u komplikovanom procesu prosleđivanja predmeta iz jedne jurisdikcije i njegovom prilagođavanju za rešavanje u drugoj. Dokazni materijal i iskustvo se neprestano prenose na tužioce nacionalnih pravosuđa u regionu.
Međutim, MKSJ će na kraju okončati svoj rad. Veoma je neobično zatvarati jedan kompletan sistem krivičnog prava, ali to je zadatak koji će Tužilaštvo i drugi organi Međunarodnog suda morati da ispune u narednim godinama. Iz tog razloga, od ključne važnosti je da se poslednjih nekoliko optuženih koji su još uvek u bekstvu odmah uhapsi. Samo tada će procesi protiv najviših rukovodilaca biti okončani na pravi način.
Takođe je važna dalja snažna politička podrška uspešnom okončanju rada Međunarodnog suda. Tokom godina, tužilac je činio stalne napore da obezbedi hapšenja, dobije dokaze i, uopšte, održi visok nivo saradnje i podrške od država i nevladinih organizacija neophodnih za uspešno rešavanje predmeta. Ta vrsta diplomatskog rada će se nastaviti tokom cele završne faze rada Tužilaštva.
Međunarodno krivično gonjenje je sada realnost. Ogromna količina kvalitetnog rada već je uložena i taj zamah treba održati i tokom poslednjih godina.