|
Hag, 20. juna 2000.
SB/P.I.S./512-t
Kompletan tekst govora predsednika
Jorda-e Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, 20. juna 2000. u Njujorku.
GOVOR NJEGOVE EKSELENCIJE GOSPODINA CLAUDE JORDA-E,
PREDSEDNIKA MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG SUDA ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU SAVETU
BEZBEDNOSTI UJEDINJENIH NACIJA
Gospodine predsedniče,
ekselencije, stalni predstavnici pri Ujedinjenim nacijama, članovi
Saveta bezbednosti,
Dozvolite mi najpre da vam se
zahvalim na velikoj časti koju ste mi ukazali kada ste mi dali priliku
da vam se obratim u vezi sa situacijom na Međunarodnom sudu, kojim
mi je čast da predsedavam od novembra
1999. Ovo je još jedan pokazatelj vašeg nesmanjenog interesovanja za naš
rad.
Oko dve nedelje nakon što
ste primili i čuli tužioca, gđu Del Ponte, neće vas iznenaditi
što će se moje današnje izlaganje u većoj meri baviti problemima
sudija, iako sve aktivnosti tužioca utiču na suđenja a, samim
tim, i na njen rad.
Budući da aktivnosti sudija
predstavljaju žižu naše institucije, želeo bih danas uglavnom da govorim
o opštoj situaciji u kojoj se nalazimo. Kao svoju polaznu tačku koristiću
Izveštaj o radu Međunarodnog suda koji sam 12. maja 2000. imao čast
da predam Generalnom sekretaru. Svrha ovog izveštaja bila je da se izlože
srednjoročne i dugoročne mere za poboljšanje rada Suda.
Zašto pokušavamo da poboljšamo
ili, čak, reformišemo MKSJ? U dokumentu koji smo vam dostavili kao
potporu našim predlozima i koji vam je podeljen, naći ćete nekoliko
odgovora na to pitanje. Zato ću svoj komentar ograničiti na naglašavanje
nekih od najbitnijih tačaka, odnosno onih koje će vam najverovatnije
pružiti najveći broj informacija
koje treba razmotriti.
Smatramo da je došlo vreme
da se iznesu predlozi za poboljšanje efikasnosti našeg Suda. U tom smislu,
razmotrili smo ciljeve Grupe eksperata koju je Generalni sekretar zadužio
da izvrši procenu efikasnosti rada Suda u skladu sa rezolucijom od 18.
decembra 1998. Vrlo značajnim i produktivnim radom te grupe formulisano
je 46 posebno relevantnih preporuka koje su bile od velike koristi. Mnoge
od njih su već sprovedene u delo ili će to uskoro biti.
Možda se pitate čemu još
jedan izveštaj ili zašto vam iznosim nove predloge. To je zato što je
ugao gledanja drugačiji, zapravo komplementaran.
Analiza i pregled postignutog
je sudskog karaktera. Ona se odnosi na primedbe sudija na rad Suda. Pored
toga, ovo je njihov prvi pokušaj da
sagledaju budućnost polazeći od kritičke procene svojih strogo
sudskih aktivnosti. Ovaj izveštaj ne zamenjuje izveštaj Grupe eksperata,
već ga, na neki način, dopunjuje. U tom smislu, on predstavlja
korak napred.
Zaključili smo da Međunarodni
krivični sud za bivšu Jugoslaviju treba reformisati, bar delimično.
Ova reforma je neophodna kako bi Sud mogao uspeti u svojoj misiji, ili
tačnije, misijama koje mu je poverio Savet bezbednosti.
Iza ovog navodnog paradoksa
leži nekoliko činjenica koje treba uzeti u obzir da bi se procenila
potreba da ovaj istorijski instrument međunarodne pravde nakon službenog
priznanja zauvek stekne i univerzalni kredibilitet, koji je jedini važan
svakom ko teži stvarnom napretku u oblasti ljudskih prava.
Podsetimo se: Uznemiren teškim
kršenjima međunarodnog humanitarnog prava koja su vršena na teritoriji
bivše Jugoslavije od samog početka sukoba na Balkanu, a posebno masovnim
ubistvima i praksom "etničkog čišćenja", i u skladu sa brojnim
rezolucijama od kojih mnoge nisu sprovedene, Savet
bezbednosti je 1993. doneo odluku bez presedana. Koristeći mogućnosti
koje su mu date u poglavlju VII Povelje i podstaknut od strane Generalnog
sekretara, Savet bezbednosti je 22. februara 1993. odlučio da je osnivanje
međunarodnog krivičnog suda mera
očuvanja i ponovnog uspostavljanja mira i međunarodne bezbednosti
(Izveštaj Generalnog sekretara, 3. maj 1993.) u ovom delu sveta.
Da li je Sud odgovorio na ta
očekivanja, više od šest godina nakon osnivanja? Drugim rečima
- da li je Sud ostvario zadatke koji
su mu povereni?
U pokušaju da se udaljimo od
preovlađujućeg skepticizma koji je okruživao prve korake ove institucije
i podsetimo se da ova institucija nije imala pravog prethodnika, korisno
je setiti se da je Sud osnovan u vreme kada je sukob još uvek besneo i
kada su vođe - glavni igrači u sukobu - bile, a donekle i ostale,
na čelu svojih vlada. Iako se može objektivno primetiti da je Sud
ispunio većinu očekivanja, nemoguće je prikriti razne teškoće
sa kojima se suočava, zbog kojih ne mogu da osetim
nikakvo zadovoljstvo onim što smo postigli.
Naprotiv. Početna tačka
mora biti stalno kritičko preispitivanje, kako bi se dale preporuke
za početak reformi koje su osmišljene tako da mogući uspeh pretvore
u odlučujući i neopoziv korak u razvoju međunarodnog
humanitarnog prava.
Suđenje osobama odgovornim
za etničko čišćenje, zadovoljenje pravde u ime žrtava, sprečavanje
novih zločina i sprečavanje menjanja istorije slepim revizionizmom
bio je i ostao ogroman zadatak koji je u novembru 1993. poveren jednaestorici
sudija sa pet kontinenata koje je izabrala Generalna skupština Ujedinjenih
nacija.
Da ne bude greške: osnivanje
Suda nije sprečilo nove zločine. Pad srebreničke enklave i,
kasnije, hiljade Albanaca proteranih sa Kosova usekli su se u srca onih
koji veruju u uzornu vrlinu pravde. Možda to oružje nije bilo samo po
sebi dovoljno ili je, možda, bilo suviše provizorno da bi, samo pretnjom,
uspelo odagnati smrtonosni dah nacionalizma, bar u tom delu sveta.
Utvrđivanje istine o događajima
i sprečavanje svih formi revizionizma osnovni su ciljevi svih sistema
međunarodnog krivičnog prava, a naročito sistema u Hagu. Mnogo
toga je postignuto po tom pitanju. Zločini koji su izvršeni i planovi
koji su im bili inspiracija nisu više samo tema medijskih izveštaja ili
prikaza
stručnih komisija koji su uvek podložni polemici. Ti događaji
su postali neosporni sudski dokazi. Vukovar, Sarajevo, Srebrenica i toliko
drugih mesta gde je surovost bila osnovni princip, kroz suđenja glavnooptuženim
koji su igrali glavne uloge u tim
događajima, postali su mesta kojima se bavi pravo.
Krivično gonjenje i suđenje
onima koji su odgovorni za ono što se dogodilo ipak je osnovni smisao
postojanja svakog krivičnog suda. Ali, zbog posebnosti pravde koja
se deli u Hagu i zbog toga što se ovaj Sud bavi najozbiljnijim zločinima
protiv čovečnosti, on posebno mora služiti za primer. Ta pravda
mora odgovarati najvišim standardima međunarodnog humanitarnog prava
i u odnosu na žrtve i u odnosu na optužene. Ukratko, ona mora pokrenuti
to pravo napred -
pravo koje se stalno iznova rađa.
Što se tiče strogo sudske
prakse i imajući u vidu pozadinu spram koje je stvorena ova institucija,
trebalo bi biti vrlo neobjektivan i jednostran posmatrač, a takvih
je mnogo i danas, da se Sudu ne prizna da je napravio više pomaka. Počevši
apsolutno ni od čega (nije bilo ni sudskih ni proceduralnih pravila,
infrastrukture, budžeta ili prostorija, a ni optuženih), Sud je za šest
godina usvojio više pravila i uputstava, uključujući, i Pravilnik
o postupku i dokazima, Pravilnik
o pritvoru i Uputstvo o dodeli branioca. Osnovao je svoju pritvorsku jedinicu
i Službu za žrtve i svedoke. Sud je podigao optužnice protiv 96 osoba,
od kojih je 36 trenutno u pritvoru, doneo 16 presuda i nekoliko stotina
interlokutornih odluka i naloga
raznih vrsta. Najvažnije od svega, pokazao je ono što je po meni suština
- da je jedna takva međunarodna sudska institucija i moguća i
funkcionalna.
Ipak, čini se da je došlo
pravo vreme da se postave pitanja budućnosti Suda i da se pokušaju
predvideti mnoge teškoće koje, ukoliko se ne shvate i ne razreše,
mogu dovesti u pitanje uspešno izvršenje njegovog zadatka i ugroziti sam
smisao njegovog postojanja.
Smatramo da je sada vreme
za akciju. Sud je došao do presudne tačke u svom razvoju. Sam njegov
uspeh, kao i mnogi unutrašnji ili spoljni faktori, naveli su nas da predložimo
nekoliko mera onima koji imaju političku odgovornost da odluče
o tome šta će se dogoditi.
Prvo, na Balkanu se mogu primetiti
značajne političke promene, koje su sve brže. Treba proceniti
njihov uticaj. One su praćene i drugim faktorima koje treba uzeti
u obzir. Sve vidljivija je podrška međunarodne zajednice što, kao
odgovor na naše stalne apele, znači da sada nailazimo na sve aktivniju
saradnju kada su u pitanju hapšenja. Pored toga, hapšenja
su sve redovnija i češća i Sud je sada suočen sa problemom
organizacije usled "kvantiteta", a da pri tom ne sme ni najmanje dovesti
u pitanje "kvalitativne" karakteristike svojih sudskih postupaka. Ipak,
bez obzira na to koliko naša suđenja trebaju
služiti kao primer, ona postaju sve složenija jer pred sudije dolaze pitanja
i problemi koje moraju rešiti, a za koja ne postoje gotova rešenja u međunarodnom
krivičnom pravu.
Takođe treba uzeti u obzir
i prespektivu Tužilaštva, odnosno njegovu krivičnu politiku za budućnost.
Trenutno je u toku nekoliko desetina istraga. Kada se one dodaju istragama
koje su već sprovedene i završene, biće skoro 200 optuženih u
Hagu. Možemo li pretpostaviti da će visoki zvaničnici, visoki
politički i vojni lideri, bez obzira
na to da li su se predali ili su bili uhapšeni, provesti mesece u pritvoru
u iščekivanju početka suđenja? Pretpretresni pritvor ionako
već traje dugo i dovodi do rasprava u vezi sa zahtevima za privremeno
puštanje na slobodu. Neki od ovih zahteva su i odobreni.
Situacija je paradoksalna, sada, kada Sud insistira na tome da se uhapse
svi oni protiv kojih su podignute optužnice.
Na kraju, ali ne i najmanje
bitno, je mesto koje Sud sada zauzima u mehanizmu međunarodnog humanitarnog
prava, a naročito u vezi sa osnivanjem i uspostavljanjem Međunarodnog
krivičnog suda, koje nam nameće određeni stepen odgovornosti.
Nema sumnje da će veliki deo onoga što se radi u Hagu, u najboljem
slučaju služiti kao primer kako treba raditi, a u najgorem - kako
ne treba. Time što
je pokazao da je univerzalno krivično pravosuđe moguće i izvodljivo,
Sud je na neki način pomogao uspostavljanju tog stalnog sudskog organa.
Ipak, on u tome mora istrajati do kraja. Neuspeh MKSJ-a bez obzira na
uzroke, zadao bi izuzetno jak udarac budućem
sudu i to u trenutku kad su mnoge države spremne da ratifikuju međunarodni
sporazum u njegovom osnivanju.
Mora se primetiti da je budućnost
Suda zabrinjavajuća i da je neophodno predvideti šta se može dogoditi.
Obim posla na Sudu je toliki da se, ukoliko se odmah ne nađe rešenje,
sam kredibilitet ove institucije može dovesti u pitanje. Optuženima, naravno,
dugujemo pošteno ali i ekspeditivno suđenje. Ekspeditivna suđenja
dugujemo i žrtvama i međunarodnoj zajednici koja nam je poklonila
poverenje. Iako je potreba
za ekspeditivnim suđenjima ogroman problem za sve razvijene pravne
sisteme, uslovi zbog kojih se ta potreba oseća u međunarodnom
krivičnom sistemu su još ozbiljniji. Dok zločini postaju deo prošlosti
i čine se sve daljim, sakupljanje dokaznog materijala
koji se često nalazi u rukama država koje su učestvovale u sukobu,
ili čak država koje obezbeđuju deo interventnih ili mirovnih snaga,
kao i diplomatska i politička komponenta koja je svojstvena jednoj
jedinstvenoj sudskoj instituciji osnovanoj u vreme
dok je sukob bio u punom jeku, primeri su teškoća sa kojima se Sud
suočava. Sve su to razlozi koji ne idu u prilog ubrzanju postupaka.
Njima moramo dodati i proceduralni sistem, koji uprkos mnogim promenama
koje su uvedene da bi ga ubrzale, i dalje suđenja
previše prepušta stranama u postupku.
Moramo biti jasni. Studija
o budućem radu koju je Sud upravo zavšio pokazuje da, ukoliko se ništa
ne promeni - bilo krivična politika, pravilnik o postupku ili veličina
i organizacija Suda, i ukoliko se svi elementi, a naročito politički,
budu kretali prema neizbežnom povećanju broja predmeta, nema sumnje
da će se prvobitni četvorogodišnji mandat Suda iz 1993., obnovljen
1997., morati obnoviti još nekoliko puta. Najbitnije je to što će
takva situacija predstavljati
kaznu i za optužene i za žrtve. Međunarodna pravda time neće biti
ništa bolja.
Šta bi, onda, trebalo
učiniti? Šta treba predložiti? Nije mi namera da predstavim previše
sumornu sliku, ali situaciju treba dobro razmotriti. Pod tim smatram da
moramo biti svesni postojećih problema koji su u vezi sa samom vitalnošću
ove institucije, a ne nekom njenom eventualnom slabosti. Suočeni smo
sa nekom vrstom "dečje bolesti" koju moramo kontrolisati i ne dozvoliti
da ona nas kontroliše.
Nakon što su razmotrile
ceo spektar mogućih rešenja, bar
onih u okviru svoje nadležnosti, odnosno onih koja nisu u domenu politike,
i što su razmotrili njihove prednosti i mane, sudije su jednoglasno prihvatile
fleksibilno i pragmatično rešenje, koje u sebi sadrži unutrašnje reforme
(proceduralne,
praktične i organizacione), umesto onog koje bi uvećalo kapacitet
sposobnost sudskih veća da drže više pretresa.
Ideja je jednostavna: primena
sistema koji je na početku imao vrlo izražene karakteristike kontradiktornog
pokazala nam je da se sudijama mora pružiti više mogućnosti za inicijativu
i više manevarskog prostora. To zbog toga što su, zapravo, sudije te kojima
je poverena zaštita univerzalnih vrednosti na kojima se zasniva misija
koja im je zadata. Ovaj trend, koji je počeo 1998., odnosi
se prvenstveno na pretpretresnu fazu, čije je ekspeditivno i efikasno
vođenje stavljeno pod kontrolu pretpretresnog sudije. U planu koji
je iznet, ova faza se naziva "pripremom predmeta u pretpretresnoj fazi"
koju bi delimično mogli voditi pravni stučnjaci
i to - naglašavam - po ovlašćenju i nadzorom sudija, koji bi nam kroz
stalan i produktivan dijalog sa stranama u postupku mogli predati predmet
oslobođen od svih nepotrebnih elemenata i usredsređen na prava
činjenična i pravna pitanja. Pretpretresna faza
predmeta bi imala prioritet, odmah nakon prvog pojavljivanja optuženog.
Tada bi optuženom bilo jasno da je rešavanje njegovog predmeta počelo
odmah nakon što je uhapšen. To nije uvek slučaj sada kada sudije imaju
previše posla i kada je njihovo prisustvo
skoro sve vreme neophodno u sudnicama. Pretpretresna faza bi tako bila
vođena bez prekida, u realnom vremenu, bez hroničnog zagušenja
kod sudskih veća.
Međutim, eliminisanje
zastoja koje bi se ostvarilo u pretpretresnoj fazi ima smisla samo ukoliko
mnoga suđenja, odnosno mnogi pretresi započnu čim su spremni.
Ovo je drugi aspekt predložene reforme, koji se, naravno, dopunjuje sa
prvim. Da bi se uspešno nosili s velikim brojem suđenja koja ih očekuju,
i bez formalnog odbijanja da se oforme dodatna pretresna
veća, kao što je to učinjeno 1997., sudije su se i ovom prilikom
opredelile za fleksibilan model koji se može prilagoditi nužno promenjivim
situacijama sa kojima je Sud suočen i sa kojima će se i dalje
suočavati. Formiranje grupe sudija koji bi bili pozivani
čim se predmet pripremi za suđenje i to samo za to određeno
suđenje (otuda i naziv - sudije ad
litem) činilo nam se meritornim
rešenjem iz nekoliko razloga. Najbolje je prilagođeno neravnomernom
ritmu optužnica, hapšenja, pa čak i incidenata koji mogu uticati na
pretpretresnu fazu. Budući da bi sudije ad
litem bile pozivane u Hag samo
za određeni predmet, veći broj sudija, a samim tim i država, bi
učestvovao u sprovođenju međunarodne pravde.
Dokument koji je pripremljen
ukazuje na visok nivo produktivnosti
koji se može očekivati od predloženog kombinovanog rešenja. Praktično,
vreme na koje je Sud bude dobio mandat bi se moglo skratiti na kraj 2007.
umesto 2016., bar kada se radi o procesima u prvom stepenu. To je ušteda
od 9 godina, odnosno skraćenje
vremena na pola. Možemo se, dakle,
nadati da će, do vremena kada se osnuje Međunarodni krivični
sud, MKSJ završiti svoj zadatak. Naravno, ostali bi žalbeni postupci.
Samo Žalbeno veće predstavlja ozbiljan i složen problem zato što je
vezano za žalbene postupke
pred Međunarodnim krivičnim sudom za Ruandu. Dati dokument se
ovim pitanjem bavi samo utoliko da preporuči klasičnije rešenje,
koje je predložila i Grupa eksperata, a jednoglasno su ga podržale sudije
oba Suda. To rešenje podrazumeva imenovanje još dvojice
ad hoc sudija za Sud u Aruši. Osim ove vrste podrške, oslanjanje
na sudije ad litem nije preporučljivo
za Žalbeno veće. Oko 2007., kada stalne sudije MKSJ-a ne budu više
vodile suđenja u prvostepenom postupku, može se pretpostaviti da će
se samostalno i bez ikakve podrške u potpunosti posvetiti predmetima u
žalbenom postupku. Već samo i u tom smislu, fleksibilno rešenje angažovanja
sudija u svojstvu ad litem
bolje je od uspostavljanja stalnih veća.
Da li smo sve promenili?
Ne verujem. Zanimljivo je primetiti
da je u predlogu 21 svog Izveštaja, Grupa eksperata već predložila
oslanjanje na privremene sudije. Razmatranja sudija potvrđuju razmatranja
eksperata. Komplementarni aspekt tog rešenja se najbolje može svatiti
kada se uzme u obzir da bi se sudije
više bavile samim pretresima i da bi to bilo vezano sa ojačanim i
rigoroznijim vođenjem pretpretresne faze.
To su zaključci sudija
ovog Suda. Tužilaštvo i Sekretarijat se slažu sa ovom analizom.
Naravno, sudijama je jasno
da njihovi predlozi ne rešavaju sva
pitanja koja proističu iz aktivnosti Suda. Njih je detaljno analizirala
Grupa eksperata i njene preporuke su sadržane u našim razmatranjima a,
u velikoj meri, već i primenjene.
Mi shvatamo da primena
naših predloga postavlja mnoga konkretna pitanja. Ipak, pokušali smo da
objasnimo naša razmatranja nekolicine tih pitanja. Druga ostaju otvorena.
Posledice po Statut su
takođe uzete u obzir. U tom smislu, možete pomisliti da je plan preterano
usredsređen na produktivnost Suda i ona ostaje naš najveći prioritet.
Međutim, ni drugi aspekti rada Suda nisu izmakli našoj pažnji. Kroz
dve stalne radne grupe - Komisiju za Pravilnik i Radnu grupu za sudsku
praksu, sudije se skoro neprekidno trude da poboljšaju način svog
rada.
Želeo bih reći još i
to da bi, ukoliko se odobre, izmene koje su predložene zahtevale izmenu
i dopunu Statuta. Jasno mi je koliko bi to bilo teško, ali izmena je već
napravljena 1997. Mislim da je legitimno da jedna institucija koja postoji
skoro sedam godina napravi izmene koje zahtevaju pravni
osnov, koji izmene i dopune Pravilnika o postupku ne bi same po sebi dale.
Izmene u vezi sa sudijama ad litem bi
se mogle iskoristiti da se u Statut uvede još nekoliko izmena, kao što
su, na primer, one koje se tiču dodatnih sudija za Žalbeno veće,
kompenzacije za osobe koje su pritvorene ili krivično gonjene bez
osnova ili predloga koje vam je tužilac ovde izneo i koji se odnose na
kompenzaciju žrtvama koja bi se platila uzimanjem sredstava optuženih
koji su proglašeni krivim. U zavisnosti od stavova
mojih kolega, ja potpuno podržavam
te izmene.
Na kraju, želeo bih dodati
da dokument koji vam je stavljen na uvid nije u vezi sa budžetom. Takva
analiza ne spada u nadležnost sudija. Ipak, imajući u vidu finansijsko
opterećenje koje Sud predstavlja, sudije su dale svoje predloge, imajući
stalno na umu taj važan aspekt predložene reforme. U tom smislu, kako
sada stoje stvari, angažovanje sudija ad
litem se čini najjeftinijim
rešenjem u poređenju sa stvaranjem dodatnih sudskih veća koja
bi se sastojala od stalnih sudija. Činilo se posebno jasnim da bi
ovo rešenje omogućilo da se utvrdi razuman datum za završetak našeg
rada - bar kada je u pitanju prvostepeni postupak. Tu vremensku razliku,
kojom se omogućuju uštede desetogodišnjeg skraćivanja mandata,
trebalo
je uzeti u obzir i u materijalnom smislu u poređenju sa bilo kojim
drugim rešenjem i, a fortiori,
u poređenju sa status quo-om
.
Konkretno - gospodine Predsedniče,
zamolio bih da Savet bezbednosti razmotri sve probleme u vezi sa aktivnostima
Suda, koji je i vaš Sud. Ne mora se sve odmah uraditi. Verujem da bi se
u prvo vreme, i nakon određenog razmišljanja kojem ću i sam ukoliko
želite dati svoj doprinos, Statut mogao izmeniti tako da se u njega uvede
princip angažovanja sudija ad litem
i mehanizama za odabiranje i imenovanje sudija po predmetima. Oslanjanje
na te sudije zavisilo bi od potreba Suda.
Nezavisno od i bez obzira
na to šta vi odlučite u vezi sa mojim predlogom, slobodan sam da vas
zamolim da razmotrite zahtev za povećanje broja sudija Žalbenog
veća, kako je predložila Grupa
eksperata, kao nepromenjiv i jednoglasan zahtev sudija iz Aruše i Haga.
Mehanizam jedinstvenog Žalbenog veća
koji je uspostavljen 1993. i koji je još uvek opravdan, moći
će
da nastavi da rešava mnoge predmete koji su pred njima
samo ukoliko bude proširen na način koji sam naveo.
Na kraju, sudije su svesne
koliko je težak i složen napor koji se ponovo traži od međunarodne
zajednice.
One smatraju da su puno
doprinele svemu što je do danas postignuto i da će
poverenje koje uživa ova jedinstvena institucija ostati i dalje prisutno.
Naravno, možemo nastaviti sa radom na sopstvenom razvoju i to ćemo
i učiniti. Međutim, ne smemo misliti da se pravda takva kakva
se deli u Hagu, i u koju se od 1993. ulažu mnoge naše nade za uspostavljanje
stalnije i univerzalnije pravde - može stvoriti, a naročito, razvijati
bez trajnog napora od strane svih i svakog od nas. Najnovija zapažanja
naše institucije i same Organizacije (Grupa eksperata) su vrlo jasna u
tom smislu. "Ukoliko se očekivalo da
međunarodni krivični sudovi,
pridržavajući se visokog standarda zakonskog sudskog postupka, zažive
i počnu da podržavaju rad zrelih i iskusnih organa tužilaštva i Suda
nacionalnih sudskih sistema, preskočiti razvojne faze koje deluju
sporo i skupo, takva očekivanja bila su nestvarna."
Osnivanjem ovog organa
1993., Savet bezbednosti je doneo istorijsku odluku - jedan od najvećih
izazova od Nirnberga - rekavši da zločini protiv čovečnosti
ili genocid, osmišljeni i izvršeni u ime rasističkih ksenofobičnih
ideja, neće proći nekažnjeno. Vama služi na čast što ste to
rekli i učinili.
Odgovarajući na ovaj
izazov, sudije u Hagu smatraju da su u svojim sudnicama do sada uspevale
i da uspevaju da, objektivno, uporno i sa ubeđenjem, saslušaju vapaje
žrtava i na taj način doprinesu da se iz istorijskog pamćenja
ne izbrišu tragični događaji koji su se odigrali na ovom području,
ili što je još bitnije - da se ne pretvore u onu vrstu revizionizma koji,
kao što znamo, predstavlja opasnost za demokratske sisteme.
U ime svojih
kolega, molim vas da nam omogućite da nastavimo i obavimo ovaj uzvišeni
zadatak.
Hvala vam.
*****
Kompletan
tekst izveštaja o radu Suda može se naći na internet stranici
Međunarodnog suda.
|
