Oslobađajuće presude

Teret dokazivanja krivice optuženog van razumne sumnje leži na tužilaštvu. Obaveza koji ima tužilaštvo da dokaže krivicu van razumne sumnje u krivičnim postupcima uobičajena je u većini pravosudnih sistema u svetu i smatra se ključnim delom pravnog sistema zasnovanog u skladu s vladavinom prava.

U predmetu Tužilac protiv Envera Hadžihasanovića i drugih, Žalbeno veće je zaključilo da dokazi koje je iznelo tužilaštvo nisu pokazali van razumne sumnje da je optuženi odgovoran u skladu s vidom odgovornosti za koji je terećen u Optužnici:

“[D]a bi pokazao da je Hadžihasanović imao efektivnu kontrolu nad pripadnicima odreda “El Mudžahidin”, tužilac je bio dužan da dokaže van razumne sumnje da je Hadžihasanović imao materijalnu mogućnost da spreči ili kazni u situaciji kažnjivog ponašanja svojih potčinjenih. Materijalna mogućnost da se to učini je minimum koji je potreban za potvrđivanje odnosa subordinacije u smislu člana 7(3) Statuta. Žalbeno veće je, uzimajući u obzir argumentaciju strana, analiziralo sve relevantne zaključke Pretresnog veća i ispitalo njihovo značenje u kontekstu efektivne kontrole, bilo uzetih pojedinačno, bilo uzetih zajedno. S obzirom na prethodno rečeno, Žalbeno veće konstatuje da nijedna razumna instanca koja presuđuje o činjenicama ne bi mogla da zaključi da je van razumne sumnje dokazano da je Hadžihasanović imao efektivnu kontrolu nad odredom “El Mudžahidin” u periodu između 13. augusta i 1. novembra 1993. godine”. [Presuda Žalbenog veća, para. 231] na engleskom.

Međutim, u presudi Žalbenog veća takođe se napominje sledeće:

“[Ž]albeno veće ne smatra spornim da je 3. korpus mogao da ima koristi od odreda “El Mudžahidin” i da iz okolnosti takve vrste može proizlaziti neki oblik odgovornost i ako su konkretne pojedinosti takve da je ovakva odgovornost na odgovarajući način navedena u Optužnici. Međutim, Žalbeno veće relevantnost tog faktora za dokazivanje postojanja Hadžihasanovićeve efektivne kontrole nad odredom “El Mudžahidin” smatra upitnim. [Presuda Žalbenog veća, para. 213, (naglasak dodat)]

Ovaj zaključak je kasnije podržalo Žalbeno veće.

Shodno tome, u presudi Žalbenog veća u predmetu Tužilac protiv Nasera Orića zaključuje se sledeće:

“[Ž]albeno veće, kao ni Pretresno veće, ne sumnja da su teški zločini počinjeni protiv Srba zatočenih u Policijskoj stanici Srebrenica i u "Zgradi" u razdoblju od septembra 1992. do marta 1993. Odbrana nije osporila da su nad srpskim zatočenicima počinjeni zločini. Međutim, dokazivanje da su se zločini dogodili nije dovoljno da potkrepi osudu nekog pojedinca. Krivični postupak zahteva postojanje dokaza kojima se van razumne sumnje utvrđuje da je optuženi odgovoran za krivična dela pre nego što se donese osuđujuća presuda. Kada se optuženi tereti za komandnu odgovornost na osnovu člana 7(3) Statuta, kao što to je slučaj u ovom predmetu, tužilac mora dokazati, inter alia, da su njegov potčinjeni ili njegovi potčinjeni krivično odgovorni ili da je on znao ili imao razloga da zna za njegovo/njihovo kriminalno ponašanje”.”. [Presuda Žalbenog veća, para. 189] na engleskom.

U pojedinim slučajevima, dokazi koje je izvelo tužilaštvo bili su dovoljni da se utvrdi krivica optuženog za neke od tačaka navedenih u optužnici ali ne i za druge. U takvim slučajevima, za neke od konkretnih tačaka je izrečena oslobađajuća presuda.

U predmetu Tužilac protiv Gorana Jelisića, na primer, Pretresno veće je optuženog osudilo za tačke po kojima se potvrdno izjasnio o krivici, a oslobodlilo ga krivice za genocid. Dok je Pretresno veće bilo uvereno da su ubijene osobe bile pripadnici neke etničke grupe, nije bilo uvereno da je optuženi učestvovao u tim ubistvima sa namerom da počini genocid. Pretresno veće je zaključilo sledeće: